Član
- Učlanjen(a)
- 11.01.2010
- Poruka
- 603
Човек је увек на губитку ако не нађе смисао у љубави
(Меша Селимовић)
Од свих живих бића само човек може видети неки дубљи смисао у саживоту са истородним бићима, и само човек може разликовати пријатељство и љубав, као начине за духовно узрастање и испуњавање, и у исто се упустити својом вољом, за разлику од осталих животиња које се сједињују у чопоре и слично, који служе пре свега за биолошки опстанак (храна и размножавање).
Већ миленијумима се човек труди да створи "савршену" заједницу друштвених људи, тако да постоји читав низ разних идеја, мудрости, закона, итд., којима се уређују међуљудски односи, но врло често материјални интереси и жеља за моћи превагну, па се запостави духовно благостање и љубав. Вековима су многи били обесправљени и мучени, но ипак, ко какав витез, љубав, као врховни идеал не само храбрих појединаца већ и хришћанске цивилизације, чији сам ја и делић, јездила је лако и храбро и кроз најсушније пустиње, што земаљске, што људске.
Многи необразовани, пролазни, ментално неразвијени и слаби, људи чија имена нису достојна сећања и помињања, су поробљавање, мучење других људи и спутавање љубави сматрали као своју обавезу и сврху, и врло често иза себе остављали празну пустош коју назваше мир (јер "предају" (условно речено) и клонуће духа сматраше својом победом, којом су üспостављали" "хармонију" медју људима).
Из самога живота се може закључити много тога о љубави. Ништа, ама баш ништа не може без ње. Заједница људи постоји само у љубави, породица није породица без љубави већ само група биолошки најсроднијих јединки, а ни само пријатељство не постоји без љубави. Ако желимо бити срећни, задовољни и насмејани, испуњени, ако, пробудивши се, имамо на чему да захвалимо Богу, ако желимо некога поред себе, онда нам треба само једно-љубав.
Љубави постоје разне, мале и велике,срећне и трагичне, према предмету, путовањима, храни, сунцу, природи ... и све оне нас чине срећним и задовољним.
Но,све оне су само камичци који пуне једну теглу, али је не испуњавају.
Само једна љубав испуњава човека потпуно- безусловна и несебична љубав према другом човеку. Том љубављу човек ствара личносни однос из кога црпи идентитет свој као личност. И тада, човек је у могућности да изврши и прву и другу највећу заповест Божију:
"А Исус рече му: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. О овима двема заповестима виси сав закон и пророци." Матеј 22:37-40
У том тренутку, човек постаје налик Богу, који је сам љубав и који воли сву твар несебично. Тада ће човек моћи да одговори на Божији позив:"Стани, да видим има ли мене у очима и срцу твоме, а ти погледај у мене да видиш какав си."
Јер ако нема љубави у човеку, човек ће бити као дрво без плода, а такво дрво никоме не треба и у огањ се баца.
Ето, шта све човек који не нађе смисао у љубави губи, шта га све мимоилази у животу. Губи бит свога постојања. Остаје само тама, човек иде тамо где је "плач и шкргут зуба". Човек се непрестано мора молити Богу и искати од њега веру, љубав и наду.
Љубав не налазе само они који се не труде и не моле. са тиме се слаже и Махматма Ганди:
"Свако се срце, па чак и оно најтврђе, може истопити на ватри љубави; а ако пак не успемо, то значи да ватра није била довољно јака."
Свако срце, дакле, ипак чезне за љубављу, само му треба знати прићи.
www.pouke.org - Ненад Бајић
(Меша Селимовић)
Од свих живих бића само човек може видети неки дубљи смисао у саживоту са истородним бићима, и само човек може разликовати пријатељство и љубав, као начине за духовно узрастање и испуњавање, и у исто се упустити својом вољом, за разлику од осталих животиња које се сједињују у чопоре и слично, који служе пре свега за биолошки опстанак (храна и размножавање).
Већ миленијумима се човек труди да створи "савршену" заједницу друштвених људи, тако да постоји читав низ разних идеја, мудрости, закона, итд., којима се уређују међуљудски односи, но врло често материјални интереси и жеља за моћи превагну, па се запостави духовно благостање и љубав. Вековима су многи били обесправљени и мучени, но ипак, ко какав витез, љубав, као врховни идеал не само храбрих појединаца већ и хришћанске цивилизације, чији сам ја и делић, јездила је лако и храбро и кроз најсушније пустиње, што земаљске, што људске.
Многи необразовани, пролазни, ментално неразвијени и слаби, људи чија имена нису достојна сећања и помињања, су поробљавање, мучење других људи и спутавање љубави сматрали као своју обавезу и сврху, и врло често иза себе остављали празну пустош коју назваше мир (јер "предају" (условно речено) и клонуће духа сматраше својом победом, којом су üспостављали" "хармонију" медју људима).
Из самога живота се може закључити много тога о љубави. Ништа, ама баш ништа не може без ње. Заједница људи постоји само у љубави, породица није породица без љубави већ само група биолошки најсроднијих јединки, а ни само пријатељство не постоји без љубави. Ако желимо бити срећни, задовољни и насмејани, испуњени, ако, пробудивши се, имамо на чему да захвалимо Богу, ако желимо некога поред себе, онда нам треба само једно-љубав.
Љубави постоје разне, мале и велике,срећне и трагичне, према предмету, путовањима, храни, сунцу, природи ... и све оне нас чине срећним и задовољним.
Но,све оне су само камичци који пуне једну теглу, али је не испуњавају.
Само једна љубав испуњава човека потпуно- безусловна и несебична љубав према другом човеку. Том љубављу човек ствара личносни однос из кога црпи идентитет свој као личност. И тада, човек је у могућности да изврши и прву и другу највећу заповест Божију:
"А Исус рече му: Љуби Господа Бога свог свим срцем својим, и свом душом својом, и свом мисли својом. Ово је прва и највећа заповест. А друга је као и ова: Љуби ближњег свог као самог себе. О овима двема заповестима виси сав закон и пророци." Матеј 22:37-40
У том тренутку, човек постаје налик Богу, који је сам љубав и који воли сву твар несебично. Тада ће човек моћи да одговори на Божији позив:"Стани, да видим има ли мене у очима и срцу твоме, а ти погледај у мене да видиш какав си."
Јер ако нема љубави у човеку, човек ће бити као дрво без плода, а такво дрво никоме не треба и у огањ се баца.
Ето, шта све човек који не нађе смисао у љубави губи, шта га све мимоилази у животу. Губи бит свога постојања. Остаје само тама, човек иде тамо где је "плач и шкргут зуба". Човек се непрестано мора молити Богу и искати од њега веру, љубав и наду.
Љубав не налазе само они који се не труде и не моле. са тиме се слаже и Махматма Ганди:
"Свако се срце, па чак и оно најтврђе, може истопити на ватри љубави; а ако пак не успемо, то значи да ватра није била довољно јака."
Свако срце, дакле, ипак чезне за љубављу, само му треба знати прићи.
www.pouke.org - Ненад Бајић
Poslednja izmena: