- Učlanjen(a)
- 04.10.2009
- Poruka
- 5.207
Baumgartenovo shvatanje estetike
a) Estetika kao filozofska disciplina nastaje sredinom 18. veka. 1750. Aleksandar Baumgarten je izdao spis pod tim naslovom koji prikazuje estetiku kao nauku o čulnom saznanju, u skladu sa grčkom reči koja upućuje na osećajnost u smislu: čulno saznanje (percepcija). Iz tih razloga srećemo pojam transcendentalne estetike u Kantovoj kritici čistoga uma, koja je gnoseološka, gde se bavi apriornim formama vremena i prostora, tj. čulnim saznanjem ukoliko je ono transcendentalno moguće. Razliku između logike koja se bavi duhovnom spoznajom i estetike koja se bavi čulnim opažanjem poznavale su i grčka i srednjevekovna filozofija, ali nisu pravile jasnu i preciznu disciplinu.
Baumgarten o estetici piše: ''estetika (teorija slobodnih umetnosti, niža gnoseologija, umeće lepog mišljenja, sposobnost razuma za ) jeste znanost osetilne spoznaje''. Estetika je, dakle, po Baumgartenu, nezavisna znanost koja daje norme za osetilne spoznaje i zanima se uopšte usavršavanjem osetilne spoznaje kao takve. Šta zapravo treba razumeti pod cognitio sensitiva iz čuvene Baumgartenove definicije? Predstave su senzitivne kad su posredovane nižom spoznajnom moći. Jasnost je, pre svega, oznaka intelektualne moći, a kako senzitivno zahvaljuje svoj nastanak moćima koje nisu intelektualne, to samim tim osetilni doživljaj ne može ni po rangu ni po jasnosti biti viši, već samo niži, pa iz njega proizlazi i niža spoznaja- gnoseologia inferior.
Svrha estetike je da postigne savršenstvo osetilne spoznaje, tj. . Ipak, Baumgartenova se čulna spoznaja ne nože bez ostatka svesti na oset. On naglašava da sensitivus treba da bude oznaka estetike: kao znanosti i kao umeća. Zato je Baumgarten i razdelio čitavu estetiku na teoretsku koja se bavi znanstvenom stranom, i praktičnu koja ima zadatak da primeni spoznaje do kojih se došlo u prvom delu. Ona je s jedne strane nauka o čulnoj spoznaji, a sa druge teorija lepih umetnosti. Ona ispituje niže spoznajne moći i upravlja njihovu delatnost na prosuđivanje i stvaranje umetničke lepote.
Baumgarten je stalno morao naglašavati znanstveni karakter svoje teorije kako bi je odbranio od najtežeg prigovora za neozbiljnost i pokušao joj definisati mesto u filozofiji XVIII veka. Prvo, čovek se ne rađa kao estetičar, već se estetika mora učiti. Drugo, treba razlikovati predmet znanosti od nje same, atributi jedne nisu atributi druge.
Baumgartenova estetika nije znanost o naprosto čulnoj spoznaji, već nauka o savršenoj čulnoj spoznaji- perfectio cognitionis sensitivae. Pod savršenstvom treba razumeti harmoniju triju elemenata umetničkog dela: materije, sadržaja i forme. Savršena senzitivna spoznaja je lepota, a lepota je pravi objekt estetike, lepota kao savršenstvo osetilne spoznaje kao takve. U svojoj vrsti je čulno saznanje savršeno u oblasti umetnosti i lepote (oblast odvojena od logike).
b) Da li se možemo zadovoljiti ovakvim određenjem estetike?
Tu postoji teškoća kao kod svih gnoseoloških estetika. Na umetnost se gleda kao na vrstu saznanja. Umetnost može da spoznaje i da nam pruža saznanja o svetu i životu, ali ta njena funkcija nije presudna, nije od centralne važnosti za njeno postojanje. Ona nije samo representatio, kao što kaže Baumgarten, nego i presentatio, prikazivanje nečeg novog, proizvođenje. Ima nešto što u aktu umetničkog stvaranja po prvi put dolazi u egzistenciju, a to saznajna estetika ne zahvata objašnjenjem (umetnost nije samo otkrivanje i prikazivanje lepote).
Da bismo uopšte odredili bilo koju disciplinu moramo znati područje njenog istraživanja, tj. njen predmet i način pristupa tom predmetu, tj. metod. Predmetom estetike se obično smatra lepo ili umetnost ili lepo u umetnosti. Pod lepim se ovde ne podrazumeva ono naspram ružnog, ono što se sviđa. Lepo znači uspelo, savršeno, sjajno izvedeno (''lepo si to izveo''). Lepo se, dakle, odnosi na način, proizlazi iz načina. Zato je estetici i umetnosti mnogo stalo do načina. Umetnost je jedino područje čovekovog rada u kome je ono ''kako'' (se radi i izražava) važnije od onog ''šta'', gde modalitet prerasta u fakticitet, tj. način je ono bitno estetskog uživanja ili vrednovanja. Tek kad se pod lepim podrazumeva način na koji se stvara umetničko delo, umeće, ono kada duhovno obuhvata materiju, tada lepo može biti univerzalni predmet estetike.
Ipak, postoji nešto u umetnosti što je značajno za estetiku (barem veruje da ona to treba da objasni što drugim naukama ne pada na pamet) i to se ne može svesti na lepo, uzvišeno, itd., to je ono duboko čega ima u svakom pravom umetničkom delu. Tada se estetika neizbežno susreće sa pitanjem kako da u umetnosti, koja deluje preko čula i zbog toga ostaje površinska u izvesnom smislu, ipak doživljavamo nešto duboko?
Kako to da preko vidljivog otkrivamo nešto nevidljivo, kako bi rekao Pol Kle, da ono fizičko upućuje na metafizičko? To je teško utvrditi. Ali, estetika ne sme od toga odustati. Druge nauke se ne mogu time baviti, pa je to ujedno i privilegija estetike.
Na koji način estetika pristupa svom predmetu? Estetika ispituje bit, suštinu umetnosti, , umetnički momenat u umetnosti. U kom momentu materija prestaje da bivstvuje fizički i počinje da bivstvuje estetski, umetnički? Na to pitanje ne može odgovoriti nijedna druga nauka. Možda to ne može ni estetika, ali je to sigurno njena ambicija.
Način pristupa estetike svom predmetu mora biti bitno drugačiji od prirodno-naučnog pristupa. Prirodno-naučna orijentacija u estetici nam ne može mnogo pomoći u tome da spoznamo šta je umetnost. Šta je to umetničko je teško odrediti i pozitivno ga fiksirati (bilo je pokušaja da se zahvati ono kafkijansko kod Kafke analizom njegovih dela, ali se nije pronašlo ni u jednoj rečenici, niti pasusu pa ni u romanu). Estetika može biti uspešna jedino kao filozofska disciplina čiji je metod suprotnog smera od naučnog- od grana u sam koren. Kao takva, ona ispituje biće umetničkog dela, suštinu umetnosti, ono zbog čega umetnost jeste umetnost.
a) Estetika kao filozofska disciplina nastaje sredinom 18. veka. 1750. Aleksandar Baumgarten je izdao spis pod tim naslovom koji prikazuje estetiku kao nauku o čulnom saznanju, u skladu sa grčkom reči koja upućuje na osećajnost u smislu: čulno saznanje (percepcija). Iz tih razloga srećemo pojam transcendentalne estetike u Kantovoj kritici čistoga uma, koja je gnoseološka, gde se bavi apriornim formama vremena i prostora, tj. čulnim saznanjem ukoliko je ono transcendentalno moguće. Razliku između logike koja se bavi duhovnom spoznajom i estetike koja se bavi čulnim opažanjem poznavale su i grčka i srednjevekovna filozofija, ali nisu pravile jasnu i preciznu disciplinu.
Baumgarten o estetici piše: ''estetika (teorija slobodnih umetnosti, niža gnoseologija, umeće lepog mišljenja, sposobnost razuma za ) jeste znanost osetilne spoznaje''. Estetika je, dakle, po Baumgartenu, nezavisna znanost koja daje norme za osetilne spoznaje i zanima se uopšte usavršavanjem osetilne spoznaje kao takve. Šta zapravo treba razumeti pod cognitio sensitiva iz čuvene Baumgartenove definicije? Predstave su senzitivne kad su posredovane nižom spoznajnom moći. Jasnost je, pre svega, oznaka intelektualne moći, a kako senzitivno zahvaljuje svoj nastanak moćima koje nisu intelektualne, to samim tim osetilni doživljaj ne može ni po rangu ni po jasnosti biti viši, već samo niži, pa iz njega proizlazi i niža spoznaja- gnoseologia inferior.
Svrha estetike je da postigne savršenstvo osetilne spoznaje, tj. . Ipak, Baumgartenova se čulna spoznaja ne nože bez ostatka svesti na oset. On naglašava da sensitivus treba da bude oznaka estetike: kao znanosti i kao umeća. Zato je Baumgarten i razdelio čitavu estetiku na teoretsku koja se bavi znanstvenom stranom, i praktičnu koja ima zadatak da primeni spoznaje do kojih se došlo u prvom delu. Ona je s jedne strane nauka o čulnoj spoznaji, a sa druge teorija lepih umetnosti. Ona ispituje niže spoznajne moći i upravlja njihovu delatnost na prosuđivanje i stvaranje umetničke lepote.
Baumgarten je stalno morao naglašavati znanstveni karakter svoje teorije kako bi je odbranio od najtežeg prigovora za neozbiljnost i pokušao joj definisati mesto u filozofiji XVIII veka. Prvo, čovek se ne rađa kao estetičar, već se estetika mora učiti. Drugo, treba razlikovati predmet znanosti od nje same, atributi jedne nisu atributi druge.
Baumgartenova estetika nije znanost o naprosto čulnoj spoznaji, već nauka o savršenoj čulnoj spoznaji- perfectio cognitionis sensitivae. Pod savršenstvom treba razumeti harmoniju triju elemenata umetničkog dela: materije, sadržaja i forme. Savršena senzitivna spoznaja je lepota, a lepota je pravi objekt estetike, lepota kao savršenstvo osetilne spoznaje kao takve. U svojoj vrsti je čulno saznanje savršeno u oblasti umetnosti i lepote (oblast odvojena od logike).
b) Da li se možemo zadovoljiti ovakvim određenjem estetike?
Tu postoji teškoća kao kod svih gnoseoloških estetika. Na umetnost se gleda kao na vrstu saznanja. Umetnost može da spoznaje i da nam pruža saznanja o svetu i životu, ali ta njena funkcija nije presudna, nije od centralne važnosti za njeno postojanje. Ona nije samo representatio, kao što kaže Baumgarten, nego i presentatio, prikazivanje nečeg novog, proizvođenje. Ima nešto što u aktu umetničkog stvaranja po prvi put dolazi u egzistenciju, a to saznajna estetika ne zahvata objašnjenjem (umetnost nije samo otkrivanje i prikazivanje lepote).
Da bismo uopšte odredili bilo koju disciplinu moramo znati područje njenog istraživanja, tj. njen predmet i način pristupa tom predmetu, tj. metod. Predmetom estetike se obično smatra lepo ili umetnost ili lepo u umetnosti. Pod lepim se ovde ne podrazumeva ono naspram ružnog, ono što se sviđa. Lepo znači uspelo, savršeno, sjajno izvedeno (''lepo si to izveo''). Lepo se, dakle, odnosi na način, proizlazi iz načina. Zato je estetici i umetnosti mnogo stalo do načina. Umetnost je jedino područje čovekovog rada u kome je ono ''kako'' (se radi i izražava) važnije od onog ''šta'', gde modalitet prerasta u fakticitet, tj. način je ono bitno estetskog uživanja ili vrednovanja. Tek kad se pod lepim podrazumeva način na koji se stvara umetničko delo, umeće, ono kada duhovno obuhvata materiju, tada lepo može biti univerzalni predmet estetike.
Ipak, postoji nešto u umetnosti što je značajno za estetiku (barem veruje da ona to treba da objasni što drugim naukama ne pada na pamet) i to se ne može svesti na lepo, uzvišeno, itd., to je ono duboko čega ima u svakom pravom umetničkom delu. Tada se estetika neizbežno susreće sa pitanjem kako da u umetnosti, koja deluje preko čula i zbog toga ostaje površinska u izvesnom smislu, ipak doživljavamo nešto duboko?
Kako to da preko vidljivog otkrivamo nešto nevidljivo, kako bi rekao Pol Kle, da ono fizičko upućuje na metafizičko? To je teško utvrditi. Ali, estetika ne sme od toga odustati. Druge nauke se ne mogu time baviti, pa je to ujedno i privilegija estetike.
Na koji način estetika pristupa svom predmetu? Estetika ispituje bit, suštinu umetnosti, , umetnički momenat u umetnosti. U kom momentu materija prestaje da bivstvuje fizički i počinje da bivstvuje estetski, umetnički? Na to pitanje ne može odgovoriti nijedna druga nauka. Možda to ne može ni estetika, ali je to sigurno njena ambicija.
Način pristupa estetike svom predmetu mora biti bitno drugačiji od prirodno-naučnog pristupa. Prirodno-naučna orijentacija u estetici nam ne može mnogo pomoći u tome da spoznamo šta je umetnost. Šta je to umetničko je teško odrediti i pozitivno ga fiksirati (bilo je pokušaja da se zahvati ono kafkijansko kod Kafke analizom njegovih dela, ali se nije pronašlo ni u jednoj rečenici, niti pasusu pa ni u romanu). Estetika može biti uspešna jedino kao filozofska disciplina čiji je metod suprotnog smera od naučnog- od grana u sam koren. Kao takva, ona ispituje biće umetničkog dela, suštinu umetnosti, ono zbog čega umetnost jeste umetnost.
Poslednja izmena: