- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Бенџо
Бенџо је жичани инструмент. Резонантно тијело је справљено од коже, која је превучена преко дрвеног оквира кружног облика и која се стезањем може регулисати завртњима причвршћеним на оквир инструмента. Бенџо је првобитно био инструмент који су робови донијели у Америку, а назив долази из језика кимбунду, на којем се зове мбанза. У новије вријеме бенџо је постао ирски и амерички народни инструмент.
Бенџо се састоји од тијела и врата (није одређено колико дугог) и од 4-6 жица. Код петожичаног бенџа највиша жица (chantrelle) се не протеже од врха врата, него тек од 5 пречаге. Та модификација приписана је Американцу Џоелу Вокеру Свинију.
Четворожичани бенџо (Џез/Тенор/Ирски)
Open-back бенџо
Четворожичани бенџо се углавном користи у ирском фолку и џез музици. Разликују се:
Петожичани бенџо (Bluegrass/Clawhammer)
Петожичани бенџо претежно се користи у америчкој кантри музици. Ова врста бенџа има двије подврсте:
Познати свирачи бенџа
По доласку у Америку, бенџо се најчешће користио у духовној музици Афроамериканаца, да би касније постао један од општих главних инструмената. У то вријеме бенџо се појављује у диксиленд музици, а током 1940их Бил Монро га све више употребљава у bluegrass музици. Током 1970их, бенџо је постао главни инструмент кантри-рок састава, а појављује се и у фолк музици земаља попут Малавија и Марока.
Међу најпознатијим свирачима бенџа може се поменути и фолк свирач Пит Сигер, који је написао и „Књигу о Бенџу“, Боб Шмит, свирач бенџа у ирском саставу „Флогинг Моли“, и Бéла Флек. Исто тако треба споменути једног од најбољих свирача бенџа на свијету, Барнија Маккену, из групе „Даблинерс“, ког називају најбољим свирачем бенџа Ирске.
Извор: Википедија
Бенџо је жичани инструмент. Резонантно тијело је справљено од коже, која је превучена преко дрвеног оквира кружног облика и која се стезањем може регулисати завртњима причвршћеним на оквир инструмента. Бенџо је првобитно био инструмент који су робови донијели у Америку, а назив долази из језика кимбунду, на којем се зове мбанза. У новије вријеме бенџо је постао ирски и амерички народни инструмент.
Бенџо се састоји од тијела и врата (није одређено колико дугог) и од 4-6 жица. Код петожичаног бенџа највиша жица (chantrelle) се не протеже од врха врата, него тек од 5 пречаге. Та модификација приписана је Американцу Џоелу Вокеру Свинију.
Четворожичани бенџо (Џез/Тенор/Ирски)
Open-back бенџо
Четворожичани бенџо се углавном користи у ирском фолку и џез музици. Разликују се:
- Плектрум-бенџо (22 пречаге), у C-G-H-D штиму
- Тенор-бенџо (17 или 19 пречага), у C-G-D-A штиму
- Ирски тенор-бенџо (17 или 19 пречага), у G-D-A-E штиму
Петожичани бенџо (Bluegrass/Clawhammer)
Петожичани бенџо претежно се користи у америчкој кантри музици. Ова врста бенџа има двије подврсте:
- Bluegrass-бенџо (gDGHD штим)
- Clawhammer-бенџо (gDGCD или gCGCD штим)
Познати свирачи бенџа
По доласку у Америку, бенџо се најчешће користио у духовној музици Афроамериканаца, да би касније постао један од општих главних инструмената. У то вријеме бенџо се појављује у диксиленд музици, а током 1940их Бил Монро га све више употребљава у bluegrass музици. Током 1970их, бенџо је постао главни инструмент кантри-рок састава, а појављује се и у фолк музици земаља попут Малавија и Марока.
Међу најпознатијим свирачима бенџа може се поменути и фолк свирач Пит Сигер, који је написао и „Књигу о Бенџу“, Боб Шмит, свирач бенџа у ирском саставу „Флогинг Моли“, и Бéла Флек. Исто тако треба споменути једног од најбољих свирача бенџа на свијету, Барнија Маккену, из групе „Даблинерс“, ког називају најбољим свирачем бенџа Ирске.
Извор: Википедија