Šta je novo?
MODERATOR
Učlanjen(a)
02.05.2009
Poruka
29.814
Bure Baruta (1995)


screen.png



Cattura.jpg




info.png




„Bure baruta“ je predstava režisera Slobodana Unkovskog, rađena po tekstu Dejana Dukovskog, koja je svojevremeno igrana u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Imao sam retku sreću i čast da prisustvujem prvoj reprizi ove predstave, nekog dana sada već daleke 1995. godine.


Posete Beogradu i odlasci u pozorište bili su najbolji provod koji smo imali u to vreme, pored neizostavnih doživljaja u ubskom „krugu dvojke“, koje ću uvek pominjati nezavisno od teme teksta. Dakle, nismo mogli da poželimo bolji petak: skraćeni časovi popodne, kako bismo na vreme stigli da se prošetamo kroz Knez Mihajlovu (u vreme inflacije i krize, to nam je bilo svetsko čudo), vidimo još neku BG znamenitost i naravno gledamo predstavu.


Provod je počinjao već ispred autobusa, a unutra smo, sasvim suprotno od svrhe našeg puta, pevali narodnjake i to npr. „Dragi, Drakče, Dragoljube“. Tu divnu pesmu, koju u originalu izvodi Radoš Bajić, posle jubilarnog petnaestog uzastopnog izvođenja, odnosno negde iza Bariča, prestali smo da pevamo pod pretnjom profesorke Ljubice, odnosno njenog ljubaznog poziva „da se nosite u vražju mater i vi i vaš Dragoljub i njegovi kukuruzi“.


Po dolasku u „jugodrp“, mnogi od nas nisu mogli da sakriju oduševljenje enterijerom, ali ni mladim glumcima i glumicama (npr, Dubravka Mijatović je izazvala posebno jake emocije kod muškog dela odeljenja I-a).


Dugo sam bio ubeđen da je celokupna atmosfera tog dana učinila da tu predstavu smatram najboljom koju sam ikada gledao. Mislio sam da je čitav taj splet okolnosti i dobar provod pre početka doprineo da je možda doživim boljom nego što objektivno jeste. Pre i posle toga sam, što sa školom, što samostalno, gledao mnogo dobrih predstava sa vrhunskim glumcima (Kus petlić, Gospođa ministarka, Mala, Profesionalac, itd itd), ali i dalje mi je „Bure baruta“ bilo na prvom mestu. Pre nekoliko godina, predstava se ponovo davala u Narodnom pozorištu i tada sam definitivno dobio potvrdu svoje teorije.

Počev od prve scene, u kojoj dva najbolja druga postepeno jedan drugom otkrivaju najveće tajne – sitne pakosti koje su činili međusobno, a koje su kasnije imale velike posledice po obojicu, sve do poslednjih scena u Americi, imao sam utisak da se radi o životu jednog čoveka. Razočarenje u najboljeg prijatelja, nedostižna ljubav, odlazak u daleku zemlju u potrazi za boljim životom, povratak negde gde više nema razloga za to… delovalo mi je kao tipična slika mladog čoveka koji je početkom devedesetih želeo da nađe svoj mir i sreću, nesvestan da je više nikada neće naći.


Sa druge strane, ljudi koji se profesionalno bave pozorištem i razumeju to mnogo bolje nego ja, posmatraju je u širem kontekstu i predstavljaju kao moralni i psihički pad društva, koje je izazvalo najokrutniji rat u Evropi od vremena hitlerizma.

Ako uzmemo da je društvo sastavljeno od pojedinaca i posmatramo društvo kao jedan skup, onda bi i moja teorija mogla da se čini ispravnom, a čitalac verovatno da se smori od prosipanja socioloških fraza


Na osnovu istog književnog dela je snimljen istoimeni film, a neki od glumaca iz predstave našli su se i u tom ostvarenju, većinom glumeći iste likove. Kao i predstavu, mogao bih i taj film da gledam svaki dan, ali realno, drugačiji je osećaj u pozorištu, nego u dnevnoj sobi i mnogo je više emocija koje se na taj način prikupe, da ne kažem absorbuju i opet počnem sa velikim rečima


Glumačka postava predstave je blago rečeno impresivna: Boris Isaković, Branislav Lečić, Dragan Jovanović, Boris Milivojević, Nebojša Glogovac, Sergej Trifunović, Mirjana Karanović, Branko Cvejić, Vojislav Brajović, Vojin Ćetković… Na fotkama vidimo i Dragana Mićanovića i Mirjanu Joković, ali stvarno se ne sećam ko je od svih pobrojanih glumio to veče, a ko je ušao kasnije u postavu.


Gledaoci su sa predstave izlazili suznih očiju. Za sebe samo mogu reći da oduševljenje i emocije traju već 18 godina. Ništa više.





Predstavu je teško opisati jer je prepuna svega što pozorište može da pruži danas u svojoj najčistijoj formi. Iz očaja stvoren je spektakl koji ima evropske dimenzije i samim tim za nas izuzetno značenje pa ga stoga treba videti da bismo osetili koliko pozorište može da bude veliko, uzbudljivo i moćno da nas ispuni i razjasni u našim istinama i iluzijama


„Bure Baruta“, Petar Volk, Ilustrovana Politika





screen.png






Bure-Baruta-1995-mkv.jpg





Download.png



Hidden content
You need to react to this post in order to see this content.

 
Poslednja izmena:
Top