Šta je novo?
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
Béla Bartók

wg-bela-bartok-1-1.jpg

Rodno ime Béla Viktor János Bartók
Datum rođenja 25. ožujka 1881.
Mjesto rođenja Nagyszentmiklós, Mađarska Datum smrti 26. rujna 1945.
Mjesto smrti New York, SAD Period modernizam

Béla Viktor János Bartók (Nagyszentmiklós, 25. ožujka 1881. - New York, 26. rujna 1945.), mađarski skladatelj.

Mladost

Prvu glazbenu poduku iz klavira dobio je od majke, a već s deset godina prvi put je javno nastupio kao pijanist. Na Glazbenoj akademiji u Budimpešti studirao je skladanje i klavir, te se razvio u izvanrednog virtuoza na klaviru. Na koncertima je često svirao sa svojom suprugom, pijanisticom Dittom Paszthory. Prvi značajniji uspjeh doživio je izvedbom baleta-pantomime Drveni princ, te izvedbom opere Dvorac Modrobradog.

Emigracija i djela


Godine 1940. emigrirao je u SAD. Uoči odlaska nastalo je djelo Divertimento. Zbog prizvuka mađarskihnacizma, pa je prilikom emigracije u SAD putovao preko Sibira, kako bi izbjegao prolaz kroz nacističke zemlje. melodija i dirljive tuge središnjeg stavka mnogi ovo djelo smatraju Bartókovim oproštajem od domovine. Bartók je bio veliki protivnik
U SAD-u mu je povjerena znanstvena obrada zbirke snimaka narodnih melodija. Skupljao je i proučavao narodnu glazbu, osobito mađarsku, te zabilježio više od 10.000 izvornih narodnih melodija. Ubraja se među začetnike tzv. nove glazbe 20. stoljeća.
Njegova ekspresionistička djela su u javnosti nailazila na priličan otpor. Tek je godinu dana prije Bartókove smrti izvedba Koncerta za orkestar, koji je skladao u bolnici, postigla veliki uspjeh. Umro je u New Yorku, 26. rujna 1945. godine, a veliku svjetsku slavu njegova su djela postigla tek nakon skladateljeve smrti.
Ostala djela su mu:

  • Sonata za solo violinu;
  • Treći klavirski koncert;
  • Rumunjski plesovi.
Izvor: Vikipedija




 
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
Muzički primeri





 
Poslednja izmena od urednika:
Always a lady
MODERATOR
Učlanjen(a)
25.08.2009
Poruka
37.557
OSLUŠNI MNOGONARODNI TREPET

1_zps9581ae83.png

Slavni kompozitor i pijanista voleo je mađarsku izvornu muziku, ali je otkrio da su i melodijske riznice drugih baština toliko isprepletene da je moguće govoriti o svetskoj muzici, onome što danas nazivamo – world music

Poslednjih osam godina života u Mađarskoj, pre nego što će zbog nadirućeg nacizma zauvek napustiti Budimpeštu i Evropu, kompozitor Bela Bartok (1881–1945), sa drugom ženom, pijanistkinjom Ditom Pastori i sinom Peterom, proveo je u iznajmljenoj prostranoj vili u Budimu. Kuća, danas Muzej Bele Bartoka i mesto gde se održavaju koncerti i predavanja, tada se nalazila na samom obronku grada. Šuma je gotovo doticala njenu kapiju. Bilo je jasno da je profesor klavira na budimpeštanskoj Akademiji čeznuo za mirom. U dvorištu vile nalazio se mali amfiteatar, okružen drvećem, namenjen kamernim koncertima u prirodi. Bartok je bio poznat kao čovek koji nije kadar da pravi ikakve kompromise. Bio je posvećenik. To ga je često dovodilo u sukob sa političkim i drugim vlastima. Umetnost je smatrao uzvišenom delatnošću. Zato je prezirao sva zvanična umetnička nadmetanja. Naime, Bela Bartok, tvorac je čuvene izreke: „Takmičenja su za konje, a ne za muzičare!”

2_zps597b19bb.png

Kuća na kraju grada u blizini šume, danas Muzej Bele Bartoka – poslednje boravište kompozitora pre odlaska u SAD

U Bartokovoj nekadašnjoj budimpeštanskoj kući koja zbog osvetljenosti i brojnih prozora podseća na slikarski atelje, sav nameštaj bio je u narodnom, uglavnom transilvanijskom stilu. Od pisaćeg stola, dnevne sobe, do trpezarije. U radnoj sobi i dalje stoji fonogram uz pomoć kojeg je kao putnik-muzikolog beležio narodne napeve. Tu su njegove naočare s okruglim koštanim okvirom, obavezne sandale kakve nose seljani, kofer, pelerina i razni muzički instrumenti koje je uspeo da sakupi putujući. Pre svega, brojne frule. Čak i osušeni insekti – nabodeni na čiode.
Konji na Menhetnu
Ipak, posle izbijanja Drugog svetskog rata, 1940. godine, kompozitor je odlučio da napusti domovinu koju je toliko voleo. Bio je žestoki protivnik nacizma. Takve prilike nije mogao da podnese. Preko Sibira (naumivši da zaobiđe zemlje nacističkog bloka) krenuo je prema Sjedinjenim Američkim Državama. Rukopise je unapred poslao. Bila mu je obezbeđena dvogodišnja stipendija na univerzitetu. Kako je mogao da izgleda njegov rastanak sa Budimpeštom, poslednji pogled sa Budima na donji deo grada? Možemo samo da zamislimo slušajući Bartokovu muziku. U Budimpešti je ostao i njegov stariji sin, Bela Mlađi...

3_zps510d37c0.png

Muzički instrumenti koje je Bartok našao, sakupljajući izvorne narodne pesme

U Americi mađarski muzičar nije postigao posebnu slavu, niti je uspevao da obezbedi bezbrižan, imućan život za ženu i sina. Uglavnom su kuburili s novcem. Osim što je jedno vreme predavao na Univerzitetu Kolumbija, Bela Bartok izdržavao je porodicu davanjem privatnih časova klavira. U tome je bio posebno vešt. Mnoga dela koja je napisao u Mađarskoj kao profesor, namenio je prvenstveno onima koji su izučavali sviranje na klaviru. Čeznuo je za Mađarskom i životom van prestoničke gužve. Šetajući tako jednog dana Menhetnom, već uveliko bolestan, rekao je da je negde namirisao konje.
„Konje u 66. Ulici?” – nasmejala se njegova žena Dita. Bartok je nastavio da žuri, a zatim ušao u nepoznatu zgradu. Ona ga je pratila. I zaista, tu su našli školu jahanja! ,,Kakav umirujući narodni miris!” uzviknuo je tužno Bartok, misleći na svoju domovinu.
Umro je od leukemije u njujorškoj bolnici 26. septembra 1945. godine. Sahranjen je u Njujorku da bi njegovi posmrtni ostaci, posle promene režima u Mađarskoj, bili preneti u Budimpeštu. Slavljen je kao jedan od najvećih kompozitora 20. veka.
Međutim, za života, Bartokova muzika, za neke previše moderna, previše „ogoljena”, nailazila je na priličan otpor...

Ipak, forte!
,,Čudesni mandarin”, balet-pantomimu u jednom činu, Bela Bartok pisao je od 1918. do 1924. godine. Ipak, morao je da čeka još dve godine da bi delo bilo izvedeno. Dogodilo se to u Kelnu. Balet nije bio dobro primljen. Najblaže rečeno. U pozorištu je nastala svojevrsna pobuna: smrdljive bombe bacane su na članove orkestra. Nazivani su najpogrdnijim imenima. Pljuštale su uvrede i publika je podražavala mjaukanje. Konrad Adenauer, gradonačelnik i potonji nemački kancelar Kelna, zbog navodnog erotskog sadržaja i neprihvatljive muzike, zatražio je ostavku dirigenta Eugena Senkara. Kroz sav taj metež koji se zbio u toku i na kraju izvođenja baletske bajke o borbi dobra i zla, Bela je uspeo da se probije do dirigentove garderobe kako bi se i sam požalio:
,,Eugene, zaista, na strani trideset četiri, drugi klarinet... Lepo piše mezzo forte (poluglasno). Međutim, ja ga sa svog mesta uopšte nisam čuo! Molim da ispravite na forte (glasno)!”

4_zpse7f615bd.png

Mali amfiteatar u dvorištu, mesto za kamerne koncerte i statua slavnog kompozitora

Takav je, ukratko bio Bela Bartok, jedan od najvećih kompozitora 20. veka. Čak i oni koji nisu skloni da sasvim prihvate njegova muzička dela, uvažavaju opšteprihvaćeni stav. Bela Bartok je „ikona” onoga što se danas obuhvata pojam Þorld music, izvorna muzika različitih naroda. U tom pogledu, on je uzor mnogim etnomuzikolozima i uporednim tumačima različitih i bliskih muzičkih baština. Njegovo posvećeno tragalaštvo za korenima folklora, ne samo mađarskog, već i celokupnog balkanskog (srpskog, hrvatskog, rumunskog, bugarskog...) i srednjoistočnog, učinila su Bartoka pionirom etnomuzikologije, grane muzikologije koja se bavi izučavanjem muzičkog folklora.
Uostalom, zašto je Bartok bio tako poseban stvaralac, pisao je 1953. godine i Stanislav Vinaver (1891–1955), naš istaknuti književnik, prevodilac i muzički kritičar. U listu „Republika”, povodom izvođenja Šestog kvarteta, jednog od poslednjih dela mađarskog kompozitora, Vinaver je između ostalog napisao i sledeće:
„Zašto je Bela Bartok, i pored Honegera, Stravinskoga, Šenberga, najznačajniji predstavnik sadašnje muzike, najveći domet njen? Bartok je izašao iz folklora i ne samo mađarskog (kao što je Stravinski izašao iz folklora ruskog) nego i iz rumunskog, srpskog, balkanskog, a zatim najšire rečeno i shvaćeno, iz folklora kao takvog. Tu je već njegova prva prednost nad Stravinskim, nad Faljom, nad Albenison, nad starim Grigom, nad svima onima koji su se ikad folklorom nadahnjivali. Jer, i Debisi se nadahnjivao u početku folklorom Kambodže i Anama, i folklorom Rusije (preko Musorgskog), ali je na tome zastao. Bartok je postao najveći znalac folklora uopšte. Od običnog mađarskog šoviniste, on se iščaurio u šovinistu svih muzičkih folklora uopšte, pa iscrpeo sve to obilje, sav taj zanos, sav taj mnogonarodni trepet, i, kada je sve to shvatio, isprobao, izmerio – onda je, bogat besprimernim blagom ljudskih muzičkih slutnji, prešao u čistu i najčistiju apstraktnu muziku koja počinje sa poslednjim Betovenovim kvartetina, a završava se Šenbergom i njegovom školom(...)

5_zps39b6f52b.png

Bartokov klavir koji se danas nalazi u Muzeju u Budimpešti

Kada neko, iza svih tih vrtloga ljudske bede, očajanja, ljudske strasti i radosti, nađe u sebi smisla i snage da se poigra najzad čiste forme i prečišćene apstrakcije – onda je to nešto ogromno. Onda to nije puka obest, majstorija zanatske tričarije i slučajni ćef velikih stvaraoca. Onda je to, nov put u neznano. Zagonetno izvanredno razmimoilaženje (koje je puka težnja, kao takva, težnja neispunjiva u životu) – našao je Bartok u čovekovom folkloru, u našim guslama, u pratnji popevaka na ostrvu Bali, i tako dalje. To je jedna neopisana slutnja i ljudska i kosmička: svi težimo istome svi se razlikujemo samo za sićušne neke intervale i logaritme da budemo isti. Kad kod Bele Bartoka posle takvog razlaza dođe do jedinstvene melodije između dva najzad usklađena i izjednačena glasa, onda se tu oseća pradrevno „indijsko” ili „jonsko” načelo, tat tvam asi – to si ti!”

Šta to snima špijun?
Bela Viktor Janoš Bartok rođen je 25. marta 1881. godine u Velikom Semiklušu (današnja Rumunija) u Austrougarskoj. Imao je samo sedam godina kada mu je umro otac, pa je majka bila prisiljena da se presele u drugo mesto koje je danas deo Ukrajine, a potom u Bratislavu. Majka mu je bila prvi muzički uzor i prvi nastavnik klavira. Namučila se da bi školovala sina. Ali, u desetoj dečak je već nastupao na koncertima. Mladi Bartok, pijanista krhkog zdravlja, nastavio je studije na Muzičkoj akademiji u Budimpešti gde je upoznao kompozitora Zoltana Kodalja. Njegov uticaj bio je presudan. Dvojica prijatelja, shvatili su da je narodno muzičko nasleđe neistraženo polje, bolje rečeno, tajni rudnik velikog melodijskog i ritmičkog bogatstva. Naime, Bartok je bio uveren da je mađarska muzika u bliskoj vezi sa romskim folklorom. Istraživanja koja će uslediti navela su ga da otkrije novo i poklonicima umetničke muzike – nepoznato blago.

6_zpse00a054c.png

Radna soba, sa fonografom i pisaćom mašinom

„Poznavanje muzike koja se i danas zadržala u narodu za mene je bila od ključne važnosti, jer me je u potpunosti oslobodila stega durskih i molskih skala. Najbogatije i najdragoceniji deo sakupljenog melodijskog blaga leži u starim crkvenim grčkim napevima i još starijim pentatonskim”, napisao je Bartok u jednom od mnogobrojnih sačuvanih pisama.
U saradnji sa Kodaljem sakupio je i transkribovao veliki broj pesama čiji su nepravilni ritmovi i nedijatonske melodije oplodile njegovu stvaralačku maštu i jednostavno ,,nametnule” disonance i bitonalne harmonije.
Kompozitor je 1912. godine fonogramom zabeležio i čitav niz srpskih melodija u Banatu. To su prvi takvi snimci u istoriji istraživanja naše muzičke baštine. Međutim, istraživanja po selima mađarskog kompozitora između dva velika svetska rata nisu bila dobro prihvaćena. Osumnjičen je da se bavi špijunažom, te je proteran iz Kraljevine Jugoslavije. Bilo kako bilo, Bartok je uradio muzičke transkripcije za slavnu Pari-Lordovu zbirku – što ostaje trajni zapis za sve buduće svetske proučavaoce folklora. O njemu kao istraživaču i tumaču srpske izvorne muzike iscrpno je pisala dr Sanja Radinović, docentkinja na Katedri za etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Dva braka, dva sina

7_zpsd607f6dc.png


Ne uspevši ipak da dostigne slavu kompozitora-pijanista kakav je na primer bio Sergej Rahmanjinov, Bela Bartok značajan deo svog vremena i truda posvetio je svojim studentima klavira, ne upućujući se često na turneje van zemlje. Kao kompozitor, pretrpeo je uticaje Riharda Štrausa, Stravinskog i Debisija, da bi se, oslobođen poukom iz narodne muzike, vinuo u nešto sasvim drugačije. Godine 1909. stupio je u brak sa Martom Zigler, svojom učenicom. Sin kome su dali ime Bela, rodio se godinu dana docnije. U to vreme napisao je jedinu operu „Dvorac plavobradog” i namenio je supruzi. Tada je prvi i jedini put učestvovao na konkursu Mađarske komisije lepih umetnosti, ali je njegovo delo odbijeno kao neizvodivo. Navodno, bilo ga je nemoguće odsvirati. Opera je ostala neizvedena do 1918. godine jer su vlasti pokušavale da nateraju kompozitora da izbriše ime libretiste Bele Balaša, zbog njegovih političkih stavova. Bartok je odbio i povukao operu. Po završetku Prvog svetskog rata napisao je i balet „Drveni princ”, Drugi gudački kvartet...

8_zps895bd91c.png

Uvek spreman za put i potragu za izvorima muzike – narodske sandale i kofer Bele Bartoka

Posle četrnaest godina braka, Bela se razveo od prve žene Marte i stupio u drugi brak sa studentkinjom klavira, obdarenom Ditom Pastori. Ubrzo su dobili sina Petera. Njemu je posvećen ciklus od šest zbirki kompozicija za klavir – „Mikrokosmos” čiji je izvanredni tumač bila upravo Dita Pastori. Sredinom tridesetih godina prošlog veka, posle „Muzike za gudače, udaraljke i čelestu”, postupno se kretao prema mekšem i neposrednijem izrazu. Njegova dela nastala u Americi, posebno duhoviti Koncert za orkestar i Treći klavirski koncert, pripadaju najpristupačnijim kompozicijama. Najvrednijim delom Bartokove zaostavštine smatraju se ipak šest gudačkih kvarteta. Oni su istovremeno nabijeni osećanjima, ali vrlo teški za izvođenje.
„U umetnosti postoje brzi i spori razvoj događaja. Ono suštinsko, to je pitanje evolucije, a ne revolucije!”, zapisao je Bartok, savetujući tako i buduće naraštaje da pogledaju u zajedničke izvore, tamo gde su razmimoilaženja tako mala i neznatna – tamo gde smo svi takoreći isti.

Autor: Mirjana Ognjanović
Izvor: Politikin Zabavnik
 
Top