- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.020
Како нас виде други
Београд из ока шпанског писца
Како нас виде странци који су, пре него што су стигли у Београд и Србију, о нама знали једино оно што су прочитали у књигама наших прослављених писаца и видели у филмовима српских редитеља који су доживели европску славу
Статуа Победника чува ушће (Фото Д. Јевремовић)
Српска престоница све више привлачи путнике намернике са свих страна света. Са чарима новооткривене и даље „егзотичне” туристичке дестинације могли су недавно да се упознају и читаоци шпанског дневника „Паис” у колумни Пабла Аранде Руиса, у којој је под насловом „Београде, добро јутро” забележио своје успомене из белог града. Арандa je писaц и професор књижевности, рођен 1968. године у Малаги, а најпознатији романи су му „Други град” и „Украјина”.
Ако бисмо из Београда повукли праву линију преко Сарајева у Босни до Сплита у Хрватској, добили бисмо најкраће, или скоро најкраће, растојање између Београда и мора: око 350 километара. И поред тога, Београђани, који живе на две реке – Дунаву и Сави, инсистирају: ми смо медитеранци! И човек посумња, јер упркос лепим словенским очима и снази карактера која, претпостављамо, постоји код свих који су недавно преживели рат (пре само десет година, НАТО је три месеца бомбардовао Београд), град је весео а људи љубазни и насмејани, и све изгледа лако, супротно ономе што се може видети у филмовима Горана Паскаљевића (као што је генијално дело „Буре барута”, које је учествовало на фестивалу у Венецији 1998, када је Златног лава добио филм „Црна мачка, бели мачор”, такође српског аутора Кустурице, или узнемирујући „Оптимисти” из 2006, који су награђени Златним класом на фестивалу у Ваљадолиду).
Али путник који је само у пролазу не би требало да се упушта у авантуру прављења психолошке анализе пре него што у граду проведе бар неколико дана. Зато се не удубљујемо у карактере него уживамо у лакоћи коју пружа град у којем се живи на улицама и где људи отпоздрављају на наше поздраве и осмехују се. Живот је на површини, и поред тога што га Кустурица у свом филму „Подземље” (1995) смешта у подрум, где је група мушкараца и жена побегла од бомбардовања пре скоро седамдесет година, бомбардовања нациста или савезника, које се поновило много пута, уз мноштво других догађаја. Рат се завршава а становници склоништа у „Андерграунду” нису тога ни свесни. Данас можемо да попијемо пиво у том истом подруму, претвореном у ноћни клуб, можда једино из радозналости јер знамо да је тамо снимао Кустурица.
Голаћ у парку
Дискотека „Андерграунд” налази се у Париској улици, куда морамо проћи, јер Париска представља границу између улице Кнеза Михаила и Калемегдана. Кнез Михаилова је трговински центар града, пешачка улица препуна људи, продавница, ресторана и кафића, кошница у коју се стално враћамо. Калемегдан је велики парк у самом центру града, где се можемо шетати, трчати, одгледати партију шаха, фотографисати статуу Победника (која је тамо постављена јер представља голог човека. Када је споменик подигнут усред града, избио је скандал – Победникову задњицу и његов „мушки понос” могли су сви да виде), попети се на тврђаву, посетити Војни музеј (идеалан за колекционаре ратних трофеја), посматрати реке. А онда смо остали без даха. Сава и Дунав се сусрећу тамо доле, испред нас, стварајући шумом обрасло острво. Преко пута је нови град, Нови Београд, а са Новог Београда, преко Бранковог моста, настављајући Бранковом улицом, долазимо у центар.
У Бранковој улици живео је отац јунака „Енциклопедије мртвих”, дивне књиге Данила Киша, у којој жена долази у Стокхолм и доспева у библиотеку на чијим полицама проналази књигу која открива све детаље из живота њеног оца. За „Енциклопедију мртвих” Данило Киш је добио награду „Иво Андрић”. А ако наставимо Бранковом улицом стићи ћемо до парка у којем се налазе седиште српског парламента и председникова канцеларија, као и зграда у духу совјетске архитектуре, у којој је живео Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године. Његов дом сада је музеј, и заиста је задивљујуће да можете да прегледате примерке његове личне библиотеке, међу којима је и Лорка на српскохрватском. Најважније Андрићево дело је „На Дрини ћуприја”, велики роман препун историје и прича, повезаних са мостом, који би због квалитета и поузданости ваљало прочитати (Фелипе Гонзалес је једном рекао да је читајући овај роман научио о Балкану више него из свих гомила својих извештаја и докумената). Андрићев роман стиже до раног двадесетог века, а филм Даниса Тановића „Ничија земља” (добитник Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја 2001), због комичног погледа на трагедију и анегдотских објашњења, изгледа као наставак Андрићевог дела.
Пијани од ракије
После шетње парком враћамо се у Париску улицу. Сада тражимо Саборну цркву, простор златне светлости православних цркава. На улазу, две посуде – једна у којој се моли за живе, а друга за мртве – где палимо наше танке свеће и крстимо се, мењајући распоред рамена (православци се крсте здесна налево, католици слева надесно – прим. прев.). Из цркве, као што пева Серат (шпански кантаутор), одлазимо у типичну кафану, где наручујемо ракију, алкохолно пиће које пржи грла јунака Иве Андрића (и Паскаљевићевих, па и Кустуричиних).
Весели, медитерански српски, умерено трезни, крећемо према Кнез Михаиловој. Касније ћемо тролејбусом до огромног и недовршеног Храма Светог Саве, али прво ћемо сести у неки кафе и појести нешто. Планирамо да вечерамо на неком од сплавова на Сави или у Скадарској, сликовитој туристичкој улици, калдрмисаној и пуној ресторана. Ко је рекао да плима Медитерана једва стиже довде?
Превела Д. Драгићевић
објављено: 02/10/2010
Извор: Политика
Београд из ока шпанског писца
Како нас виде странци који су, пре него што су стигли у Београд и Србију, о нама знали једино оно што су прочитали у књигама наших прослављених писаца и видели у филмовима српских редитеља који су доживели европску славу
Статуа Победника чува ушће (Фото Д. Јевремовић)
Српска престоница све више привлачи путнике намернике са свих страна света. Са чарима новооткривене и даље „егзотичне” туристичке дестинације могли су недавно да се упознају и читаоци шпанског дневника „Паис” у колумни Пабла Аранде Руиса, у којој је под насловом „Београде, добро јутро” забележио своје успомене из белог града. Арандa je писaц и професор књижевности, рођен 1968. године у Малаги, а најпознатији романи су му „Други град” и „Украјина”.
Ако бисмо из Београда повукли праву линију преко Сарајева у Босни до Сплита у Хрватској, добили бисмо најкраће, или скоро најкраће, растојање између Београда и мора: око 350 километара. И поред тога, Београђани, који живе на две реке – Дунаву и Сави, инсистирају: ми смо медитеранци! И човек посумња, јер упркос лепим словенским очима и снази карактера која, претпостављамо, постоји код свих који су недавно преживели рат (пре само десет година, НАТО је три месеца бомбардовао Београд), град је весео а људи љубазни и насмејани, и све изгледа лако, супротно ономе што се може видети у филмовима Горана Паскаљевића (као што је генијално дело „Буре барута”, које је учествовало на фестивалу у Венецији 1998, када је Златног лава добио филм „Црна мачка, бели мачор”, такође српског аутора Кустурице, или узнемирујући „Оптимисти” из 2006, који су награђени Златним класом на фестивалу у Ваљадолиду).
Али путник који је само у пролазу не би требало да се упушта у авантуру прављења психолошке анализе пре него што у граду проведе бар неколико дана. Зато се не удубљујемо у карактере него уживамо у лакоћи коју пружа град у којем се живи на улицама и где људи отпоздрављају на наше поздраве и осмехују се. Живот је на површини, и поред тога што га Кустурица у свом филму „Подземље” (1995) смешта у подрум, где је група мушкараца и жена побегла од бомбардовања пре скоро седамдесет година, бомбардовања нациста или савезника, које се поновило много пута, уз мноштво других догађаја. Рат се завршава а становници склоништа у „Андерграунду” нису тога ни свесни. Данас можемо да попијемо пиво у том истом подруму, претвореном у ноћни клуб, можда једино из радозналости јер знамо да је тамо снимао Кустурица.
Голаћ у парку
Дискотека „Андерграунд” налази се у Париској улици, куда морамо проћи, јер Париска представља границу између улице Кнеза Михаила и Калемегдана. Кнез Михаилова је трговински центар града, пешачка улица препуна људи, продавница, ресторана и кафића, кошница у коју се стално враћамо. Калемегдан је велики парк у самом центру града, где се можемо шетати, трчати, одгледати партију шаха, фотографисати статуу Победника (која је тамо постављена јер представља голог човека. Када је споменик подигнут усред града, избио је скандал – Победникову задњицу и његов „мушки понос” могли су сви да виде), попети се на тврђаву, посетити Војни музеј (идеалан за колекционаре ратних трофеја), посматрати реке. А онда смо остали без даха. Сава и Дунав се сусрећу тамо доле, испред нас, стварајући шумом обрасло острво. Преко пута је нови град, Нови Београд, а са Новог Београда, преко Бранковог моста, настављајући Бранковом улицом, долазимо у центар.
У Бранковој улици живео је отац јунака „Енциклопедије мртвих”, дивне књиге Данила Киша, у којој жена долази у Стокхолм и доспева у библиотеку на чијим полицама проналази књигу која открива све детаље из живота њеног оца. За „Енциклопедију мртвих” Данило Киш је добио награду „Иво Андрић”. А ако наставимо Бранковом улицом стићи ћемо до парка у којем се налазе седиште српског парламента и председникова канцеларија, као и зграда у духу совјетске архитектуре, у којој је живео Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године. Његов дом сада је музеј, и заиста је задивљујуће да можете да прегледате примерке његове личне библиотеке, међу којима је и Лорка на српскохрватском. Најважније Андрићево дело је „На Дрини ћуприја”, велики роман препун историје и прича, повезаних са мостом, који би због квалитета и поузданости ваљало прочитати (Фелипе Гонзалес је једном рекао да је читајући овај роман научио о Балкану више него из свих гомила својих извештаја и докумената). Андрићев роман стиже до раног двадесетог века, а филм Даниса Тановића „Ничија земља” (добитник Оскара за најбољи филм ван енглеског говорног подручја 2001), због комичног погледа на трагедију и анегдотских објашњења, изгледа као наставак Андрићевог дела.
Пијани од ракије
После шетње парком враћамо се у Париску улицу. Сада тражимо Саборну цркву, простор златне светлости православних цркава. На улазу, две посуде – једна у којој се моли за живе, а друга за мртве – где палимо наше танке свеће и крстимо се, мењајући распоред рамена (православци се крсте здесна налево, католици слева надесно – прим. прев.). Из цркве, као што пева Серат (шпански кантаутор), одлазимо у типичну кафану, где наручујемо ракију, алкохолно пиће које пржи грла јунака Иве Андрића (и Паскаљевићевих, па и Кустуричиних).
Весели, медитерански српски, умерено трезни, крећемо према Кнез Михаиловој. Касније ћемо тролејбусом до огромног и недовршеног Храма Светог Саве, али прво ћемо сести у неки кафе и појести нешто. Планирамо да вечерамо на неком од сплавова на Сави или у Скадарској, сликовитој туристичкој улици, калдрмисаној и пуној ресторана. Ко је рекао да плима Медитерана једва стиже довде?
Превела Д. Драгићевић
објављено: 02/10/2010
Извор: Политика