Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
Barbados, raj na Zemlji
Ko zaista želi da vidi raj sa plakata po turističkim agencijama to će sigurno doživeti dolaskom na Barbados. Nakon plovidbe preko Atlantika, borbe sa talasima i okeanskim vetrovima, prvo kopno koje sportski jedriličari ali i kapetani velikih turističkih kruzera iz Evrope, ploveći najpovoljnijom rutom od Las Palmasa na Kanarskim ostrvima, preko okeana ugledaju, obično je ostrvo Barbados.
Zeleni dragulj u nisci smaragda Kariba najisturenije je od ostrva „privetrine” i najpitomije po svojoj konfiguraciji. Nisko, zeleno, blago brdovito, „pošumljeno” je nepreglednim poljima šećerne trske. Boje ostrva se uzbudljivo menjaju od zelene do zlatno žute tokom čitave godine, zavisi samo u kojoj fazi zrenja je biljka, vodeći proizvod ove zemlje ruma i meta svih turista sveta.
Za ovaj zemaljski raj vezana je i jedna, istoričari tvrde, ozbiljna priča. Kada je čuveni istraživač Kolumbo, na svom prvom putovanju 1492. godine prelazio Atlantski okean ploveći u nepoznato, raspisao je ogromnu nagradu za mornara koji prvi ugleda kopno, čime bi dokazao svoje teorije o geografiji, okeanskim i strujama vetrova.
Svileni prsluk i deset hiljada španskih zlatnika kraljice Izabele trebalo je da dobije mornar, Rodrigez de Trijana jer je posle višemesečne naporne plovidbe 12. oktobra ugledao upravo brežuljke Barbadosa i rt „Harison point”. Svojim poklikom „kopno” De Trijana je otvorio novu epohu u razvoju ljudske civilizacije ali nagradu nije dobio jer je po povratku u Španiju „vitez mora”, Kolumbo nju strpao u svoj džep.
Uvređeni mornar otplovio je u Alžir i priključio se gusarima ne bi li uz njihovu pomoć uhvatio Kolumba i nekako od njega i Španaca naplatio veliki dug. Ne zna se šta je kasnije bilo sa njim ali do danas se održao običaj da sportske jedrilice koje prelaze Atlantik, ponekad i za svega dvadesetak dana, nagrade člana posade koji prvi ugleda kopno Barbadosa po isteku plovidbe flašom vina i jednim američkim dolarom, da se ne bi, kao zlosrećni Rodrigez De Trijana, „priključio gusarima”.
„Gusari”, kažu kapetani duge plovidbe i jedriličari, imaju sada na Barbadosu druge uniforme , i to carine, policije i lučkih vlasti jer nemilosrdno, visokim taksama „gule” one koji željni kopna posle tri nedelje pučine pristanu u Bridžtaunu. To se ne odnosi na turiste jer su već sve platili kroz paprene aranžmane a takvih je zaista mnogo. Malo ko propušta da svrati na sunčano i zeleno ostrvo, belih plaža i čistog mora i proba koktele od čuvenog barbadoskog ruma.
Jedino se velikim prekookeanskim kruzerima sa dve hiljade putnika i isplati da visokim taksama, zapravo, nadoknađuju svaki pad cena šećera na svetskim berzama, najvažnijeg proizvoda ovog ostrva šećerne trske. Englezi koji su 340 godina vladali ostrvom kao kolonijom ostavili su uzoran administrativni establišment koji sve nedostatke nacionalne ekonomije i izvoza čuvenog belog ruma nadoknađuje cenama svega što privlači turiste. Naravno da mi iz Srbije nismo reper za te paritete ali sve veći turistički elitizam, kriza koja dugo traje - postavljaju obično ovo bajno mestašce na kraj spiskova želja naših turista.
Ono što predstavlja posebnu atrakciju za mnoge svetske globtrotere, pored uobičajenih turističkih zanimljivosti, rajskih plaža, hotela u luksuznim pitoreksnim kolibama po zalivima, jesu berba i prerada šećerne trske i pravljenje ruma od čuvene melase, zapravo nus proizvoda u kristalizaciji šećera od trske.
U prastarim pogonima se u isparivačima, koji se greju otpadom šećerne trske, u procesu proizvodnje koji su osmislili još Kinezi u doba parobroda, kristalizuje i melje šećer. Turisti mogu da probaju tek napravljen rum koji još nema onu čuvenu zlatno smeđu boju za crni, ili bezbojnu tečnost za beli barbadoski rum.
Kažu da su te ture i najposećenije od najvećih svetskih ispičutura koje ostale zanimljivosti ostrva uopšte ne dotiču. Dane provode u destilerijama na starim burićim i probaju, do iznemoglosti, dok ih ne pokupi hotelski autobus ili neko od saputnika. Tu može da se kupi i po nekoliko decenija stari rum po, naravno, paprenim cenama koji će „samo za vas”izvaditi iz nekog podruma i oprezno napisati cenu – „pravu sitnicu”.
Za one koji bi da sami obiđu ostrvo mogu to da učine biciklom koji je jeftin za iznajmljivanje ( 5 Barbados dolara). Kako nema velikih uzbrdica to je i jedan od najopuštenijih načina za razgledanje jer se ne možete izgubiti i ako odete do Bačebe, mestašca na istočnoj strani ostrva , kružnim krivudavim putevima kroz bujajuće zelenilo, palme, ananas, drveće banana i polja šećerne trske ponovo ćete stići do „Karlisa beja”sidrišta u Bridžtaunu ili bilo kog hotela.
Ko ne želi kružnu biciklističku turu od dvadesetak kilometara može se provozati lokalnim, prastarim, živopisno obojenim autobusom za pola dolara, do bilo koje tačke ostrva a vozač će stati gde god to vi zatražite. Vlaga je u januaru, ali i čitave godine, tolika da i ne primetite kada vas oblije neki tropski pljusak.
Ako ne želite tuširanje onda se sklonite pod debele listove banana i sačekajte desetak minuta koliko treba da se razvedri i donese nanovo sunce turistima i meštanima koji su ljubazni ali dostojanstveni i ponositi kao to samo kreoli mogu da budu. Izgleda da ponos u ovom turističkom raju jedini nema cenu a sve ostalo je na prodaju.
Izvor: Politika
Ko zaista želi da vidi raj sa plakata po turističkim agencijama to će sigurno doživeti dolaskom na Barbados. Nakon plovidbe preko Atlantika, borbe sa talasima i okeanskim vetrovima, prvo kopno koje sportski jedriličari ali i kapetani velikih turističkih kruzera iz Evrope, ploveći najpovoljnijom rutom od Las Palmasa na Kanarskim ostrvima, preko okeana ugledaju, obično je ostrvo Barbados.
Za ovaj zemaljski raj vezana je i jedna, istoričari tvrde, ozbiljna priča. Kada je čuveni istraživač Kolumbo, na svom prvom putovanju 1492. godine prelazio Atlantski okean ploveći u nepoznato, raspisao je ogromnu nagradu za mornara koji prvi ugleda kopno, čime bi dokazao svoje teorije o geografiji, okeanskim i strujama vetrova.
Svileni prsluk i deset hiljada španskih zlatnika kraljice Izabele trebalo je da dobije mornar, Rodrigez de Trijana jer je posle višemesečne naporne plovidbe 12. oktobra ugledao upravo brežuljke Barbadosa i rt „Harison point”. Svojim poklikom „kopno” De Trijana je otvorio novu epohu u razvoju ljudske civilizacije ali nagradu nije dobio jer je po povratku u Španiju „vitez mora”, Kolumbo nju strpao u svoj džep.
Uvređeni mornar otplovio je u Alžir i priključio se gusarima ne bi li uz njihovu pomoć uhvatio Kolumba i nekako od njega i Španaca naplatio veliki dug. Ne zna se šta je kasnije bilo sa njim ali do danas se održao običaj da sportske jedrilice koje prelaze Atlantik, ponekad i za svega dvadesetak dana, nagrade člana posade koji prvi ugleda kopno Barbadosa po isteku plovidbe flašom vina i jednim američkim dolarom, da se ne bi, kao zlosrećni Rodrigez De Trijana, „priključio gusarima”.
„Gusari”, kažu kapetani duge plovidbe i jedriličari, imaju sada na Barbadosu druge uniforme , i to carine, policije i lučkih vlasti jer nemilosrdno, visokim taksama „gule” one koji željni kopna posle tri nedelje pučine pristanu u Bridžtaunu. To se ne odnosi na turiste jer su već sve platili kroz paprene aranžmane a takvih je zaista mnogo. Malo ko propušta da svrati na sunčano i zeleno ostrvo, belih plaža i čistog mora i proba koktele od čuvenog barbadoskog ruma.
Jedino se velikim prekookeanskim kruzerima sa dve hiljade putnika i isplati da visokim taksama, zapravo, nadoknađuju svaki pad cena šećera na svetskim berzama, najvažnijeg proizvoda ovog ostrva šećerne trske. Englezi koji su 340 godina vladali ostrvom kao kolonijom ostavili su uzoran administrativni establišment koji sve nedostatke nacionalne ekonomije i izvoza čuvenog belog ruma nadoknađuje cenama svega što privlači turiste. Naravno da mi iz Srbije nismo reper za te paritete ali sve veći turistički elitizam, kriza koja dugo traje - postavljaju obično ovo bajno mestašce na kraj spiskova želja naših turista.
Ono što predstavlja posebnu atrakciju za mnoge svetske globtrotere, pored uobičajenih turističkih zanimljivosti, rajskih plaža, hotela u luksuznim pitoreksnim kolibama po zalivima, jesu berba i prerada šećerne trske i pravljenje ruma od čuvene melase, zapravo nus proizvoda u kristalizaciji šećera od trske.
U prastarim pogonima se u isparivačima, koji se greju otpadom šećerne trske, u procesu proizvodnje koji su osmislili još Kinezi u doba parobroda, kristalizuje i melje šećer. Turisti mogu da probaju tek napravljen rum koji još nema onu čuvenu zlatno smeđu boju za crni, ili bezbojnu tečnost za beli barbadoski rum.
Kažu da su te ture i najposećenije od najvećih svetskih ispičutura koje ostale zanimljivosti ostrva uopšte ne dotiču. Dane provode u destilerijama na starim burićim i probaju, do iznemoglosti, dok ih ne pokupi hotelski autobus ili neko od saputnika. Tu može da se kupi i po nekoliko decenija stari rum po, naravno, paprenim cenama koji će „samo za vas”izvaditi iz nekog podruma i oprezno napisati cenu – „pravu sitnicu”.
Za one koji bi da sami obiđu ostrvo mogu to da učine biciklom koji je jeftin za iznajmljivanje ( 5 Barbados dolara). Kako nema velikih uzbrdica to je i jedan od najopuštenijih načina za razgledanje jer se ne možete izgubiti i ako odete do Bačebe, mestašca na istočnoj strani ostrva , kružnim krivudavim putevima kroz bujajuće zelenilo, palme, ananas, drveće banana i polja šećerne trske ponovo ćete stići do „Karlisa beja”sidrišta u Bridžtaunu ili bilo kog hotela.
Ko ne želi kružnu biciklističku turu od dvadesetak kilometara može se provozati lokalnim, prastarim, živopisno obojenim autobusom za pola dolara, do bilo koje tačke ostrva a vozač će stati gde god to vi zatražite. Vlaga je u januaru, ali i čitave godine, tolika da i ne primetite kada vas oblije neki tropski pljusak.
Ako ne želite tuširanje onda se sklonite pod debele listove banana i sačekajte desetak minuta koliko treba da se razvedri i donese nanovo sunce turistima i meštanima koji su ljubazni ali dostojanstveni i ponositi kao to samo kreoli mogu da budu. Izgleda da ponos u ovom turističkom raju jedini nema cenu a sve ostalo je na prodaju.
Izvor: Politika
Poslednja izmena od urednika:
