UREDNIK
- Učlanjen(a)
- 27.06.2011
- Poruka
- 10.546
Crni igraju, beli gledaju
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Rezultate znate, zato neću mnogo ni o pobedi Kolumbije nad Grcima, ni o porazu Urugvaja od Kostarike, mada mi je žao zbog mojih novih prijatelja u Montevideu. Neću ni pobedi Italijna nad Englezima koji će, sve mi se čini, kroz dve godine proslaviti pet decenija od svoje jedine titule prvaska sveta.
Urugvajcima je poraz sigurno teško pao jer se fudbal enormno voli a reprezentacija je ispraćena sa mnogo nade i željom da se istorija ponovi i da Urugvajci slave u komšiliku kao davne 1950. godine.
Na kraju sam se odlučio za priču koja nije fudbalska, ali ima veze sa fudbalom. Možda se ne bih usudio da načnem tako ozbiljnu temu kao što je rasizam u Brazilu, ali pažnju mi je privukao jedan tekst, čini mi se u „Folja de Sao Paulo", vodećem dnevniku iz ovog grada, pod naslovom koji i ja koristim jer pogađa suštinu stvari i ukazuje na brazilsku realnost.
Od svih zemalja u kojima žive građani više rasa, uglavnom crni i beli, Brazil je sigurno najtolerantnija. Ovde nema rasizma, ili se bar ne primećuje na prvi pogled. Ovih dana u Riju često sam viđao mešovite zaljubljene parove i nema sumnje da je rasna tolerancija maksimalna, ali kada se tepih malo podigne ispod će se naći „ćušnuti" problemi koji kazuju da razlike, koje u osnovu proizilaze iz boje kože, i te kako postoje.
„Analizirajte slike sa stadiona i pokažite mi jednog crnca u publici. Belci su na tribinama, crnci na terenu", napisao je, povodom utakmice Brazil-Hrvatska, autor teksta podsećajujući da belci, u velikoj većini, sebi mogu da dopuste kupovinu skupih ulaznica za Mundijal, isto kao što idu mnogo više u pozorište, operu, bioskope, na izložbe ili kao što za sebe i svoju decu biraju bolje univerzitete.
Crna deca i dalje, u startu, imaju manju šansu da uspeju u životu jer će se teže školovati, teže zapošljavati, sporije napredovati. Socijalne razlike su vidljive, u favelama gotovo da nema belaca, u dobrim kvartovima gotovo da nema crnaca. Bolji delovi grada, bilo da je reč o privatnim kućama ili blokovima zgrada, imaju visoke ograde, video kamere i čuvare 24 sata. Delikvencija je velika a među prestupncima su, uglavnom, mladi crnci i mulati.
Poznavaoci prilika kažu da je Portugalija, posle kolonizacije Brazila, imala problema sa upravljanjem njenim ogromnim prostranstvom. Trebalo je mnogo ljudi da bi se kontrolisala ogromna teritorija. Pošto su kolonizatori bili muškarci, vremenom je došlo do mešanja sa domorodačkim (crnim) stanovništvom i tako su, uslovno rečeno, nastali „Brazilci".
Smatra se da su Portugalci bili relativno tolerantni prema robovima, tolerantniji od Španaca koji su osvajali druge južnoameričke zemlje, prihvatili su i zavoleli očaravujeće ritmove brazilkske muzike a posle pet vekova mešanja rasa, kultura, običaja, uz masovno doseljavanje iz Evrope i Azije, imamo Brazil kao konglomerat u svakom pogledu, bez rasizma ali sa razlikama koje u korenu imaju boju kože.
Najbolji brazilski fudbaleri, sa izuzetkom nekolicine (Zagalo, Ziko, Sokrates, Tostao, Dunga, Kaka...) bili su crnci ili mulati (od „kralja fudbala" Pelea preko Garinče, Didija, Đalme Santosa, Belinija do Romarija, Rivalda, Ronaldinja i danas Nejmara). U reprezentaciji nikada nije bilo problema zbog nečije boje kože, ali ostaje činjenica da crnci (uglavnom) igraju a belci (uglavnom) plaćaju da bi ih gledali.
Kažu da je neki crnoputi fudbaler Flamenga još 1914. mazao lice belim brašnom od pirinča kako bi bio belji i imao bolji status u ekipi. Golman na Svetskom prvenstvu 1950. Moasir Barbosa bio je diskriminisan do kraja života jer mu Brazilci nikada nisu oprostili primljeni drugi gol u odlučujućem meču sa Urugvajem (1-2). Uz to, bio je crnac. Pred Mundijal 1994. u SAD je rekao: „U Brazilu je maksimalna kazna 20 godina robije a ja izdržavam više od 40".
Otišao je na onaj svet sa kao „crni grešnik" iako se ne može kriviti samo on za gol koji mu je pred 200.000 ljudi dao Urugvajac Giđija. Uzgred, 88-godišnji strelac legendarnog gola, jedini koji je još uvek živ iz urugvajskog tima koji je tada osvojio drugu titulu pravaka sveta, došao je u Brazil da prati šampionat ali nije dobio akreditaciju!
"Izgleda da mi Brazilci još uvek nisu oprostili", rekao je slavni Urugvajac uz podsećanje da je bio u Nemačkoj 2006. i Južnoj Africi 2010. Sa akreditacijom.
„Hajdukovac" u Botaničkoj bašti
Prepodne sam proveo u Botaničkoj bašti. Čudo jedno. Tropska džungla, ali uređena, negovana, umivena, prošarana jezercima, potočićima, ukrašena hiljadama cvetova. Vrt je 1808. osnovao portugalski kralj Pedro II pošto je proglasio Rio glavnim gradom portugalske imperije. Otad se samo širio, uređivao, dobijao sadnice iz čitavog sveta. Prostire se na 83.000 hektara od kojih su 54 kultivisani. Ispred svakog drveta stoji tabla sa originalnim nazivom i zemljom porekla. U zelenoj oazi ispod spomenika Hristu „živi" blizu 8.000 vrsta rastinja. Palme se dižu nebu pod oblake a bambusi služe za urezivanje imena zaljubljenih ili onih koji bi da ostave neki trag svog boravka u ovoj predivno uređenoj „džungli".
Ni ovde nije moglo bez fudbala ili fudbalskih simbola. Na ulazu ispred mene ulaznice kupuju (6 reala, 2 evra, ako nekoga zanima) dva momka ogrnuta iranskom zastavom. Pitam da li su, možda, Iranci koji žive u Riju. Kažu da nisu, došli su iz Teherena i muče se da nađu prevoz do Kurtibe gde Iran u ponedeljak debituje protiv Nigerije. Tokom šetnje srećem posetioce u dresovim Argentine, Engleske, Meksika, najviše je naravno Brazilaca , ali u jednom trenutku pažnju mi je privukao mališan sa znakom koji mi se učinio poznatim. Zagledam bolje i vidim da piše „Hajduk Split". Ne izdržah, pitam oca otkud mališanu dres.
"Iz Splita, tašta mi je iz Hrvatske", reče na portugalskom dečakov otac. Dozvoljava mi da slikam malog, ali mališan nije oduševljen idejom, krije se, sa plačnom grimasom, iz očevih nogu. Ipak, uspevam da snimim malog „hajdukovca" usred Botaničke bašte u megalopolisu kakav je Rio.
Ha, ha, ha... hapones
Brazilci su pecnuli komšije iz Argentine naslovom u kome su rekli da je Nejmar na svom debiju na jednom Mundialu dao više golova (2) nego Leo Mesi na svoja dva, a iz Buenos Airesa odmah je stigao odgovor. Sportski dnevnik „Ole" objavio je naslov „Ha,ha,ha...hapones" koji će razumeti samo poznavaoci španskog jezika. Ovo „Ha,ha,ha je jasno, nastavak znači „Japanac" jer se ova zemlja na španskom zhove Japon, sa akcentom na „o", Japanac se kaže „hapones" (u originalu: japones, sa akcentom na poslednjem „e" i sa malim slovom jer se po pravopisu nacionalnosti tako pišu). Dakle, nešto kao "Ha,ha,ha..Japanac". Komšijska posla.
U „O Globu" čitam da će se Mundijal pratiti u oko 200 aviona, na 10.000 metara! „Lufthansa" ima uređaje koji dozvoljavaju direktno praćenje utakmica u 93 aviona a ne zaostaje mnogo ni „Er frans".
Biće da je ipak tačno da je od svih manje bitnih stvari najbitniji fudbal. Pa još mundijalski.
Ekskluzivno za RTS, sa Mundijala piše Vladimir Stanković.
Rezultate znate, zato neću mnogo ni o pobedi Kolumbije nad Grcima, ni o porazu Urugvaja od Kostarike, mada mi je žao zbog mojih novih prijatelja u Montevideu. Neću ni pobedi Italijna nad Englezima koji će, sve mi se čini, kroz dve godine proslaviti pet decenija od svoje jedine titule prvaska sveta.
Urugvajcima je poraz sigurno teško pao jer se fudbal enormno voli a reprezentacija je ispraćena sa mnogo nade i željom da se istorija ponovi i da Urugvajci slave u komšiliku kao davne 1950. godine.
Na kraju sam se odlučio za priču koja nije fudbalska, ali ima veze sa fudbalom. Možda se ne bih usudio da načnem tako ozbiljnu temu kao što je rasizam u Brazilu, ali pažnju mi je privukao jedan tekst, čini mi se u „Folja de Sao Paulo", vodećem dnevniku iz ovog grada, pod naslovom koji i ja koristim jer pogađa suštinu stvari i ukazuje na brazilsku realnost.
Od svih zemalja u kojima žive građani više rasa, uglavnom crni i beli, Brazil je sigurno najtolerantnija. Ovde nema rasizma, ili se bar ne primećuje na prvi pogled. Ovih dana u Riju često sam viđao mešovite zaljubljene parove i nema sumnje da je rasna tolerancija maksimalna, ali kada se tepih malo podigne ispod će se naći „ćušnuti" problemi koji kazuju da razlike, koje u osnovu proizilaze iz boje kože, i te kako postoje.
„Analizirajte slike sa stadiona i pokažite mi jednog crnca u publici. Belci su na tribinama, crnci na terenu", napisao je, povodom utakmice Brazil-Hrvatska, autor teksta podsećajujući da belci, u velikoj većini, sebi mogu da dopuste kupovinu skupih ulaznica za Mundijal, isto kao što idu mnogo više u pozorište, operu, bioskope, na izložbe ili kao što za sebe i svoju decu biraju bolje univerzitete.
Crna deca i dalje, u startu, imaju manju šansu da uspeju u životu jer će se teže školovati, teže zapošljavati, sporije napredovati. Socijalne razlike su vidljive, u favelama gotovo da nema belaca, u dobrim kvartovima gotovo da nema crnaca. Bolji delovi grada, bilo da je reč o privatnim kućama ili blokovima zgrada, imaju visoke ograde, video kamere i čuvare 24 sata. Delikvencija je velika a među prestupncima su, uglavnom, mladi crnci i mulati.
Poznavaoci prilika kažu da je Portugalija, posle kolonizacije Brazila, imala problema sa upravljanjem njenim ogromnim prostranstvom. Trebalo je mnogo ljudi da bi se kontrolisala ogromna teritorija. Pošto su kolonizatori bili muškarci, vremenom je došlo do mešanja sa domorodačkim (crnim) stanovništvom i tako su, uslovno rečeno, nastali „Brazilci".
Smatra se da su Portugalci bili relativno tolerantni prema robovima, tolerantniji od Španaca koji su osvajali druge južnoameričke zemlje, prihvatili su i zavoleli očaravujeće ritmove brazilkske muzike a posle pet vekova mešanja rasa, kultura, običaja, uz masovno doseljavanje iz Evrope i Azije, imamo Brazil kao konglomerat u svakom pogledu, bez rasizma ali sa razlikama koje u korenu imaju boju kože.
Najbolji brazilski fudbaleri, sa izuzetkom nekolicine (Zagalo, Ziko, Sokrates, Tostao, Dunga, Kaka...) bili su crnci ili mulati (od „kralja fudbala" Pelea preko Garinče, Didija, Đalme Santosa, Belinija do Romarija, Rivalda, Ronaldinja i danas Nejmara). U reprezentaciji nikada nije bilo problema zbog nečije boje kože, ali ostaje činjenica da crnci (uglavnom) igraju a belci (uglavnom) plaćaju da bi ih gledali.
Kažu da je neki crnoputi fudbaler Flamenga još 1914. mazao lice belim brašnom od pirinča kako bi bio belji i imao bolji status u ekipi. Golman na Svetskom prvenstvu 1950. Moasir Barbosa bio je diskriminisan do kraja života jer mu Brazilci nikada nisu oprostili primljeni drugi gol u odlučujućem meču sa Urugvajem (1-2). Uz to, bio je crnac. Pred Mundijal 1994. u SAD je rekao: „U Brazilu je maksimalna kazna 20 godina robije a ja izdržavam više od 40".
Otišao je na onaj svet sa kao „crni grešnik" iako se ne može kriviti samo on za gol koji mu je pred 200.000 ljudi dao Urugvajac Giđija. Uzgred, 88-godišnji strelac legendarnog gola, jedini koji je još uvek živ iz urugvajskog tima koji je tada osvojio drugu titulu pravaka sveta, došao je u Brazil da prati šampionat ali nije dobio akreditaciju!
"Izgleda da mi Brazilci još uvek nisu oprostili", rekao je slavni Urugvajac uz podsećanje da je bio u Nemačkoj 2006. i Južnoj Africi 2010. Sa akreditacijom.
„Hajdukovac" u Botaničkoj bašti
Prepodne sam proveo u Botaničkoj bašti. Čudo jedno. Tropska džungla, ali uređena, negovana, umivena, prošarana jezercima, potočićima, ukrašena hiljadama cvetova. Vrt je 1808. osnovao portugalski kralj Pedro II pošto je proglasio Rio glavnim gradom portugalske imperije. Otad se samo širio, uređivao, dobijao sadnice iz čitavog sveta. Prostire se na 83.000 hektara od kojih su 54 kultivisani. Ispred svakog drveta stoji tabla sa originalnim nazivom i zemljom porekla. U zelenoj oazi ispod spomenika Hristu „živi" blizu 8.000 vrsta rastinja. Palme se dižu nebu pod oblake a bambusi služe za urezivanje imena zaljubljenih ili onih koji bi da ostave neki trag svog boravka u ovoj predivno uređenoj „džungli".
Ni ovde nije moglo bez fudbala ili fudbalskih simbola. Na ulazu ispred mene ulaznice kupuju (6 reala, 2 evra, ako nekoga zanima) dva momka ogrnuta iranskom zastavom. Pitam da li su, možda, Iranci koji žive u Riju. Kažu da nisu, došli su iz Teherena i muče se da nađu prevoz do Kurtibe gde Iran u ponedeljak debituje protiv Nigerije. Tokom šetnje srećem posetioce u dresovim Argentine, Engleske, Meksika, najviše je naravno Brazilaca , ali u jednom trenutku pažnju mi je privukao mališan sa znakom koji mi se učinio poznatim. Zagledam bolje i vidim da piše „Hajduk Split". Ne izdržah, pitam oca otkud mališanu dres.
"Iz Splita, tašta mi je iz Hrvatske", reče na portugalskom dečakov otac. Dozvoljava mi da slikam malog, ali mališan nije oduševljen idejom, krije se, sa plačnom grimasom, iz očevih nogu. Ipak, uspevam da snimim malog „hajdukovca" usred Botaničke bašte u megalopolisu kakav je Rio.
Ha, ha, ha... hapones
Brazilci su pecnuli komšije iz Argentine naslovom u kome su rekli da je Nejmar na svom debiju na jednom Mundialu dao više golova (2) nego Leo Mesi na svoja dva, a iz Buenos Airesa odmah je stigao odgovor. Sportski dnevnik „Ole" objavio je naslov „Ha,ha,ha...hapones" koji će razumeti samo poznavaoci španskog jezika. Ovo „Ha,ha,ha je jasno, nastavak znači „Japanac" jer se ova zemlja na španskom zhove Japon, sa akcentom na „o", Japanac se kaže „hapones" (u originalu: japones, sa akcentom na poslednjem „e" i sa malim slovom jer se po pravopisu nacionalnosti tako pišu). Dakle, nešto kao "Ha,ha,ha..Japanac". Komšijska posla.
U „O Globu" čitam da će se Mundijal pratiti u oko 200 aviona, na 10.000 metara! „Lufthansa" ima uređaje koji dozvoljavaju direktno praćenje utakmica u 93 aviona a ne zaostaje mnogo ni „Er frans".
Biće da je ipak tačno da je od svih manje bitnih stvari najbitniji fudbal. Pa još mundijalski.