- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
ЧЕТВОРИЦА ВЕЛИЧАНСТВЕНИХ
Комеморација Бекиму Фехмију (Фото Д. Ћирков)
„Град постаје читав свет када човек воли неког од његових становника“, писао је Дарел. Београд се током протекле године смањио и опустео. Отишле су четири личности које су својим духом и даром, ведрином и снагом, мудрошћу и добротом, чиниле Београд светом и наше животе лепшим и смисленијим
Добро вече, ја сам Беким Фехмиу, шта ћете попити?
Ава Гарднер га је замолила: „Бекиме, кад попијем пету чашу, одвојите ме од шанка по сваку цену. Шта год Вам говорила, чак и ако се буним и псујем, ако треба, подигните ме и однесите.“ Тако је и урадио.
Џон Хјустон му је, после једне одигране сцене, спустио руку на раме и рекао: „Добар си, сине“.
БЕКИМ
Имала сам десет година и старији брат ме повео у биоскоп. Када су на платну у крупном кадру блеснуле његове продорне очи и када је изговорио прву реплику, рекох: „Господе Боже!“, јер се генијалност препознаје и са десет година. Мој брат је шапнуо: „Беким Фехмиу“. Гледали смо „Специјално васпитање“, изузетан филм Горана Марковића. Беким је пристао да игра у том филму бесплатно, иако је тада већ био светска звезда, јер – јер није било пара за хонорар. Петнаест година касније, од стола устаје човек у белом оделу. Смеши се, елегантан је и мио. „Добро вече, ја сам Беким Фехмиу, шта ћете попити?“ Он је и те вечери чекао супругу, Бранку Петрић, која је имала представу. Тако је почело.
Све оно што је из њега зрачило са филмског платна, снага, сјај господства, имао је и у приватном животу. Џон Хјустон му је, после једне одигране сцене, спустио руку на раме и рекао: „Добар си, сине.“ Чувеном продуценту Лаурентису мирно је затражио већи хонорар од понуђеног и сујетни Лаурентис је пребледео и некако пристао. Беким је тако одиграо чувеног „Одисеја“. „Шта би било да није пристао, изгубили бисте животну улогу?“, рекао му је после тихо менаџер. „Мало сам се коцкао“, рекао је Фехмиу. Беким и Ава Гарднер снимали су заједно и једне вечери Гарднерова га је замолила: „Бекиме, кад попијем пету чашу, одвојите ме од шанка по сваку цену. Шта год Вам говорила, чак и ако се буним и псујем, ако треба, подигните ме и однесите.“ Тако је и урадио. Гарднерова је тада имала преко педесет година, била је старија од Беке. „Отишао сам да снимам са њом верујући да ћу снимати са женом у годинама. Онда је ушла у собу и сваки разговор је умукао. Имала је прелепо лице. И прелепе груди, које су стајале у отвореној хаљини безобразно високо. И то без брусхалтера“, додавао је Бека. Волео је Ширли Меклејн, на Кроазети, на Азурној обали носио јује у наручју.
Обожавала сам „Скупљаче перја“ и годинама сам била уверена да је у улози Белог Боре Беким заиста треснуо рукама о сто и раскрварио дланове. „Какво сте ви дете, па то је био филмски трик“,разуверавао ме узалудно. Понекад и сада ноћима гледам ту сцену. Верујем да Беким можда и није повредио руке док је снимао, али сам сигурна да су се ситни стаклићи трајно заболи у његову стокрилу, фрагилну, детињу, уметничку душу. Свако од нас носи дете у себи и мени се увек чинило да је то дете у Бекиму често плакало. Он је то крио. Као и сваки господин, никада се није жалио, ни на шта и ни на кога. Први интервју, после више од деценије ћутања и неизлажења из стана, Бека је дао мени. Ушла сам у њихов стан на Звездари и снимила шест сати разговора. Све време док смо говорили, била су одшкринута врата једне собе. Деценију касније, Беким ће ту себи одузети живот. „Један дар никада не иде сам“, говорили су Руси. Тако је Беким, испоставило се, имао дар и за писање. Његова аутобиографија „Блиставо и страшно“, једна је од најбољих аутобиографија која се код нас појавила у претходних неколико деценија. Једва сам чекала наставак. Ту је требало да пише све о Канском фестивалу, интернационалној каријери. Беким ми је рекао:„Дајем ти бесу, ти ћеш бити прва која ће други том прочитати.“ Ово је једино обећање које током нашег дружења Беким није одржао. Јуна 2010. се убио. Годинама га знајући, било ми је јасно да је овакав крај изабрао планирано и свесно. Смрт је женског пола и рода, а он никада није дозволио, као прави мушкарац (а та врста је у изумирању), да му жена прилази прва.
Кад почнеш да добијаш, почињеш и да губиш.
Када су њему и Џумхуру једном приликом понудили хашиш, они су мало пробали, вратили и рекли: „Ово је за богаташке синове. Имате ли какву добру лозу?”
Сматрао је да „никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо”.
МОМО
„Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку,” писао је Капор у „Белешкама једне Ане”, роману који је излазио у „Базару”. У овом опису препознавала сам тих година читаву своју генерацију. Момо Капор био је то необично чудо. Био је најдуховитији човек кога сам икада упознала. Кафана „Под липом”. Зимско вече и пахуље крупне као дечје шаке. Промоција нове Капорове књиге прилика је, заправо, да се збијемо око два стола и останемо тако до дубоко у ноћ. Банку је држао, наравно, Момо: „Пробудим се једно јутро, идем тако улицом, а око мене сви људи се бријају и ходају, понеко од њих ми, сасвим непознат, каже добар дан, ја кажем добар дан. Они се масовно бријају и даље. Погледам боље – па они то сви носе мобилне телефоне.” Увео је у српску књижевност имена Уна и Зое и написао романе дивним аргоом улице. Био је боем, дакле, уметник у уживању. Рођен је у Сарајеву 1937. и за време Другог светског рата, на његову кућу пала је бомба. Он је преживео тако што је преко његовог тела легла његова мајка. Али она није преживела. Дечак се извукао испод ње кад је експлозија престала. И више није имао избора: или ће отићи у лудило или у уметност. Оваква, гранична искуства нас заувек формирају. Капор је смешао оба. Када су њему и Џумхуру једном приликом понудили хашиш, они су мало пробали, вратили и рекли: „Ово је за богаташке синове. Имате ли какву добру лозу?” Сматрао је да „никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо”, као и да „постоји један јутарњи час после сваке непроспаване ноћи када се додирне само дно греха. То је онај тренутак када се на уснама осећају последице духовитих досетки, а у грлу скрама горчине од лудорија и исповести, да не говоримо о грижи савести док се гледа поштени народ како управо одлази на посао”. Капор је успео да читав живот претвори у хемингвејевски покретни празник. Седећи поред њега, учинио би да се и у најобичнијем ресторану осећате као у кафеу „Флоријан” у Венецији. Био је изузетан цртач, а своје најбоље књиге испричао је за кафанским столом. „Морам да одем у Лондон”, говорио је Борислав Пекић, „ништа нећу написати ако останем овде, све ћу испричати у кафани.” Момо није отишао у Лондон. Често је постављао исто питање: „Зар је читава игра тако удешена да управо кад почнеш да добијаш, почињеш и да губиш?” Никада нисам имала снаге да одговорим потврдно. После његове смрти, на списку ожалошћених потписао се читав један град – Београд.
Или брз или мртав
Његова животна максима била је да треба гледати у звезде. „Можда их нећете досегнути, али бар Ваша рука неће бити у блату.”
САКАН
У свету су га звали „Драгон” –змај, код куће – Саки. Као дете, јела сам сладоледе „руменко”, „чоко-моко”, „капри”, „лени” и нисам имала појма да им је имена дао Драган Сакан, као и да му је то био један од дипломских задатака на факултету психологије. Иако је одмах хтео да буде креативни директор, почео је као приправник у Заводу за маркетинг ПКБ-а. Свакога јутра у пет сати приградским аутобусом одлазио је у „канцеларију”, која је заправо била најобичнија барака и менза. Жудео је за креацијом и науком, а почео је као анкетар. Задатак је био да у насељу на дубокој периферији испитује потрошњу смрзнуте хране. Када се тамо појавио трећег дана,дечачићи Роми су викали су за њим: „Ево, иде смрзнуто јаје!” И он се од срца смејао увек када нам је причао ову анегдоту. Сматрао је да је „добра идеја само она која се оствари, али да, наравно, ништа није остварено док није одсањано”. Обожавао је црвено и црно, сукоб еротоидног и танатоидног. „Балкан је и Ерос и Танатос”, сматрао је „деконструкција и конструкција. Живот и смрт. Црвено и црно.” Волео је да носи црвене ципеле, као симбол Ероса. Саканова животна максима била је да треба гледати у звезде. „Можда их нећете досегнути, али бар Ваша рука неће бити у блату.” Живео је по новинарској девизи: „Или брз или мртав”. Његова брзина имала је цену и био је лудо узбудљива свећа која је истовремено горела не на два, него на стотину крајева. Био је налик на весели ватромет. „Правимо идеје, а не ратове”, вазда је поручивао последњих година. Био је стручњак за снове, али не и стручњак за укуцавање ексера. Болела га је реалност. За рекламу негро бомбона, написао је слоган: „Није све тако црно као што изгледа. Још је црње.”
Чешће сам га виђала у време када сам писала докторат – тема је била креативност, појам о коме сви као да знају све, али нико још као да није написао ништа. Сакан ми је позајмио литературу на четири хиљаде страница. Ја сам обећала да ћу је узети у петак и вратити у понедељак ујутру. Тако сам и учинила. Био је то најкреативнији викенд у мом животу… Маштали смо заједно да од Београда направимо најкреативнији град Европе и да га читавог креативно мапирамо, сањали смо да закупимо телевизијски програм РТС-а у ударном термину и пустимо пет минута потпуне тишине, без било какве слике.
И када је изгубио државу, није изгубио идеје. Чинило се да му ништа није могло стати на пут. Онда је испред дечака у црвеним ципелама стала жена без лица у црној хаљини. И пружила му руку, њему, који је живео од идеја на Балкану пуних тридесет пет година, онда када ни идејама ни Балкану ништа није полазило за руком.
Путовање кроз кору великог мозга
Једном је добио писмо од украјинског официра – обожаваоца, који му је послао и сопствену фотографију на којој позира наг, до појаса. „Јесте ли му одговорили”, питала сам. „Таман посла, па да ми пошаље другу половину.”
Сматрао је да се људи не могу међусобно разумети јер „једино албатроси свуда на свету говоре истим језиком”, а да су књиге „сликана памет”.
ПАВИЋ
Имала сам осамнаест година и мислила сам да је Бог. Када је добио Нинову награду за Хазарски речник, сви смо свој примерак носили у Гимназију и читали га испод клупе. Онда, десет година касније, постали смо пријатељи. Упознала сам га у најтеже време у његовом животу: већ је био написао своје најбоље књиге, дошла је по њега пошаст славе и старост је започињала. Био је славан толико да је у Русији његова популарност поређена са Џегеровом. У Москви је толико дуго потписивао књиге обожаваоцима да је потрошио оловку. При том су га од обожавалаца дискретно чували представници руске обавештајне службе. Имао је обожаваоце широм света. Добијао је најчудније поклоне. Једном су му Руси даровали огромну сабљу од кристала, пуну неког ретког алкохолног пића.
Обоје хедонисти, често смо ишли у ресторане и проучавали јеловнике толико дуго као да су у питању збирке песама. Био је највећи господин међу српским писцима. После његове смрти никада више, уместо „добар дан”, нећу чути „љубим руке”. Говорио је течно шест језика. У Русији су га питали са ким свакодневно говори руски, кад га говори толико добро. Одговорио је: „Са Пушкином.” Говорио ми је: „Кад постанете славни, пробудите се једног јутра и више немате пријатеља.“ „А ја?”, бунила сам се. „Имате нове пријатеље. Старе не.” У време нашег дружења, штампа се такмичила у томе ко ће га јаче и болније напасти. Неки полусписатељи за које су чули само њихови родитељи, попут досадних, безимених пошасти, писали су томове покушавајући да изграде каријеру на нападима на Павића. Безуспешно, наравно. Једном смо пили кафу у кафеу „Фреска” и тада ми је рекао: „Ова средина има један велики проблем. Њој најбољи нису потребни.” Тих дана напади на његове наступе у јавности или књиге били су појачани. Али он о томе није говорио. Сматрао је да се људи не могу међусобно разумети јер „једино албатроси свуда на свету говоре истим језиком”, а да су књиге „сликана памет”. Себе је сматрао Византинцем. Волео је Булгакова, Бруна Шулца, Сент Егзиперија, Хелдерлина, Црњанског. Волео је Гаудија, а не Корбизјеа.
Са пута је пријатељима доносио поклоне. И даље у ташни носим мало огледалце из Египта, са плавим жар-птицама насликаним са обе стране кутијице. Једном је добио писмо од украјинског официра – обожаваоца, који му је послао и сопствену фотографију на којој позира наг, до појаса. „Јесте ли му одговорили”, питала сам. „Таман посла, па да ми пошаље другу половину”, одговорио је. Нисам упознала оданијег пријатеља ни бољег човека који је дубље скривао патњу што је више око њега било. Уза све књиге које је волео, „Сто лудих ручкова“ Либера Марконија сматрао је једном од најлепших књига које је прочитао у животу. У његовим приватним белешкама стоји да је „Хазарски речник” заправо путовање кроз кору великог мозга.
Сматрао је да није срећан човек јер је своју садашњост жртвовао прошлости и будућности. Говорио је да му је живот дао на пољу уметности све што му је узео у личном животу. Смрт његове кћерке доживела сам као пуцањ славе у њега, који је кћер заклонила својим телом. Живео је врло мало после ње.
Сања Домазет
Објављено: 31.12.2010.
Извор: Политика
Комеморација Бекиму Фехмију (Фото Д. Ћирков)
„Град постаје читав свет када човек воли неког од његових становника“, писао је Дарел. Београд се током протекле године смањио и опустео. Отишле су четири личности које су својим духом и даром, ведрином и снагом, мудрошћу и добротом, чиниле Београд светом и наше животе лепшим и смисленијим
Добро вече, ја сам Беким Фехмиу, шта ћете попити?
Ава Гарднер га је замолила: „Бекиме, кад попијем пету чашу, одвојите ме од шанка по сваку цену. Шта год Вам говорила, чак и ако се буним и псујем, ако треба, подигните ме и однесите.“ Тако је и урадио.
Џон Хјустон му је, после једне одигране сцене, спустио руку на раме и рекао: „Добар си, сине“.
БЕКИМ
Имала сам десет година и старији брат ме повео у биоскоп. Када су на платну у крупном кадру блеснуле његове продорне очи и када је изговорио прву реплику, рекох: „Господе Боже!“, јер се генијалност препознаје и са десет година. Мој брат је шапнуо: „Беким Фехмиу“. Гледали смо „Специјално васпитање“, изузетан филм Горана Марковића. Беким је пристао да игра у том филму бесплатно, иако је тада већ био светска звезда, јер – јер није било пара за хонорар. Петнаест година касније, од стола устаје човек у белом оделу. Смеши се, елегантан је и мио. „Добро вече, ја сам Беким Фехмиу, шта ћете попити?“ Он је и те вечери чекао супругу, Бранку Петрић, која је имала представу. Тако је почело.
Све оно што је из њега зрачило са филмског платна, снага, сјај господства, имао је и у приватном животу. Џон Хјустон му је, после једне одигране сцене, спустио руку на раме и рекао: „Добар си, сине.“ Чувеном продуценту Лаурентису мирно је затражио већи хонорар од понуђеног и сујетни Лаурентис је пребледео и некако пристао. Беким је тако одиграо чувеног „Одисеја“. „Шта би било да није пристао, изгубили бисте животну улогу?“, рекао му је после тихо менаџер. „Мало сам се коцкао“, рекао је Фехмиу. Беким и Ава Гарднер снимали су заједно и једне вечери Гарднерова га је замолила: „Бекиме, кад попијем пету чашу, одвојите ме од шанка по сваку цену. Шта год Вам говорила, чак и ако се буним и псујем, ако треба, подигните ме и однесите.“ Тако је и урадио. Гарднерова је тада имала преко педесет година, била је старија од Беке. „Отишао сам да снимам са њом верујући да ћу снимати са женом у годинама. Онда је ушла у собу и сваки разговор је умукао. Имала је прелепо лице. И прелепе груди, које су стајале у отвореној хаљини безобразно високо. И то без брусхалтера“, додавао је Бека. Волео је Ширли Меклејн, на Кроазети, на Азурној обали носио јује у наручју.
Обожавала сам „Скупљаче перја“ и годинама сам била уверена да је у улози Белог Боре Беким заиста треснуо рукама о сто и раскрварио дланове. „Какво сте ви дете, па то је био филмски трик“,разуверавао ме узалудно. Понекад и сада ноћима гледам ту сцену. Верујем да Беким можда и није повредио руке док је снимао, али сам сигурна да су се ситни стаклићи трајно заболи у његову стокрилу, фрагилну, детињу, уметничку душу. Свако од нас носи дете у себи и мени се увек чинило да је то дете у Бекиму често плакало. Он је то крио. Као и сваки господин, никада се није жалио, ни на шта и ни на кога. Први интервју, после више од деценије ћутања и неизлажења из стана, Бека је дао мени. Ушла сам у њихов стан на Звездари и снимила шест сати разговора. Све време док смо говорили, била су одшкринута врата једне собе. Деценију касније, Беким ће ту себи одузети живот. „Један дар никада не иде сам“, говорили су Руси. Тако је Беким, испоставило се, имао дар и за писање. Његова аутобиографија „Блиставо и страшно“, једна је од најбољих аутобиографија која се код нас појавила у претходних неколико деценија. Једва сам чекала наставак. Ту је требало да пише све о Канском фестивалу, интернационалној каријери. Беким ми је рекао:„Дајем ти бесу, ти ћеш бити прва која ће други том прочитати.“ Ово је једино обећање које током нашег дружења Беким није одржао. Јуна 2010. се убио. Годинама га знајући, било ми је јасно да је овакав крај изабрао планирано и свесно. Смрт је женског пола и рода, а он никада није дозволио, као прави мушкарац (а та врста је у изумирању), да му жена прилази прва.
Кад почнеш да добијаш, почињеш и да губиш.
Када су њему и Џумхуру једном приликом понудили хашиш, они су мало пробали, вратили и рекли: „Ово је за богаташке синове. Имате ли какву добру лозу?”
Сматрао је да „никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо”.
МОМО
„Ти си најобичније сиво дете смога. Кћи споредних дворишних зграда. Муштерија бедних самопослуга на ћошку,” писао је Капор у „Белешкама једне Ане”, роману који је излазио у „Базару”. У овом опису препознавала сам тих година читаву своју генерацију. Момо Капор био је то необично чудо. Био је најдуховитији човек кога сам икада упознала. Кафана „Под липом”. Зимско вече и пахуље крупне као дечје шаке. Промоција нове Капорове књиге прилика је, заправо, да се збијемо око два стола и останемо тако до дубоко у ноћ. Банку је држао, наравно, Момо: „Пробудим се једно јутро, идем тако улицом, а око мене сви људи се бријају и ходају, понеко од њих ми, сасвим непознат, каже добар дан, ја кажем добар дан. Они се масовно бријају и даље. Погледам боље – па они то сви носе мобилне телефоне.” Увео је у српску књижевност имена Уна и Зое и написао романе дивним аргоом улице. Био је боем, дакле, уметник у уживању. Рођен је у Сарајеву 1937. и за време Другог светског рата, на његову кућу пала је бомба. Он је преживео тако што је преко његовог тела легла његова мајка. Али она није преживела. Дечак се извукао испод ње кад је експлозија престала. И више није имао избора: или ће отићи у лудило или у уметност. Оваква, гранична искуства нас заувек формирају. Капор је смешао оба. Када су њему и Џумхуру једном приликом понудили хашиш, они су мало пробали, вратили и рекли: „Ово је за богаташке синове. Имате ли какву добру лозу?” Сматрао је да „никада немамо довољно времена за оне који нас воле, већ само за оне које ми волимо”, као и да „постоји један јутарњи час после сваке непроспаване ноћи када се додирне само дно греха. То је онај тренутак када се на уснама осећају последице духовитих досетки, а у грлу скрама горчине од лудорија и исповести, да не говоримо о грижи савести док се гледа поштени народ како управо одлази на посао”. Капор је успео да читав живот претвори у хемингвејевски покретни празник. Седећи поред њега, учинио би да се и у најобичнијем ресторану осећате као у кафеу „Флоријан” у Венецији. Био је изузетан цртач, а своје најбоље књиге испричао је за кафанским столом. „Морам да одем у Лондон”, говорио је Борислав Пекић, „ништа нећу написати ако останем овде, све ћу испричати у кафани.” Момо није отишао у Лондон. Често је постављао исто питање: „Зар је читава игра тако удешена да управо кад почнеш да добијаш, почињеш и да губиш?” Никада нисам имала снаге да одговорим потврдно. После његове смрти, на списку ожалошћених потписао се читав један град – Београд.
Или брз или мртав
Његова животна максима била је да треба гледати у звезде. „Можда их нећете досегнути, али бар Ваша рука неће бити у блату.”
САКАН
У свету су га звали „Драгон” –змај, код куће – Саки. Као дете, јела сам сладоледе „руменко”, „чоко-моко”, „капри”, „лени” и нисам имала појма да им је имена дао Драган Сакан, као и да му је то био један од дипломских задатака на факултету психологије. Иако је одмах хтео да буде креативни директор, почео је као приправник у Заводу за маркетинг ПКБ-а. Свакога јутра у пет сати приградским аутобусом одлазио је у „канцеларију”, која је заправо била најобичнија барака и менза. Жудео је за креацијом и науком, а почео је као анкетар. Задатак је био да у насељу на дубокој периферији испитује потрошњу смрзнуте хране. Када се тамо појавио трећег дана,дечачићи Роми су викали су за њим: „Ево, иде смрзнуто јаје!” И он се од срца смејао увек када нам је причао ову анегдоту. Сматрао је да је „добра идеја само она која се оствари, али да, наравно, ништа није остварено док није одсањано”. Обожавао је црвено и црно, сукоб еротоидног и танатоидног. „Балкан је и Ерос и Танатос”, сматрао је „деконструкција и конструкција. Живот и смрт. Црвено и црно.” Волео је да носи црвене ципеле, као симбол Ероса. Саканова животна максима била је да треба гледати у звезде. „Можда их нећете досегнути, али бар Ваша рука неће бити у блату.” Живео је по новинарској девизи: „Или брз или мртав”. Његова брзина имала је цену и био је лудо узбудљива свећа која је истовремено горела не на два, него на стотину крајева. Био је налик на весели ватромет. „Правимо идеје, а не ратове”, вазда је поручивао последњих година. Био је стручњак за снове, али не и стручњак за укуцавање ексера. Болела га је реалност. За рекламу негро бомбона, написао је слоган: „Није све тако црно као што изгледа. Још је црње.”
Чешће сам га виђала у време када сам писала докторат – тема је била креативност, појам о коме сви као да знају све, али нико још као да није написао ништа. Сакан ми је позајмио литературу на четири хиљаде страница. Ја сам обећала да ћу је узети у петак и вратити у понедељак ујутру. Тако сам и учинила. Био је то најкреативнији викенд у мом животу… Маштали смо заједно да од Београда направимо најкреативнији град Европе и да га читавог креативно мапирамо, сањали смо да закупимо телевизијски програм РТС-а у ударном термину и пустимо пет минута потпуне тишине, без било какве слике.
И када је изгубио државу, није изгубио идеје. Чинило се да му ништа није могло стати на пут. Онда је испред дечака у црвеним ципелама стала жена без лица у црној хаљини. И пружила му руку, њему, који је живео од идеја на Балкану пуних тридесет пет година, онда када ни идејама ни Балкану ништа није полазило за руком.
Путовање кроз кору великог мозга
Једном је добио писмо од украјинског официра – обожаваоца, који му је послао и сопствену фотографију на којој позира наг, до појаса. „Јесте ли му одговорили”, питала сам. „Таман посла, па да ми пошаље другу половину.”
Сматрао је да се људи не могу међусобно разумети јер „једино албатроси свуда на свету говоре истим језиком”, а да су књиге „сликана памет”.
ПАВИЋ
Имала сам осамнаест година и мислила сам да је Бог. Када је добио Нинову награду за Хазарски речник, сви смо свој примерак носили у Гимназију и читали га испод клупе. Онда, десет година касније, постали смо пријатељи. Упознала сам га у најтеже време у његовом животу: већ је био написао своје најбоље књиге, дошла је по њега пошаст славе и старост је започињала. Био је славан толико да је у Русији његова популарност поређена са Џегеровом. У Москви је толико дуго потписивао књиге обожаваоцима да је потрошио оловку. При том су га од обожавалаца дискретно чували представници руске обавештајне службе. Имао је обожаваоце широм света. Добијао је најчудније поклоне. Једном су му Руси даровали огромну сабљу од кристала, пуну неког ретког алкохолног пића.
Обоје хедонисти, често смо ишли у ресторане и проучавали јеловнике толико дуго као да су у питању збирке песама. Био је највећи господин међу српским писцима. После његове смрти никада више, уместо „добар дан”, нећу чути „љубим руке”. Говорио је течно шест језика. У Русији су га питали са ким свакодневно говори руски, кад га говори толико добро. Одговорио је: „Са Пушкином.” Говорио ми је: „Кад постанете славни, пробудите се једног јутра и више немате пријатеља.“ „А ја?”, бунила сам се. „Имате нове пријатеље. Старе не.” У време нашег дружења, штампа се такмичила у томе ко ће га јаче и болније напасти. Неки полусписатељи за које су чули само њихови родитељи, попут досадних, безимених пошасти, писали су томове покушавајући да изграде каријеру на нападима на Павића. Безуспешно, наравно. Једном смо пили кафу у кафеу „Фреска” и тада ми је рекао: „Ова средина има један велики проблем. Њој најбољи нису потребни.” Тих дана напади на његове наступе у јавности или књиге били су појачани. Али он о томе није говорио. Сматрао је да се људи не могу међусобно разумети јер „једино албатроси свуда на свету говоре истим језиком”, а да су књиге „сликана памет”. Себе је сматрао Византинцем. Волео је Булгакова, Бруна Шулца, Сент Егзиперија, Хелдерлина, Црњанског. Волео је Гаудија, а не Корбизјеа.
Са пута је пријатељима доносио поклоне. И даље у ташни носим мало огледалце из Египта, са плавим жар-птицама насликаним са обе стране кутијице. Једном је добио писмо од украјинског официра – обожаваоца, који му је послао и сопствену фотографију на којој позира наг, до појаса. „Јесте ли му одговорили”, питала сам. „Таман посла, па да ми пошаље другу половину”, одговорио је. Нисам упознала оданијег пријатеља ни бољег човека који је дубље скривао патњу што је више око њега било. Уза све књиге које је волео, „Сто лудих ручкова“ Либера Марконија сматрао је једном од најлепших књига које је прочитао у животу. У његовим приватним белешкама стоји да је „Хазарски речник” заправо путовање кроз кору великог мозга.
Сматрао је да није срећан човек јер је своју садашњост жртвовао прошлости и будућности. Говорио је да му је живот дао на пољу уметности све што му је узео у личном животу. Смрт његове кћерке доживела сам као пуцањ славе у њега, који је кћер заклонила својим телом. Живео је врло мало после ње.
Сања Домазет
Објављено: 31.12.2010.
Извор: Политика