Koristite zastareli pregledač. Možda neće pravilno prikazivati ove ili druge veb stranice. Trebali biste nadograditi ili koristiti alternativni pregledač.
Клаудио Монтеверди
(портрет је насликао Бернардо Строци)
Датум рођења 15. мај 1567. Место рођења Кремона (под шпанском влашћу) Датум смрти 29. новембар 1643. Место смрти Венеција (Млетачка република) ДелаОрфеј Период барок
Клаудио Монтеверди (итал. Claudio Monteverdi, 1567—1643) је био италијански композитор, оргуљаш, виолиниста и певач из епохе барока.
Његово дело обележава прелаз од ренесансне ка барокној музици. Последњи је велики мајстор ренесансног мадригала, и први изразити оперски драматичар епохе барока. Написао је једну од најранијих опера Орфеј. За живота је имао срећу да је био славан широм Европе.
Најпознатија дела
Духовна музика
Духовни напеви (Cantiunculae Sacrae, 1582);
Духовни мадригали (Madrigali Spirituali, 1583);
Vespro della beata vergine da concerto composta sopra canti fermi, (1610);
Selva morale e spirituale (1641);
Вокална дела
трогласне канцонете (1584);
петогласни мадригали у два тома (први — 1587; други — 1590);
Музичка скерца (Scherzi musicali, 1607);
Сценска дела
Орфеј (L’Orfeo, 1607)
Аријана (L'Arianna, 1608);
Борба Танкреда и Клоринде (Il combattimento di Tancredi e Clorindo, 1624);
Повратак Одисеја у домовину (Il ritorno d’Ulisse in patria, 1640);
Крунисање Попеје (L’Incoronazione di Poppea, 1642).
Klaudio Monteverdi (1567-1643) jedan je od utemeljivača rane operske umetnosti, koja je naravno nikla u Italiji; njegov ''Orfej'' spada među prve sačuvane opere, i nastao je samo 10 godina posle prve poznate opere (nažalost izgubljene; u pitanju je ''Dafne'' Jakopa Perija iz 1597). Kompozitor je smatran veoma značajnom i revolucionarnom ličnošću, jer je operi kao žanru dodao značajan udeo dramskog; tek posle njega opera postaje ''dramma per musica''. Između ostalog, za ''Orfeja'' je karakteristično da predstavlja sponu, prelaz ili prekretnicu između renesansne i barokne poetike, u muzičkom i tematsko-semantičkom smislu. Na muzičkom planu oseća se još uvek značajna nota renesansne dvorske muzike, u uvodnoj sceni svadbe, i smirena i tužna elegancija baroka. Antička priča o silasku mitskog pevača, Apolonovog sina Orfeja, u podzemni svet za voljenom, umrlom Euridikom, obrađena je sa uglavnom svim elementima (za razliku od nekih kasnijih interpretacija, kao što je Glukova, koja predlaže sasvim drugačiji završetak). Sam izbor teme je indikativan za svoje doba: bavljenje antičkim mitovima i temama jedna je od najvećih strasti renesanse, ali opera kao žanr je nešto novo, neobično i saobraženo tek rođenim (ili tačnije: obnovljenim) težnjama za sinkretizmom, markantnošću izvođenja, zvuka, glume i efekata, neobičnim, bizarnim pričama sa izrazitim kontrastima i metaforičnim jezikom. Zato je upravo predstavljanje podzemnog sveta smrti, kazne i ispaštanja moralo biti jako privlačno i sveže za publiku s početka 17. veka, uz obavezno provlačenje kroz tekst raznih deviza koje imaju poreklo u književnoj zaostavštini (npr. Danteovoj) ili opštoj duhovnoj klimi epohe. Osim toga, tema proslavljanja moći muzike i umetnosti, koja potpuno gospodari nad svim vidovima žive i nežive prirode, pogodna je i prijemčiva za predstavljanje u operi, vrhuncu i možda najvišem dometu muzike. Zbog svega toga, verovatnija je pretpostavka da je delo uživalo autoritet ozbiljne umetnosti, nego da je prosto služilo kao zabava dokonom plemstvu (kako neki smatraju za moguće).
PROLOG: Posle veoma poznate, kratke i dramatične tokate za limene duvače i perkusije, Muzika (''La Musica'', Duh muzike...) nas uvodi u priču o Orfeju, mitskom pevaču i sviraču koji svojim glasom i zvucima lire pripitomljava prirodu i menja odluke samih bogova.
ČIN I:
Pastiri raskalašno proslavljaju venčanje Orfeja sa Euridikom; Orfejeva sreća nadilazi ranije uzdahe i tugu. Mladenci jedno drugom ispovedaju ljubav i uzajamnu opčinjenost.
ČIN II:
Euridika se povukla sa pratnjom, a Orfej sa pastirima i nimfama nastavlja proslavu. Prekida ih donosilac kobne vesti - Euridika je upravo umrla od ujeda zmije koju je nagazila u vrtu. Orfej sa žestokom tugom peva ariju o krhkosti i kratkotrajnosti ljudske sreće (jedna od najfrekventnijih baroknih tema), pošto se zakleo da će krenuti u potragu za voljenom. Nekoliko puta se ponavlja sekcija lamentiranja hora pastira i nimfi.
ČIN III:
Pred ulazom u Had, Orfej sreće personifikovani lik Nade (''La Speranza''), koja ga hrabri, ali ga ne može pratiti u podzemni svet; kao obrazloženje za to peva Danteove stihove iz 3. pevanja ''Pakla'': ''Lasciate ogni speranza, voi ch'entrate'' - ''Vi koji ulazite, napustite svaku nadu''. Haron, mitski vozar čamca kojim prevozi duše preko Stiksa, odbija da preveze živog Orfeja; u početku je odlučan u tome, iako ga Orfej ubeđuje jednom od najlepših arija (''Possente spirto'' - ''Moćni duše''), ali podleže moći muzike njegove lire, koja ga uspavljuje.
ČIN IV:
Prozerpina, vladarka podzemnog sveta, dirnuta je Orfejevom muzikom i tugom za Euridikom, i pokušava da ubedi svog muža, Plutona, da je pusti iz Hada. Ovaj na to pristaje, ali uz jedan uslov: Orfej se ne sme nijednom osvrnuti za Euridikom dok ga prati u gornji svet, odnosno život. Dok hor slavi dan kada ljubav i samilost pobeđuju čak i u Hadu, Orfej i za njim njegova voljena polako odlaze iz Hada. Orfej se u jednom trenutku uzbudi zbog slutnje da ga Euridika možda ne prati; lomeći se, odluči da su zakoni ljubavi moćniji od zakona podzemlja, i okrene se. Euridika iščezne, a on u dubokom očajanju mora da se sam vrati na zemlju, dok hor izvlači poentu: Samo onaj ko pobedi samoga sebe je dostojan večne slave.
ČIN V:
Završetak ima dve varijante: iz 1607, koja prati antički mit - Orfej umire tako što mu bakhantkinje razdiru telo, i iz 1609, u kojoj Apolon, Orfejev otac, uznosi ovoga na nebo, jedino mesto večnog spokoja.
U ulogama Muzike i Euridike u prvim izvođenjima figurirali su kastrati, kasnije zamenjeni sopranima.
