- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.032
23. 05. 2010
PRESS
Beogradski „Robinzoni"
Naselje Partizan na Adi je poslednja oaza u kojoj ljudi žive u skladu sa prirodom, ali i u neizvesnosti, jer su mnogi investitori bacili oko na ovo rajsko mesto da bi na njemu podigli teniske i golf terene.
Statistika... Naselje broji 300 kuća
Bude ih petlovi i cvrkut ptica. Jutarnju kafu ispijaju sa komšijama, s njima se druže, razgovaraju preko plota i razmenjuju recepte. S jeseni zajedno dovlače drva i spremaju zimnicu. Deca trče za loptom, voze bicikle i penju sa na tuđe trešnje. Kuće su ukrašene cvećem, zelenilom i rastinjem. Male kuće, mala i dvorišta. Pa opet, niti je kome tesno, niti se ko žali na manjak kvadrata.
Život u beogradskom naselju Partizan, smeštenom na donjoj, severnoj strani Ade Ciganlije, po mnogo čemu je specifičan. Iako je od strogog centra prestonice udaljen svega dva-tri kilometra, mnogi će reći da ga od gradske vreve i užurbanosti deli i bar toliko vekova. Samo se još ovde komšije dobro poznaju, deca imaju svoja imena, zna se ko šta radi i odakle je došao. Nedaće i životne muke se i danas zajednički dele, radost i sreća se umnožavaju.
Funkcioneri kao prvi stanari
U ovom naselju, kažu, sve se zna i ništa se ne skriva. Međutim, kada je podizano sredinom prošlog veka namera graditelja i prvih vlasnika bila je posve drugačija: upravo da se ništa ne čuje, još manje da se vidi. Dok sedimo u bašti kafe-kluba „Gavez", jedinog ugostiteljskog objekta u ovom delu Ade, Jovica Mihailović nam priča da je na ovom mestu najpre podignuta jedna baraka koja je služila za smeštaj brigadirskog alata. Zajedno sa akcijašima povremeno su dolazili i partijski rukovodioci, pa je verovatno nekome od njih i palo na pamet da je skriveno mesto nadomak grada prosto idealno za „sport i rekreaciju". Ubrzo su nikle prve vikendice, drvene barake, koje su koristili tadašnji ministri, guverneri banke, direktori i drugi članovi državne vrhuške. Dolazili su ovde godinama, zabavljali se i rekreirali, ali su vodili računa i o tome da se sačuva partijska tajna. Za postojanje ove nepokretnosti u centru grada njihove supruge su saznavale tek kada bi postale udovice, odnosno kada bi se otvorila ostavinska rasprava.
Šetalište... Meštani ga zovu „Knez Mihailova"
U vikendaškom naselju Partizan odavno nema povremenih gostiju i izletnika. Loša ekonomska situacija i ratna zbivanja doprinela su da vikendice pretvore u trajni smeštaj onih koji nemaju gde da odu. Mnogi bi bez razmišljanja „raj na Zemlji" zamenili za osmi sprat nekog beogradskog solitera, ali ima i onih koji na to nikada ne bi pristali.
- Potičem sa sela, sa obronaka Venčaca, i navikao sam na život u prirodi - kaže nam Goran Begović.
- Ovde živim sa taštom, suprugom i dvoje dece, a treće je na putu. Istina je da nema preteranog komfora, ali nema ni one životne otuđenosti koja vlada u gradskim sredinama. Družimo se sa komšijama, roštiljamo, pomažemo jedni drugima i teško da bih se ikada navikao na asfalt.
Opuštanje... Vojislav Radojčić
A ovde asfalta nema ni u tragovima. Glavna „štrafta" koja prolazi kroz naselje je, zapravo, izbetonirana staza širine jedva metar. Dok prolazimo „Knez Mihailovom", kako je ovde nazivaju, gledamo kućice različitih oblika, stilova i vrste materijala. Cveće je, ipak, zaštitni znak i nema domaćinstva koje se njime ne bavi.
Vojislava Radojčića zatičemo na tremu ispred kuće, sa knjigom u ruci. Otkako je postao penzioner, kaže, dan mu je isplaniran u minut. Posle jutarnje kafe sledi šetnja po savskom nasipu, zatim doručak, odlazak i posao u maloj bašti koju je zasadio na obodu naselja. Posle toga je ručak i podnevni odmor uz knjigu, mladi sir, luk i obaveznu čašicu domaće rakije.
Izbeglice na Adi
- Sve do početka rata živeli smo u Mostaru - priča Voja. - Kada nam se ćerka udala i otišla za Beograd, bili smo tužni zbog velike udaljenosti. Ni slutili nismo da ćemo samo godinu dana kasnije krenuti njenim stopama. U početku smo živeli u njihovom malom stanu, a onda sam slučajno naišao na ovo naselje. Dopalo nam se, kupili smo ruiniranu baraku, srušili je i na njenim temeljima podigli ovu kućicu. Nemamo se na šta žaliti, a najsrećniji smo kada nam dođu unuke, založimo vatru i ceo dan napolju provedemo s njima.
Zabrinut... Jovica Mihailović
Njegov komšija Branislav Monašević kaže da je zapamtio i bolje. Rodio se i živeo na Vračaru, kod Hrama Svetog Save, a ovde je došao silom prilika.
Hteli bi da ih proteraju
Naselje Partizan broji oko 300 kuća i skoro hiljadu duša. Neke porodice su se doselile skoro, druge su već generacijama ovde. Zemljište na kome se nalaze ovi savremeni Robinzoni odavno je na meti brojnih investitora. Rado bi ovde da podignu kompleks hotela, teniske i golf terene, sve ono što brzo i lako donosi profit. Problem je, međutim, što niko ne bi prethodno da rešava stambeni problem ovih građana, najlakše bi, valjda, bilo kada bi se sami odselili.
- Nisam mogao da podnesem samoću - kaže ova vremešna starina, koja uveliko gazi osmu deceniju života. - Kada sam ostao sam, pre sedam godina, doselio sam se ovde, kod sestre. Šta da vam kažem? Dok ste mladi, svuda vam je lepo, a kada godine pritisnu, sve vam nedostaje. Voleo bih da imam centralno grejanje, telefon, da sam bliže lekarima i domu zdravlja. Ipak, srećan sam što nisam sam, što imam s kim da se pozdravim i razgovaram, što imam nekog da me sasluša. U gradu me, verovatno, niko ne bi ni primetio.
Naselje Partizan je poslednja autentična oaza Ade Ciganlije, poslednje mesto u Beogradu gde ljudi žive u prirodi i u skladu sa njom. I poslednje mesto gde ubrzana urbanizacija nije uzela danak. Istina, mnogo toga nedostaje, dosta toga bi se dalo popraviti, ali je, možda, u ovom trenutku i bolje da se ništa ne radi. Šta god da se učini, šta god da se preduzme, postoji opasnost da će priroda ponovo ustuknuti pred betonom i bagerima.
VLADA ARSIĆ
PRESS
Beogradski „Robinzoni"
Naselje Partizan na Adi je poslednja oaza u kojoj ljudi žive u skladu sa prirodom, ali i u neizvesnosti, jer su mnogi investitori bacili oko na ovo rajsko mesto da bi na njemu podigli teniske i golf terene.
Statistika... Naselje broji 300 kuća
Bude ih petlovi i cvrkut ptica. Jutarnju kafu ispijaju sa komšijama, s njima se druže, razgovaraju preko plota i razmenjuju recepte. S jeseni zajedno dovlače drva i spremaju zimnicu. Deca trče za loptom, voze bicikle i penju sa na tuđe trešnje. Kuće su ukrašene cvećem, zelenilom i rastinjem. Male kuće, mala i dvorišta. Pa opet, niti je kome tesno, niti se ko žali na manjak kvadrata.
Život u beogradskom naselju Partizan, smeštenom na donjoj, severnoj strani Ade Ciganlije, po mnogo čemu je specifičan. Iako je od strogog centra prestonice udaljen svega dva-tri kilometra, mnogi će reći da ga od gradske vreve i užurbanosti deli i bar toliko vekova. Samo se još ovde komšije dobro poznaju, deca imaju svoja imena, zna se ko šta radi i odakle je došao. Nedaće i životne muke se i danas zajednički dele, radost i sreća se umnožavaju.
Funkcioneri kao prvi stanari
U ovom naselju, kažu, sve se zna i ništa se ne skriva. Međutim, kada je podizano sredinom prošlog veka namera graditelja i prvih vlasnika bila je posve drugačija: upravo da se ništa ne čuje, još manje da se vidi. Dok sedimo u bašti kafe-kluba „Gavez", jedinog ugostiteljskog objekta u ovom delu Ade, Jovica Mihailović nam priča da je na ovom mestu najpre podignuta jedna baraka koja je služila za smeštaj brigadirskog alata. Zajedno sa akcijašima povremeno su dolazili i partijski rukovodioci, pa je verovatno nekome od njih i palo na pamet da je skriveno mesto nadomak grada prosto idealno za „sport i rekreaciju". Ubrzo su nikle prve vikendice, drvene barake, koje su koristili tadašnji ministri, guverneri banke, direktori i drugi članovi državne vrhuške. Dolazili su ovde godinama, zabavljali se i rekreirali, ali su vodili računa i o tome da se sačuva partijska tajna. Za postojanje ove nepokretnosti u centru grada njihove supruge su saznavale tek kada bi postale udovice, odnosno kada bi se otvorila ostavinska rasprava.
Šetalište... Meštani ga zovu „Knez Mihailova"
U vikendaškom naselju Partizan odavno nema povremenih gostiju i izletnika. Loša ekonomska situacija i ratna zbivanja doprinela su da vikendice pretvore u trajni smeštaj onih koji nemaju gde da odu. Mnogi bi bez razmišljanja „raj na Zemlji" zamenili za osmi sprat nekog beogradskog solitera, ali ima i onih koji na to nikada ne bi pristali.
- Potičem sa sela, sa obronaka Venčaca, i navikao sam na život u prirodi - kaže nam Goran Begović.
- Ovde živim sa taštom, suprugom i dvoje dece, a treće je na putu. Istina je da nema preteranog komfora, ali nema ni one životne otuđenosti koja vlada u gradskim sredinama. Družimo se sa komšijama, roštiljamo, pomažemo jedni drugima i teško da bih se ikada navikao na asfalt.
Opuštanje... Vojislav Radojčić
A ovde asfalta nema ni u tragovima. Glavna „štrafta" koja prolazi kroz naselje je, zapravo, izbetonirana staza širine jedva metar. Dok prolazimo „Knez Mihailovom", kako je ovde nazivaju, gledamo kućice različitih oblika, stilova i vrste materijala. Cveće je, ipak, zaštitni znak i nema domaćinstva koje se njime ne bavi.
Vojislava Radojčića zatičemo na tremu ispred kuće, sa knjigom u ruci. Otkako je postao penzioner, kaže, dan mu je isplaniran u minut. Posle jutarnje kafe sledi šetnja po savskom nasipu, zatim doručak, odlazak i posao u maloj bašti koju je zasadio na obodu naselja. Posle toga je ručak i podnevni odmor uz knjigu, mladi sir, luk i obaveznu čašicu domaće rakije.
Izbeglice na Adi
- Sve do početka rata živeli smo u Mostaru - priča Voja. - Kada nam se ćerka udala i otišla za Beograd, bili smo tužni zbog velike udaljenosti. Ni slutili nismo da ćemo samo godinu dana kasnije krenuti njenim stopama. U početku smo živeli u njihovom malom stanu, a onda sam slučajno naišao na ovo naselje. Dopalo nam se, kupili smo ruiniranu baraku, srušili je i na njenim temeljima podigli ovu kućicu. Nemamo se na šta žaliti, a najsrećniji smo kada nam dođu unuke, založimo vatru i ceo dan napolju provedemo s njima.
Zabrinut... Jovica Mihailović
Njegov komšija Branislav Monašević kaže da je zapamtio i bolje. Rodio se i živeo na Vračaru, kod Hrama Svetog Save, a ovde je došao silom prilika.
Hteli bi da ih proteraju
Naselje Partizan broji oko 300 kuća i skoro hiljadu duša. Neke porodice su se doselile skoro, druge su već generacijama ovde. Zemljište na kome se nalaze ovi savremeni Robinzoni odavno je na meti brojnih investitora. Rado bi ovde da podignu kompleks hotela, teniske i golf terene, sve ono što brzo i lako donosi profit. Problem je, međutim, što niko ne bi prethodno da rešava stambeni problem ovih građana, najlakše bi, valjda, bilo kada bi se sami odselili.
- Nisam mogao da podnesem samoću - kaže ova vremešna starina, koja uveliko gazi osmu deceniju života. - Kada sam ostao sam, pre sedam godina, doselio sam se ovde, kod sestre. Šta da vam kažem? Dok ste mladi, svuda vam je lepo, a kada godine pritisnu, sve vam nedostaje. Voleo bih da imam centralno grejanje, telefon, da sam bliže lekarima i domu zdravlja. Ipak, srećan sam što nisam sam, što imam s kim da se pozdravim i razgovaram, što imam nekog da me sasluša. U gradu me, verovatno, niko ne bi ni primetio.
Naselje Partizan je poslednja autentična oaza Ade Ciganlije, poslednje mesto u Beogradu gde ljudi žive u prirodi i u skladu sa njom. I poslednje mesto gde ubrzana urbanizacija nije uzela danak. Istina, mnogo toga nedostaje, dosta toga bi se dalo popraviti, ali je, možda, u ovom trenutku i bolje da se ništa ne radi. Šta god da se učini, šta god da se preduzme, postoji opasnost da će priroda ponovo ustuknuti pred betonom i bagerima.
VLADA ARSIĆ