LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Čekamo da nas Evropa popiše
Dakle, vrata popisivačima ćemo otvarati tek u oktobru jer nam država nema para da ovaj posao započne 1. aprila, kako je prvobitno planirano. Džaba sva priča o tome kako popis stanovništva u nas košta višestruko manje po popisivaču (biće ih čak 48.000) nego u zemljama Evropske unije kada mi ni te pare nemamo. Zato ćemo lepo sačekati do 1. oktobra, u nadi da će nam do tada EU kojoj, kako naše političke vođe rado tvrde u kontinuiranim predizbornim kampanjama, već sada ravnopravno stremimo i pripadamo, nadomestiti tih tričavih nekoliko desetina miliona evra što nam (i) za tu svrhu nedostaju u državnom budžetu.
A kako su se vlasti dosetile da se napokon, nakon 50 godina pauze, istovremeno uradi i kompletan popis svih poljoprivrednih dobara u zemlji, trenutno smo kratki za čak 20 miliona evra. Popisivaće se gazdinstva, farme, zemljišni fond, zasejane površine, voćnjaci, livade, stočni fond, pa čak i proizvodnja organske hrane i biće veoma zanimljivo da konačno saznamo koliko je tog obradivog zemljišta u Srbiji, šta se na njemu uzgaja i, na kraju krajeva, kome zaista pripada. Naročito ako se ne stane na fiktivnim vlasnicima, nego se dođe i do onih stvarnih. Tada bi se, ukoliko se posao uradi ozbiljno i transparentno, poneko mogao uhvatiti za glavu i među bivšim posednicima kojima je mnogo toga svojevremeno nasilno oduzeto i među ovim novim, koji su dobar deo toga budzašto kupili, ne hajući što država od koje kupuju nije stvarni vlasnik zemlje.
U svakom slučaju, konačno ćemo makar približno saznati koliko nas zaista ima u Srbiji u kojoj, nakon ogromnog priliva stanovništva tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, sada stručnjaci ukazuju na veliku depopulaciju stanovništva – nove talase egzistencijalne emigracije iz zemlje, uz od ranije poznat i nikada ozbiljno sanirani trend starenja nacije u kojoj se plač novorođenčeta čuje mnogo ređe nego u drugim državama regije i Evrope uopšte. Na poslednjem popisu 2002. godine, Srbija je bez Kosova imala oko 7,5 miliona stanovnika, od čega 6,2 miliona Srba. Većinski narod su po brojnosti sledili Mađari, Bošnjaci i Romi, a zanimljivo je da su u samom vrhu, naročito u Vojvodini, bili neizjašnjeni i neopredeljeni, kojih je zabeleženo bezmalo 108.000. Demografi među njima prepoznaju veliki broj eks Jugoslovena, koji su netragom „nestali“ između dva popisa 1991. i 2002. godine. Naravno, na uštrb Jugoslovena je jačala brojnost drugih nacionalnih zajednica, pojavljivale su se neke kojih odavno nije bilo, a iskakale su i neke sasvim nove, poput čuvenih Eskima. Imajući u vidu da popisivači na svojim spiskovima neće nositi listu želja i mogućih nacionalnosti za zaokruživanje, nego će ispitanici na praznoj liniji moći sami da upišu šta žele, za očekivati je da ćemo od ove godine među vazda vickastim državljanima Srbije imati i neke mnogo egzotičnije pojave koje uopšte ne moraju biti iz Sunčevog sistema. Pritom treba imati u vidu dve stvari. Prva je da Ustav garantuje da građane niko ne može naterati na javno nacionalno izjašnjavanje ukoliko to oni sami ne žele, a druga je da su propisane kazne od 20.000 do 50.000 dinara za odbijanje odgovaranja na pitanja ili davanje lažnih podataka.
Ono što će popisivače takođe zanimati je koliki su nam prihodi i koji su njihovi izvori, kao i to koje nekretnine posedujemo, što nekima, imajući u vidu u koliko (ne)uređenoj državi živimo, već sada podiže obrvu i poziva na oprez. Naravno, demografi nas uveravaju da će dobijeni podaci služiti isključivo statistici i stvaranju ukupne slike, a ne treba zaboraviti ni da nam je dobar deo toga već voljno popisan Zakonom o legalizaciji kojim se, zasad, postiglo samo to da nelegalne nekretnine ostanu jednako nelegalizovane, ali da se sada i na njih plaća poveći porez koji od prošlegodine propisuju lokalne samouprave.
Saznaćemo koliko nas je, gde i kako i živimo, kolike su nam porodice i koliko zarađujemo i trošimo, kako se grejemo i idemo li na posao biciklom, javnim prevozom ili automobilom između dva poskupljenja benzina. Dobićemo informacije o tome kakva je obrazovna struktura stanovništva i šta su dominantne delatnosti i profesije u Srbiji a, po prvi put otkako se kod nas radi popis, pokušaće da se utvrdi i broj beskućnika i da se ustanovi stepen računarske pismenosti stanovništva. Za ozbiljnu državu, navedene informacije su ozbiljni parametri za planiranje budućnosti, shvatanje njenih trenutnih kapaciteta i preusmeravanje ulaganja tamo gde su najpotrebnija i najiplativija. Drugim rečima, kada se, primera radi, i zvanično utvrdi koliko je nizak stepen naše kompjuterske pismenosti za uslove 21. veka i kada se tome doda relativno mali broj računara, naročito iole savremenih, u Srbiji, država bi napokon mogla uložiti sve svoje kapacitete u ovaj resurs budućnosti (pardon, itekako sadašnjosti) i onda možda više nikome neće pasti na pamet da podiže PDV za računarske komponente. Štaviše, logično bi bilo očekivati ozbiljna ulaganja države da se ova poražavajuća situacija promeni na bolje!
Lepo, samo odakle, kad ova država, u iščekivanju novih izbora koji tako puno koštaju, više nema para ni za popis stanovništva?
A. Grubeša
Dnevnik
Dakle, vrata popisivačima ćemo otvarati tek u oktobru jer nam država nema para da ovaj posao započne 1. aprila, kako je prvobitno planirano. Džaba sva priča o tome kako popis stanovništva u nas košta višestruko manje po popisivaču (biće ih čak 48.000) nego u zemljama Evropske unije kada mi ni te pare nemamo. Zato ćemo lepo sačekati do 1. oktobra, u nadi da će nam do tada EU kojoj, kako naše političke vođe rado tvrde u kontinuiranim predizbornim kampanjama, već sada ravnopravno stremimo i pripadamo, nadomestiti tih tričavih nekoliko desetina miliona evra što nam (i) za tu svrhu nedostaju u državnom budžetu.
A kako su se vlasti dosetile da se napokon, nakon 50 godina pauze, istovremeno uradi i kompletan popis svih poljoprivrednih dobara u zemlji, trenutno smo kratki za čak 20 miliona evra. Popisivaće se gazdinstva, farme, zemljišni fond, zasejane površine, voćnjaci, livade, stočni fond, pa čak i proizvodnja organske hrane i biće veoma zanimljivo da konačno saznamo koliko je tog obradivog zemljišta u Srbiji, šta se na njemu uzgaja i, na kraju krajeva, kome zaista pripada. Naročito ako se ne stane na fiktivnim vlasnicima, nego se dođe i do onih stvarnih. Tada bi se, ukoliko se posao uradi ozbiljno i transparentno, poneko mogao uhvatiti za glavu i među bivšim posednicima kojima je mnogo toga svojevremeno nasilno oduzeto i među ovim novim, koji su dobar deo toga budzašto kupili, ne hajući što država od koje kupuju nije stvarni vlasnik zemlje.
U svakom slučaju, konačno ćemo makar približno saznati koliko nas zaista ima u Srbiji u kojoj, nakon ogromnog priliva stanovništva tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, sada stručnjaci ukazuju na veliku depopulaciju stanovništva – nove talase egzistencijalne emigracije iz zemlje, uz od ranije poznat i nikada ozbiljno sanirani trend starenja nacije u kojoj se plač novorođenčeta čuje mnogo ređe nego u drugim državama regije i Evrope uopšte. Na poslednjem popisu 2002. godine, Srbija je bez Kosova imala oko 7,5 miliona stanovnika, od čega 6,2 miliona Srba. Većinski narod su po brojnosti sledili Mađari, Bošnjaci i Romi, a zanimljivo je da su u samom vrhu, naročito u Vojvodini, bili neizjašnjeni i neopredeljeni, kojih je zabeleženo bezmalo 108.000. Demografi među njima prepoznaju veliki broj eks Jugoslovena, koji su netragom „nestali“ između dva popisa 1991. i 2002. godine. Naravno, na uštrb Jugoslovena je jačala brojnost drugih nacionalnih zajednica, pojavljivale su se neke kojih odavno nije bilo, a iskakale su i neke sasvim nove, poput čuvenih Eskima. Imajući u vidu da popisivači na svojim spiskovima neće nositi listu želja i mogućih nacionalnosti za zaokruživanje, nego će ispitanici na praznoj liniji moći sami da upišu šta žele, za očekivati je da ćemo od ove godine među vazda vickastim državljanima Srbije imati i neke mnogo egzotičnije pojave koje uopšte ne moraju biti iz Sunčevog sistema. Pritom treba imati u vidu dve stvari. Prva je da Ustav garantuje da građane niko ne može naterati na javno nacionalno izjašnjavanje ukoliko to oni sami ne žele, a druga je da su propisane kazne od 20.000 do 50.000 dinara za odbijanje odgovaranja na pitanja ili davanje lažnih podataka.
Ono što će popisivače takođe zanimati je koliki su nam prihodi i koji su njihovi izvori, kao i to koje nekretnine posedujemo, što nekima, imajući u vidu u koliko (ne)uređenoj državi živimo, već sada podiže obrvu i poziva na oprez. Naravno, demografi nas uveravaju da će dobijeni podaci služiti isključivo statistici i stvaranju ukupne slike, a ne treba zaboraviti ni da nam je dobar deo toga već voljno popisan Zakonom o legalizaciji kojim se, zasad, postiglo samo to da nelegalne nekretnine ostanu jednako nelegalizovane, ali da se sada i na njih plaća poveći porez koji od prošlegodine propisuju lokalne samouprave.
Saznaćemo koliko nas je, gde i kako i živimo, kolike su nam porodice i koliko zarađujemo i trošimo, kako se grejemo i idemo li na posao biciklom, javnim prevozom ili automobilom između dva poskupljenja benzina. Dobićemo informacije o tome kakva je obrazovna struktura stanovništva i šta su dominantne delatnosti i profesije u Srbiji a, po prvi put otkako se kod nas radi popis, pokušaće da se utvrdi i broj beskućnika i da se ustanovi stepen računarske pismenosti stanovništva. Za ozbiljnu državu, navedene informacije su ozbiljni parametri za planiranje budućnosti, shvatanje njenih trenutnih kapaciteta i preusmeravanje ulaganja tamo gde su najpotrebnija i najiplativija. Drugim rečima, kada se, primera radi, i zvanično utvrdi koliko je nizak stepen naše kompjuterske pismenosti za uslove 21. veka i kada se tome doda relativno mali broj računara, naročito iole savremenih, u Srbiji, država bi napokon mogla uložiti sve svoje kapacitete u ovaj resurs budućnosti (pardon, itekako sadašnjosti) i onda možda više nikome neće pasti na pamet da podiže PDV za računarske komponente. Štaviše, logično bi bilo očekivati ozbiljna ulaganja države da se ova poražavajuća situacija promeni na bolje!
Lepo, samo odakle, kad ova država, u iščekivanju novih izbora koji tako puno koštaju, više nema para ni za popis stanovništva?
A. Grubeša
Dnevnik