- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
11. 04. 2010
Press
Branko Kockica:
Dadilja srećnog detinjstva
Branko Milićević bio je heroj za nekoliko desetina generacija koje su stasavale uz „Kockicu", danas je to isto u Pozorištancu „Puž", a najponosniji je što je u nedavnoj akciji Pressmagazina proglašen za petu najznamenitiju ličnost srpske istorije
Insistirao je da ne bude klasičan intervju, već razgovor dvojice drugara, koji će, za razliku od sličnih, eto - biti objavljen u novinama. Što se mene tiče, forma je bila pod B, dok god se nije dovodilo u pitanje ono pod A - razgovor počinjemo i završavamo zagrljajem, ili ću da se naljutim i definitivno odrastem...
- Si, drugar, dogovoreno - pristao je na keca, ostavivši odškrinuta vratanca kućice od čokolade, sa prozorima od marmelade, da se sklonimo u nju barem nakratko.
Piše komade, knjige za odrasle i pesme za decu
Iako mu je 64, kaže da se oseća kao da ima 46 godina. U „večna lovišta" će najverovatnije otići sedeći za računarom jer, iako se naglumio, još se nije „napisao".
- Pre petnaestak godina počela je nova verzija mog života. Počeo sam da pišem. Ali tako to biva sa „ozbiljnim" piscima. Prvo žive život, a onda ga pišu. Budim se sam od sebe oko pola šest, skuvam kafu i sednem za računar. Pišem komade, knjige i pesme za decu. Onda prošetam do pozorišta, gde odigram neku staru predstavu ili probam novu. Napisao sam i knjigu za odrasle. Pisao sam je petnaestak godina i nedavno je objavio. Namenio sam je drugarima koje sam nekada učio da brišu nosiće, pa tada neke stvari nisam mogao da im kažem pošto me ne bi razumeli. Knjiga je o smislu života i zove se „Prizemljena sreća", jer je napisana prizemnijim jezikom nego što se obično piše o tako uzvišenim temama. Planiram da završim i drugi tom knjige o smislu života. Zvaće se - „Spoznaj sebe".
- Pa, tatatatira, legendooo - vičem još s vrata „najsporijeg" pozorišta na svetu, držeći „Puža" za toliko opevane rogove dok ne kaže gde su Branko i obećani zagrljaj.
- Stigli moji tatatatirci - dobacuje s dna stepeništa koje od pozornice vodi k nama, pa nekud dalje, u detinjstvo...
Treba li ga posle svega predstavljati?!
Dobro, evo zbog ono dvoje s Pešterske visoravni kojima RTS uredno naplaćuje TV pretplatu, mada struje imaju samo kad grom 'trefi u krov kuće: Branislav Milićević - BRANKO KOCKICA, „babica" nekoliko desetina srećno odraslih generacija i zvanično peti najznamenitiji Srbin od paleolita naovamo, sa osvojenih milion i dvesta hiljada glasova tokom velike akcije Pressmagazina.
- Kockica je bačena, prešao si svoj Rubikon i definitivno postao značajan deo istorije države. Toliko ljudi nije podržalo jednog čoveka još od Gazimestana '89!
- I strašno sam ponosan zbog toga! Mont Everest, ma Mont Kilimandžaro nagrada koje sam dosad dobio i pečat da je sve što sam radio, a radio sam iz srca, i te kako imalo smisla! Mada, koliko mi je po objavljivanju rezultata bilo drago, bilo mi je, priznajem, i jako nezgodno zato što sam se našao na istoj listi sa našim divnim patrijarhom Pavlom, jer niko od nas ne zaslužuje ni da priviri na isti spisak, a kamoli da bude na njemu, jer ni po čemu ne možemo da se poredimo sa takvim čovekom. E, sad, ako izuzmemo to ubedljivo i neprikosnoveno prvo mesto na kojem se našao patrijarh, usuđujem se da izvedem sledeći zaključak: političari su Srbima najvažniji, naučnike i pisce najviše cene, za sportiste najviše navijaju, pevače i glumce najviše slušaju i gledaju, a mene izgleda najviše vole...
- Pa kako da te ne vole kad smo uz tebe prošli razvojni put od noše do trovanja prvom paklom cigareta?! „Kockica" je bila valjda jedina epidemija za koju smo molili boga da nikada ne prođe, i to zdušno, na jezicima svih naroda i narodnosti.
- Dvadeset i jedna godina, više od 250 epizoda snimanih u svim republikama bivše, bivše, bivše nam države...
- Dobro, da te pitam nešto što se malo zna: otkud uopšte ti te 1974. godine, kao već ostvareni glumac „Ateljea 212", sa ulogama u legendarnoj „Kosi" i „Isusu Hristu superstaru", i Hamleta u slavnom njujorškom pozorištu „La MaMa", u „Kockici"?
- Ček' da se značajno zagledam u daljinu... e, pa ovako je to bilo: zapadnem ti ja s ulogom partizanskog borca Miše u „Užičkoj republici" za oko čuvenom uredniku i reditelju Ljubiši Bogićeviću, koji je iz mog „komandovanja" četom klinaca u filmu nekako skontao da umem sa decom, i pozove me na veliku audiciju za voditelja nove emisije koja se krčkala u kuhinji RTB-a. Dođem, uletim među više od 100 kandidata koji pevaju, plešu, recituju, vrište... Sačekam svoj red, uđem kod Ljubiše u kancelariju, zgrabim sa stola tri pepeljare i počnem da žongliram. Odubim usput na glavi, pokažem koliko instrumenata znam da sviram, zahvalim na izdvojenom vremenu i, nedugo zatim, novembra 1974. sa klincima i klincezama iz vrtića „25. maj" zakotrljam kamen koji se pretvorio u odron „kockica"...
- Aha, znači iz „partizana" je ostala navika da budeš „grub" sa decom, kao što se šuškalo da su Branko ispred i iza kamere dve potpuno različite osobe?! Je li, druže Milićeviću?!
- Da, još jedna od priča o „strašnom" Branku koji jede malu decu... Ali, istina je nešto drugačija - i na „početku", i u „sredini", i sad „pred kraj" meni je rad sa decom nešto najlepše i najlakše što se zamisliti može. Međutim, odabiranje dece mi je bila muka nad mukama - dođem u vrtić i od stotinak slatkiša treba da odaberem desetak najslobodnijih i najrazgovornijih, a kako odbaciti njih devedeset? To mi je bilo mnogo teže nego samo snimanje, na kojima jesam znao da budem strog, pa čak i da izbacim klincove koji divljaju, ali smo se iznad svega uvek neopisivo radovali jedni drugima. Decu ne možeš da isfoliraš ili da ih nateraš da glume kako te vole, ali ni da im dozvoliš da ti se popnu na glavu... Za sebe volim da kažem da sam spontano genijalni pedagog, koji je stvari postavljao krajnje jednostavno: ja sam glavni, a oni su drugari mene glavnog.
- Aj' mi sad, kao tatatatirac tatatatircu, priznaj je l' bilo protekcije uticajnih ili manje uticajnih roditelja, da izabereš baš njihovu decu? Konkretno, moji su u zamrzivaču uvek imali spremljenu polutku, za slučaj da svratiš do mog vrtića...
- Bilo jeste, ali nikada nisam padao na te fore! Ponavljam, jedini uslov je bio da se mališani sami nametnu kao pričljivi, znatiželjni i fino vaspitani, a za takve sam uvek imao nos.
- A onda su, što bi Balašević rekao, neumitno došle devedesete i carstvo u kome caruje drugarstvo počelo je da se urušava kao kula od kockica, a tatatatirci su preko noći postali ratatatatirci. Čak su s one strane Save o tebi počeli da govore kao o „kockastom četniku" i...
- I sve me je to, priznajem, veoma pogađalo! Televizije su počele da skidaju „Kockicu" sa programa i pričaju svakakve gluposti o meni. Pre svega Tuđman, koji je izjavio kako mu se ne sviđa da Branko Kockica uči njegove unuke srpski. Ma, bilo je svačega, ali se trudim da zaboravim...
- Kao i politiku u kojoj si se iznebuha obreo s početka tih godina?
- O da, mada smatram da je moj politički angažman na prvim srpskim parlamentarnim izborima bio nešto najbolje što sam sebi mogao da učinim (osim osnivanja „Puža", za kojeg iskreno verujem da je moje remek-delo). Kao prvo, pokazao sam svoja demokratska uverenja u vreme kada je Sloba mogao da mi zatvori pozorište. Kao drugo, pošto sam bio nezavisni kandidat, pokazao sam da moram da budem vođa. Zato me, verujem, posle ovog mog prvog političkog angažmana niko nije zvao da mu se pridružim. Ostale političke vođe su shvatile da im mogu biti konkurencija unutar njihovih partija, a ja sam shvatio da za politiku uopšte nemam dara. Danas sam, hvala na pitanju, srećno apolitičan!
- Okej, za kraj još - da li je na tvom primeru najočiglednija ona da iza uspešnog muškarca obavezno stoji žena, u tvom slučaju jednako čuvena Caca, odnosno Slobodanka Aleksić, naša slavna režiserka?
- Naravno, ali i zabezeknuta tašta pride. Elem, Caca nije samo moja ogromna životna podrška, već i fenomenalni režiser mnogih predstava u kojima sam igrao, počevši od pomenutog „Hamleta iz podruma" s kojim smo nastupali u Njujorku.
- E sad definitivno za kraj, pred drugi kaparisani zagrljaj, da li u svetu još postoji neko carstvo u kojem caruje drugarstvo i gde današnji klinci da ga pronađu?
- I današnja deca imaju Branka. Imaju nešto malo starog Branka na video-diskovima „Kockice" i nešto mnogo novog Branka u njegovom novom carstvu, na sceni pozorišta „Puž".
Mihailo Medenica
Press
Branko Kockica:
Dadilja srećnog detinjstva
Branko Milićević bio je heroj za nekoliko desetina generacija koje su stasavale uz „Kockicu", danas je to isto u Pozorištancu „Puž", a najponosniji je što je u nedavnoj akciji Pressmagazina proglašen za petu najznamenitiju ličnost srpske istorije
Insistirao je da ne bude klasičan intervju, već razgovor dvojice drugara, koji će, za razliku od sličnih, eto - biti objavljen u novinama. Što se mene tiče, forma je bila pod B, dok god se nije dovodilo u pitanje ono pod A - razgovor počinjemo i završavamo zagrljajem, ili ću da se naljutim i definitivno odrastem...
- Si, drugar, dogovoreno - pristao je na keca, ostavivši odškrinuta vratanca kućice od čokolade, sa prozorima od marmelade, da se sklonimo u nju barem nakratko.
Piše komade, knjige za odrasle i pesme za decu
Iako mu je 64, kaže da se oseća kao da ima 46 godina. U „večna lovišta" će najverovatnije otići sedeći za računarom jer, iako se naglumio, još se nije „napisao".
- Pre petnaestak godina počela je nova verzija mog života. Počeo sam da pišem. Ali tako to biva sa „ozbiljnim" piscima. Prvo žive život, a onda ga pišu. Budim se sam od sebe oko pola šest, skuvam kafu i sednem za računar. Pišem komade, knjige i pesme za decu. Onda prošetam do pozorišta, gde odigram neku staru predstavu ili probam novu. Napisao sam i knjigu za odrasle. Pisao sam je petnaestak godina i nedavno je objavio. Namenio sam je drugarima koje sam nekada učio da brišu nosiće, pa tada neke stvari nisam mogao da im kažem pošto me ne bi razumeli. Knjiga je o smislu života i zove se „Prizemljena sreća", jer je napisana prizemnijim jezikom nego što se obično piše o tako uzvišenim temama. Planiram da završim i drugi tom knjige o smislu života. Zvaće se - „Spoznaj sebe".
- Pa, tatatatira, legendooo - vičem još s vrata „najsporijeg" pozorišta na svetu, držeći „Puža" za toliko opevane rogove dok ne kaže gde su Branko i obećani zagrljaj.
- Stigli moji tatatatirci - dobacuje s dna stepeništa koje od pozornice vodi k nama, pa nekud dalje, u detinjstvo...
Treba li ga posle svega predstavljati?!
Dobro, evo zbog ono dvoje s Pešterske visoravni kojima RTS uredno naplaćuje TV pretplatu, mada struje imaju samo kad grom 'trefi u krov kuće: Branislav Milićević - BRANKO KOCKICA, „babica" nekoliko desetina srećno odraslih generacija i zvanično peti najznamenitiji Srbin od paleolita naovamo, sa osvojenih milion i dvesta hiljada glasova tokom velike akcije Pressmagazina.
- Kockica je bačena, prešao si svoj Rubikon i definitivno postao značajan deo istorije države. Toliko ljudi nije podržalo jednog čoveka još od Gazimestana '89!
- I strašno sam ponosan zbog toga! Mont Everest, ma Mont Kilimandžaro nagrada koje sam dosad dobio i pečat da je sve što sam radio, a radio sam iz srca, i te kako imalo smisla! Mada, koliko mi je po objavljivanju rezultata bilo drago, bilo mi je, priznajem, i jako nezgodno zato što sam se našao na istoj listi sa našim divnim patrijarhom Pavlom, jer niko od nas ne zaslužuje ni da priviri na isti spisak, a kamoli da bude na njemu, jer ni po čemu ne možemo da se poredimo sa takvim čovekom. E, sad, ako izuzmemo to ubedljivo i neprikosnoveno prvo mesto na kojem se našao patrijarh, usuđujem se da izvedem sledeći zaključak: političari su Srbima najvažniji, naučnike i pisce najviše cene, za sportiste najviše navijaju, pevače i glumce najviše slušaju i gledaju, a mene izgleda najviše vole...
- Pa kako da te ne vole kad smo uz tebe prošli razvojni put od noše do trovanja prvom paklom cigareta?! „Kockica" je bila valjda jedina epidemija za koju smo molili boga da nikada ne prođe, i to zdušno, na jezicima svih naroda i narodnosti.
- Dvadeset i jedna godina, više od 250 epizoda snimanih u svim republikama bivše, bivše, bivše nam države...
- Dobro, da te pitam nešto što se malo zna: otkud uopšte ti te 1974. godine, kao već ostvareni glumac „Ateljea 212", sa ulogama u legendarnoj „Kosi" i „Isusu Hristu superstaru", i Hamleta u slavnom njujorškom pozorištu „La MaMa", u „Kockici"?
- Ček' da se značajno zagledam u daljinu... e, pa ovako je to bilo: zapadnem ti ja s ulogom partizanskog borca Miše u „Užičkoj republici" za oko čuvenom uredniku i reditelju Ljubiši Bogićeviću, koji je iz mog „komandovanja" četom klinaca u filmu nekako skontao da umem sa decom, i pozove me na veliku audiciju za voditelja nove emisije koja se krčkala u kuhinji RTB-a. Dođem, uletim među više od 100 kandidata koji pevaju, plešu, recituju, vrište... Sačekam svoj red, uđem kod Ljubiše u kancelariju, zgrabim sa stola tri pepeljare i počnem da žongliram. Odubim usput na glavi, pokažem koliko instrumenata znam da sviram, zahvalim na izdvojenom vremenu i, nedugo zatim, novembra 1974. sa klincima i klincezama iz vrtića „25. maj" zakotrljam kamen koji se pretvorio u odron „kockica"...
- Aha, znači iz „partizana" je ostala navika da budeš „grub" sa decom, kao što se šuškalo da su Branko ispred i iza kamere dve potpuno različite osobe?! Je li, druže Milićeviću?!
- Da, još jedna od priča o „strašnom" Branku koji jede malu decu... Ali, istina je nešto drugačija - i na „početku", i u „sredini", i sad „pred kraj" meni je rad sa decom nešto najlepše i najlakše što se zamisliti može. Međutim, odabiranje dece mi je bila muka nad mukama - dođem u vrtić i od stotinak slatkiša treba da odaberem desetak najslobodnijih i najrazgovornijih, a kako odbaciti njih devedeset? To mi je bilo mnogo teže nego samo snimanje, na kojima jesam znao da budem strog, pa čak i da izbacim klincove koji divljaju, ali smo se iznad svega uvek neopisivo radovali jedni drugima. Decu ne možeš da isfoliraš ili da ih nateraš da glume kako te vole, ali ni da im dozvoliš da ti se popnu na glavu... Za sebe volim da kažem da sam spontano genijalni pedagog, koji je stvari postavljao krajnje jednostavno: ja sam glavni, a oni su drugari mene glavnog.
- Aj' mi sad, kao tatatatirac tatatatircu, priznaj je l' bilo protekcije uticajnih ili manje uticajnih roditelja, da izabereš baš njihovu decu? Konkretno, moji su u zamrzivaču uvek imali spremljenu polutku, za slučaj da svratiš do mog vrtića...
- Bilo jeste, ali nikada nisam padao na te fore! Ponavljam, jedini uslov je bio da se mališani sami nametnu kao pričljivi, znatiželjni i fino vaspitani, a za takve sam uvek imao nos.
- A onda su, što bi Balašević rekao, neumitno došle devedesete i carstvo u kome caruje drugarstvo počelo je da se urušava kao kula od kockica, a tatatatirci su preko noći postali ratatatatirci. Čak su s one strane Save o tebi počeli da govore kao o „kockastom četniku" i...
- I sve me je to, priznajem, veoma pogađalo! Televizije su počele da skidaju „Kockicu" sa programa i pričaju svakakve gluposti o meni. Pre svega Tuđman, koji je izjavio kako mu se ne sviđa da Branko Kockica uči njegove unuke srpski. Ma, bilo je svačega, ali se trudim da zaboravim...
- Kao i politiku u kojoj si se iznebuha obreo s početka tih godina?
- O da, mada smatram da je moj politički angažman na prvim srpskim parlamentarnim izborima bio nešto najbolje što sam sebi mogao da učinim (osim osnivanja „Puža", za kojeg iskreno verujem da je moje remek-delo). Kao prvo, pokazao sam svoja demokratska uverenja u vreme kada je Sloba mogao da mi zatvori pozorište. Kao drugo, pošto sam bio nezavisni kandidat, pokazao sam da moram da budem vođa. Zato me, verujem, posle ovog mog prvog političkog angažmana niko nije zvao da mu se pridružim. Ostale političke vođe su shvatile da im mogu biti konkurencija unutar njihovih partija, a ja sam shvatio da za politiku uopšte nemam dara. Danas sam, hvala na pitanju, srećno apolitičan!
- Okej, za kraj još - da li je na tvom primeru najočiglednija ona da iza uspešnog muškarca obavezno stoji žena, u tvom slučaju jednako čuvena Caca, odnosno Slobodanka Aleksić, naša slavna režiserka?
- Naravno, ali i zabezeknuta tašta pride. Elem, Caca nije samo moja ogromna životna podrška, već i fenomenalni režiser mnogih predstava u kojima sam igrao, počevši od pomenutog „Hamleta iz podruma" s kojim smo nastupali u Njujorku.
- E sad definitivno za kraj, pred drugi kaparisani zagrljaj, da li u svetu još postoji neko carstvo u kojem caruje drugarstvo i gde današnji klinci da ga pronađu?
- I današnja deca imaju Branka. Imaju nešto malo starog Branka na video-diskovima „Kockice" i nešto mnogo novog Branka u njegovom novom carstvu, na sceni pozorišta „Puž".
Mihailo Medenica