Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Burmanska (BUR) mačka (video)
[YOUTUBE]eLia4cskLek[/YOUTUBE]
Burmanska (BUR) mačka potiče iz Burme. Pored Sijamke, Burmanka važi za najstariju orijentalnu rasu u Evropi. U jednom starom pisanom predanju poznatom pod imenom Smud Kot-Pergament iz ere Ayudhya [1350-1767] može da se nađe podatak da je Burmanka (tada još poznata pod imenom Thong-Daeng [zlatno-crvena = mačka bakarne boje]) bila jedna od šesnaest rasa mačaka koje su živele po hramovima i bile obožavane kao mačke koje donose sreću. Bile su poznate još i pod imenom Supalak (što znači "lepa, dobra osobina"). Koliko poreklo Burmanke ipak leži u nekoj polutami, toliko je istorijat odgajivačkog rada potpuno poznat. Kao majka svih Burmanki vazi Wong Mau koja je 1930 godine iz Burme doneta u Ameriku. Bila je parena sa jednim seal point Sijam mačkom. To je bio temelj Burmanske rase. Naravno je posle sledio niz mačaka iz Burme da bi se izbeglo incestno sparivanje. Ukrštanje sa Sijamskim mačkama (Sijamske mačke su pre 1930 godina izgledom više podsećale na Burmanke nego danas) se nastavljalo. Godine 1936 je rasa Burma u braon varijanti bila priznata kod CFA. Dalja potreba za sparivanjem sa Sijamkama dovela je do gubitka karakteristike tipa. Mačka je postajala sve sličnija Sijamskoj rasi tako da je negde četrdesetih godina prošlog veka došlo do privremenog povlačenja odluke o priznavanju rase. I pored visokog procenta "sijamske krvi" kod Burmanke rasa je bila priznata u Velikoj Britaniji 1952 godine. Standard je bio nesto diferenciran. Nekoliko godina kasnije došlo je do ponovnog priznavanja rase u Americi ali ovoga puta zahvaljujući odgajivačima koji su izborom mačaka uspeli da se približe prvobitnom tipu. Već šezdesetih godina Burmanka je bila omiljena i u Evropi. Burmanka važi za veoma društvenu mačku. Njoj je uvek potrebno društvo, ako ne čoveka, onda bar još jedne ili dve mačke sa kojima može da utroši svoju neiscrpnu energiju. Voli da je u pokretu, da se igra, trči, skače. Veoma je temperamentna. Zato je za nju idealan dom onaj u kome ima pristup napolje. Burmanka se dâ voditi na uzici. To nije nikakvo čudo, jer ima dosta sijamske krvi. Za razliku od Sijamke, ona ima veoma tanak glas koji se retko čuje. I pored toga što je kao i svaka mačka samostalna, Burmanka je veoma privržena i voli da se mazi. Ona je dominantna mačka, uvek prisutna i zahteva pažnju čoveka. Njeni zahtevi su puni šarma i vica i njoj se ne može odoleti. Ona uvek dobije ono što hoće.
Izvod iz standarda
Burmansku mačku karakteriše jedinstvena genetika za kombinaciju boje. Osnovana boja razlikuje se u jačini, gradeći nešto tamniju nijansu na glavi, nogama i repu (izvedena iz kombinacije c/b, c/b tz. burmanska koloracija, najtamnija u albino seriji). Izrazite osobine ove vrste su svilena struktura krzna i izražajne oči. To je srednje velika i elegantna mačka. Svaka sličnost sa sijamskim tipom ili sa zbijenošću britanke su greška.
Certifikat isključuje: orijentalni ili britanski tip tela, bele dlake u krznu, jasne pruge ili tačke takozvani “ghoast markings“, više plava nego žuta boja očiju.
Izvor: B.Aksentijević
[YOUTUBE]eLia4cskLek[/YOUTUBE]
Burmanska (BUR) mačka potiče iz Burme. Pored Sijamke, Burmanka važi za najstariju orijentalnu rasu u Evropi. U jednom starom pisanom predanju poznatom pod imenom Smud Kot-Pergament iz ere Ayudhya [1350-1767] može da se nađe podatak da je Burmanka (tada još poznata pod imenom Thong-Daeng [zlatno-crvena = mačka bakarne boje]) bila jedna od šesnaest rasa mačaka koje su živele po hramovima i bile obožavane kao mačke koje donose sreću. Bile su poznate još i pod imenom Supalak (što znači "lepa, dobra osobina"). Koliko poreklo Burmanke ipak leži u nekoj polutami, toliko je istorijat odgajivačkog rada potpuno poznat. Kao majka svih Burmanki vazi Wong Mau koja je 1930 godine iz Burme doneta u Ameriku. Bila je parena sa jednim seal point Sijam mačkom. To je bio temelj Burmanske rase. Naravno je posle sledio niz mačaka iz Burme da bi se izbeglo incestno sparivanje. Ukrštanje sa Sijamskim mačkama (Sijamske mačke su pre 1930 godina izgledom više podsećale na Burmanke nego danas) se nastavljalo. Godine 1936 je rasa Burma u braon varijanti bila priznata kod CFA. Dalja potreba za sparivanjem sa Sijamkama dovela je do gubitka karakteristike tipa. Mačka je postajala sve sličnija Sijamskoj rasi tako da je negde četrdesetih godina prošlog veka došlo do privremenog povlačenja odluke o priznavanju rase. I pored visokog procenta "sijamske krvi" kod Burmanke rasa je bila priznata u Velikoj Britaniji 1952 godine. Standard je bio nesto diferenciran. Nekoliko godina kasnije došlo je do ponovnog priznavanja rase u Americi ali ovoga puta zahvaljujući odgajivačima koji su izborom mačaka uspeli da se približe prvobitnom tipu. Već šezdesetih godina Burmanka je bila omiljena i u Evropi. Burmanka važi za veoma društvenu mačku. Njoj je uvek potrebno društvo, ako ne čoveka, onda bar još jedne ili dve mačke sa kojima može da utroši svoju neiscrpnu energiju. Voli da je u pokretu, da se igra, trči, skače. Veoma je temperamentna. Zato je za nju idealan dom onaj u kome ima pristup napolje. Burmanka se dâ voditi na uzici. To nije nikakvo čudo, jer ima dosta sijamske krvi. Za razliku od Sijamke, ona ima veoma tanak glas koji se retko čuje. I pored toga što je kao i svaka mačka samostalna, Burmanka je veoma privržena i voli da se mazi. Ona je dominantna mačka, uvek prisutna i zahteva pažnju čoveka. Njeni zahtevi su puni šarma i vica i njoj se ne može odoleti. Ona uvek dobije ono što hoće.
Izvod iz standarda
Burmansku mačku karakteriše jedinstvena genetika za kombinaciju boje. Osnovana boja razlikuje se u jačini, gradeći nešto tamniju nijansu na glavi, nogama i repu (izvedena iz kombinacije c/b, c/b tz. burmanska koloracija, najtamnija u albino seriji). Izrazite osobine ove vrste su svilena struktura krzna i izražajne oči. To je srednje velika i elegantna mačka. Svaka sličnost sa sijamskim tipom ili sa zbijenošću britanke su greška.
- Glava ima, gledana od napred, oblik kratkog klina, široke kosti lica, sužuje se prema njušci. Gornji deo glave je širok, visok, široka između uši i blago zaobljena. Profil: čelo blago zaobljeno, vrh nosa i brada čine strmu liniju, nos ima jasno izraženi prekid, čeljust široka na čeljusnom zglobu (šarkama), brada jaka, u profilu izražena donja vilica.
- Uši su srednje velike, široke na osnovi sa blago zaobljenim vrhovima. Dobro razmaknute u stranu, spoljnja linija uha sledi gornju liniju lica. U profilu blago nagnute prema naprijed.
- Oči su velika, široko razmaknute, gornji kapak je ravan i blago ukošen prema nosu, dok je donji zaobljena. Oči su sjajne, živahnog izraza i blistajuće. Boja: sve nijanse žute do boje jantara. Prednost ima žuta boja. Oblik, veličina, položaj i izraz očiju su kod BUR važniji od boje. Kod starijih mačaka boja gubi na jačini.
- Telo je srednje dužine, mišićavo, kompaktno, teže nego što se pretpostavlja na prvi pogled. Prsa su široka, gledano iz profila zaobljena, leđa ravna.
- Noge su srazmerno vitke u srazmeru sa telom, šape ovalne i male.
- Rep je srednje dužine, ravan, srednje debljine u korenu repa sužava se prema zaobljenom vrhu.
- Krzno je nežno, sjajno, svileno, usko pripijeno uz telo, bez poddlaka i vrlo kratko. Priznate boje su: crna, plava, čokoladna, lila, crvena, krem i kornjačevine. Kod svih boja karakteristično ja da je donja strana tela svetlija od leđa i nogu, a nijanse nežno prelaze jedna u drugu. Dlaka je takođe stepeničasto obojena od tamnijeg vrha prema korenu gde je svetlija. Lice i uši mogu pokazivati blagi kontrast. Pruge, tačke i bele dlake nisu dopuštene. Napomena: mačići mogu imati blage pruge i nešto svetliju boju tijela.
Certifikat isključuje: orijentalni ili britanski tip tela, bele dlake u krznu, jasne pruge ili tačke takozvani “ghoast markings“, više plava nego žuta boja očiju.
Izvor: B.Aksentijević