- Učlanjen(a)
- 07.02.2010
- Poruka
- 14.864
Čitavog života pije pivo
Izvor:
Novosti.rs
Radomir Vulanović, nikšićki boem, strastveni pivopija: Popio sam reku celu na koju bi mogao mlin da melje.Tek kada bi tankovi nikšićke pivare „Trebjesa“ znali da pričaju otkrilo bi se koliko je niz grlo pivopije, pesnika i umetnika Radomira Šora Vulanovića poteklo odlikovanog. A tek kroz kafane?
- Čitavog života pijem pivo nikšićko, zlatno iz flaše velje, a popio sam reku celu na koju bi mogao mlin da melje - u svom stilu dočekuje nas Šoro, čovek koji je, iako u penziji, i dalje sinonim „Trebjese“. - Jesam pivopija! A u pivari su znali da pitaju: „Iz kojeg tanka Šoro pije pivo?“ Kad bi saznali taj bi se tank transportovao na međunarodne sajmove i vraćao sa odličjima. Šoro nikad nije mogao da omane.
Jedan je od poslednjih nikšićkih boema, uz to i vajar koji na svom ranču u selu Laz, pored reke Gračanice, nadomak Nikšića, decenijama druguje sa kamenom i drvetom, špicom i dletom stvarajući razne likove, istorijske, one iz „Gorskog vijenca“, ali i glumce, pesnike, obične smrtnike, legendarne nikšićke „oriđinale“.
Četrdeset godina radio je kao tehnolog u „Trebjesi“ i danas u svojoj galeriji nazvanoj simboličnim imenom „Breme“ voli da povuče cug nikšićkog, promulja ga i pusti niz grlo žedno.
Tek tada je spreman da sedne i porazgovara sa prijateljima. Bastalo je Šoru u mladosti da podvikne i zapeva, provede dane i noći po birtijama. Pentrao se po gudurama kao planinar, pucao od snage, družio sa vajarskim rekvizitima, ali i olovkom ispod koje su se ređali stihovi.
Sa radošću se seća vremena od pre pola veka kada se u Nikšiću, kao i danas, žestoko pilo, ali i nezaboravnih faca poput Vasa, Laza, Jova, Ćala, Dusa, Mila, Srbina, Radže, Džonja i njima sličnih.
- Pamtim i one što im obrve behu kao dobri brci, pa te ispod njih streljaju vodnjikavim očima. Oni nisu bili pijanci, no „pljanice“!
Znali su izazvati kavgu već posle prve popijene rakije. Zvali smo ih „Mrkoje“. Takvi su mogli da svrate samo jedanput u čuvenu Stankinu kafanu. Za njih je bio zadužen Jale. Učio ih je „lepom ponašanju“, izvodio iz kafane, bez sile, dovodio do mosta, i u potok kupao, jednog po jednog, bez obzira koje je godišnje doba! Istog momenta bi se otreznili, bez reči odlazili, i više se nisu vraćali.
O ovome se pričalo i pripovedalo po svim krčmama u gradu, pa je malo koji „Mrkoje“ poželeo više ikada da se okupa ispod Malog mosta.
I upravo Stankinu kafanu ovekovečio je Šoro u svojim stihovima i spasao zaborava:
„Pored mosta od mraka do zore, neprestano sijalice gore. Nit je svadba, niti je igranka, no kafanu otvorila Stanka.
Na vrata je napisala vako: Ođe može navratiti svako. Svrati sjedni, popij i pojedi.“
Izvor:
Novosti.rs
Radomir Vulanović, nikšićki boem, strastveni pivopija: Popio sam reku celu na koju bi mogao mlin da melje.Tek kada bi tankovi nikšićke pivare „Trebjesa“ znali da pričaju otkrilo bi se koliko je niz grlo pivopije, pesnika i umetnika Radomira Šora Vulanovića poteklo odlikovanog. A tek kroz kafane?
- Čitavog života pijem pivo nikšićko, zlatno iz flaše velje, a popio sam reku celu na koju bi mogao mlin da melje - u svom stilu dočekuje nas Šoro, čovek koji je, iako u penziji, i dalje sinonim „Trebjese“. - Jesam pivopija! A u pivari su znali da pitaju: „Iz kojeg tanka Šoro pije pivo?“ Kad bi saznali taj bi se tank transportovao na međunarodne sajmove i vraćao sa odličjima. Šoro nikad nije mogao da omane.
Jedan je od poslednjih nikšićkih boema, uz to i vajar koji na svom ranču u selu Laz, pored reke Gračanice, nadomak Nikšića, decenijama druguje sa kamenom i drvetom, špicom i dletom stvarajući razne likove, istorijske, one iz „Gorskog vijenca“, ali i glumce, pesnike, obične smrtnike, legendarne nikšićke „oriđinale“.
Četrdeset godina radio je kao tehnolog u „Trebjesi“ i danas u svojoj galeriji nazvanoj simboličnim imenom „Breme“ voli da povuče cug nikšićkog, promulja ga i pusti niz grlo žedno.
Tek tada je spreman da sedne i porazgovara sa prijateljima. Bastalo je Šoru u mladosti da podvikne i zapeva, provede dane i noći po birtijama. Pentrao se po gudurama kao planinar, pucao od snage, družio sa vajarskim rekvizitima, ali i olovkom ispod koje su se ređali stihovi.
Sa radošću se seća vremena od pre pola veka kada se u Nikšiću, kao i danas, žestoko pilo, ali i nezaboravnih faca poput Vasa, Laza, Jova, Ćala, Dusa, Mila, Srbina, Radže, Džonja i njima sličnih.
- Pamtim i one što im obrve behu kao dobri brci, pa te ispod njih streljaju vodnjikavim očima. Oni nisu bili pijanci, no „pljanice“!
Znali su izazvati kavgu već posle prve popijene rakije. Zvali smo ih „Mrkoje“. Takvi su mogli da svrate samo jedanput u čuvenu Stankinu kafanu. Za njih je bio zadužen Jale. Učio ih je „lepom ponašanju“, izvodio iz kafane, bez sile, dovodio do mosta, i u potok kupao, jednog po jednog, bez obzira koje je godišnje doba! Istog momenta bi se otreznili, bez reči odlazili, i više se nisu vraćali.
O ovome se pričalo i pripovedalo po svim krčmama u gradu, pa je malo koji „Mrkoje“ poželeo više ikada da se okupa ispod Malog mosta.
I upravo Stankinu kafanu ovekovečio je Šoro u svojim stihovima i spasao zaborava:
„Pored mosta od mraka do zore, neprestano sijalice gore. Nit je svadba, niti je igranka, no kafanu otvorila Stanka.
Na vrata je napisala vako: Ođe može navratiti svako. Svrati sjedni, popij i pojedi.“