Šta je novo?

Branko Radičević

Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Branko Radičević

29-mala.jpg



Branko Radicevic bio je po rodjenju Brodjanin i Slavonac a po detinjstvu i mladosti Zemunac i Sremac. Otac mu je bio u Brodu carinski cinovnik i tu se Branko 18. marta 1824 rodio. Godine 1830 premesten je pak Todor Radicevic iz Broda u Zemun. Sa sobom je doveo i Branka, koji je tada tek sest godina imao.I tu u Zemunu proveo je Branko najlepse svoje doba. Ono detinjstvo u kom se ne zna ni za brige, ni za nevolje, u kome se skace i trci, zivi u vetar i ne misli na svet. U tom dobu posao je oktobra 1830. godine u osnovnu skole, koje je prota zemunski Jeftimije Ivanovic vrlo digao i u srpskom duhu drzao, a Vasilije Vasiljevic nadairao, U ovod dobu poceo se Vasiljevic za ”jotu” zagrevati, koja je bila najveci greh protiv dotasnjeg pravopisa. Branko je isao u skolu ne znajuci da u Zemun Vuk Stefanovic cesto dolazi, tu kod Vasilija Vasiljevica rucava,da je poceo kupiti narodne pesme i 1818, izdao recnik srpskog jezika. Mozda mu je koji put u oci upao sakati covek sa crvenim fesom, kome je drugu nogu stula zamenjivala. Branko je u to doba bio 7-8 godina star a Vuku je bilo oko 45.

Starima i konzervativnim zemuncima se on nije dopadao. Hteo je ”rusiti” pravoslavije i debelo ”jer” i uvadjati neku jotu. Ali kolonija jotovaca bivala je sve veca. Vasa Vasiljevic ugledan trgvac, radio je na njenom sirenju i sa zemunskom Kosavom osecao e neki dah novog vremena i tanki miris ”jote”.

U ovome prelomu proveo je Branko Radicevic u Zemunu, ne imajuci ni pojma cemu se ljudi bore i kakve se ideje u mestu i narodu sire. Jota je bila u skoli zabranjena i tesko ucitelju, koji bi se usudio da na crnu tablu napise ”jotu” i djacima kaze, da taj kratki rec, ta velika ”zapjati” znaci pocetak novog doba u knjizevnosti, rekao bi covek u zivotu srposkog naroda. U jednoj satnici, koju u pocetku nije niko ozbiljno uzimao, lezala je klica velike ideje, preporodjaja knjizevnosti, tako reci svetskog dogadjaja. Srpski narod pocinje prvi put gubiti pamcenje. Od Kosova je sve tubio a nista nije zaboravljao, ali je u doba Branka u Zemunu, poceo zaboravljati stari rusko-slovenski jezik i pravopis i uvidjati svoj jezik i knjizevnost-da ga svi razumu.

Sve se to u Zemunu zbivalo, kada je carinski sluzbenik Todor radicevic u zemunski ”kontumac” (danasnji varoski perivoj pred gimnazijom) pregledao robu sa Balkana i odmerivao carinske takse a u Nikolajevskoj skoli njegov sin Aleksa, kasnije Branko, u skamijama slusao kako ucitelj predaje predmete i trazi priliku da rasejane djake kazniti moze. Prut i batine bile su u to doba pedagoska sredstva, da se bolje pamti.

U srpskim,nemackim skolama zemunskim proveo je Branko punih pet godina (1830-1835) i naucio toliko da je otac njegov mgao pomisljati da ga u gimnaziju posalje. Od Zemuna pa do Karlovaca, gde je bilo gimnazije, moglo se za jedan dan stici kolima. Mogao je u Karlovce dolaziti i Branka nadzirati, koje je bez matere i slabunjav bio. Ruza,mati Brankova bila je 1. Aprila 1833 umrla, a od ovog doba bio je, tako reci,sam sebi ostavavljen.. Otac u sluzbi a mati u grobu.Pune dve i po godine bila je kuca Todora radicevica prazna, dok najposle i Branko iz Zemuna ne ode. To je bilo pocetkom 1835. Kada je prvi gimnazijski razred podje. I od ovog doba pa do Jula 1841 ostade Branko u Karlovcima, provodjajuci ferije u Zemunu. Potonje godine svrsi sesti razred i vrati se u Zemun, u kome duze istade. Na licu mu se pokazivalo bledilo i telesna slabost kao da je oca u brigu bacilo. Po savetu lecnika (mozda dr. Djordja Pantelica koji je u varosi fizik bio), resi se Todor Radicevic da Aleksu ne salje u VII razred, nego da ga ostavi da se godinu dana odmara. To je bilo od Juna 1841, godine do oktobra 1842. Zimu,prolece I leto ove godine proveo je Branko u Zemunu u odmoru, zauzet oko toga da se oporavi,osnazi I za tezi rad koji je predstojao spremi. Dobar zrak, kupanje u Dunavu, snazna jela I slatka sremska grozdja kao da se slabackom djaku pomogli.

U tome Todor Radicevic bude sluzbeno premesten u Temisvar I Branko morade sa ocem. U Karlovcima u ostalom i nije bili VII i VIII razreda. Tu u Temisvaru svrsi Branko sedmu i osmu gimnaziju, ili kako se onda govorili filozofiju (1843-1841).

Zatim ode u Bec i stade slusati prava, ali ih ne zavrsi.Proveo je tri godine na pravnom fakultetu ali sto je vise slusa, prava su mu se sve manje dopadala. Godine 1847. raskrsti sa pravima. U tom nastade onaj veliki narodni pokret koji 1848, izvrze u revoluciju. Skole budu pozatvarane i Brano se vrati kuci. Dodje u Karlovce a zatim u Zemun. I u jednom i u drugom mestu imao je prijatelja i skolskih drugova. Narocito ga je Zemun sa svojim velicanstvenim polozajem i blizinom Beograda privlacio. U Zemunu je bio poznata i mila osoba. Prosle godine (1847) stampao je on u becu prvu knjigu svojih pesama, dotle nepoznatim i slatkim jezikom. To je bio onaj jezik za koji se Vuk u Zemunu borio, kada je Branko u osnovnim skolama sedeo, a knjiga je bila stampana ovom ”jotom” od koje su se konzervativni ljudi uzasavali. Madjarska revolucija, narodni jezik,jota, Vuk i t. d. - svako je za seb bilo prevrat i gle, sad je poceo i Branko sluziti se tim odvratnim stvarima. Kud ce to odvesti?

U tom puce glas da je general Djura Danicic dobio bitku. Napisao je knjigu pod naslovom “Rat za srpski jezik”, kojom debelo jer I Hadzi-Svetic do noge bubu potuceni. Nova era nastupi, narodi se umirise i sve podje svojim starim redom.

Cudna je sudbina htela, da Branko i Vuk u Zemunu zajedno zive ne poznavajuci jedan drugog, da se kasnije poznadu i svaki u svom zapru srp. knjizevnosti nov pravac dade. Branko je u Becu bio cest gost Vukov a sa njime i Djurom Danicicem udarao temelje nove knjizevnosti. Mozda je bilo cestih razgovora i o Zemunu i o svom detinjskom dobu Brankovom i nevoljama Vukovim. U Zemunu je saranjena i mati Brankova kao i mati Todora Radicevica. Zna se gde su im grobovi. Na kamenima zapisana su imena. Ali do danas nije nista ucinjeno, da se kosti Ruzine prenesu na bolje mesto. I u zemunskom parku trebalo bi se Branka setiti. Carinski cinovnici ziveli su i stanovali onda u ”kontumacu” malom predgradju, zatvorenom zidovima. Tu je sva roba sa istoka istovarivana i po propisu neko vreme stajala. U tom prostoru proveo je Branko pet godina detinjstva,a u Vukovom zivotu videsmo kakve je pogrde on o istip prostorijama od Milosevih agenata bas u doba Brankova bavljenja u istima slusao. Vuka na jednom delu kontumaca pogrdjuju prijatelji Milosevi a na drugom Branko, decak od osam i po godina zauzet igranjem ili skolskim knjigama. Ali je Branko napustio i jedni i drugo i dosao do ”parlamentarije”, primamljen vikom i larmom, da vidi, kako ovog hromog coveka sa fesom na glavi svakojakoim imenima nepoznati ljudi nazivaju. To bi se moglo nazvati . Vuk i Branko u zemunskom kontumacu 1832. godine.


Izvor:Znanje

 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Devojka na studencu

Devojka na studencu

Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!​
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Đački rastanak

Đački rastanak

. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!​
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Kad mlidijah umreti

Kad mlidijah umreti


Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.​
 
Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Ukor

Ukor

Gde si dušo, gde si hrano!
Gde si, danče mio?
Gde si, sunce ogrejano?
Gde si dosad bio?
Ta sinoć se tebi mlada
Baš zacelo nada'!
Sunce zađe - pade tama -
A ja ostah sama!
Ala ljubiš, moje lane,
Ala grliš slavno!
Grli, ljubi, dok ne svane -
Ta već nesi davno!
Već nedelja dana prođe
Kako mi ne dođe!...
Jao zlato, tako t' Boga,
Ta kako si moga'?!​
 
Učlanjen(a)
10.07.2010
Poruka
2.776
Slatka Misli

Misli moja slađana

A o dragoj mojoj,
Kad na ruci mlađana
Ležaše na mojoj,

Kad joj srce kucaše

Da probije grudi,
Kad joj usne mucaše:
"Ta evo te tudi!"

Kad mi ono vesela

Oko vrata pade,
Kad suzica ona vrele
Niz lice joj teći stade,

Oh kako se zarumene,

Kad polete ono k mene
Kano zora belu danu
Jedva dočekanu.

Mila moja, zoro moja,

Sunce danu mome,
O, slađana misli moja
A o zlatu mome!
 
Član
Učlanjen(a)
23.08.2009
Poruka
12
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?

Hvala Branko!
 
Učlanjen(a)
30.04.2011
Poruka
4
Branko Radičević (1824 – 1853)

Branko Radičević rođen je 28. marta 1824. godine u Slavonskom Brodu. Dobio je ime Aleksije, a kasnije ga, pred izlazak prve knjige, promeni u Branko_Osnovnu školu završava u Zemunu. U Zemunu se školuje od 1830. do 1835. nakon čega upisuje gimnaziju u Karlovcima. U Karlovcima ostaje do 1841.godine.

Ne zna se ima li mesta u našoj zemlji koje je tako vezano za nekog našeg čoveka, kao Karlovci za Branka.U gimnaziji, samo po imenu srpskoj, kako je Vuk znao reći, predavalo se na nemačkom i latinskom jeziku.U to vreme Vuk Karadžić je već bio počeo borbu za narodni jezik.Svi profesori karlovačke gimnazije bili su protiv Vuka, jedni iz uverenja,drugi iz straha od gubitka službe. Pa ipak se Aleksije Radičević, jedini od svih đaka usudio da jednu latinsku lekciju prevede na srpski jezik i napiše je Vukovim pravopisom. Profesor ga zbog toga nije kaznio. Ta sveščica ostala je kao dokaz Brankove naklonosti prema narodnom jeziku i kao jedan od prvih tragova njegovog smelog i samostalnog duha.
O Branku i njegovom bratu Stevanu jedan njihov kolega iz gimnazije je zabeležio: ”Njih dvojica uneli su u omladinu ponosa i poleta. Pored njih osetili smo novi život”. Školovanje zatim nastavlja u Temišvaru, ali ubrzo prelazi u Beč i od 1843. godine, s malim prekidima živi tamo do smrti. Prvo je tri godine slušao prava, dok nije shvatio da ga to više ne interesuje.
Od 1850. godine uči medicinu i poslednje mesece svog života provodi u Beču. Mina Karadžić piše o sećanju svoje majke koja je bila uz Branka dok je bolovao i kad je umro:”Još jedanput zahvalno pogleda, još jedanput se umorno osmjehne, pa onda se naže; a ono divno srce što je toliko osjećalo, toliko se nadalo, toliko htjelo, presta kucati…”
Umro je 18. juna 1853. i sahranjen na Sankt-Marksov
om groblju.
Predosećajući skori kraj, on ispeva:
“Al kad mi se veće smrći mora,
Nek se smrkne izmeđ ovi gora”

1883.godine su Brankovi posmrtni ostaci preneti iz Beča i sahranjeni na Stražilovu kod Sremskih Karlovaca. Na spomeniku je napisano:
“Mlogo hteo, mlogo započeo
čas umrli njega je pomeo.”

Branko je u književnosti progovorio samo svoje prve reči. Pa ipak, i to je bilo dovoljno da ne umre. Samo stihova o Branku Radičeviću je napisano više nego ih je on sam napisao,a da se ne spominju silne krit
ike, eseji, studije i članci. Hiljade mladih svake godine posećuje Stražilovo i Brankov grob da otpevaju pesme koje je Branko već odavno otpevao svetu.
Kad je odštampana njegova prva knjiga zabeleženo je da se pojavio “jedan gotov, savršen pesnik”. U to vreme borbe za narodni jezik konačno se pojavljuje i Vukov prevod “Novog Zavjeta”, Daničićev “Rat za srpski jezik i pravopis” kao ‘teška artiljerija Vukove nauke’ i veliki “Gorski vijenac”. I konačno ‘došlo je vreme da i Branko pokrene u boj laku konjicu svojih stihova’.
Krajem 1847. pojavila se njegova prva knjiga pesama. Pesme mladosti, ljubavi i rodoljublja pune su vedrine, vitalnosti, vragolanske žudnje za životom. Drugu knjigu izdaje 1851., a treću objavljuje njegov otac posle pesnikove smrti 1862.godine.
Branko je bio sjajno obdaren pesnik svoga vremena, bio je svoj i nov, rekao je svoje prvi, dok je srpski književni jezik još tražio sebe. I posle mnogo godina oseća se autentičnost Brankovih stihova, njegove pesme su bezvremene, tople i velike.


Dodato posle 1 4 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

[FONT=&quot]Devojka na studencu[/FONT]

[FONT=&quot]Kad sam sinoć ovde bila
I vodice zaitila,
Dođe momče crna oka
Na konjiću laka skoka,
Pozdravi me, zborit ode:
"Dajde, sele, malo vode!"
Ove reči - slatke strele -
Minuše mi grudi bele -
Skoči' mlada, njemu stigo'
Digo' krčag, ruku digo'
Ruka drkta... krčag dole...
Ode na dve na tri pole.
Još od njega leže crepi,
Ali de je onaj lepi?
Kad bi sada opet došo,
Ma i ovaj drugi pošo!


[/FONT]
[FONT=&quot]Đački rastanak[/FONT]

[FONT=&quot]. . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . .
Oj, Karlovci, mesto moje drago!
K'o detence došao sam amo;
Igra beše jedino mi blago;
Slatko zvah ja med i smokvu samo.
Dete malo - goluždravo tiče -
Dođe tiče, pa se tu naviče;
Ovde, ovde, gde krioce malo
Prvi put se sretno ogledalo;
Iz početka, od grane do grane,
Od drveta jednog do drugoga,
Dok je smelo setiti se strane,
Setiti se neba visokoga,
Dok je moglo krila svoja laka
Nebu dići tamo pod oblaka!
Pod nebo se dig'o ptić i sada;
Al' veseo nije k'o nekada!
Gleda dole, reku, vrelo, luga,
Drva, žbune, gore i vrleti,
Pa mu s' čine do toliko druga,
Do toliko uspomena sveti',
S kima dane prelepo probavi,
Pa ih sada mora da ostavi.
Teško mu se, teško rastaviti;
Ali šta će, kada mora biti!
Za njih srce njemu mlado tuče,
Ali nešto na daleko vuče...
. . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . .
Vinogradi, zbogom umiljati,
Zbogom grožđe, - neću te ja brati!
Ao, berbo, tebe žalim kletu!
Ta šta lepše od tebe na svetu?
Ko tebeka nikad ne video,
Šta je jošte sirotan video?
Ao, braćo, amo u to doba,
Dođi, vidi, čuj, pa hajd' u groba!
Zora zori, sve poustajalo,
Pa s' uz brdo veselo nagnalo;
Svirac svira, puške popucuju,
Mome poju, momci podvikuju -
Jošte malo - eto vinograda.
Gledaj sada ubavoga rada:
Beri, nosi, čas dole čas gore;
Momci klikću, a pesme se ore:
"Živo, živo!" jedan drugog kori;
Živo s' radi, al' niko s'ne mori.
Gledni samo, posle uje svake,
Gledni, brate, one noge lake!
Ta tek što se svirac čuje
Već u kolu s' podskakuje.
Kolo, kolo, svirac svira,
Noga zemlju ne dodira;
"Sitno, brate, ijujuju!"
Momci čili podvikuju;
"Svirac svira,
ne da mira,
A još više devojčice,
Njine oči i nožice!
Dede, brate, ijujuj,
De, poskoči, ne luduj!
Ko bi jako momak bio,
Pa se ne bi pomamio!
Ao, sele bosonoga,
Zla ti maja do zla Boga -
Ne dala ti čarapica,
Ni laganih papučica,
Da učiniš klepa klapa -
Za tobome, dušo, skapa'!
Oho, sele vita stasa,
Drž' se braći oko pasa!
Kolovođa kolo vija,
Kolo leti, znoj probija -
Al' u tvoji' nedri tude
Okle snega do dve grude?
Čudo, sele, divno čudo,
Ala bih se mlađan grud'o!"...
Kolo, kolo, naša dika,
Puška puca, cika, cika,
Pa sve tako, pucaj, beri,
Pevaj, igraj, do večeri.
A kad sunce veće seda,
Besna momčad još se ne da;
Ide kući, podvikuje,
Puni puške, popucuje,
Svirac svira, moma poje:
"Kolovođo, zlato moje!"...
Pa u krčmu, te do zore,
Kolo igra, pesme s' ore;
A u zoru s' zajuhuče,
Udri opet ka' i juče.
Zbogom pesme, zbogom kolo,
Zbogom momci naokolo,
Zbogom kito moma mladi',
Zbogom grozde, zbogom vinogradi!
. . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . .
Sunce jarko zašlo već odavna;
Ot'š'o danak, došla nojca tavna.
Mome platno davno pokupile,
Pa s' odavde mene izgubile.
Sve mi milo nojca rasplašila;
Što ne mogla, u tamu zavila...
Al' opet čini se meneka
Kao bela da zorica zori:
Tice poju, gore stoji jeka,
A kraj mene potočić žubori.
Ja se šetam, družina sa mnome.
Mi idemo Stražilovu tome.
Pod nogama ona rosna trava,
A sa strane brda mirisava,
A ovde se potok pošalio,
Pa nam puta mladim preprečio;
Preko njega skačemo lagani,
I evo nas na drugojzi strani.
A odavde sve još ubavije -
Kako samo dolina se vije!
Kako gora podigla se gusta!
A po gori sva ta lipa pusta!
Lipa cveta, cvetići mirišu,
A uz miris vetrići uzdišu;
A uz vetrić kosi poklikuju;
Uz kosove braća podvikuju:
"Ao, danče , ala si mi beo!
Još bih dugo gledati te hteo!
Al' kad mi se veče smrći mora,
Nek' se smrkne izmeđ' ovih gora!
Tu nek mi se hladna kopa raka,
Tu će meni zemlja biti laka"...
Zbogom ostaj, krasno Stražilovo!
Mlogi te je u zvezdice kov'o;
Mlogi reče: Ao rajska sliko!" -
Al' ko ja te rad ne im'o niko!
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . .
Tambur, tambur, sitna tamburice -
Udri, pobro, u sićane žice!
Danas ima, a sutra nas nema,
Hajd' u kolo, ko će tu da drema...
Kolo, kolo,
Naokolo,
Vilovito,
Plahovito,
Napleteno,
Navezeno,
Okićeno,
Začinjeno -
Brže, braćo, amo, amo,
Da se skupa poigramo!
Srbijanče, ognju zivi,
Ko se tebi još ne divi!
Hrvaćane, ne od lane,
Od uvek si ti bez mane!
Oj Bosanče, stara slavo,
Tvrdo srce, tvrda glavo,
Tvrd si kao kremen kamen
Gde stanuje živi plamen!
Ao, Ero, tvrda vero,
Ko je tebe jošte ter'o?
Ti si ka'no hitra munja,
što nikada ne pokunja.
Ao, Sremče, gujo ljuta,
Svaki junak po sto puta!
Crnogorče, care mali,
Ko te ovde još ne hvali?
Mačem biješ, mačem sečeš,
Mačem sebi blago tečeš:
Blago - Turska glava suva,
Kroz nju vetar gorski duva!
Oj sokole Dalmatinče,
Divna mora divni sinče!
Oj ti krasni Dubrovčane,
Naš i danas beli dane,
Ta se pesma iz starine,
Puna slave i miline!
Oj Slavonče tanani!
Banaćane lagani!
Oj Bačvani zdravo, zdravo,
Ko j'u pesmi veći đavo!
I vi drugi duž Dunava,
I vi drugi gde je Drava,
I vi drugi, tamo, amo,
Amo da se poigramo!
Hvatite se kola toga,
Od višnjega je ono Boga!
. . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . .



[/FONT]
[FONT=&quot]Mini Karadžić[/FONT]

[FONT=&quot]u spomenicu[/FONT]
[FONT=&quot]Pevam danju, pevam noću,
Pevam sele, što god hoću;
I što hoću, to i mogu,
Samo jedno još ne mogu:
Da zapevam glasovito,
Glasovito, silovito,
Da te dignem sa zemljice,
Da te metnem međ' zvezdice.
Kad si zvezda, sele moja,
Da si među zvezdicama,
Među svojim, sele moja,
Milim sestricama.



[/FONT]
[FONT=&quot]Kad mlidijah umreti[/FONT]
[FONT=&quot]Lisje žuti veće po drveću,
Lisje žuti dole veće pada;
Zelenoga više ja nikada
Videt neću!
Glava klonu, lice potavnilo,
Bolovanje oko mi popilo,
Ruka lomna, telo izmoždeno,
A kleca mi slabačko koleno!
Dođe doba da idem u groba.
Zbogom žitku, moj prelepi sanče!
Zbogom zoro, zbogom beli danče!
Zbogom svete, nekadašnji raju, -
Ja sad moram drugom ići kraju!
O, da te tako ja ne ljubljah žarko,
Još bih gledo tvoje sunce jarko,
Slušo groma, slušao oluju,
Čudio se tvojemu slavuju,
Tvojoj ruci i tvojem izvoru -
Mog života vir je na uviru!
O, pesme moje, jadna siročadi,
Deco mila mojih leta mladi'!
Htedoh dugu da sa neba svučem,
Dugom šarnom da sve vas obučem,
Da nakitim sjajnim zvezdama,
Da obasjam sunčanim lučama...
Duga bila, pa se izgubila,
Zvezde sjale, pa su i presjale,
A sunašce ono ogrejalo,
I ono je sa neba mi palo!
Sve nestade što vam dati spravlja -
U traljama otac vas ostavlja.
[/FONT]
[FONT=&quot]?[/FONT]
[FONT=&quot]Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, čedo belo!
Ti'o veče ko da te donelo
Sred anđela sa božija krila,
U ma' s' divno meni pojavila,
U ma' divnu veče te odnelo,
Sam ostado' sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom, al' bez sanka.
0, zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al' bez bela danka,
Na te mislim, dušo, bez prestanka...[/FONT]

[FONT=&quot]
[/FONT]
 
Poslednja izmena:
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
BRANKO RADIČEVIĆ


Biografi Branka Radičevića nisu bili načisto da li "klica njegove bolesti bješe davno u njemu" ili je kasnije oboleo. Po kazivanju Mine Karadžić "Branko bješe, tako reći, uvijek slabunjav. Klica njegove bolesti bješe odavno u njemu. Sad se pojavi, sad se opet pritaji, ali napredovaše jednako. Iznajpre kao da je Branko nije poznavao ili ne hajaše za nju stoga što je on sve uzimao na lako". Sam pesnik je već 1850. godine bio svestan svoje bolesti, i s tim u vezi je i njegova namera da studira medicinu kako bi mogao da obrati pažnju svame lečenju.

Mi smo skloni verovanju da je prva pretpostavka tačnija tj. da "klica njegove bolesti bješe davno u njemu". Na Brankovu latentnu tuberkulozu upućuju i neke njegove pesme, pre svih Pesma umrlom bratu Stevanu, ispevana 1846. godine. Iz pesme se vidi da je Stevan u proleće 1845. godine osećao prve znake bolesti i predosećao smrt. "Tiha boljezana", koja je umorila Stevana, bila je, po svoj prilici, ona ista od koje će i Branko, posle osam godina, umreti. Na to upućuje Brankov opis Stevanova lica dok govori o ovojoj "sudbinici":

Tvoje lice, kao posle noći,
Kadano se zorica zažari,
Ko bi rek'o da će s' u nemoći
U bledilo skoro da pokvari!


Stevanova bolest je imala dosta buran tok; bolesnik je pred kraj 1845. godine bio na samrtničkom odru:

Prolećna ti ne dočeka dana:
Tebe. zgubi tiha boljezana,
Popi lice, popi oko drago,
Popi tebe, o mlađana snago!


Branka, romantičnog pesnika i naprednog nacionalistu, naročito boli što mu ,brat nije izgubio život "boreći se za dom, za ognjište" već je podlegao podmuklom i nevidljivom neprijatelju, protivu koga nije moguće boriti se i kome se ne može osvetiti:

O brate, brate ti ne beše sunce
Što krvavo zađe za vrhunce,
Već je zvezda malo zatrešila,
Pa s' na vedru nebu izgubila.
Ti ne beše onaj hraste silni
Koga bura s hukom dole ruši,
Veće cvetak skroman i umilni
Koji cveta, vene, pa s' osuši.


No pesma je naročito zanimljiva po Brankovu kazivanju da je i sam tada bio bolestan — da je sedeo "bolan brat do brata bolanoga". Stevan je Branku stavio u amanet:

"Živi, brate, u grob idem ja,
Živi brate, opevaj mi pra!"
To ti reče u jesenje doba,
Tad bijasmo slaba al' živa oba.


Međutim ni Branko nije verovao da će preživeti: tada, u jesen 1845. godine, ispevao je čuvenu elegiju Kad mlidijah umrijeti. Do tada on je mahom opevao opšte motive, preuzete iz švapske pesničke škole, narodne poezije i građanske lirike, ili konstruisane u duhu ovog kolektivnog pesništva. U ovoj elegiji prvi put je neposrednim jezikom progovorila pesnikova indiviaualnost i eruptivnom snagom izbio njegov bol: podjednako je patio neiživljeni mladi čovek i još neizraženi pesnik početnik. Dogodio se jedinstven slučaj u našoj poeziji: pesnik je, skoro deceniju uoči smrti, ispevao sebi dugi i potresni epitaf, toliko životno i lirski uverljiv da onima koji ne poznaju književnoistorijske i hronološke pojedinosti, izgleda kao da ga je Branko pisao pred samu smrt.

U već citiranoj Pesmi umrlom bratu Stevanu čitamo stihove:

Kad poslednji rastasmo se put,
Jedan brat ka drugi bolan je i žut;
Mene bolna ozdravi tuđina (...)


Tuđina o kojoj je reč jeste Beč, gde je Branko, još od 1843. godine, studirao prava. Tvrđenje da je tamo ozdravio svakako je bila zabluda: verovatnije je da se bolest bila primirila nego da je iščezla, pogotovu što nije ni lečena. Izvesne indicije u tom pogledu pruža opis Brankova lika od Mine Karadžić, koja je inače imala prilike da pesnika često viđa u kući ovoga oca; ako se odbace izvesni idealizovano-romantični detalji, koji su isticali pesnika kao izuzetno biće i prema fizičkom izgledu, dobija se u priličnoj meri klasična fizionomija grudobolnog čoveka: "Ispod čela sijaše oko neobičnijvm sjajem. Dojako ne vidjeh tijeh očiju, i teško ih je gdje i vidjeti. Po razrezu velike pa opet u glavu utekle, svijetliše ispod mrkih trepavica njekom osobitom sivozelenkastom bojom, i odudarahu čudnovato od mrkijeh, ponosno uzvijenih vijeđa. I sjaj i izraz biješe im sasvijem neobičan, rekla bih nadzeman i ovjeran tumač pjesničke duše (...) Koža na licu tanka, meka, uvijek zaruđena. Čim bi radi čega god došao i najmanje u vatru, osula bi mu se po cijelom licu žarka rumen". To je portret pesnika iz vremena kada su svi, pa i on sam, mislili da je zdrav — i kada je ispevao i najbolje svoje stihove. Podaci od 1850. do 1853. godine, kada je bolest uzela maha, brojniji su, i svi nesumnjivo upućuju na plućnu tuberkulozu.

Nas, ovom prilikom, u prvom redu interesuje kako se bolest, u čitavom ovome trajanju, manifestovala u Bravkovoj poeziji. Svi koji su pisali o toj poeziji, uočili su jednu njenu karakteristiku: preplitanje ili naizmenično smenjivanje elemenata ditiramba i elegije. Takve oscilacije, koje se kreću od suprotnih polova raspoloženja, od kliktavog zanosa životom do tihe sete i zamišljenosti, — ili, medicinskim jezikom rečeno, "naizmenične i izrazite faze euforije ili depresije jasnog cikloidnog karaktera", — svojstvene su psihologiji mnogih grudobolnih bolesnika. Životno klatno pesnikovo njihalo se od ustreptale čežnje da se što više ispije radosti i upije lepote, do sumornog saznanja i priznanja da je to nemoguće jer će se klatno zaustaviti; ostaje samo komenzacija u napisanom za nedoživljeno i predstoji opraštanje od onoga što se volelo i želelo. Zgusnuti izraz takvog stanja i osećanja naći ćemo u lirskom uvodu epske pesme Gojko, u ovim uzdrhtalim apostrofama:

izvor:riznicasrpska


"Sa Brankom Radičevićem su u nacionalnu književnost prvi put ušle pesme sa izrazito lirskim motivima i raspoloženjem. Te pesme su prvenstveno pevale o radosti i lepotama mladosti. Ipak, veći deo svojih pesama, kao što su 'Kad mlidija' umreti' ili 'Đački rastanak' Radičević je pisao kao elegije (tužne pesme). U jeku Vukovih polemika sa protivnicama reforme srpskog jezika, Radičevića prva zbirka pesama je dokazala da se i na narodnom jeziku mogu ispevati umetničke pesme.

Najpoznatije Radičevićevo delo je pesma 'Đački rastanak', u kojoj je opevao Frušku goru, đačke igre i nestašluke. U pesmi je takođe ispoljio ideju jugoslovenstva. Elegija 'Kad mlidijah (razmišljah) umreti', objavljena posle Radičevićeve smrti, je jedna od najlepših elegija u srpskoj književnosti, u kojoj je pesnik predosetio blisku smrt.


Pored lirskih pesama, ljubav prema narodnoj poeziji uputila je Radičevića i na pisanje epskih pesama. Dve epske pesme izašle su 1851. kao druga zbirka pesama. Ostale neobjavljene pesme su izdane u zbirci iz 1862. Branko Radičević se prvenstveno ugledao na narodnu deseteračku pesmu i mestimično na Džordža Bajrona, ali nije uspeo da stvori ozbiljnija umetnička dela, pa njegov rad nije doživeo slavu njegovih lirskih pesama.


"Kao pristalica Vukovih shvatanja, Radičević je napisao alegoričnu-satiričnu pesmu 'Put', uperenu protiv pseudoklasičarske poezije i starog književnog jezika. U prvom delu pesme Radičević ismeva najvećeg Vukovog protivnika Jovana Hadžića, a u drugom delu pesme se veličaju reforme Vuka Karadžića."


Autor teksta nepoznat



BIOGRAFSKI PODACI


1824. — Rodio se 15. marta u Brodu u Slavoniji. Pravo ime mu je bilo Aleksa.

Todor Radicevic, njegov otac bio je i sam pesnik i prevodilac.
1828. — Roditelji mu prelaze u Zemun i tu ostaju dve godine.
1830. — Pocinje da uci osnovnu skolu u Zemunu.
1832. — Zavrsava sa skolovanjem u Zemunu.
1833. — Upisao je nemacku skolu (Oberschule), na koju su ucenici upisivani tek posle jednog ili dva razreda srpske skole.
Iste godine umire i njegova majka.
1835. — Odlazi u Karlovce da nastavi skolovanje u gimnaziji. Boravak u Karlovcima pesnik je najbolje prikazao u pesmi Djacki rastanak.
1841. — Posle zavrsene Gimnazije u Karlovcima, odlazi u Temisvar, gde je nastavio da studira filozofiju.
Iste godine odlazi iz Temisvara u Bec.
1845. — Umire njegov brat Stevan. Povodom njegove smrti napisao je pesmu Pisma umrlom bratu Stevanu.
1847. — Izlazi njegova prva knjiga pod nazivom Pesme, koja je posvecena srpskoj omladini. Ova zbirka mu je donela veliki uspeh.
1848. — Krece iz Beca za Srbiju, na sta ga primoravaju lose materijalne prilike i nemiri u Austrougarskoj.
Te godine je poslednji put bio u Begoradu.
1849. — Do juna meseca nalazi se u Zemunu, a zatim u Temisvaru, gde srece oca.
1850. — Postaje pitomac kneza Mihajla. Te godine odlazi u Bec i upisuje medicinu. Pojavljuju se prvi znaci bolesti.
1851. — Izdao je drugu knjigu pod nazivom Pesme i posvetio je Knezu Mihajlu.
1852. — Zdravlje mu se pogorsava.
1853. — Bolest uzima sve vise maha.

Umire 18. juna iste godine.


"Branko je takodje zeleo da studira slikarstvo ali usled teske materijalne situacije ali i bolesti zelja da postane slikar nije mu se ispunila."
izvor:riznicasrpska
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.731
Proslava dana rođenja Branka Radičevića

Proslava dana rođenja Branka Radičevića

Završna svečanost Brankovog kola, posvećena 189. godišnjici rođenja Branka Radičevića, biće upriličena 28. marta, na dan pesnikovog dolaska na svet po novom (gregorijanskom) kalendaru, u najstarijoj srpskoj, Karlovačkoj gimnaziji, u kojoj se Aleksije Aca (Branko) Radičević školovao od 1835. do 1841. godine.

1.jpg

Počevši od 15. marta, dana rođenja Radičevića po starom (julijanskom) kalendaru, Brankovo kolo je priredilo niz dogadjaja u Sremskim Karlovcima, Novom Sadu i Beogradu.

U Karlovačkoj gimnaziji, 28. marta, u 11 časova, biće uručena prestižna nagrada Brankovog kola - "Pečat varoši sremskokarlovačke" Tanji Kragujević za knjigu "Hleb od ruža" (Književna opština Vršac) i i Goranu Labudoviću Šarlu, za zbirku "Tajnopis" (Biblioteka "Danilo Kiš", Vrbas).

Oni će u Gradskoj Biblioteci u Novom Sadu, istoga dana, u 19 časova, imati i samostalni program "Pesničko natpevavanje", najavilo je Brankovo kolo.

U svečanom programu nastupiće istaknuta dramska umetnica Ružica Sokić, dugogodišnji prijatelj Brankovog kola, poezije i pesnika, zatim talentovani mladi glumci "Teatra poezije" Brankovog kola - Sonja Mladenov, Nikola Ivačkov i Verica Nikolić.

Oni će iz kapitalnog projekta Brankovog kola - Antologije srpske poezije (1847-2000) Nenada Grujičića, kazivati pesme Radičevića, Petra Petrovića Njegoša (200. godišnjica rođenja), Miloša Crnjanskog (120. godišnjica rođenja) i Desanke Maksimović (20. godišnjica smrti). Slovo o Antologiji srpske poezije imaće Marija Sloboda.

Brankove pesme izvešće mlada operska pevačica Andrijana Kuveljić u klavirskoj pratnji Maje Grujić.

Poznati gajdaš Maksim Mudrinić otpevaće čuvenu pesmu J. J. Zmaja ''Brankova želja'', nastalu 1877. godine povodom pokretanja akcije prvog, neuspešnog prenosa Brankovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo.

Po tradiciji, u svečanom programu Brankovog kola posvećenom najčuvenijem đaku Karlovačke gimnazije, nastupiće mešoviti hor ove najstarije škole pod dirigentskom palicom Rastka Pavlova, koji će izvesti poznate kompozicije Stevana Stojanovića Mokranjca. Nastupiće i talentovani gimnazijski đaci pesnici i glumci.

U okviru svečanog programa posvećenog Brankovom rođendanu, predstaviće se i aktuelni laureati nagrade ''Stražilovo'': Dubravka Milenković, Aleksandra Marilović i Velibor Sikimić, kao i mladi pesnici Brankovog kola: Bojana Vesin, Marko Kovačević, Stela Manasijević i Borislava Dvoranac. Voditelj programa je Tatjana Miražić.

Program Brankovog kola protiče i u znaku 160. godišnjice smrti Branka Radičevića i 130. godišnjice prenosa pesnikovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo.


Branko Radičević rođen je 28. marta u Slavonskom Brodu. Školovao se u Zemunu, Sremskim Karlovcima, Temišvaru i Beču.
Prvu knjigu pesama objavio 1847. godine u Beču, gde je preminuo 1853. godine.

Prenos njegovih zemnih ostataka iz Beča na Stražilovo, kao veliki srpski kulturni događaj toga vremena u Evropi, odigrao se 1883. godine, tri decenije posle pesnikove smrti.
Na Brankovom grobu na Stražilovu, dve godine potom, podignut je veliki piramidalni spomenik sa zlatnim natpisom: ''Branku, srpski narod''.

Radičević je napisao svega 54 lirske i sedam epskih pesama, ali je u srpskom jeziku i narodu ostavio delo za sva vremena. Na njegove stihove urađeno je više od 90 muzičkih kompozicija počevši od Jovana Pačua, Stevana Mokranjca, Isidora Bajića pa sve do Dejana Despića, Ljiljane Petrović i Kornelija Kovača.

Izvor: Tanjug
 
Top