Šta je novo?

Borislav Pekić

Učlanjen(a)
19.09.2009
Poruka
27.643
Borislav Pekić

borislav_pekic.jpg


Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.

Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.

Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.

Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.

Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).

Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988 ), dobija "Goranovu nagradu".

Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.

Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.
Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.

Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.

Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.

Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.

izvor:projekat rastko
 
Član
Učlanjen(a)
17.11.2009
Poruka
10
Prije izvjesnog broja godina sam počeo sa čitanjem dijela B. Pekića. Od tada ništa drugo ne čitam i iako nisam pristalica da prihvatim bilo koju ličnost kao neku vrstu Idola, zbog svega što sam saznao o tom čovjeku i piscu počinjem ga smatrati kao takvog.
 
Član
Učlanjen(a)
08.10.2009
Poruka
1.849
BESNILO, Borislav Pekić
(Solaris, Novi Sad, 1999)



Borislav-Pekic.jpg



ŽANROVSKE IGRARIJE

Pre gotovo dve decenije, 1981.g. Borislav Pekić je napisao roman "Besnilo", koji će se pred jugoslovenskom publikom pojaviti 1983.g. Bio je to prvi od tri subverzivna romana ovog već priznatog i cenjenog autora; druga dva su "1999" i "Atlantida". Narečena subverzivnost ogleda se u činjenici da je Pekić posegao za žanrovskim, 'paraliterarnim' temama i strategijama, što je na velike muke stavilo većinu glavnotokovskih teoretičara i prikazivača tekuće produkcije jer se do tada nije dešavalo da jedan 'ozbiljan i uvažen' pisac skrene u, samo prezira dostojne, močvare kiča i šunda. Tako je Pekić nastavio s provociranjem učmalih i u tradiciju beznadežno zapletenih akademskih književnih krugova, što je podvig poštovanja vredan. "Besnilo" je, kao prvi udarac etabliranim krugovima, podnelo talas iznenađenja i neverice, posle kojih su sledile serije kritika u kojima su se njihovi autori trudili da, na svakovrsne, pa čak i akrobatske načine, pronađu vrhunske dubine ovog romana i tako opravdaju pisca svrstanog u 'svoj' tabor. Ni glasovi neodobravanja romana nisu delovali ubedljivije a sličan utisak odavali su i 'umereni' prikazi. Rečju, gotovo niko ko se poduhvatio analize "Besnila" nije se proslavio.
Vremenska distanca dozvoljava, čini se, danas, širi pogled na ovaj književni slučaj. Pekić je u više navrata, direktno ili prema svedočenjima svojih prijatelja, pozitivno govorio o tzv žanrovskim delima i piscima, najčešće pominjući Stivena Kinga, 'kralja horora', što svedoče da ga je ova vrsta proze intrigirala, odnosno da ju je čitao bez apriornih predrasuda (za razliku od ovdašnjih pisaca i kritičara koji je nisu čitali ali su imali negativan stav o njoj). Stoga je sasvim razumljivo što je Pekić prihvatio ponudu jednog američkog izdavača da napiše žanrovski roman. Naravno, da bi se taj posao valjano obavio trebalo je, osim sakupljanja građe, dobrano proučiti samu tehnologiju stvaranja takvih romana. Jer, u pitanju je rabota podložna precizno razrađenim pravilima. Knjiga nosi odrednicu "žanr-roman" i u njoj nalazimo teme-elemente pre svega Horror i Science Fiction žanrova uz dodatke špijunskih i krimi žanrova. No, osnovni žanr po kome je "Besnilo" pravljeno, pa u sebe upija ostale, je - bestseler žanr koji je od pomenutih razlikuje po većoj krutosti svojih zakona. 'Uobičajeni' SF, Horror, špijunski ili krimi proizvod može odstupati od obrazaca žanra, što će, možda, odbiti deo publike ali i pridobiti neku drugu, te će, sve-u-svemu, prodaja biti solidna; ali takvo eksperimentisanje u bestseler zoni je neoprostivo i oprobanim igračima ovog 'sporta' na pamet ne pada da se njime bave pošto je vrlo lako ispasti iz prve lige i ovako određene varlivim modnim trendovima (poneki od autora sa dobrim rejtingom mogu sebi da dozvole 'incidente', samo što tada takve knjige idu u manjim tiražima pa se za njima stvara veštačka nestašica kod fanova).
Bestseler, dakle, u startu mora da bude jasno pisan (previše stilskih egzibicija odbija prosečnog čitaoca), uzbudljiv (dosada navodi kupca da odbaci robu i, nezadovoljan, o tome obavesti svoje poznanike), pametan (šaka fakata iz manje poznatih ili egzotičnih oblasti daće čitaocu iluziju da pred sobom ima 'ozbiljno i poučno štivo' koje ga obrazuje; naravno ni u mudrovanju se ne sme preterivati), psihološki 'produbljen' (ubeđenje da je potrebno otkriti junakovu životnu priču, ma kako ona bila vulgarizovana - a jeste; dublje zadiranje u konstituciju ličnosti nije poželjno - ne sme se izneveriti jer konzumenti to shvataju kao šund koji oni, kao sredovečni pripadnici srednjeg društvenog sloja, preziru), i, konačno, idejno korektan (što će reći da se mogu 'proturati' teze o lošem uticaju države, civilizacije, o manipulacijama naukom ali uvek kao izuzeci za koje su krivi pojedinci pošto osnovni, pozitivistički stav prema svim civilizacijskim institucijama mora ostati nepokoleban obzirom da su upravo sredovečni konformisti potvrda ove istine).
U "Besnilu" su ispoštovani svi postavljeni zahtevi: priča o besnilu na Hitrou, zarazi, karantinu, borbi sa bolešću, otkrivanju njene prave prirode sa pripadajućim ludim naučnikom zaostalim iz nacističkog doba, uz dodatke dvostrukih i trostrukih špijunskih zavera, jednog (ne)savršenog zločina, tragične ljubavi i, na kraju, kremaciji aerodroma uz prigodno lamentiranje nad pravcima razvoja civilizacije i opstanku demona, ni u jednom trenutku ne odstupa od standardnog naboja akcija i ideja koje prosečni konzument može da proguta a da mu zalogaj ne zastane u grlu. Zarad (za)date svrhe tu su i udarne rečenice (tzv "panč lajn") na krajevima poglavlja, planirani rast tenzije, mnoštvo podataka (kako to rade Artur Hejli u romanima "Aerodrom", "Hotel", "Konačna dijagnoza", "Točkovi" ili Majkl Krejton u "Andromedinom soju" i "Komi", da pomenemo dela popularna u vreme nastanka "Besnila"), mnoštvo likova koji se pojavljuju samo da bi bili eliminisani (što je bio manir u tada kurentnom trendu romana o katastrofama, a "Besnilo" je i tu 'na liniji'; i Stiven King je koristio ovaj postupak uz neretka preterivanja 'izazvana' pravilom da je plaćen po broju napisanih reči), malo špijunaže (višestrukog zaplitanja kakve prijaju Forsajtu ili Ladlamu ali i sa umornim, tužnim obaveštajcima kakvih ima u Le Kareovim knjigama). Mala odstupanja od standarda mogu se videti u podudaranju ideja pisca i terorista ili u uvođenju mitološkog nivoa sa Gabrijelom, Velikom Zveri i Harmagedonom, ali je u pitanju tek minimalno iskrivljavanje šablona. Čak i dužina romana, upravo onakva kakva se traži, svedoči o Pekićevoj marljivosti; no, upravo je preveliki obim teksta bio razlog što se roman nije pojavio na američkom tržištu; umesto traženih 200 strana Pekić je napisao 400 a nije bio voljan da delo skraćuje. Da je tretiran kao provereni autor bestselera a ne kao početnik Pekić ne bi imao te probleme (i Kingu su prve romane kratili i prepravljali već prema obimu sredstava koje je izdavač želeo da uloži u projekat).
Da li bi "Besnilo", da je izašlo na 'teren', postalo bestseler pitanje je bez odgovora. Uprkos trudu i kalkulacijama, ćud kupaca ne može se u potpunosti predvideti. Mnoštvo autora nenadano uleti na vrhove lista prodaje i još brže netragom nestane (setimo se Benčlijevih "Čeljusti" po kojima je snimljen film "Ajkula"). Retki su pisci koji uspeju da se održe duže vremena u prvoj postavi (ni King ne uspeva uvek, uprkos moćnoj reklami; jedan od retkih starosedelaca na listama je Din Kunc koji izvanredno predviđa trendove i prilagođava se, pišući jedne ezone SF, druge Horror, treće melodrame...) Dakle, ako proizvod ne stigne na tržište ne može se nagađati da li bi se i kako prodavao, bez obzira na njegove kvalitete. No, ako već nije napravio posao u svetu, Pekić je "Besnilom" napravio ršum na ovdašnjoj knjiženoj sceni jer se odvažio da napiše ovakvu knjigu i potpisao je punim imenom i prezimenom, čime je počinio dvostruko 'bogoluljenje': ne samo što je, umesto 'večnim vrednostima', pažnju poklonio industrijskoj potrošnoj robi (a bestseler to jeste jer svake godine stižu novi a stari, upotrebljeni padaju u zaborav) nego je to i javno priznao i stavio na uvid (varijanta da je roman napisao zbog para ali pod pseudonimom još bi bila prihvatljiva, uz objašnjenje da se naš pisac u inostranstvu mora snalaziti na svakojake načine). Ipak, provereni buntovnik Pekić nije se dao zbuniti niti je bio voljan da pravi kompromise, potvrđujući time svoje stalno opiranje učmalosti i nepokoravanje nametnutim autoritetima i vrednosnim skalama.

Ilija Bakić

izvor:art-anima


5b9dd2abb9b083c77a6162c851783a47.gif
 
Poslednja izmena:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.740
Predstavljena knjiga „Stope u pesku“ Borislava Pekića

Predstavljena knjiga „Stope u pesku“ Borislava Pekića

"Stope u pesku" je jedna od 26 knjiga koliko će biti objavljeno iz Pekićevog neknjiževnog opusa (dnevnici, eseji, pisma, intervjui, govori, beleške...)

kul-pekic_310x186.jpg
Na promociji Pekićeve knjige „Stope u pesku“

Čitajući i pročitavajući Pekićeve rukopise u izdanju „Službenog glasnika“, ozaren autorovim duhom, ubeđeno kazujem: Borislav Pekić je najdublji i najsvestraniji mislilac u srpskoj književnosti druge polovine 20. veka. Dobro znam rizik svakog kategoričkog mišljenja i vrednovanja umetnosti i svega u duhovnoj oblasti. Ali, oslanjajući se na Geteove neporecive kriterijume vrednovanja književnog stvaralaštva velikog pisca odlikuje univerzalnost sadržaja i stvaralačko obilje. Upravo ta spisateljska svojstva odlikuju Borislava Pekića.

Ovo je istakao Dobrica Ćosić, na promociji Pekićeve knjige „Stope u pesku“ u ponedeljak, koje su priredile supruga i ćerka velikog pisca, Ljiljana i Aleksandra Pekić. To je još jedna od 26 knjiga koliko će biti objavljeno iz Pekićevog neknjiževnog opusa (dnevnici, eseji, pisma, intervjui, govori, beleške...), rekao je Slobodan Gavrilović, direktor „Glasnika“ istakavši da je reč o autoru ogromnog moralnog uzora.

- Pekić je onaj srpski pisac čiji idejni i poetski sadržaj integralno korespondira sa modernim tokovima evropske književnosti i kulture - rekao je Ćosić. - Bio je to pisac nadljudske energije, moglo bi se reći da je bio totalan pisac. On je živeo pišući, svakodnevno, svakonoćno, na javi i u snu. On je čovek kome literatura nije bila profesija, nego apsolutno čitav život, to jest čitavo življenje.
Prof. dr Aleksandar Jerkov istakao je da je Pekić izuzetnom dubinom i razumevanjem mislio o prošlosti ali i o vremenu koje će doći. Dve decenije posle njegove smrti osećamo se kao neka siročad jer nam nedostaje njegova figura i njegova misao, rekao je Jerkov.

PRIJATELJSTVO

Na pitanje o prijateljstvu sa Pekićem, Ćosić je rekao da se ne može pohvaliti da su bili bliski prijatelji. Ali...

- Bilo je to čudno, ozbiljno prijateljstvo. Nikada nismo pričali viceve, nismo se svađali, a on je imao takvu duhovnu kondiciju da je čitavu noć mogao da provede u razgovorima o najozbiljnijim pitanjima našeg naroda i kulture. Ostao mi je u sećanju kao zamišljen i odgovoran čovek. Nije stigao da mi posveti svoju knjigu kao što ni ja nisam stigao da mu posvetim svoju. Na ovoj knjizi, međutim, stoji posveta što je želja njegove porodice koji su razlog za to našli u njegovom delu.

SINOVI NEĆE VEROVATI

- LiČni moral je osnova svake opšte politike. Budimo ljudi, građani i Srbi, ali nikada nijednu od tih osobina, urođenih ili stečenih, ne žrtvujmo drugoj. Ko počne sa žrtvovanjem svojih vrlina - završava sa žrtvovanjem tuđih života. Nemojmo dopustiti, da na kraju života, u sred ruševina svog dela, moramo objašnjavati šta smo sve plemenito hteli i zašto nam je uspelo da ništa od toga ne izvedemo. Sinovi nam neće verovati - zapisao je svojevremeno Pekić.Dobrica Ćosić između Ljiljane i Aleksandre Pekić

Izvor: Večernje novosti




 
Top