- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.640
Claude Monet
Claude Monet (Klod Mone) bio je francuski slikar, zacetnik impresionizma i njegov najdosledniji i najuticajniji predstavnik.
Zahvaljujuci njegovoj slici Impresija – radjanje sunca koja je 1874. bila izlozena u Parizu, ceo slikarski pravac dobio je ime – impresionizam. U ovoj cuvenoj slici, Mone je, da bi dosegao svoju impresiju jutra u luci Avr, koristio osetljive poteze prozirne boje. Sa nekoliko kratkih, smelih poteza, on je narandzasti odsjaj sunceve svetlosti suprotstavio tonovima sive. Strukturu i zivost povrsini daju lucki jarboli i dimnjaci, koji, iako su pokriveni izmaglicom, stvaraju graficku kompoziciju vertikala i dijagonala. Slobodni potez cetke, crtez i neposrednost sa kojima je belezio svoje opazanje trenutka, u javnosti su izazvali skandal i nemilosrdnu kritiku. Zapravo, sam naziv slike pokazuje umetnikovu teznju da u slikarstvo vise prenese svoje licno osecanje, nego da predstavi odredjen pejzaz. Platno prikazuje luku osvetljenu ranim jutarnjim suncem: ladje polako plove kroz izmaglicu u kojoj se samo naziru obrisi predmeta utopljeni u okolnu atmosferu vode i neba. Videlo se da je slika uradjena u jednom dahu, u samom trenutku najjaceg dozivljaja. Slika predstavlja romanticni sklad vode i neba. To je tanka svetlo plava koprena kroz koju se probija bledocrveno-ruzicasto sunce koje se radja. Odrazi u vodi su naznaceni kratkim, isprekidanim potezima kicice, ali slika, kao celina nema niceg od svojstva opticke, naucne analize koju ce kriticari pripisati tom pokretu.
Pored ove slike, Mone je izlozio i Bulevar Kapucina, radjenu 1873., na kojoj je predstavio nepreglednu bujicu prolaznika duz bulevara, kao treperave mrlje boje, u trperavim impresijama magle i svetla. Dok gledamo sliku dobijamo utisak celine bez primecivanja izdvojenih figura ili detalja i taj njegov manir slikanja ljudi moze se uociti jos u Grenujeru. Gradjanin koji se u setnji pojavljuje u Moneovim slikama bio je kao mrlja obicne tkanine; njegovi ljudi prosto sluze kao povrsina na kojoj svetlost moze da se igra. Takvo posmatranje i vidjenje se nimalo nije dopalo uvredjenoj kritici, koja je bila uzasnuta ovakvom smeloscu i svim novinama kojima se nisu nadali na ovoj izlozbi.
Sledece godine, 1877., Mone posvecuje novoj seriji kompozicija, gde je kao motiv uzeo zeleznicku stanicu Sen – Lazar. Ova stanica ga je dugo fascinirala i na osnovu Renoarove zabeleske postoji prica kako je Mone, progonjen zeljom da je naslika, obukao svoje najbolje odelo, cipkane manzetne, uzeo stap sa pozlacenom glavom i urucio direktoru stanice svoju podsetnicu. Mone se direktoru predstavio jednostavnim recima:
"Ja sam slikar Klod Mone. Odlucio sam da slikam vasu stanicu. Dugo nisam mogao da se odlucim da li da slikam severnu stanicu ili vasu, ali sada mi se cini da vasa ima poseban izgled".
Mone je uvek dobijao sta je hteo; vozovi su odmah bili zaustavljeni, peroni zatvoreni, lokomotive su izbacivale paru tacno na onaj nacin na koji je Mone to zeleo. Izazivajuci opste strahopostovanje, smestio se na stanici i danima je skicirao.
1878. Mone se seli u skromnu kucu u Veteju, a sledece godine umire njegova zena Kamij. Ova zima je, ledena i siva, bila vreme napustenosti i samoce i u skladu sa tim, on slika samo led koji pluta u komadima zaledjenom rekom. Upravo na ovim zimskim pejzazima se i moze uociti evolucija Moneove tehnike. Njegove prve slike snega podsecaju na Kurbea. Vizija je vise vezana za tradiciju, a boja je rasporedjena u velikim slivenim povrsinama. Ali u Otapanju leda potezi cetke se rasipaju stvarajuci celine u kojima se sante leda spajaju sa sivom vodom. Kasnije se njegov nacin opet menja, fluidnost i divizionizam ustupaju mesto vecim nanosima boje koji doprinose rasvetljavanju palete.
Izmedju 1885. i 1888. Mone daje svoj poslednji niz kompozicija sa ljudskim figurama. Nakon ovoga, Mone se potpuno posvecuje prirodi i skoro iskljucivo se drzi pejzaza. Zeleo je da slika treperenje svetla, bleskanje vode, prozracnost atmosfere, drhtaj lisca. Njegov pojam trenutnog se ne odnosi na forme u pokretu, vec na zaustavljanje vremena: isti pejzaz nije isti u razlicita doba dana ili godisnjih doba. Zapravo, subjekat nije bio ono sto je bio, vec ono sto je svetlo od njega nacinilo. Kako su godine prolazile, njegove studije atmosfera postajale su sve sistematicnije, a njegova istrazivanja u svojoj temeljitosti zaista naucna. Mone je zeleo da slika sunce, hladnocu, vetar, maglu – ovo su bili novi pojmovi i imali su vrednost otkrovenja. I tada se, od 1890. posvecuje svojim ciklusima, gde traga za samom sustinom svetlosti i njenim nebrojivim varijacijama, u nekoliko motiva koji mu postaju neka vrsta opsesije. Drzace se skoro iskljucivo pejzaza, a najcesce onih kojima voda dodaje element kretanja.
U potrazi za razlicitom svetloscu, Mone je putovao i u druge zemlje. Ono sto ga je osvojilo putujuci novim predelima bili su borovi i palme Rivijere, zimski odsjaj obalskih cvetova, treperavost sneznog dana u Norveskoj, rascvetana polja lala u Holandiji, London u magli, prelivanje duginih boja Venecije. Oko 1900. godine, s balkona svoje sobe u hotelu Savoj i s prozora bolnice Svetog Tome, radio je seriju reke Temze, Zgrade Parlamenta u Londonu i Most Vaterlo u izmaglici. Poredjenje slike Zgrada Parlamenta u Londonu sa slikom Impresija, radjanje sunca, slikanom trideset godina ranije, jasno pokazuje koliko se Moneovo slikarstvo promenilo. Na obe slike su slicni motivi, ali nacin na koji je predmet vidjen znacajno je razlicit. Scene Temze vise nisu imale karakter skice Impresije, vec one sistematski postizu monumentalni osecaj dovrsenosti. Njegovi arhitektonski motivi nisu vise predstavljali graficku strukturu slike, poput brodova i mostova u ranijim radovima, vec su oznaceni kao slobodne povrsine koje ispunjava boja.
Kada je Mone posetio Veneciju 1908. godine opet je koristio prefinjenost goblena u bojenim nijansama i u odnosima, jednu apstrakciju koja ne podseca mnogo na trenutnu umetnost Impresije.
"Impresionista je postao simbolista, proslavljajuci tajanstveno jedinstvo izmaglice i arhitekture, materijalizacije i atmosfere, kamena i svetla ".
1890. Klod Mone je bio u mogucnosti da u Ziverniju, gde se nastanio jos 1883, kupi veliku kucu sa imanjem koje je brojnim kupovinama godinama povecavao, i sa ogromnom energijom i odusevljenjem uspeo je od njega da stvori ne samo dom za porodicu, vec i svoj sopstveni raj – vrt, o kome su mnogi govorili i pisali. Uprkos poteskocama i neprihvatanju mestana, Mone je uz pomoc iste one volje koju je iskazao i u slikarstvu uspostavio svoju vladavinu nad prirodom. Postavljajuci paralelne granice prema vrsti i boji, planirajuci i odredjujuci, on je svakoj biljci dao odgovarajuce mesto, imajuci pri tom na umu motive za slike. Vrt je postao deo Monea, usao je u njegovu dusu i (sto je za njega najvaznije) u njegovo oko. Ono za cim je tragao bila je harmonija celine, celokupan utisak. Nikada nije bio umetnik iskljucivo predan botanickim detaljima – cvece je za njega bilo, manje vise, samo nosilac svetlosti.
Ziverni nije bio na Seni, ali je imao malu reku Ept i veci broj potoka, tako da je Mone mogao da uziva, i zahvaljujuci tome, on se ponovo vraca svom starom motivu – vodi, koja je proticala svuda oko njega, dodavajuci joj pri tom i neke nove elemente koje je pronalazio u svojoj basti. Zapravo, pocetkom 90-ih kupio je ispod kuce polje koje je od njegovog imanja bilo odvojeno zeleznickim sinama i pretvorio ga u bazen - vrt na vodi, uz pomoc potocica koji su tuda proticali. Godine 1895. izgradio je i lucni drveni most, slican mostovima sa japanskih drvoreza preko koga su visile vistarije i on ce kasnije postati tema novih slika. Ali, glavnu inspiraciju Moneu ce ipak predstavljati bazen sa jeguljastom travom i algama koje su tu rasle, irisima, trskom i zalosnim vrbama oko ivica, kao i plutajucim lokvanjima koji su se nalazili na povrsini . Ovo će biti osnovni motiv njegovih slika na kojima je radio poslednjih trideset godina.
Sa prostranih, velikih pejzaza, preko pogleda na bazen i japanski most, Mone je dosao do pogleda izbliza na delove povrsine vode. Nebo je sada bilo samo odsjaj, ( Lokvanji, vodeni pejzaz, oblaci , 1903.) i nije se vise pojavljivalo na gornjem delu njegovih slika. Ove kompozicije vode bili su pejzazi liseni horizonta i sam Mone ih je nazvao reflektujucim pejzazima.
Poslednje godine Moneovog zivota bile su doba plodnog rada, mada je upravo tada zahtevao od sebe vise nego ikad. Voda, njegova najveca ljubav za zivota nije ta koja je bila dominantna u njegovim poslednjim kompozicijama, vec je to bila vatra; njegov bazen je plamteo. Moneov dugi zivot umetnika priblizio se slikama izuzetne energije, slikama koje su prikazivale nesalomljivost i cvrstu vitalnost slikara. Svetlost zapanjujuce snage, koju je u svom delu i zivotu olicavao Mone, ugasila se naglo. Umro je 6. decembra 1926. godine, u svojoj osamdeset sestoj godini.
Izvor:Znanje
