- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Под лупом: ЧЕМУ СЕ СМЕЈЕМО
Шала као освета и побуна
Иако обично почињу „Иду Мујо и Хасо…” или „…каже Перица учитељици” вицеви су много више од пуке кратке форме са ефектном поентом. Још од старог века били нека врста побуне против власти, вентил за пражњење и симболични реванш за „тешке друштвене околности”
Иду два ловца шумом и један се, из чиста мира, сруши на земљу као маљем покошен. Престрављен призором пријатеља који, не дишући, лежи исколачених очију, други ловац у паници извади мобилни телефон и позва Хитну помоћ.
Пријатељ ми је мртав! Шта да радим? – завапи.
– Молим вас да се смирите, ту смо да вам помогнемо. Прво морамо бити сигурни да је уопште мртав – рече оператер.
Неколико секунди прође у тишини, а затим се зачу гласан пуцањ и ловчев глас:
– У реду, а шта сад?
Свидео се неком или не, овако гласи „званично најсмешнији виц на свету” изгласан у најмасовнијем досад предузетом проучавању хумора посредством Интернета. Било је то 2002. године, када је група научника, предвођена доктором психологије Ричардом Вајсменом са Универзитета у Хертфорширу, после једногодишње студије, окончала истраживање названо „Лабораторија смеха”.
У чему се састојала ова мисија?
Корисници светске рачунарске мреже имали су задатак да на посебан сајт окаче своје омиљене вицеве и истовремено направе листу најсмешнијих које су поставили други посетиоци. Од понуђених 40.000 вицева за које је у току 12 месеци гласало милион и по људи из више од 70 држава света, ласкаву титулу однео је онај с почетка текста, о ловцима, захваљујући гласовима чак 55 одсто учесника.
Тумачећи резултат, Вајсмен је рекао да је ова шала специфична, јер су резултати показали да се подједнако допала и старима и младима, мушкарцима и женама, као и људима из различитих држава, што није био случај са другим вицевима. То је зато што, објашњава он, овај виц садржи сва три психолошка елемента „добре форе”: даје осећај супериорности у односу на друге у лику „глупог” ловца, ослобађа нас емоционалне тензије у напетим ситуацијама тако што страшан догађај – смрт – представља у шаљивом контексту, и изненађује нас неочекиваном логичком неподударношћу, као што је погрешно тумачење поруке коју преживелом ловцу саопштава оператер Хитне помоћи.
Иронија Шерлока Холмса
Протагонисти другог најсмешнијег вица на свету, који је побрао симпатије 47 процената гласача, јесу Шерлок Холмс и доктор Вотсон, познати детективски тандем створен из пера шкотског писца Артура Конана Дојла. Они су се обрели у „авантури” украшеној, рекло би се, типичним британским хумором.
„Идући на камповање, Холмс и доктор Вотсон стигоше на ливаду, разапеше шатор под отвореним небом и легоше да спавају. У неко доба ноћи Холмс пробуди пријатеља:
Погледај у небо, драги Вотсоне, и реци ми шта видиш?
– Видим на хиљаде звезда.
– И шта можеш да закључиш из тога?
– Па, то значи да ако од милион звезда само један број има планете око себе, вероватно је да се тамо негде налази и планета налик Земљи. А ако постоје планете сличне Земљи, на некој од њих сигурно постоји и живот...
– Не, Вотсоне, глупане, то значи да су нам украли шатор!”
Али самом Вајсмену, како је признао, највише се допао следећи виц:
„Улази пас у пошту са намером да пошаље телеграм. Када је узео празан лист хартије, написао је на њему: ’Ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав’. Текст је предао раднику, који му је, видевши телеграм, саопштио:
– Овде сте написали само девет речи. По истој цени, можете да додате још једно ’ав’.
– Али, господине, у том случају порука не би имала никаквог смисла! – хладнокрвно ће пас.”
Скривена значења
Да ли је виц само кратка, површна прича која поентом скривеном у последњој реченици мами осмех на лице, или има и нека дубља, скривена значења? Многе теме и мотиви који се препричавају у данашњим шалама: мушко – женски односи, ласцивна тематика, исмевање владара и глупака... постојали су и у вицевима минулих епоха, још од старог века. Постоје ли, онда, неке универзалне људске одлике које овим сажетим приповестима већ миленијумима обрађују сличну тематику? Судећи према речима комедиографа Луиса Блека, ствар није тако једноставна. Виц је, тврди он, „систем испоруке” информација о нама и свету у коме живимо, неретко и истина коју не желимо да чујемо и прихватимо.
Пол Мекдоналд, творац листе и шеф универзитетског истраживачког тима из Вулверхемптона, каже да су вицеви, било да су кроз историју имали форму питалице, загонетке или изреке, одувек одражавали људску тежњу за побуном и хватањем у коштац са табуима.
Бунт је у античком добу можда највише долазио до изражаја у презиру према надобудним људима и вођама. Тако једна од најстаријих сачуваних збирки вицева, „Филогелос” („Љубитељ смеха”) на старогрчком, обилује шалама на рачун древних умишљених свезналица. Као пример за исмевање владара може се узети виц на рачун римског императора Октавијана Августа из првог века пре нове ере.
„Обилазећи царство, налетео је Август на човека који је невероватно личио на њега. Упитао је незнанца да ли је његова мајка којим случајем служила у императоровој палати.
– Није, узвишени, али мој отац јесте! – одговори непознати”.
Владавину тоталитарних вођа попут Мусолинија, Хитлера и Стаљина пропратили су и вицеви на њихов рачун који су се тихо, пазећи на „зидове који имају уши”, препричавали међу становништвом. Политички штос из Совјетског Савеза у доба Лењина каже следеће:
„Чувши да је СССР остварио замисао комунистичке државе, Карл Маркс устаде из гроба и упути се у прву земљу социјализма. Обилазећи фабрике и села са члановима Политбироа, Маркс их упита да му омогуће да изјави нешто на радију. Ови се премишљаше јер нису имали благослов Лењина, али, после убеђивања, Маркс их измоли да изговори само једну једину реченицу у програму. Руководиоци попустише, дадоше му микрофон, а зачетник марксизма рече:
– Пролетери свих земаља, извините!”
Стереотипи у шалама
Познато је да је Јован Цвијић типски препознао одлике људи које данас исмевамо у шалама заснованим на стереотипу о народу. Ере су, тако, код Цвијића „најтипскији представници патријархалног живота... који у згодној прилици знају употребити пословице и шале, заплести питања и не разумети оно што им се не допада”. Карактерне црте Динараца „рабљене” су на духовит начин далеко пре модерних вицева, а у великој мери наликују на народне приче о Насрадину Хоџи.
Ни вицеви о плавушама нису без утемељења у прошлости, колико год данас изгледали као политички некоректни. Боји косе одувек су придавана различита значења и тумачења. Према једној верзији, шале о плавушама настале су када је један амерички комичар одлучио да, уместо вицева о својој плавокосој жени која је са његових наступа излазила прилично љута, прича гегове о „неименованој плавуши”. Вероватнији и историјски поткрепљен сценарио сведочи о еволуцији шала о женама светле косе које потичу још из старог Рима. Житељи моћне империје сматрали су да жене изразито светлих власи „немају озбиљне намере”, а Французи су у 18. веку веровали да плавокосе куртизане не би требало да се баве важним темама.
Мерлин Монро је вероватно најзаслужнија за настанак модерних шала на рачун плавуша. Улога привлачне, али површне и ограничене жене, коју је увек изнова играла на филму, пратила ју је и ван целулоидне траке, због чега је глумица проживљавала тешке психолошке кризе. Међутим, када би се светла рефлектора упалила, на њеном лицу је поново оживљавала стереотипна плавуша која се толико допадала милионима гледалаца.
Метафора и „метак-фора”
Вицеви су, сматра културолог Ратко Божовић, облик задовољства и вентил пражњења за доба у којем човек живи. То што су кроз историју шала доминирале еротске и политичке теме, он тумачи потребом људи да хумором ослободе потиснуту енергију и покушају да „залече” фрустрације.
– Вицеви често имају облик надметања различитих друштвених група кроз оспоравање њихових узајамних различитости: идеолошких, статусних или у погледу националног карактера. За ове последње ми смо мајстори – објашњава Божовић.
„Надгорњавање” се, додаје он, често испољава кроз нарцизам малих разлика – кад припадници једне групе преувеличавају ситне особине које их чине наизглед јединственим у односу на друге. Као што су у српским шалама главни јунаци Црногорци или Босанци (Мујо и Хасо), такмичење се одиграва и на унутрашњем плану, па тако имамо вицеве о Пироћанцима, Врањанцима, Лали и Соси...
– У таквом случају у вицу се не испољава самокритичност, већ се поента сваљује на рачун другог, односно онога по чему се он разликује, било да је реч о националности, неспретности, телесном недостатку... Уме ту да буде и искључивости, јер штос не мора да буде доброћудан, већ може да има и дозу заједљивости – истиче Божовић.
Вицеви, закључује наш саговорник, морају да постоје, јер човек „не може да се своди на немо опстајање, без макар симболичне освете у виду шале за осећај неправде који му намећу околности”. Али, додаје, није добро кад виц настоји да прерасте у истину о ономе што исмева, тада он више није метафора, већ постаје „метак-фора” која хоће да „убије” другог.
Димитрије Буквић - Марко Луковић
--------------------------------------------------------------------
Чему се смеју Европљани и Американци
Шала са псом који шаље телеграм својствена је Европљанима, посебно Французима, Данцима и Белгијанцима, јер је гласање на Интернету показало да припадници ових народа највише воле вицеве са надреалним мотивима. Такође их веселе шале на рачун стресних ситуација у животу. Ирци, Британци и Новозеланђани обожавају игре речима, док се у САД и Канади смеју геговима чији су главни јунаци глупани, попут ловца из победничког вица.
--------------------------------------------------------------------
Од Сумера до Лењина
Да је хумор део људске историје још од доба древних цивилизација, сведочи налаз са Универзитета у Вулверхемптону у Енглеској, чији су професори својевремено обелоданили листу десет најстаријих шала. Првопласирани виц, чија су тематика стомачни гасови, препричавали су Сумери око 1900. године пре нове ере: „Шта се то од памтивека није догодило? Да млада жена ’пусти ветар’ у крило свом мужу”. У следећем, „само” три века млађем штосу, „поткачени” су староегипатски владари: „Како забавити фараона коме је досадно? Порините у Нил брод препун младих жена одевених само у рибарске мреже, а онда наговорите фараона да иде на пецање”.
Политика магазин
Чему се Ви најчешће смејете?
Шала као освета и побуна
Иако обично почињу „Иду Мујо и Хасо…” или „…каже Перица учитељици” вицеви су много више од пуке кратке форме са ефектном поентом. Још од старог века били нека врста побуне против власти, вентил за пражњење и симболични реванш за „тешке друштвене околности”
Иду два ловца шумом и један се, из чиста мира, сруши на земљу као маљем покошен. Престрављен призором пријатеља који, не дишући, лежи исколачених очију, други ловац у паници извади мобилни телефон и позва Хитну помоћ.
Пријатељ ми је мртав! Шта да радим? – завапи.
– Молим вас да се смирите, ту смо да вам помогнемо. Прво морамо бити сигурни да је уопште мртав – рече оператер.
Неколико секунди прође у тишини, а затим се зачу гласан пуцањ и ловчев глас:
– У реду, а шта сад?
Свидео се неком или не, овако гласи „званично најсмешнији виц на свету” изгласан у најмасовнијем досад предузетом проучавању хумора посредством Интернета. Било је то 2002. године, када је група научника, предвођена доктором психологије Ричардом Вајсменом са Универзитета у Хертфорширу, после једногодишње студије, окончала истраживање названо „Лабораторија смеха”.
У чему се састојала ова мисија?
Корисници светске рачунарске мреже имали су задатак да на посебан сајт окаче своје омиљене вицеве и истовремено направе листу најсмешнијих које су поставили други посетиоци. Од понуђених 40.000 вицева за које је у току 12 месеци гласало милион и по људи из више од 70 држава света, ласкаву титулу однео је онај с почетка текста, о ловцима, захваљујући гласовима чак 55 одсто учесника.
Тумачећи резултат, Вајсмен је рекао да је ова шала специфична, јер су резултати показали да се подједнако допала и старима и младима, мушкарцима и женама, као и људима из различитих држава, што није био случај са другим вицевима. То је зато што, објашњава он, овај виц садржи сва три психолошка елемента „добре форе”: даје осећај супериорности у односу на друге у лику „глупог” ловца, ослобађа нас емоционалне тензије у напетим ситуацијама тако што страшан догађај – смрт – представља у шаљивом контексту, и изненађује нас неочекиваном логичком неподударношћу, као што је погрешно тумачење поруке коју преживелом ловцу саопштава оператер Хитне помоћи.
Иронија Шерлока Холмса
Протагонисти другог најсмешнијег вица на свету, који је побрао симпатије 47 процената гласача, јесу Шерлок Холмс и доктор Вотсон, познати детективски тандем створен из пера шкотског писца Артура Конана Дојла. Они су се обрели у „авантури” украшеној, рекло би се, типичним британским хумором.
„Идући на камповање, Холмс и доктор Вотсон стигоше на ливаду, разапеше шатор под отвореним небом и легоше да спавају. У неко доба ноћи Холмс пробуди пријатеља:
Погледај у небо, драги Вотсоне, и реци ми шта видиш?
– Видим на хиљаде звезда.
– И шта можеш да закључиш из тога?
– Па, то значи да ако од милион звезда само један број има планете око себе, вероватно је да се тамо негде налази и планета налик Земљи. А ако постоје планете сличне Земљи, на некој од њих сигурно постоји и живот...
– Не, Вотсоне, глупане, то значи да су нам украли шатор!”
Али самом Вајсмену, како је признао, највише се допао следећи виц:
„Улази пас у пошту са намером да пошаље телеграм. Када је узео празан лист хартије, написао је на њему: ’Ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав, ав’. Текст је предао раднику, који му је, видевши телеграм, саопштио:
– Овде сте написали само девет речи. По истој цени, можете да додате још једно ’ав’.
– Али, господине, у том случају порука не би имала никаквог смисла! – хладнокрвно ће пас.”
Скривена значења
Да ли је виц само кратка, површна прича која поентом скривеном у последњој реченици мами осмех на лице, или има и нека дубља, скривена значења? Многе теме и мотиви који се препричавају у данашњим шалама: мушко – женски односи, ласцивна тематика, исмевање владара и глупака... постојали су и у вицевима минулих епоха, још од старог века. Постоје ли, онда, неке универзалне људске одлике које овим сажетим приповестима већ миленијумима обрађују сличну тематику? Судећи према речима комедиографа Луиса Блека, ствар није тако једноставна. Виц је, тврди он, „систем испоруке” информација о нама и свету у коме живимо, неретко и истина коју не желимо да чујемо и прихватимо.
Пол Мекдоналд, творац листе и шеф универзитетског истраживачког тима из Вулверхемптона, каже да су вицеви, било да су кроз историју имали форму питалице, загонетке или изреке, одувек одражавали људску тежњу за побуном и хватањем у коштац са табуима.
Бунт је у античком добу можда највише долазио до изражаја у презиру према надобудним људима и вођама. Тако једна од најстаријих сачуваних збирки вицева, „Филогелос” („Љубитељ смеха”) на старогрчком, обилује шалама на рачун древних умишљених свезналица. Као пример за исмевање владара може се узети виц на рачун римског императора Октавијана Августа из првог века пре нове ере.
„Обилазећи царство, налетео је Август на човека који је невероватно личио на њега. Упитао је незнанца да ли је његова мајка којим случајем служила у императоровој палати.
– Није, узвишени, али мој отац јесте! – одговори непознати”.
Владавину тоталитарних вођа попут Мусолинија, Хитлера и Стаљина пропратили су и вицеви на њихов рачун који су се тихо, пазећи на „зидове који имају уши”, препричавали међу становништвом. Политички штос из Совјетског Савеза у доба Лењина каже следеће:
„Чувши да је СССР остварио замисао комунистичке државе, Карл Маркс устаде из гроба и упути се у прву земљу социјализма. Обилазећи фабрике и села са члановима Политбироа, Маркс их упита да му омогуће да изјави нешто на радију. Ови се премишљаше јер нису имали благослов Лењина, али, после убеђивања, Маркс их измоли да изговори само једну једину реченицу у програму. Руководиоци попустише, дадоше му микрофон, а зачетник марксизма рече:
– Пролетери свих земаља, извините!”
Стереотипи у шалама
Познато је да је Јован Цвијић типски препознао одлике људи које данас исмевамо у шалама заснованим на стереотипу о народу. Ере су, тако, код Цвијића „најтипскији представници патријархалног живота... који у згодној прилици знају употребити пословице и шале, заплести питања и не разумети оно што им се не допада”. Карактерне црте Динараца „рабљене” су на духовит начин далеко пре модерних вицева, а у великој мери наликују на народне приче о Насрадину Хоџи.
Ни вицеви о плавушама нису без утемељења у прошлости, колико год данас изгледали као политички некоректни. Боји косе одувек су придавана различита значења и тумачења. Према једној верзији, шале о плавушама настале су када је један амерички комичар одлучио да, уместо вицева о својој плавокосој жени која је са његових наступа излазила прилично љута, прича гегове о „неименованој плавуши”. Вероватнији и историјски поткрепљен сценарио сведочи о еволуцији шала о женама светле косе које потичу још из старог Рима. Житељи моћне империје сматрали су да жене изразито светлих власи „немају озбиљне намере”, а Французи су у 18. веку веровали да плавокосе куртизане не би требало да се баве важним темама.
Мерлин Монро је вероватно најзаслужнија за настанак модерних шала на рачун плавуша. Улога привлачне, али површне и ограничене жене, коју је увек изнова играла на филму, пратила ју је и ван целулоидне траке, због чега је глумица проживљавала тешке психолошке кризе. Међутим, када би се светла рефлектора упалила, на њеном лицу је поново оживљавала стереотипна плавуша која се толико допадала милионима гледалаца.
Метафора и „метак-фора”
Вицеви су, сматра културолог Ратко Божовић, облик задовољства и вентил пражњења за доба у којем човек живи. То што су кроз историју шала доминирале еротске и политичке теме, он тумачи потребом људи да хумором ослободе потиснуту енергију и покушају да „залече” фрустрације.
– Вицеви често имају облик надметања различитих друштвених група кроз оспоравање њихових узајамних различитости: идеолошких, статусних или у погледу националног карактера. За ове последње ми смо мајстори – објашњава Божовић.
„Надгорњавање” се, додаје он, често испољава кроз нарцизам малих разлика – кад припадници једне групе преувеличавају ситне особине које их чине наизглед јединственим у односу на друге. Као што су у српским шалама главни јунаци Црногорци или Босанци (Мујо и Хасо), такмичење се одиграва и на унутрашњем плану, па тако имамо вицеве о Пироћанцима, Врањанцима, Лали и Соси...
– У таквом случају у вицу се не испољава самокритичност, већ се поента сваљује на рачун другог, односно онога по чему се он разликује, било да је реч о националности, неспретности, телесном недостатку... Уме ту да буде и искључивости, јер штос не мора да буде доброћудан, већ може да има и дозу заједљивости – истиче Божовић.
Вицеви, закључује наш саговорник, морају да постоје, јер човек „не може да се своди на немо опстајање, без макар симболичне освете у виду шале за осећај неправде који му намећу околности”. Али, додаје, није добро кад виц настоји да прерасте у истину о ономе што исмева, тада он више није метафора, већ постаје „метак-фора” која хоће да „убије” другог.
Димитрије Буквић - Марко Луковић
--------------------------------------------------------------------
Чему се смеју Европљани и Американци
Шала са псом који шаље телеграм својствена је Европљанима, посебно Французима, Данцима и Белгијанцима, јер је гласање на Интернету показало да припадници ових народа највише воле вицеве са надреалним мотивима. Такође их веселе шале на рачун стресних ситуација у животу. Ирци, Британци и Новозеланђани обожавају игре речима, док се у САД и Канади смеју геговима чији су главни јунаци глупани, попут ловца из победничког вица.
--------------------------------------------------------------------
Од Сумера до Лењина
Да је хумор део људске историје још од доба древних цивилизација, сведочи налаз са Универзитета у Вулверхемптону у Енглеској, чији су професори својевремено обелоданили листу десет најстаријих шала. Првопласирани виц, чија су тематика стомачни гасови, препричавали су Сумери око 1900. године пре нове ере: „Шта се то од памтивека није догодило? Да млада жена ’пусти ветар’ у крило свом мужу”. У следећем, „само” три века млађем штосу, „поткачени” су староегипатски владари: „Како забавити фараона коме је досадно? Порините у Нил брод препун младих жена одевених само у рибарске мреже, а онда наговорите фараона да иде на пецање”.
Политика магазин
Чему се Ви најчешће смејете?
