Boris tog dana nije poslušao šefa, a iz toga se izrodila jedna od najboljih priča 20. veka za koju je malo ko čuo.

[katamaniak]

Boris tog dana nije poslušao šefa, a iz toga se izrodila jedna od najboljih priča 20. veka za koju je malo ko čuo. Glavni lik? Muhamed Ali​

Ima jedna priča o Muhamedu Aliju koja je ostala u zapećku istorije, nestajući u moru ostalih Alijevih dostignuća. Zaboravili su je skoro svi, sem jednog čoveka, fotografa po imenu Boris Jaro. Tog ponedeljka, 19. januara 1981. godine, Jaro je slušajući radio na putu do posla u redakciji Los Anđeles Tajmsa čuo izveštaj o čoveku koji preti da će skočiti sa zgrade. Došao je na posao, prijavio to uredniku, koji (kao neretko mnogi urednici) kaže: Donesi mi nešto bolje danas.​

Srećom, novinarski njuh Borisa Jara bio je jači, pa je namignuo uredniku, rekao "Važi, šefe", seo u automobil i otišao do naselja "Čudesna milja" (da, zaista se tako zvalo) i zgrade na čijem prozoru je stajao mladi Afroamerikanac, obučen u farmerke i duks sa kapuljačom. Bio je na devetom spratu zgrade, na ivici protivpožarnog izlaza i gledao u ambis suznim očima.

Džo, kako se kasnije saznalo da mu je bilo ime, stajao je na toj ivici duže od tri sata. Prema rečima policijskog službenika, mislio je da se i dalje nalazi u Vijetnamu, kao i da neprijateljska vojska ide ka njemu. Gomila ljudi, kako to obično biva, okupila se ispred zgrade čekajući da vidi šta će se desiti sa Džoom, od kojih je solidna većina bila tu iz voajerskog, gotovo krvožednog poriva da vidi kako neko oduzima sebi život. Policajac, psiholog i sveštenik popeli su se na deveti sprat i kroz prozor susedne prostorije molili Džoa da ne skoči.

- Uđi unutra, molim te! - vikao je sveštenik, na šta mu je Džo odgovorio:

"Nisam dobro, skočiću ako priđete bliže!"

Na licu mesta nalazio se i čovek po imenu Hauard Bingam, koji je iz obližnje telefonske govornice odmah nazvao svog najboljeg prijatelja - Muhameda Alija. Bokserska legenda stanovala je u blizini.

"Ali je doleteo na lice mesta, i to vozeći rols-rojsa jednosmernom ulicom kao manijak, sa sve upaljenim migavcima. Trebalo mu je četiri minuta", ispričao je Bingam kasnije novinarskim ekipama.

Boris Jaro je razgoračenih očiju posmatrao Alija kako utrčava u zgradu. Srce mu je lupalo, kao da je znao da se pred njim pruža šansa koju ne sme da propusti. Potrčao je za šampionom i napravio fotografije koje su postale legendarne.

Jedna od njih prikazuje Alija u tamnom odelu, sa kravatom, kako smirenog izraza lica, naginjući se kroz prozor gleda Džoa, koji je nekoliko metara dalje balansirao na ivici, držeći se rukom za gelender, gledajući malo u ambis, malo u Alija.

Prema svedočenju Borisa Jara, Ali je viknuo Džou:

- Ti si moj brat. Volim te, i nikada te ne bih lagao! Pusti me da ti to i pokažem!

Nekoliko sekundi kasnije, Ali je prešao na stranu na kojoj se nalazio Džo, obgrlio ga jednom rukom i uveo ga u zgradu. Zajedno su izašli napolje, ušli u Alijev automobil i odvezli se do obližnje bolnice.

Tog dana kada je spasio život Džou, Ali je već bio u lošem, završnom periodu karijere. Bilo je to pet godina nakon "Trilera u Manili", one čuvene borbe sa Frejzerom koja je, kako mnogi hroničari lika i dela sjajnog borca veruju, "unišitila nešto u Aliju". Svega tri meseca ranije, u oktobru 1980. Ali je sparingovao sa Lenijem Holmsom, koji ga je tako prebio da Ali nije uspeo da ostane na nogama do 11. runde. Prizor je bio toliko neprijatan da je i sam Holms počeo da plače. Svega tri godine nakon toga, svima je postalo jasno šta se dešavalo sa Alijem, a dijagnoza je glasila: Parkinsonova bolest.

Uprkos tome, kako je pisao kolumnista Tajmsa Robert Lipsit, "Ali je i dalje bio jedno od najdivnijih stvorenja na svetu."

Muhamed Ali, za one malobrojne koji to ne znaju, propustio je tri i po godine svog boskerskog vrhunca zato što ga je njegova država, Amerika, kaznila i oduzela mu licencu jer je protestovao upravo protiv prokletog rata zbog kog je Džo umalo skočio sa prozora tog 19. januara 1981. Možda je osetio bratstvo sa Džoom, tim nesrećnim momkom koji se borio u Vijetnamskom ratu. Ili je možda u pitanju bilo nešto drugo.

Jedna od stvari koje pomenuti Lipsit dobro pamti o Aliju je "čudesna, simpatična narcisoidnost i neugasiva potreba da bude voljen, u centru konstantne i nepodeljene pažnje".

Kakav čovek seda u automobil ujutru i juri ka potencijalnom samoubistvu, samo da bi spasao čoveka kog ne poznaje?

Odgovor je jednostavan: Čovek koji za sebe misli da je heroj. Jedna konstanta iz Alijevog života - od onog 12-godišnjeg momka koji je na ulici delio letke i promovisao sopstvenu amatersku borbu do čoveka koji je ušao u legendu boksa i svetskog sporta - jeste to ludačko samopouzdanje.

Bilo je tu i 1964, kada je 22-godišnji Kasijus Klej sebe bahato nazvao "Najvećim ikada" pre borbe protiv šampiona Sonija Listona, a bilo je i tu kada ga je 16 godina kasnije na treningu Holms prebio kao niko ranije. To samopouzdanje od njega je načinilo osobu koja je postala svetionik za mnoge koji su se osećali ugnjetavano, borili za slobodu i imali drugačije mišljenje od onog koje je nametala država SAD.

Različiti ljudi kojima je potrebna podrška u njemu su nalazili inspiraciju, bilo da su borci za prava Afroamerikanaca, politički disidenti ili antiratni demonstranti. Ali je poput turbo-baterije energizovao sve njih.

Kako to obično biva, priča o ivici prozora i Džou nije tako jednostavna kako se u prvi mah učinilo. Kako je kasnije policijski izveštaj potvrdio, Džo je bio u užasnom psihičkom stanju jer je imao svega 21 godinu, pa je bio premlad da služi u Vijetnamu. To je na njega ostavilo nepopravljive posledice, a na SAD bacilo ko zna koju po redu mrlju u 20. veku.

Ali je u sredu, 21. januara, konferenciju za medije na kojoj je trebalo da reklamira jedno piće, privatizovao kako bi saopštio da će Džou kupiti odeću i putovati s njim u Mičigen, u Džoovo rodno mesto. Do današnjeg dana niko ne zna da li su zaista otputovali.

Alijeva narcisoidnost bila je samo jedno od "oružja" kojima je slavni bokser mogao da nagovori Džoa da siđe sa ivice. Drugo je Alijeva dobrota i ljubaznost.

"Bio je u stanju da ničim izazvano bude dobar i ljubazan prema ljudima, što je malo ko mogao. Ali se pojavio tog dana ne zato što je mislio da može da pomogne Džou, već zato što je znao da će mu spasiti život", rekao je Lipsit.

Na samo sebi prepoznatljiv način, Ali je tokom života svojim primerom spasao na hiljade ljudi sa ivice, a Džo je samo personifikacija svih onih kojima je Ali davao snagu. Činio je ljude hrabrim.



Izvor: Sportal