Član
- Učlanjen(a)
- 03.08.2010
- Poruka
- 1.037
O Beogradskom maratonu
KRATKA ISTORIJA
1988.
„Beogradski maraton” je održan na inicijativu Đoke Vještice, novinara radio stanice „Studio B” i atletskog radnika Brane Radovića, u organizaciji grada Beograda. Staza je bila - ni maratonska i polumaratonska. Bila je duga 23 km, a učestvovali su samo domaći takmičari.
1989.
Isti tim organizuje i drugu trku ovog puta dvostruko dužu, tako da je staza iznosila 46,7 km, a prvi put učestvovalo je i nekoliko takmičara iz inostranstva.
1990.
Organizaciju maratona preuzima JSD Partizan i poverava je poslovnoj jedinici u okviru Agencije Partizan. U januaru u Beograd dolazi Fred Libou, predsednik AIMS, direktor „Njujorškog maratona” i predsednik Njujorškog trkačkog kluba (NYRRC) i daje značajan doprinos prvoj svetskoj verziji beogradske maratonske trke. Trasirana je i izmerena nova (današnja) staza za koju je dobijen sertifikat. „Beogradski maraton” je postao član AIMS, a u Beograd dolaze takmičari iz petnaestak zemalja. Prvi oficijelni rekorderi staze postali su Kenijac Džozef Nzau sa 2:19,32 i Jugoslovenka Suzana Ćirić sa 2:45,09. Uz maratonsku trku u program su uvršteni polumaraton i „Trka zadovoljstva” na 5.000 m.
1991.
Zbog početka sukoba na području bivše SFRJ od više od 500 takmičara iz inostranstva u Beograd je došlo samo oko 200. Novi rekord staze postavio je Tanzanijac Agapijus Masong sa 2:16,23, a iz SAD kao promoter trke došao je svetski rekorer u skoku udalj Bob Bimon. Koncept razvoja, organizacije i komunikacije sa svetom „Beogradskog maratona” potvrđeni su na Kongresu AIMS u Bangkoku. „Beogradski maraton” je Partizanu i atletici u Beogradu te godine poklonio novu plastičnu stazu na Stadionu JNA.
1992.
Trka je održana u sve težim uslovima zbog ratnog okruženja, a novi rekord staze doneo je sa 2:16,07 Nikolas Niengerai (Zimbabve). Ostvarena je odlična saradnja sa Skupštinom Grada Beograda kao pokroviteljem manifestacije. Skupština grada Beograda prihvatila je i obavezu uz maksimalnu kooperativnost u tehničkoj organizaciji i finansijsku podršku u skladu sa mogućnostima. Uspostavljena je saradnja sa Patom Bučerom i GLOBE RUNNERS PRODUCTION i jednočasovnom reportažom na SCREEN TV počela je medijska prezentacija u svetu. Uspeh maratona doveo je do formiranja preduzeća Beogradski maraton d.o.o. a ono počinje i pionirski posao razvoja trijatlona u Beogradu i Jugoslaviji.
1993.
Prvi put održan je Dečiji maraton na Terazijama u centru grada, a veliko interesovanje uverilo je organizatore da se na ovom uvodu u veliki maraton treba maksimalno angažovati. Učesnici maratonske trke, zbog sankcija i blokade zemlje, koja je pogodila i Beogradski aerodrom, dočekivani su na aerodromima u susednim zemljama i dovoženi u Beograd. Podršku „Beogradskom maratonu” pružio je ceo maratonski pokret a njegov osnivač Fred Libou i lično – došao je u Beograd i pretrčao polumaraton iako je nekoliko meseci ranije imao tešku operaciju. Suzana Ćirić je popravila sopstveni rekord staze na 2:40,27.
1994.
Potpisan je desetogodišnji ugovor o naslovnom sponzorstvu sa „Soko Štarkom”, poznatim proizvođačem konditorskih proizvoda i sedmi maraton je trčan kao „Beogradski Soko Štark maraton”. Rekorde staze postavili su Ukrajinac Vladimir Buhanov sa 2:12,17 i Rumunka Kristina Pomaku sa 2:33,07, a rezultat ukrajinskog maratonca još nije nadmašen. Drugu godinu uzastopno učesnici trke prevoženi su sa aerodroma u Budimpešti, Temišvaru, Bukureštu i Sofiji putničkim kolima i kombijima u Beograd. Krajem godine na Kongresu AIMS u Makau Dejan Nikolić, direktor Beogradskog maratona izabran je u Bord direktora AIMS.
1995.
Prvi put pobednicima maratona u muškoj i ženskoj konkurenciji dodeljeni su trofeji „Fred Libou”, ustanovljeni u znak sećanja na velikog prijatelja „Beogradskog maratona”. Osvojili su ih Belorus Vladimir Kotov i Poljakinja Izabela Zatorska. Uprkos medijskoj i ekonomskoj blokadi „Beogradski maraton” zaključuje prvi međunarodni sponzorski ugovor sa japanskom kompanijom ASICS. Dečiji maraton seli se u Beogradski zoološki vrt, a u kvalifikacijama trči više od 20.000 najmlađih Beograđana. Uspeh maratona potvrđen je osvajanjem „Turističkog cveta” Turističke organizacije Srbije. Novi kvalitet vizualnom identitetu „Beogradskog maratona” donosi kreativni direktor Petar Palfi. Sa RTS-om i Vojskom Jugoslavije realizovan je prvi i jedini direktan TV prenos jedne maratonske trke u SRJ.
1996.
Sklopljen je višegodišnji ugovor sa Kompanijom „NIKE”, u maratonu pobeđuje Ahmed Salah iz Džibutija jedan od najboljih svetskih maratonaca svog doba, a humanitarnim akcijama prikupljeno je robe i sredstava vrednih oko 50.000 dolara za UNICEF Jugoslavija. Na jesen organizovana je prva „Beogradska trka kroz istoriju”, a osvojena je povelja „Budi dobar i pokaži to drugima” Poslovne škole za pablik rilejšns.
1997.
Budući i da je naslovni sponzor promenio naziv, ime trke je prvi put „Beogradski Štark maraton”, a njeni pobednici su Irina Bogačeva i Džosfat Ndeti. Prvi put sredinom godine Beogradu je predstavljen novi proizvod – „Ženska NIKE trka” namenjena pripadnicama lepšeg pola.
1998.
Rekord staze u ženskoj konkurenciji sa 2:32,07 postavila je Irina Bogačeva iz Kirgizije, a u muškoj konkurenciji trijumfovao je Kenijac Ruben Čebotič, dok je učesnike kao promoter bodrio Italijan Đelindo Bordin.
Drugi put osvojena je povelja „Budi dobar i pokaži to drugima” Poslovne škole za pablik rilejšns. U saradnji sa Skupštinom grada Beograda organizovan je veliki koncert ser Boba Geldofa.
1999.
Pod sloganom „Zaustavite rat – trčite svetom” održan je prvi maraton na svetu u uslovima ratnog stanja, iako se zbog bombardovanja odustalo svih programa. Bez poziva u Beograd su došli trkači iz sedam zemalja, kao i mnogobrojni prijatelji ove priredbe iz inostranstva pa je održana manifestaciona maratonska trka u kojoj je 39 maratonaca složno pretrčalo celu stazu za 3:17,00 ušavši zajedno u cilj visoko podignutih ruku. Bio je to prvi i jedini maraton u kom su svi učesnici bili pobednici. U „Trci zadovoljstva” učestvovalo je oko 15.000 trkača, a polumaraton nije održan. Istog dana u 21 ruskom gradu – od Moskve do Vladivostoka – održani su lokalni „Beogradski Štark maratoni” u znak solidarnosti sa beogradskim maratoncima.
2000.
Maraton je ponovo takmičarski, a novi pobednici su Tabiso Mokali iz Lesotoa i Rumunka Kristina Pomaku, međutim u teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji kao posledici dugogodišnje izolacije i ratnog stanja organizacioni uslovi su se znatno pogoršali i maraton je održan uz velike napore.
2001.
Rumunka Kristina Pomaku postavila je novi rekord staze spustivši ga ispod granice od dva i po časa – 2:29,44. Veliki uspeh zabeležen je humanitarnom akcijom „Trčim za decu” koja je donela 450.000 DEM, koje su uplaćene Ministarstvu za socijalna pitanja Republike Srbije, a žute majice sa pomenutim sloganom postale su zaštitni znak „Trke zadovoljstva” i celog maratona. Potpisan je protokol o saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda.
2002.
Organizaciju priredbe koja je dobila naziv „Maraton nad Beogradom” (ugovor sa „Štarkom” je suspendovan) preuzela je Skupština Grada Beograda, a Beogradski maraton d.o.o. bio je samo tehnički organizator (oko 80 odsto celokupne organizacije). Staza maratonske trke je delimično promenjena i postignuti rezultati se zbog toga ne mogu se porediti sa onima postignutoj na izvornoj stazi.
2003.
Maraton je prvi put pomeren iz aprila za oktobar i održan je zajedno sa uličnom trkom „Velika nagrada Beograda ” u organizaciji Skupštine grada Beograda, bez učešća preduzeća Beogradski maraton d.o.o. Polumaraton je dobio novu stazu.
2004.
Maraton je vraćen u stari termin (april) a Kristofer Njungunda (Tanzanija) je sa 2:12,53 postigao treći rezultat po vrednosti računajući sve beogradske maratonske trke. To je bio i rekord privremene staze.
2005.
Preduzeće Beogradski maraton d.o.o. je, na osnovu ugovora sa Skupštinom grada Beograda, preuzelo organizaciju 18. maratona, a po sklapanju ugovora o naslovnom sponzorstvu sa „Delta sportom” on je dobio naziv 18. „Beogradski Delta sport maraton”. Obnovljena je saradnja sa „Štarkom”, ovog puta u organizaciji dečijeg maratona koji će se ubuduće zvati „Dečiji Smoki maraton”, po poznatom proizvodu ove kompanije. Započet je proces povratka u AIMS, a maraton i polumaraton su vraćeni na stare staze.
2006.
Karl Luis najzad stiže u Beograd, na Terazije, kako je obećao još 1994. godine. Maraton ima novog naslovnog sponzora i otud novo ime: „Beogradski Banca Intesa maraton”. Prvi put koristiće se čipovi za merenje rezultata, nagrade i bonusi su povećani, a Beogradski maraton je punopravni član AIMS. „Dečiji Smoki Maraton” dobio je logičnu nadgradnju – trajnu akciju „Počnimo sa sportom”, čiju je vrednost prepoznala i EAA i uključila se u nju.
KRATKA ISTORIJA
1988.
„Beogradski maraton” je održan na inicijativu Đoke Vještice, novinara radio stanice „Studio B” i atletskog radnika Brane Radovića, u organizaciji grada Beograda. Staza je bila - ni maratonska i polumaratonska. Bila je duga 23 km, a učestvovali su samo domaći takmičari.
1989.
Isti tim organizuje i drugu trku ovog puta dvostruko dužu, tako da je staza iznosila 46,7 km, a prvi put učestvovalo je i nekoliko takmičara iz inostranstva.
1990.
Organizaciju maratona preuzima JSD Partizan i poverava je poslovnoj jedinici u okviru Agencije Partizan. U januaru u Beograd dolazi Fred Libou, predsednik AIMS, direktor „Njujorškog maratona” i predsednik Njujorškog trkačkog kluba (NYRRC) i daje značajan doprinos prvoj svetskoj verziji beogradske maratonske trke. Trasirana je i izmerena nova (današnja) staza za koju je dobijen sertifikat. „Beogradski maraton” je postao član AIMS, a u Beograd dolaze takmičari iz petnaestak zemalja. Prvi oficijelni rekorderi staze postali su Kenijac Džozef Nzau sa 2:19,32 i Jugoslovenka Suzana Ćirić sa 2:45,09. Uz maratonsku trku u program su uvršteni polumaraton i „Trka zadovoljstva” na 5.000 m.
1991.
Zbog početka sukoba na području bivše SFRJ od više od 500 takmičara iz inostranstva u Beograd je došlo samo oko 200. Novi rekord staze postavio je Tanzanijac Agapijus Masong sa 2:16,23, a iz SAD kao promoter trke došao je svetski rekorer u skoku udalj Bob Bimon. Koncept razvoja, organizacije i komunikacije sa svetom „Beogradskog maratona” potvrđeni su na Kongresu AIMS u Bangkoku. „Beogradski maraton” je Partizanu i atletici u Beogradu te godine poklonio novu plastičnu stazu na Stadionu JNA.
1992.
Trka je održana u sve težim uslovima zbog ratnog okruženja, a novi rekord staze doneo je sa 2:16,07 Nikolas Niengerai (Zimbabve). Ostvarena je odlična saradnja sa Skupštinom Grada Beograda kao pokroviteljem manifestacije. Skupština grada Beograda prihvatila je i obavezu uz maksimalnu kooperativnost u tehničkoj organizaciji i finansijsku podršku u skladu sa mogućnostima. Uspostavljena je saradnja sa Patom Bučerom i GLOBE RUNNERS PRODUCTION i jednočasovnom reportažom na SCREEN TV počela je medijska prezentacija u svetu. Uspeh maratona doveo je do formiranja preduzeća Beogradski maraton d.o.o. a ono počinje i pionirski posao razvoja trijatlona u Beogradu i Jugoslaviji.
1993.
Prvi put održan je Dečiji maraton na Terazijama u centru grada, a veliko interesovanje uverilo je organizatore da se na ovom uvodu u veliki maraton treba maksimalno angažovati. Učesnici maratonske trke, zbog sankcija i blokade zemlje, koja je pogodila i Beogradski aerodrom, dočekivani su na aerodromima u susednim zemljama i dovoženi u Beograd. Podršku „Beogradskom maratonu” pružio je ceo maratonski pokret a njegov osnivač Fred Libou i lično – došao je u Beograd i pretrčao polumaraton iako je nekoliko meseci ranije imao tešku operaciju. Suzana Ćirić je popravila sopstveni rekord staze na 2:40,27.
1994.
Potpisan je desetogodišnji ugovor o naslovnom sponzorstvu sa „Soko Štarkom”, poznatim proizvođačem konditorskih proizvoda i sedmi maraton je trčan kao „Beogradski Soko Štark maraton”. Rekorde staze postavili su Ukrajinac Vladimir Buhanov sa 2:12,17 i Rumunka Kristina Pomaku sa 2:33,07, a rezultat ukrajinskog maratonca još nije nadmašen. Drugu godinu uzastopno učesnici trke prevoženi su sa aerodroma u Budimpešti, Temišvaru, Bukureštu i Sofiji putničkim kolima i kombijima u Beograd. Krajem godine na Kongresu AIMS u Makau Dejan Nikolić, direktor Beogradskog maratona izabran je u Bord direktora AIMS.
1995.
Prvi put pobednicima maratona u muškoj i ženskoj konkurenciji dodeljeni su trofeji „Fred Libou”, ustanovljeni u znak sećanja na velikog prijatelja „Beogradskog maratona”. Osvojili su ih Belorus Vladimir Kotov i Poljakinja Izabela Zatorska. Uprkos medijskoj i ekonomskoj blokadi „Beogradski maraton” zaključuje prvi međunarodni sponzorski ugovor sa japanskom kompanijom ASICS. Dečiji maraton seli se u Beogradski zoološki vrt, a u kvalifikacijama trči više od 20.000 najmlađih Beograđana. Uspeh maratona potvrđen je osvajanjem „Turističkog cveta” Turističke organizacije Srbije. Novi kvalitet vizualnom identitetu „Beogradskog maratona” donosi kreativni direktor Petar Palfi. Sa RTS-om i Vojskom Jugoslavije realizovan je prvi i jedini direktan TV prenos jedne maratonske trke u SRJ.
1996.
Sklopljen je višegodišnji ugovor sa Kompanijom „NIKE”, u maratonu pobeđuje Ahmed Salah iz Džibutija jedan od najboljih svetskih maratonaca svog doba, a humanitarnim akcijama prikupljeno je robe i sredstava vrednih oko 50.000 dolara za UNICEF Jugoslavija. Na jesen organizovana je prva „Beogradska trka kroz istoriju”, a osvojena je povelja „Budi dobar i pokaži to drugima” Poslovne škole za pablik rilejšns.
1997.
Budući i da je naslovni sponzor promenio naziv, ime trke je prvi put „Beogradski Štark maraton”, a njeni pobednici su Irina Bogačeva i Džosfat Ndeti. Prvi put sredinom godine Beogradu je predstavljen novi proizvod – „Ženska NIKE trka” namenjena pripadnicama lepšeg pola.
1998.
Rekord staze u ženskoj konkurenciji sa 2:32,07 postavila je Irina Bogačeva iz Kirgizije, a u muškoj konkurenciji trijumfovao je Kenijac Ruben Čebotič, dok je učesnike kao promoter bodrio Italijan Đelindo Bordin.
Drugi put osvojena je povelja „Budi dobar i pokaži to drugima” Poslovne škole za pablik rilejšns. U saradnji sa Skupštinom grada Beograda organizovan je veliki koncert ser Boba Geldofa.
1999.
Pod sloganom „Zaustavite rat – trčite svetom” održan je prvi maraton na svetu u uslovima ratnog stanja, iako se zbog bombardovanja odustalo svih programa. Bez poziva u Beograd su došli trkači iz sedam zemalja, kao i mnogobrojni prijatelji ove priredbe iz inostranstva pa je održana manifestaciona maratonska trka u kojoj je 39 maratonaca složno pretrčalo celu stazu za 3:17,00 ušavši zajedno u cilj visoko podignutih ruku. Bio je to prvi i jedini maraton u kom su svi učesnici bili pobednici. U „Trci zadovoljstva” učestvovalo je oko 15.000 trkača, a polumaraton nije održan. Istog dana u 21 ruskom gradu – od Moskve do Vladivostoka – održani su lokalni „Beogradski Štark maratoni” u znak solidarnosti sa beogradskim maratoncima.
2000.
Maraton je ponovo takmičarski, a novi pobednici su Tabiso Mokali iz Lesotoa i Rumunka Kristina Pomaku, međutim u teškoj ekonomskoj situaciji u zemlji kao posledici dugogodišnje izolacije i ratnog stanja organizacioni uslovi su se znatno pogoršali i maraton je održan uz velike napore.
2001.
Rumunka Kristina Pomaku postavila je novi rekord staze spustivši ga ispod granice od dva i po časa – 2:29,44. Veliki uspeh zabeležen je humanitarnom akcijom „Trčim za decu” koja je donela 450.000 DEM, koje su uplaćene Ministarstvu za socijalna pitanja Republike Srbije, a žute majice sa pomenutim sloganom postale su zaštitni znak „Trke zadovoljstva” i celog maratona. Potpisan je protokol o saradnji sa Turističkom organizacijom Beograda.
2002.
Organizaciju priredbe koja je dobila naziv „Maraton nad Beogradom” (ugovor sa „Štarkom” je suspendovan) preuzela je Skupština Grada Beograda, a Beogradski maraton d.o.o. bio je samo tehnički organizator (oko 80 odsto celokupne organizacije). Staza maratonske trke je delimično promenjena i postignuti rezultati se zbog toga ne mogu se porediti sa onima postignutoj na izvornoj stazi.
2003.
Maraton je prvi put pomeren iz aprila za oktobar i održan je zajedno sa uličnom trkom „Velika nagrada Beograda ” u organizaciji Skupštine grada Beograda, bez učešća preduzeća Beogradski maraton d.o.o. Polumaraton je dobio novu stazu.
2004.
Maraton je vraćen u stari termin (april) a Kristofer Njungunda (Tanzanija) je sa 2:12,53 postigao treći rezultat po vrednosti računajući sve beogradske maratonske trke. To je bio i rekord privremene staze.
2005.
Preduzeće Beogradski maraton d.o.o. je, na osnovu ugovora sa Skupštinom grada Beograda, preuzelo organizaciju 18. maratona, a po sklapanju ugovora o naslovnom sponzorstvu sa „Delta sportom” on je dobio naziv 18. „Beogradski Delta sport maraton”. Obnovljena je saradnja sa „Štarkom”, ovog puta u organizaciji dečijeg maratona koji će se ubuduće zvati „Dečiji Smoki maraton”, po poznatom proizvodu ove kompanije. Započet je proces povratka u AIMS, a maraton i polumaraton su vraćeni na stare staze.
2006.
Karl Luis najzad stiže u Beograd, na Terazije, kako je obećao još 1994. godine. Maraton ima novog naslovnog sponzora i otud novo ime: „Beogradski Banca Intesa maraton”. Prvi put koristiće se čipovi za merenje rezultata, nagrade i bonusi su povećani, a Beogradski maraton je punopravni član AIMS. „Dečiji Smoki Maraton” dobio je logičnu nadgradnju – trajnu akciju „Počnimo sa sportom”, čiju je vrednost prepoznala i EAA i uključila se u nju.