Član
- Učlanjen(a)
- 11.01.2010
- Poruka
- 603
Živimo u svetu i vremenu kada nas svakodnevno zasipa nekoliko desetina obeshrabrujućih vesti. Ima veoma malo ohrabrujućih vesti i onih s pozitivnim predznakom. U stvari, skoro da je situacija takva da jedino obeshrabrujuća vest predstavlja vest, a da pozitivna vest ni ne privlači našu pažnju, pa i ne deluje kao vest. U novinarstvu ima surovo pravilo – da publika traži krv. Drugim rečima, vest privlači pažnju samo ako je posredi nešto tragično ili dramatično, dok pozitivni događaji prolaze nezapaženo.
U takvoj atmosferi najezde obeshrabrujućih vesti, pojedinac veoma lako počne da ne primećuje pozitivne i ohrabrujuće vesti i svoje ponašanje prilagođava opštem negativnom raspoloženju u društvu. Crkva i hrišćani su deo takvog društva, zato su i oni izloženi obeshrabrenjima, pa često i sami počnu da šire obeshrabrenja, umesto utehe i ohrabrenja. Iskreni hrišćani su još više izloženi, jer ne trpe samo zbog opštih društvenih nevolja, već su često meta napada i zbog svoje vere. Stoga ne retko u crkvu dolazimo pod velikim opterećenjem i, niti čujemo ohrabrenja koja nam dolaze iz Božije reči, niti smo mi sami ohrabrenje drugima. Umesto ohrabrivanja i tešenja, vrlo brzo posegnemo za primedbama, za ogovaranjem, prigovaranjem i iznalaženjem slabih tačaka pojedinih članova i crkve u celini.
Slično se dešavalo i s prvom crkvom. Apostol Pavle je jednom morao da pozove hrišćane u Filipima da počnu da ohrabruju jedni druge, umesto da gledaju na okolnosti. Morao je da im kaže: „Ako, dakle, ima kakve utehe u Hristu, ako ima kakvog ljubaznog ohrabrenja, ako ima kakve duhovne zajednice, ako ima kakvog unutrašnjeg saosećanja i samilosti, ispunite moju radost — pa isto mislite... Ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih tiče” (Fil. 2:1,2,4). Reči uteha i ohrabrenje pojavljuju se u Novom zavetu naizmenično i one najčešće prenose istu misao.
Tekst Druge poslanice Korinćanima 1:3-7 jedan je od najsnažnijih novozavetnih podsticaja na međusobno ohrabrivanje i tešenje. Po ovom pitanju crkva bi trebalo da bude potpuno različita od sveta. Svet je izvor razočarenja i pesimizma, ali crkva bi trebalo da bude izvor utehe. Već je Hristos u besedi na gori pozvao crkvu da bude „so zemlji” i „svetlo sveta”. Ohrabrenje i tešenje su predviđeni da budu sredstva kojima će crkva uticati na ljude. Ljudi vape za utehom i ohrabrenjem i ako išta hrišćani treba da ponude svetu i nevernim ljudima, to je uteha. Naše svedočenje ljudima često se svodi na ubeđivanje koje se graniči sa svađanjem. Međutim, ono bi bilo mnogo efikasnije kad bi se baziralo na utesi i ohrabrenju, jer to je ono čega u svetu nema.
Novi zavet ističe da postoji i posebni dar utehe. Na primer u Poslanici Rimljanima 12:8 piše Ko ima dar utehe neka teši.... Takvi hrišćani onda imaju dužnost i službu tešenja. Jer ovaj stih znači: ko ima dar utehe, taj ima i službu tešenja. Međutim, Biblija u celosti uči da su svi hrišćani pozvani da teše i ohrabruju jedni druge. To je deo hrišćanskog karaktera. Taj poziv je najupečatljivije izložen u tekstu koji smo pročitali. U njemu vidimo tri stvari: prvo, da je Bog/Hristos izvor svake utehe i ohrabrenja, drugo, da je ohrabrenje prenosivo i prelazno i, treće, da je ohrabrenje snaga za podnošenje nevolja.
Bog je Bog utehe/ohrabrenja (3. stih)
Ohrabrenje i uteha su prenosive i prelazne osobine. Šta to znači? On nas teši u svakoj našoj nevolji da bismo i mi sve koji su u nevolji mogli tešiti onom utehom kojom nas same teši Bog. 5Jer kao što su obilate patnje Hristove u nama, tako je po Hristu obilata i naša uteha. 6Bilo da smo mi pritisnuti nevoljama, to je za vašu utehu i spasenje; bilo da smo utešeni, za vašu je utehu – da strpljivo podnesete iste patnje koje i mi podnosimo. „Utehu koju primamo od Boga, mi uvek i primamo i dajemo posredstvom nekog drugog. Božija uteha nikad ne iščezava u onome ko je primi. Bog je utešio Pavla tako što je Tit došao k njemu kad je bio u Makedoniji (7:6). Pre toga, i sam Tit se ohrabrio boravkom kod Korinćana (7:7). Kasnije je Pavle (to vidimo ovde) utešio Korinćane (1:6). Tako je uteha obišla pun krug, od Korinćana, preko Tita, do Pavla i natrag do Korinćana.”[1] Evo kako to izgleda u 7:6-7 6Ali Bog, tešitelj poniznih, uteši nas dolaskom Titovim. 7Ne samo njegovim dolaskom, nego i utehom kojom se on uteši zbog vas: obavesti nas o vašoj čežnji, vašem jadikovanju, vašoj žarkoj ljubavi prema meni tako da se još većma obradovah. Ko tu koga teši? Ovaj tekst treba čitati s olovkom u ruci: Bog teši Pavla, Pavle Korinćane, Korinćani Tita, Tit ponovo Pavla. Praktički, teši svako sakoga. To je ta spirala utehe i ohrabrenja koja uvek završava tamo gde i počinje. Onaj ko započne sa ohrabrenjem i tešenjem, njemu se oni vraćaju u istom obliku, i on sam na kraju biva ohrabren i utešen.
U svetu danas vladaju razne spirale nasilja. Neki narodi pate od spirale krvne osvete. Neko nekoga ubije, a onda neko iz njegove porodice ubije ubicu, itd. Ta spirala ubistava zna da traje generacijama. Mnoge međunacionalne sukobe, neki narodi danas rešavaju putem spirale nasilja. Često čujemo npr. kako su Palestinci Izraelcima postavili bobmbu u autobus, onda Izraelci bombarduju njihovo naselje u kome se kriju teroristi, onda Paelstinci stave bombu u automobil i usmere ga na neku izraelsku ustanovu, itd. Nikad kraja nasilju.
Reč Božija nas poziva na spiralu utehe. On teši nas da bismo mi tešili i ohrabrivali druge, da bi ti drugi ohrabrivali treće, i da bi se uteha i ohrabrenje preko nekoga ponovo vratili nama. To je zakonitost utehe i ohrabrenja.
Zašto smo onda veoma često obeshrabreni? Zato što ne želimo da mi budemo pokretači ohrabrenja, nego čekamo da neko najpre ohrabri nas. U tom čekanju, postajemo obeshrabreni. Čekanje na ohrabrenje predstavlja gubitak ohrabrenja. Evo dobrog recepta za ohrabrenje: kad ti najviše treba ohrabrenje – idi ti i ohrabruj druge i bićeš ohrabren.
U takvoj atmosferi najezde obeshrabrujućih vesti, pojedinac veoma lako počne da ne primećuje pozitivne i ohrabrujuće vesti i svoje ponašanje prilagođava opštem negativnom raspoloženju u društvu. Crkva i hrišćani su deo takvog društva, zato su i oni izloženi obeshrabrenjima, pa često i sami počnu da šire obeshrabrenja, umesto utehe i ohrabrenja. Iskreni hrišćani su još više izloženi, jer ne trpe samo zbog opštih društvenih nevolja, već su često meta napada i zbog svoje vere. Stoga ne retko u crkvu dolazimo pod velikim opterećenjem i, niti čujemo ohrabrenja koja nam dolaze iz Božije reči, niti smo mi sami ohrabrenje drugima. Umesto ohrabrivanja i tešenja, vrlo brzo posegnemo za primedbama, za ogovaranjem, prigovaranjem i iznalaženjem slabih tačaka pojedinih članova i crkve u celini.
Slično se dešavalo i s prvom crkvom. Apostol Pavle je jednom morao da pozove hrišćane u Filipima da počnu da ohrabruju jedni druge, umesto da gledaju na okolnosti. Morao je da im kaže: „Ako, dakle, ima kakve utehe u Hristu, ako ima kakvog ljubaznog ohrabrenja, ako ima kakve duhovne zajednice, ako ima kakvog unutrašnjeg saosećanja i samilosti, ispunite moju radost — pa isto mislite... Ne gledajte svako samo na svoje, nego svako neka gleda na ono što se drugih tiče” (Fil. 2:1,2,4). Reči uteha i ohrabrenje pojavljuju se u Novom zavetu naizmenično i one najčešće prenose istu misao.
Tekst Druge poslanice Korinćanima 1:3-7 jedan je od najsnažnijih novozavetnih podsticaja na međusobno ohrabrivanje i tešenje. Po ovom pitanju crkva bi trebalo da bude potpuno različita od sveta. Svet je izvor razočarenja i pesimizma, ali crkva bi trebalo da bude izvor utehe. Već je Hristos u besedi na gori pozvao crkvu da bude „so zemlji” i „svetlo sveta”. Ohrabrenje i tešenje su predviđeni da budu sredstva kojima će crkva uticati na ljude. Ljudi vape za utehom i ohrabrenjem i ako išta hrišćani treba da ponude svetu i nevernim ljudima, to je uteha. Naše svedočenje ljudima često se svodi na ubeđivanje koje se graniči sa svađanjem. Međutim, ono bi bilo mnogo efikasnije kad bi se baziralo na utesi i ohrabrenju, jer to je ono čega u svetu nema.
Novi zavet ističe da postoji i posebni dar utehe. Na primer u Poslanici Rimljanima 12:8 piše Ko ima dar utehe neka teši.... Takvi hrišćani onda imaju dužnost i službu tešenja. Jer ovaj stih znači: ko ima dar utehe, taj ima i službu tešenja. Međutim, Biblija u celosti uči da su svi hrišćani pozvani da teše i ohrabruju jedni druge. To je deo hrišćanskog karaktera. Taj poziv je najupečatljivije izložen u tekstu koji smo pročitali. U njemu vidimo tri stvari: prvo, da je Bog/Hristos izvor svake utehe i ohrabrenja, drugo, da je ohrabrenje prenosivo i prelazno i, treće, da je ohrabrenje snaga za podnošenje nevolja.
Bog je Bog utehe/ohrabrenja (3. stih)
Ohrabrenje i uteha su prenosive i prelazne osobine. Šta to znači? On nas teši u svakoj našoj nevolji da bismo i mi sve koji su u nevolji mogli tešiti onom utehom kojom nas same teši Bog. 5Jer kao što su obilate patnje Hristove u nama, tako je po Hristu obilata i naša uteha. 6Bilo da smo mi pritisnuti nevoljama, to je za vašu utehu i spasenje; bilo da smo utešeni, za vašu je utehu – da strpljivo podnesete iste patnje koje i mi podnosimo. „Utehu koju primamo od Boga, mi uvek i primamo i dajemo posredstvom nekog drugog. Božija uteha nikad ne iščezava u onome ko je primi. Bog je utešio Pavla tako što je Tit došao k njemu kad je bio u Makedoniji (7:6). Pre toga, i sam Tit se ohrabrio boravkom kod Korinćana (7:7). Kasnije je Pavle (to vidimo ovde) utešio Korinćane (1:6). Tako je uteha obišla pun krug, od Korinćana, preko Tita, do Pavla i natrag do Korinćana.”[1] Evo kako to izgleda u 7:6-7 6Ali Bog, tešitelj poniznih, uteši nas dolaskom Titovim. 7Ne samo njegovim dolaskom, nego i utehom kojom se on uteši zbog vas: obavesti nas o vašoj čežnji, vašem jadikovanju, vašoj žarkoj ljubavi prema meni tako da se još većma obradovah. Ko tu koga teši? Ovaj tekst treba čitati s olovkom u ruci: Bog teši Pavla, Pavle Korinćane, Korinćani Tita, Tit ponovo Pavla. Praktički, teši svako sakoga. To je ta spirala utehe i ohrabrenja koja uvek završava tamo gde i počinje. Onaj ko započne sa ohrabrenjem i tešenjem, njemu se oni vraćaju u istom obliku, i on sam na kraju biva ohrabren i utešen.
U svetu danas vladaju razne spirale nasilja. Neki narodi pate od spirale krvne osvete. Neko nekoga ubije, a onda neko iz njegove porodice ubije ubicu, itd. Ta spirala ubistava zna da traje generacijama. Mnoge međunacionalne sukobe, neki narodi danas rešavaju putem spirale nasilja. Često čujemo npr. kako su Palestinci Izraelcima postavili bobmbu u autobus, onda Izraelci bombarduju njihovo naselje u kome se kriju teroristi, onda Paelstinci stave bombu u automobil i usmere ga na neku izraelsku ustanovu, itd. Nikad kraja nasilju.
Reč Božija nas poziva na spiralu utehe. On teši nas da bismo mi tešili i ohrabrivali druge, da bi ti drugi ohrabrivali treće, i da bi se uteha i ohrabrenje preko nekoga ponovo vratili nama. To je zakonitost utehe i ohrabrenja.
Zašto smo onda veoma često obeshrabreni? Zato što ne želimo da mi budemo pokretači ohrabrenja, nego čekamo da neko najpre ohrabri nas. U tom čekanju, postajemo obeshrabreni. Čekanje na ohrabrenje predstavlja gubitak ohrabrenja. Evo dobrog recepta za ohrabrenje: kad ti najviše treba ohrabrenje – idi ti i ohrabruj druge i bićeš ohrabren.
