- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
21. 08. 2011.
PRESS
PRESS
Čiča Tomina koliba
Neimar - Tomislav Radovanović, penzioner iz kragujevačkog predgrađa, sagradio je za pet godina kuću od plastičnih flaša, a njegovih ruku delo dolazili su da vide i strani turisti i novinari
Alkoholizam može da bude jako konstruktivna stvar, ukoliko ste posvećeniji sakupljanju praznih flaša nego pražnjenju istih.
Tomislav Radovanović, penzioner iz kragujevačkog predgrađa, svakako jeste. Postao je „templar" maligana, palih jetri i šumadijskih delirijum tremensa sazdavši im mauzolej u dvorištu kuće, ni od čega drugog - do flaša!
- Otprilike, njih 15.000 je uzidano u ovaj kućerak... - sumira kreativna starina, posedajući nas na trem kućice koja svakako nije ni od čokolade, niti od marmelade, ali deluje kao ostvarenje sna Čarlsa Bukovskog.
Dakle, kuća, pokućstvo i okućnica, bogme, sva od plastičnih flaša, zidana skoro koliko i Skadar na Bojani.
- Duže od pet godina, flaša po flaša, metar po metar, sve sa ove dve ruke... - i tako cirka 60 kvadrata, koliko god to „cirka" delovalo paradoksalno u ovom slučaju.
Naime, otišavši u zasluženu penziju prosvetnog radnika, čiča Tomislav se zainatio, zasukao rukave, obigrao kontejnere, dućane, ćoškove i budžake u kojima su ulični tribuni držali slovo nazdravljajući „dvolitrama", i sakupljao...
- Tačnije, i pre penzije sam počeo sa gradnjom, a sve posle jednog časa tehničkog obrazovanja, koje sam uz matematiku i fiziku predavao, i objašnjavanja đacima kako se nekad zidalo alterantivnim materijalima... - vala, alternativnijim od ovog svakako nije, ako izuzmemo romske udžerice zidane po principu: „Ženo, daj kanap, vetar naneo još jednu sobu".
Alkoholizam može da bude jako konstruktivna stvar, ukoliko ste posvećeniji sakupljanju praznih flaša nego pražnjenju istih.
Tomislav Radovanović, penzioner iz kragujevačkog predgrađa, svakako jeste. Postao je „templar" maligana, palih jetri i šumadijskih delirijum tremensa sazdavši im mauzolej u dvorištu kuće, ni od čega drugog - do flaša!
- Otprilike, njih 15.000 je uzidano u ovaj kućerak... - sumira kreativna starina, posedajući nas na trem kućice koja svakako nije ni od čokolade, niti od marmelade, ali deluje kao ostvarenje sna Čarlsa Bukovskog.
Dakle, kuća, pokućstvo i okućnica, bogme, sva od plastičnih flaša, zidana skoro koliko i Skadar na Bojani.
- Duže od pet godina, flaša po flaša, metar po metar, sve sa ove dve ruke... - i tako cirka 60 kvadrata, koliko god to „cirka" delovalo paradoksalno u ovom slučaju.
Naime, otišavši u zasluženu penziju prosvetnog radnika, čiča Tomislav se zainatio, zasukao rukave, obigrao kontejnere, dućane, ćoškove i budžake u kojima su ulični tribuni držali slovo nazdravljajući „dvolitrama", i sakupljao...
- Tačnije, i pre penzije sam počeo sa gradnjom, a sve posle jednog časa tehničkog obrazovanja, koje sam uz matematiku i fiziku predavao, i objašnjavanja đacima kako se nekad zidalo alterantivnim materijalima... - vala, alternativnijim od ovog svakako nije, ako izuzmemo romske udžerice zidane po principu: „Ženo, daj kanap, vetar naneo još jednu sobu".
Kao u snu Čarlsa Bukovskog
Šalu na stranu, kako to već obično biva, isprva su čiča Toma i njegova koliba bili predmet sprdnje i podsmeha zluradih i dokonih ljudi, nesvesnih da zapravo oni jariće krštavaju...
- Svi su me gledali kao ludaka i zanesenjaka, a ja sam samo želeo da pokažem kako se sve može kad se hoće. Kako je kuća odmicala, tako su poruge jenjavale, pa je vremenom došlo dotle da su ljudi sami počeli da mi donose flaše i kuraže me da istrajem u poslu... - i istrajao je, o čemu svedoče sobičak, trpezarija, kupatilo, pomenuti trem i veličanstvena fontana, sva sazdana od utrošene ambalaže.
Čak i stolice na kojima sedimo, sto na kojem dahće sveža kafa, pa i čaše nalik šampanjskim. Bezmalo sve, osim knjige utisaka...
- Vremenom je kuća postala tolika atrakcija da su mi dolazili posetioci iz svih krajeva Srbije, pa čak i iz regiona, i dalje iz Evrope...
PONOSNI GAZDA... Tomislav Radovanović ispred svoje čudesne „gajbe"
- Svi su me gledali kao ludaka i zanesenjaka, a ja sam samo želeo da pokažem kako se sve može kad se hoće. Kako je kuća odmicala, tako su poruge jenjavale, pa je vremenom došlo dotle da su ljudi sami počeli da mi donose flaše i kuraže me da istrajem u poslu... - i istrajao je, o čemu svedoče sobičak, trpezarija, kupatilo, pomenuti trem i veličanstvena fontana, sva sazdana od utrošene ambalaže.
Čak i stolice na kojima sedimo, sto na kojem dahće sveža kafa, pa i čaše nalik šampanjskim. Bezmalo sve, osim knjige utisaka...
- Vremenom je kuća postala tolika atrakcija da su mi dolazili posetioci iz svih krajeva Srbije, pa čak i iz regiona, i dalje iz Evrope...
PONOSNI GAZDA... Tomislav Radovanović ispred svoje čudesne „gajbe"
Listamo tvrdokorni ćitap pun hvale i divljenja na manje ili više razumljivim jezicima, dijalektima i narečjima.
Čak je i strana štampa pisala o neobičnoj građevini sasvim običnog čoveka, odajući mu priznanje za inventivnost i samu tehniku gradnje.
- Nema tu velike filozofije niti misterije. Neke flaše su punjene vazduhom, a neke betonom i armaturom. Naravno, ne drže se na mojoj dobroj volji, već na vezivnoj građi, i koliko god kuća možda delovala krhko, garantujem da je stabilnija i postojanija od zidanih, što je uostalom i dokazala istrpevši bez ikakvih posledica nekoliko potresa za svog dosadašnjeg postojanja - mada jesmo došli sa dozom predrasude, razuverili smo se.
Ne na konto suve teorije, već prijatnih 10 stepeni manje u odnosu na spoljašnju temperaturu, po čemu je Tomislavljev „Tadž Mahal" naročito osoben.
U planu proširenje „oaze"
Čak je i strana štampa pisala o neobičnoj građevini sasvim običnog čoveka, odajući mu priznanje za inventivnost i samu tehniku gradnje.
- Nema tu velike filozofije niti misterije. Neke flaše su punjene vazduhom, a neke betonom i armaturom. Naravno, ne drže se na mojoj dobroj volji, već na vezivnoj građi, i koliko god kuća možda delovala krhko, garantujem da je stabilnija i postojanija od zidanih, što je uostalom i dokazala istrpevši bez ikakvih posledica nekoliko potresa za svog dosadašnjeg postojanja - mada jesmo došli sa dozom predrasude, razuverili smo se.
Ne na konto suve teorije, već prijatnih 10 stepeni manje u odnosu na spoljašnju temperaturu, po čemu je Tomislavljev „Tadž Mahal" naročito osoben.
U planu proširenje „oaze"
- Prijavio sam ovo moje malo neimarsko čudo za Ginisovu knjigu rekorda, ali su me elegantno odbili, ustvrdivši da su flaše tek dekorativni element, a ne njen osnov. Valjda im je važnije ko će dalje da pljune, nego ko će svojim rukama da uradi nešto što niko nije. Ne mari, idem dalje, imam velike planove kako da proširim ovu moju malu eko-oazu - kaza samouvereno, otkrivajući nam plastične planove za „neorgansku" budućnost.
- Napraviću malo izletište sa stazicama do jezerca koje sam napravio još pre 20 godina, a čitav vrt ću ispuniti skulpturama od plastike. Imam još toliko ideja, entuzijazma i energije da me sigurno neće zaustaviti Ginisova birokratija - koliko vidimo ni građevinskog materijala mu, bogme, ne manjka.
Pod krošnjom povijenog drveta pažljivo upakovane „bale" flaša. Čekaju svog dunđera i svojih pet minuta slave...
Z'inat „distributerima" koji su ih prezrivo bacili, ugledavši im dno.
Sad barem imaju opravdanje zašto piju - ne zato što su alkoholičari, već zbog višeg cilja. Ne bi oni, ali gde čiča Toma da stane na 60 kvadrata kad su njihovi kapaciteti barem za soliter...
Mihailo Medenica
- Napraviću malo izletište sa stazicama do jezerca koje sam napravio još pre 20 godina, a čitav vrt ću ispuniti skulpturama od plastike. Imam još toliko ideja, entuzijazma i energije da me sigurno neće zaustaviti Ginisova birokratija - koliko vidimo ni građevinskog materijala mu, bogme, ne manjka.
Pod krošnjom povijenog drveta pažljivo upakovane „bale" flaša. Čekaju svog dunđera i svojih pet minuta slave...
Z'inat „distributerima" koji su ih prezrivo bacili, ugledavši im dno.
Sad barem imaju opravdanje zašto piju - ne zato što su alkoholičari, već zbog višeg cilja. Ne bi oni, ali gde čiča Toma da stane na 60 kvadrata kad su njihovi kapaciteti barem za soliter...
Mihailo Medenica