- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.023
Београд којег више нема
ПЛЕСОМ
У протекла два века наш главни град је у више наврата преживљавао праву играчку грозницу, од валцера, полке, кадрила и других игара, до буги вугија, самбе, румбе, рок-ен-рола... Мислило се чак и на особе које су имале „две леве ноге”...
Првих поратних година веселило се уз козарачко коло, лудовало за Ђорђем Марјановићем и вртело уз звуке џеза
Први бал у Србији није се одржао у Београду, већ у Крагујевцу 1834. године, када је уз двеста званица кнез Милош прославио добијање турског ордена од султана. Међу најраније београдске балове је онај који је енглески конзул Хоџес организовао 27. јануара 1838. године (на коме је кнез Милош водио коло), и бал који је наредног месеца двор приредио истом конзулу у част. Ове званичне свечаности будиле су велику радозналост код грађанства, које је маштало да се нађе на сличном проводу. Прилика за то указала им се 4. септембра 1840. године: на рођендан кнеза Михаила, у згради пиваре у Сава Мали, одржан је први јавни бал у граду. Потом су уследиле новогодишње свечаности са сличним садржајем, рађене по узору на Француску, посебно Париз.
Четири године касније Београд је имао модерну салу за играње, у чувеној гостионици код „Јелена”. Учитељи плеса су преко новина, позивали даме и господу да на њиховим часовима науче све потребне кораке, како би сутра слободно и са много самопоуздања могли да учествују на забавама. Прича се од особа блиских двору ширила на високе, а потом и на шире слојеве друштва. Тако је дворски провод добио копију и у „кромпир баловима”, који су се одвијали у обичним кафанама у предграђу.
Несташна кола
Према сведочењу некада чувеног „танцмајстора” Кезића, у Београду се највише плесало од 1880. до 1890. године. Поред валцера, кадрила, полонеза, учитељи играња салонским условима прилагођавали су српска брза и спора кола. Велику подршку добијали су са двора, како од краља Милана, тако и од краљице Наталије, која је одлично играла и „блистала на подијуму”. Балови и забаве с игранкама обично су почињали „Србијанком”, након чега је следио валцер, па наизменично једна домаћа и једна страна игра. За те прилике осмишљено је и коло краљице Наталије. Друштво се одлично забављало и током трајања музике и у паузама, када су следиле шетње саиграча по дворани и удварања. Мајке које су имале кћерке за удају помно су пратиле сва дешавања, јер су се надале да су њихове мезимице у свој тефтер за плес уписале и неког имућног ђувегију.
Програм реда игара који се добијао на улазу завршавао се речима: „Устај, дико, зора је!”, чиме се давало обећање да ће провод трајати до јутра. Озбиљније друштво гледало је да се разиђе до поноћи, јер су знали да ће после тога кренути игре по наруџбини, плаћене од стране коловођа. Хтели су да задрже отмено држање, како их чаршија сутра не би оговарала. Међутим, опуштеније понашање одобравало се приликом дочекивања „новог лета”, када су се уз „мезетлуке и ћефлеисање”, играла чувена „несташна кола”.
Поред кола „Хајд на лево браца Стево, хајд на десно, сека Персо”, радо се изводило и „баба Мундрино” коло, које је подразумевало употребу сунцобрана, лепеза, лорњона, цвећа... Мало пре поноћи на средину сале излазио је водитељ и тобоже тужним гласом објављивао да је стара година умрла. Следила је „комендија”: у салу је најпре улазила кловновски одевена пратња „спровода”, за њима оџачар и на крају девојчица у белој хаљини с букетом цвећа у рукама, која је симболизовала „Нову годину”. Чим би се уз музички „туш” светло угасило, почињало је љубљење и честитање. Водитељ је тада користио гужву и пуштао неко прасенце да протрчи између ногу званица.
У насталој шаљивој „тарапани” даме су вриштале и прибијале се уз своје заштитнике, док су најмлађи јурили да ухвате „уљеза”. Причало се да ће најспретног ловца срећа пратити читаве наредне године! Ипак, већина је ишчекивала срећу на други начин – налажењем „наполеона или дуката” у колачима. Ово изненађење крило се у отменијим локалима у шприц крофнама, а у домаћинским кафанама у салчићима, „мачијим шапама” или крофнама великим као лепиње!
По завршетку Првог светског рата Београд се с новим полетом окренуо ка забавама и игранкама. Требало је заборавити све ужасе претходних година, надокнадити пропуштено, одбацити паланачки дух, ухватити корак с Европом и светом. Крем друштво ишло је на дворске балове, Светосавске балове, балове под маскама, „водене балове” на реци... Салонски оркестри заменили су раније „банде” музичара и бесомучно се играло на кермесима – забавама у природи, журевима („жур фикс”), по ресторанима, гимназијским салама... Уз нови, узаврели ритам џеза изводиле су се „саблажњиве фигуре”, а школе плеса опет су се пуниле „ђацима” који су тражили да науче „нове керефеке”.
Восак за игру
С окупацијом, разарањем и полицијским часом, који је важио од двадесет два часа увече до пет ујутру, подразумевало се да Београд током Другог светског рата неће одржавати игранке. Ипак, на Коларцу је 12. маја 1943. године уз присуство публике (раније само уз пренос) одржано „Шарено поподне”, са бројним оркестрима и певачима. У програму су углавном учествовали београдски музичари, али и неки Немци (рецимо, пијаниста, композитор и аранжер Фридрих Мајер са својим оркестром и разне певачице).
Када је 20. октобра 1944. године Београд ослобођен, одушевљени народ, који је сада припадао социјалистичкој Југославији, желео је да прослави мир. Обично је антифашистичка омладина у ресторанима, салама и мензама организовала приредбе, где су се после скечева, рецитација и хорског извођења борбених песама, одвијале игранке. На пример, плакат дочека Нове 1945. године, који се планирао у просторијама Инвалидског дома на железничкој станици, поручивао је: улаз је „добровољни прилог”, изводе се народне и партизанске песме, фолклор, балет, скеч, имитације... Наглашено је да свира одличан џез оркестар, да је сала загрејана и да нису заборављени ни лутрија, ни бифе. Позив се завршавао поздравом: „Смрт фашизму. Слобода народу”.
Све до друге половине 1945. године у салама Официрског дома, Чешког дома, Шесте мушке гимназије, Пожарне команде, Аеро-клуба, Учитељске школе, Поштанске штедионице и многим другим, без проблема је свирана америчка музика. Дешавало се само да групе младића изненада заиграју козарачко коло, али после те паузе програм се настављао. У то време школе играња поново су постале тесне за све заинтересоване: другови и другарице желели су да науче кораке валцера, танга, фокстрота... Када су своје умеће показивали на подијуму за игру, чудили су се како лако „клизе”, све док нису открили да редари на под бацају исецкани восак.
После филма „Серенада у Долини сунца” у моду је ушао плес трокинг, од миља прозван „трокиш” или „трескавац”, а с њим и нова правила изгледа и понашања. Међутим, крајем 1945. године у часопису „Дуга” изашао је чланак „Сталеж на гумама”, који је оштро критиковао „затровану младеж”. „Фрајерима” и „монденкама” пребацивало се што обраћају превише пажње на моду, користе жаргонске изразе, играју „еротске” плесове, баве се шверцом, возе бицикле до Авале, избегавају војску, користе алкохол, дангубе и „грицкају бабовину”. И што је најгоре, дају лош пример другима – „Црви се кваре и нагризају друштво”.
Ставови слични овоме доводили су до сукоба радничке омладине „графичара” (подсмешљиво званих „шрафцигери”) и других појединаца, с разним „Стивовима, Мајкловима и Жоржовима”. Први су знали да пресретну друге, некад после изласка из америчке читаонице, и да им из „васпитних разлога” исеку ногавице уских панталона или кравату. У жељи да им докажу како се права снага крије у мишићима ојачаним физичким радом, а не у сакоима с нараменицама („мање бата, више вата”) дешавало се да их и истуку – „звекну у ручак”.
Крагна Елизабет Тејлор
После 1948. године и сукоба с Информбироом, одлучено је да Југославија потражи „свој пут”, негде између Истока и Запада. На Коларацу се опет свирао џез: хиљаду и по људи похрлило је да чује „трубу која вришти”, па су у тој гужви и одушевљењу развалили врата. Све чешће се пуштала италијанска и француска музика, док су у граду свирали бројни оркестри – „Снежана”, „Виктор”, „Јединство”, „Фисдур”, „Звезда”, „Динамо”... Због недостатака инструмената музичари су се сналазили како су знали и умели, рецимо, правили су бубњеве од буради за млеко у праху (из Урниних пакета) и звечке од конзерви испуњених пиринчем.
Тих година игранке су се одржавале у домовима културе, студентским домовима, предузећима, салама факултета... Највише публике долазило је на „Звездане ноћи”, које су се током лета „жариле и палиле” на Калемегдану, најпре на кошаркашком игралишту, а потом на горњој тераси. Младићи су нестрпљиво чекали да се прогласи вест „оне бирају”, посебно ако су с неком допадљивом „требом” разменили погледе на корзоу у Кнез Михаиловој улици. Иначе, неписана правила обавезивала су девојке да на игранке долазе у пратњи другова или браће и да уколико одбију једног играча, не смеју с другим одмах да изађу на подијум. У супротном, ризиковале су да добију шамар и направе „макљажу” – велику, општу тучу.
Уз „мондиш” изглед, који је подразумевао панталоне фрулице (причало се да их облаче кашиком за ципеле, а скидају жилетом), сакое с нараменицама и танке кравате, „фрајери” су се препознавали по посебном ходу, али и језику пуном „штосова”. Говорили су: „шатро Мика, Пера, Лаза”, „наиван к'о цокула”, „то је главна фора”, „мајка си Миле”... Појединци су се окупљали у банде из краја, као „Цветковци” и „Јунаци из Чубрине”. Међутим, главно доказивање није се дешавало на улици, већ на игранкама. Знало се да само „најбоље дасе” успевају да с пола подијума, звиждуком у прсте и покретом главе, дозову неку лепотицу на плес!
Средином 20. века у свету су се играли свинг, самба, румба, твист и рок-ен-рол, а Београђани су се трудили да усвоје све новитете. У помоћ су узимали филмове, радио, малобројне плоче и први џубокс који је 1957. године постављен у хотелу „Москва”. Музичари су на десетине пута преслушавали исте песме, не би ли их научили и одсвирали на игранкама, док су се играчи такмичили за титулу првака. „Богови плеса” добијали су на поклон торту или флашу вина, а забележено је да се једна девојка током наступа толико пресавила, да је ударила главом у под!
С прихватањем рок-ен-рола у моду су ушле фармерке, шушкавци, тергал сукње, звонцаре... Пошто су наши кројачи упорно тврдили да се лепота крије у скромности, помодари су по гардеробу одлазили у Италију, најчешће у Трст. У трку за модом укључиле су се и мајке, које су испуњавале жеље својих кћерки и шиле им хаљине и блузе сличне оним које су глумице носиле у филмовима. Тако је једна госпођа неколико пута морала да гледа „Стазу слонова”, како би што боље упамтила крагну на хаљини Елизабет Тејлор!
Мулен руж и Краљевић Марко
Од септембра 1958. године, када је телевизија Београд почела с радом, отворен је још један „прозор у свет”. Међутим, пошто је мало кућа имало тај „луксуз”, филмови су и даље вршили највећи утицај на друштво. Рецимо, филм „Бал на води” одушевио је ширу публику, док су филмови Елвиса Преслија „померили” музичаре. И наши аутори дали су свој допринос: после Владимира Погачића који је у филму „Суботом увече” обрадио тему љубави на игранкама, Љубомир Радичевић снимио је филм „Љубав и мода”. Неке особе остале су запамћене као „просветитељи”: Никола Караклајић, који је на Другом програму Радио Београда представљао најновију музику и Радивоје Кораћ, који је у Београд донео прву плочу „Битлса”.
Шездесетих година млади су се обично окупљали у крају и затим одлазили на игранке у „Лазарац”, „Божидарац”, студентску мензу у Улици Светозара Марковића звану „Три костура”, незаобилазни Калемегдан... Уз слободни плес „џиги бау”, који је дозвољавао „штрикање, поцупкивање, тапкање и врцкање ногама, рукама и куковима”, сви су могли да се проведу. Познати Миле Лојпур је певао: „Дођи мала у Мулен руж, па да видиш шта је муж – твист, твист; цуро моја прођи поред јарка, па да видиш Краљевића Марка, твист, твист...”
Међутим, од када се 1961. године окупио наш први рок-ен-рол састав „Силуете”, са Зораном Мишчевићем као певачем, све се променило. Већ 1962. године настали су „Златни дечаци”, 1963. године „Црни бисери” и „Елипсе”, а за њима и многе друге групе. Све више клинаца почињало је да набавља инструменте и с много одушевљења свира у гаражама. После неколико година игранке су замењене дискотекама, фестивалима и кафићима, и њихова епоха приведена је крају.
Док су трајале, београдске игранке доносиле су са собом много забаве, животне радости и узбуђења. У исто време шириле су вести из новог, модерног света и поручивале да се, уз поштовања правила игре, могу освојити велике слободе!
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник
ПЛЕСОМ
У протекла два века наш главни град је у више наврата преживљавао праву играчку грозницу, од валцера, полке, кадрила и других игара, до буги вугија, самбе, румбе, рок-ен-рола... Мислило се чак и на особе које су имале „две леве ноге”...
Првих поратних година веселило се уз козарачко коло, лудовало за Ђорђем Марјановићем и вртело уз звуке џеза
Први бал у Србији није се одржао у Београду, већ у Крагујевцу 1834. године, када је уз двеста званица кнез Милош прославио добијање турског ордена од султана. Међу најраније београдске балове је онај који је енглески конзул Хоџес организовао 27. јануара 1838. године (на коме је кнез Милош водио коло), и бал који је наредног месеца двор приредио истом конзулу у част. Ове званичне свечаности будиле су велику радозналост код грађанства, које је маштало да се нађе на сличном проводу. Прилика за то указала им се 4. септембра 1840. године: на рођендан кнеза Михаила, у згради пиваре у Сава Мали, одржан је први јавни бал у граду. Потом су уследиле новогодишње свечаности са сличним садржајем, рађене по узору на Француску, посебно Париз.
Четири године касније Београд је имао модерну салу за играње, у чувеној гостионици код „Јелена”. Учитељи плеса су преко новина, позивали даме и господу да на њиховим часовима науче све потребне кораке, како би сутра слободно и са много самопоуздања могли да учествују на забавама. Прича се од особа блиских двору ширила на високе, а потом и на шире слојеве друштва. Тако је дворски провод добио копију и у „кромпир баловима”, који су се одвијали у обичним кафанама у предграђу.
Несташна кола
Према сведочењу некада чувеног „танцмајстора” Кезића, у Београду се највише плесало од 1880. до 1890. године. Поред валцера, кадрила, полонеза, учитељи играња салонским условима прилагођавали су српска брза и спора кола. Велику подршку добијали су са двора, како од краља Милана, тако и од краљице Наталије, која је одлично играла и „блистала на подијуму”. Балови и забаве с игранкама обично су почињали „Србијанком”, након чега је следио валцер, па наизменично једна домаћа и једна страна игра. За те прилике осмишљено је и коло краљице Наталије. Друштво се одлично забављало и током трајања музике и у паузама, када су следиле шетње саиграча по дворани и удварања. Мајке које су имале кћерке за удају помно су пратиле сва дешавања, јер су се надале да су њихове мезимице у свој тефтер за плес уписале и неког имућног ђувегију.
Програм реда игара који се добијао на улазу завршавао се речима: „Устај, дико, зора је!”, чиме се давало обећање да ће провод трајати до јутра. Озбиљније друштво гледало је да се разиђе до поноћи, јер су знали да ће после тога кренути игре по наруџбини, плаћене од стране коловођа. Хтели су да задрже отмено држање, како их чаршија сутра не би оговарала. Међутим, опуштеније понашање одобравало се приликом дочекивања „новог лета”, када су се уз „мезетлуке и ћефлеисање”, играла чувена „несташна кола”.
Поред кола „Хајд на лево браца Стево, хајд на десно, сека Персо”, радо се изводило и „баба Мундрино” коло, које је подразумевало употребу сунцобрана, лепеза, лорњона, цвећа... Мало пре поноћи на средину сале излазио је водитељ и тобоже тужним гласом објављивао да је стара година умрла. Следила је „комендија”: у салу је најпре улазила кловновски одевена пратња „спровода”, за њима оџачар и на крају девојчица у белој хаљини с букетом цвећа у рукама, која је симболизовала „Нову годину”. Чим би се уз музички „туш” светло угасило, почињало је љубљење и честитање. Водитељ је тада користио гужву и пуштао неко прасенце да протрчи између ногу званица.
У насталој шаљивој „тарапани” даме су вриштале и прибијале се уз своје заштитнике, док су најмлађи јурили да ухвате „уљеза”. Причало се да ће најспретног ловца срећа пратити читаве наредне године! Ипак, већина је ишчекивала срећу на други начин – налажењем „наполеона или дуката” у колачима. Ово изненађење крило се у отменијим локалима у шприц крофнама, а у домаћинским кафанама у салчићима, „мачијим шапама” или крофнама великим као лепиње!
По завршетку Првог светског рата Београд се с новим полетом окренуо ка забавама и игранкама. Требало је заборавити све ужасе претходних година, надокнадити пропуштено, одбацити паланачки дух, ухватити корак с Европом и светом. Крем друштво ишло је на дворске балове, Светосавске балове, балове под маскама, „водене балове” на реци... Салонски оркестри заменили су раније „банде” музичара и бесомучно се играло на кермесима – забавама у природи, журевима („жур фикс”), по ресторанима, гимназијским салама... Уз нови, узаврели ритам џеза изводиле су се „саблажњиве фигуре”, а школе плеса опет су се пуниле „ђацима” који су тражили да науче „нове керефеке”.
Восак за игру
С окупацијом, разарањем и полицијским часом, који је важио од двадесет два часа увече до пет ујутру, подразумевало се да Београд током Другог светског рата неће одржавати игранке. Ипак, на Коларцу је 12. маја 1943. године уз присуство публике (раније само уз пренос) одржано „Шарено поподне”, са бројним оркестрима и певачима. У програму су углавном учествовали београдски музичари, али и неки Немци (рецимо, пијаниста, композитор и аранжер Фридрих Мајер са својим оркестром и разне певачице).
Када је 20. октобра 1944. године Београд ослобођен, одушевљени народ, који је сада припадао социјалистичкој Југославији, желео је да прослави мир. Обично је антифашистичка омладина у ресторанима, салама и мензама организовала приредбе, где су се после скечева, рецитација и хорског извођења борбених песама, одвијале игранке. На пример, плакат дочека Нове 1945. године, који се планирао у просторијама Инвалидског дома на железничкој станици, поручивао је: улаз је „добровољни прилог”, изводе се народне и партизанске песме, фолклор, балет, скеч, имитације... Наглашено је да свира одличан џез оркестар, да је сала загрејана и да нису заборављени ни лутрија, ни бифе. Позив се завршавао поздравом: „Смрт фашизму. Слобода народу”.
Све до друге половине 1945. године у салама Официрског дома, Чешког дома, Шесте мушке гимназије, Пожарне команде, Аеро-клуба, Учитељске школе, Поштанске штедионице и многим другим, без проблема је свирана америчка музика. Дешавало се само да групе младића изненада заиграју козарачко коло, али после те паузе програм се настављао. У то време школе играња поново су постале тесне за све заинтересоване: другови и другарице желели су да науче кораке валцера, танга, фокстрота... Када су своје умеће показивали на подијуму за игру, чудили су се како лако „клизе”, све док нису открили да редари на под бацају исецкани восак.
После филма „Серенада у Долини сунца” у моду је ушао плес трокинг, од миља прозван „трокиш” или „трескавац”, а с њим и нова правила изгледа и понашања. Међутим, крајем 1945. године у часопису „Дуга” изашао је чланак „Сталеж на гумама”, који је оштро критиковао „затровану младеж”. „Фрајерима” и „монденкама” пребацивало се што обраћају превише пажње на моду, користе жаргонске изразе, играју „еротске” плесове, баве се шверцом, возе бицикле до Авале, избегавају војску, користе алкохол, дангубе и „грицкају бабовину”. И што је најгоре, дају лош пример другима – „Црви се кваре и нагризају друштво”.
Ставови слични овоме доводили су до сукоба радничке омладине „графичара” (подсмешљиво званих „шрафцигери”) и других појединаца, с разним „Стивовима, Мајкловима и Жоржовима”. Први су знали да пресретну друге, некад после изласка из америчке читаонице, и да им из „васпитних разлога” исеку ногавице уских панталона или кравату. У жељи да им докажу како се права снага крије у мишићима ојачаним физичким радом, а не у сакоима с нараменицама („мање бата, више вата”) дешавало се да их и истуку – „звекну у ручак”.
Крагна Елизабет Тејлор
После 1948. године и сукоба с Информбироом, одлучено је да Југославија потражи „свој пут”, негде између Истока и Запада. На Коларацу се опет свирао џез: хиљаду и по људи похрлило је да чује „трубу која вришти”, па су у тој гужви и одушевљењу развалили врата. Све чешће се пуштала италијанска и француска музика, док су у граду свирали бројни оркестри – „Снежана”, „Виктор”, „Јединство”, „Фисдур”, „Звезда”, „Динамо”... Због недостатака инструмената музичари су се сналазили како су знали и умели, рецимо, правили су бубњеве од буради за млеко у праху (из Урниних пакета) и звечке од конзерви испуњених пиринчем.
Тих година игранке су се одржавале у домовима културе, студентским домовима, предузећима, салама факултета... Највише публике долазило је на „Звездане ноћи”, које су се током лета „жариле и палиле” на Калемегдану, најпре на кошаркашком игралишту, а потом на горњој тераси. Младићи су нестрпљиво чекали да се прогласи вест „оне бирају”, посебно ако су с неком допадљивом „требом” разменили погледе на корзоу у Кнез Михаиловој улици. Иначе, неписана правила обавезивала су девојке да на игранке долазе у пратњи другова или браће и да уколико одбију једног играча, не смеју с другим одмах да изађу на подијум. У супротном, ризиковале су да добију шамар и направе „макљажу” – велику, општу тучу.
Уз „мондиш” изглед, који је подразумевао панталоне фрулице (причало се да их облаче кашиком за ципеле, а скидају жилетом), сакое с нараменицама и танке кравате, „фрајери” су се препознавали по посебном ходу, али и језику пуном „штосова”. Говорили су: „шатро Мика, Пера, Лаза”, „наиван к'о цокула”, „то је главна фора”, „мајка си Миле”... Појединци су се окупљали у банде из краја, као „Цветковци” и „Јунаци из Чубрине”. Међутим, главно доказивање није се дешавало на улици, већ на игранкама. Знало се да само „најбоље дасе” успевају да с пола подијума, звиждуком у прсте и покретом главе, дозову неку лепотицу на плес!
Средином 20. века у свету су се играли свинг, самба, румба, твист и рок-ен-рол, а Београђани су се трудили да усвоје све новитете. У помоћ су узимали филмове, радио, малобројне плоче и први џубокс који је 1957. године постављен у хотелу „Москва”. Музичари су на десетине пута преслушавали исте песме, не би ли их научили и одсвирали на игранкама, док су се играчи такмичили за титулу првака. „Богови плеса” добијали су на поклон торту или флашу вина, а забележено је да се једна девојка током наступа толико пресавила, да је ударила главом у под!
С прихватањем рок-ен-рола у моду су ушле фармерке, шушкавци, тергал сукње, звонцаре... Пошто су наши кројачи упорно тврдили да се лепота крије у скромности, помодари су по гардеробу одлазили у Италију, најчешће у Трст. У трку за модом укључиле су се и мајке, које су испуњавале жеље својих кћерки и шиле им хаљине и блузе сличне оним које су глумице носиле у филмовима. Тако је једна госпођа неколико пута морала да гледа „Стазу слонова”, како би што боље упамтила крагну на хаљини Елизабет Тејлор!
Мулен руж и Краљевић Марко
Од септембра 1958. године, када је телевизија Београд почела с радом, отворен је још један „прозор у свет”. Међутим, пошто је мало кућа имало тај „луксуз”, филмови су и даље вршили највећи утицај на друштво. Рецимо, филм „Бал на води” одушевио је ширу публику, док су филмови Елвиса Преслија „померили” музичаре. И наши аутори дали су свој допринос: после Владимира Погачића који је у филму „Суботом увече” обрадио тему љубави на игранкама, Љубомир Радичевић снимио је филм „Љубав и мода”. Неке особе остале су запамћене као „просветитељи”: Никола Караклајић, који је на Другом програму Радио Београда представљао најновију музику и Радивоје Кораћ, који је у Београд донео прву плочу „Битлса”.
Шездесетих година млади су се обично окупљали у крају и затим одлазили на игранке у „Лазарац”, „Божидарац”, студентску мензу у Улици Светозара Марковића звану „Три костура”, незаобилазни Калемегдан... Уз слободни плес „џиги бау”, који је дозвољавао „штрикање, поцупкивање, тапкање и врцкање ногама, рукама и куковима”, сви су могли да се проведу. Познати Миле Лојпур је певао: „Дођи мала у Мулен руж, па да видиш шта је муж – твист, твист; цуро моја прођи поред јарка, па да видиш Краљевића Марка, твист, твист...”
Међутим, од када се 1961. године окупио наш први рок-ен-рол састав „Силуете”, са Зораном Мишчевићем као певачем, све се променило. Већ 1962. године настали су „Златни дечаци”, 1963. године „Црни бисери” и „Елипсе”, а за њима и многе друге групе. Све више клинаца почињало је да набавља инструменте и с много одушевљења свира у гаражама. После неколико година игранке су замењене дискотекама, фестивалима и кафићима, и њихова епоха приведена је крају.
Док су трајале, београдске игранке доносиле су са собом много забаве, животне радости и узбуђења. У исто време шириле су вести из новог, модерног света и поручивале да се, уз поштовања правила игре, могу освојити велике слободе!
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин Забавник