- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 39.003
Свака слика има причу – Балтус
МАЧЈИ ЧОВЕК
„Он је сликар о коме се ништа не зна. Сад погледајте његове слике.” Одлуком да се овим речима представи у каталогу једне своје изложбе, сликар Балтус желео је да припреми публику на решавање бројних тајни
Балтазар Клосовски де Рола, звани Балтус, рођен је 29. фебруара 1908. године у Паризу, у породици немачко-пољско-руског порекла. Његови родитељи сликари дружили су се са песницима, уметницима, филозофима и трговцима уметничким делима, па је од малих ногу упијао приче о уметности. С пет година запамтио је име сликара Сезана, јер се оно најчешће спомињало у разговорима, и чувеног песника лорда Бајрона, који му је по прабаби био рођак.
Као мажен и пажен дечак уживао је у разним играма, читању књига са дивним илустрацијама („Чупави Петар”, „Алиса у земљи чуда”), цртању угљеном. Те дивне дане детињства заувек је чувао у срцу. Нажалост, с почетком Првог светског рата 1914. године, све се променило. Његова породица морала је да избегне у Немачку и потпуно је осиромашила, јер је отац сву уштеђевину уложио у акције руске железнице.
Када су се 1917. године његови родитељи развели, Балтус се с мајком и братом Пјером преселио у Швајцарску. Две године касније у великом песнику Рилкеу, са којим је његова мајка почела љубавну везу, стекао је и заштитника и пријатеља. Рилке га је подстицао да што више црта, да би му 1920. године од цртежа о пустоловинама вољеног мачка, код једног немачког издавача, одштампао књижицу стрипа са својим предговором. Иначе, током читавог живота, Балтус је због неукротивости и „недруштвене лепоте” обожавао мачке, баш као и песник Бодлер коме се дивио. У једном тренутку чувао их је чак тридесет, а пријатељица га је прозвала „краљем мачака”. Пошто му се надимак свидео, 1935. године на слици „Краљ мачака” приказао је себе и мачку, а на хоклици положен бич!
Чувар прошлости
Када се као шеснаестогодишњак обрео у Паризу, по савету мајке проводио је дане у Лувру, где је копирао и проучавао дела старих мајстора. Тада је закључио да се код раноренесансних сликара крије „срце сликарства” и тајна смирене лепоте за којом је трагао. Да би се на самом извору напајао прошлошћу, 1926. године преселио се у Италију, у Тоскану. Ту је по подне прао судове у крчми и радио као туристички водич, док је пре подне одлазио у Цркву Светог Фрање у Арецу, где је „радио” с Пјером дела Франческом и његовим фрескама из 15. века. И као у школи сликања, учио је лекције о перспективи, светлу и сенци, употреби геометријских облика...
Крајем 1930. године отишао је на одслужење војног рока у Мароко и, мада се одушевио севером Африке и сјајем њене светлости, мало је сликао. („Али и када се, заправо, не слика, ипак се слика”, говорио је.) Тек када се вратио у Француску прионуо је на посао. Поред разних тема, пером и кинеским тушем дуго и стрпљиво цртао је илустрације љубавног романа „Оркански висови”, Емили Бронте. Пошто је због преданости „занату сликарства” бирао усамљенички начина живота, лик дивљег, неприлагођеног Хитклифа из романа чинио му се попут двојника.
Заробљавање светлости
Године 1934. приредио је изложбу у Паризу, у Галерији „Пјер” у Улици Сене. Његова велика платна, са необичним призорима и чврстим фигурама, изазвала су запрепашћење! Слика „Час гитаре” проглашена је „превише смелом” и прекривена завесом, али то није била једина невоља. Видело се да млади сликар ужива у оживљавању прошлости и пркоси тадашњим уметничким токовима кубизма и надреализма. Забуну је уносило и то што се, попут модерних сликара служио „унутрашњом математиком” и симболима који одгонетају тајне несвесног. И мада су посетиоци у његовим делима препознали утицаје многих старих мајстора (Мазача, Пјера дела Франческа, Каравађа, Пусена, Шардена...), нису могли да порекну да гледају нешто сасвим ново!
После изложбе наставио је стрпљиво да ствара, убеђен да једино прошлост може да спасе модерну уметност од хаоса. Пошто су га у то време „владавине Пикаса” трговци сликама углавном заобилазили, живео је скромно. У продаји радова помагао му је само пријатељ галериста, који се трудио да га повеже с колекционарима у земљи и иностранству. Једног дана као купац његове слике „Деца” појавио се и сам Пикасо, с речима хвале за сликареву посебност и истраживање осетљивог доба детињства.
По избијању Другог светског рата Балтуса су мобилисали, морао је да остави жену, са којом се неколико година раније венчао, и оде на прву борбену линију. Када се рањен и болестан вратио у Париз ослобођен је дужности, да би се, затим, од рата и разарања склонио у Швајцарску и „тиху луку света” – сликарство. Ипак, није могао да се заштити од лоших вести: у лето 1944. године чуо је да му је страдао велики пријатељ Сент Егзипери, а неколико месеци после тога добио је његову разгледницу која је путовала поштом. Дуго је чувао вероватно последње написане речи писца „Малог принца”, са којим је делио замисао о задржавању дечјег погледа на свет.
''Улица'', слика из 1933. године
Крајем рата, кад је најрадије сликао пределе, почео је слику „Лепи дани”, на којој је представио младу девојку са огледалом, симболом душе. По поновном доласку у Француску радио је сценографију и костиме за Камијеве и Артоове комаде, а од Камија је на поклон добио његову књигу „Пад” са посветом:
„Теби, који ствараш пролећа, шаљем моју зиму”.
Године 1954. Балтус је, ипак, одлучио да буку Париза замени миром и тишином, па се с нећаком преселио на једну фарму у Шасију. Поред дела надахнутих стварношћу и маштом („Соба”, „Сан”, „Три сестре”, „Лептир ноћњак”...), сликао је величанствене пределе, са тежњом да „зароби светлост”.
Године 1961. када га је Андре Малро именовао за директора Француске Академије у Риму, преузео је посао обнове Виле „Медичи”. Према плановима пронађеним у архивама, обновио је вртове, скривене грађевине, фреске, намештај... Због враћања старог сјаја вили, чувени редитељ Федерико Фелини изузетно га је хвалио и називао ризничарем баштине. Иста осећајна нит све више их је зближавала и Фелини је посетио Балтусов атеље у Вили „Медичи”. Запазио је нешто чудесно: светлосна аура коју је видео око сликара, титрала је и око његових насликаних ликова! Тада су се у атељеу налазила три платна, а на два је могла да се препозна студенткиња из Јапана, по имену Сецуко Идета. Балтус, већ разведен од прве жене са којом је имао двојицу синова, венчао се са новом изабраницом Сецуко 1967. године, приликом путовања у Јапан. Када им се родила кћерка дали су јој име Харуми, „пролећни цвет”.
Молитва сликањем
Док је после Виле „Медичи” тражио место за живот с породицом, већ славни сликар открио је предиван замак „Велики Шале” у Росинијеру, у швајцарским Алпима. Оронули замак од дрвета тада је радио као крчма, а власник га је због скупог одржавања продавао, уз причу да су ту некад као гости долазили Виктор Иго, Гете и Волтер.
Балтус је успео да га купи 1977. године за неколико својих радова и уложио је све знање из рестаурације не би ли му вратио стару лепоту. Тако је испунио давнашњи сан да живи у миру и тишини планинског окружења, мада је више волео да замишља како се налази негде на Далеком истоку. Слика древног јапанског храма, којој се као дечак дивио у књизи добијеној од Рилкеа, лако му је оживљавала пред очима јер је његова Сецуко шетала одајама одевена у кимоно.
А како је „мачији човек” живео у пространом замку са десетинама соба? После доручка и читања поште „вребао” је вредност светлости, па када би проценио да је добра, одлазио је у атеље. Пред платном се молио и више часова медитирао, пре него што би кистом нанео пигменте боје, које му је по старим рецептима мешала Сецуко. Промишљање пре „уласка у платно” препоручивао је и другим сликарима, мада су га они оговарали да једну слику ради десет година! Иначе, као ватрени верник, Балтус је сматрао да уметници преко стварања, као преко молитве, могу да се приближе божијим тајнама. Говорио је: „Слика или молитва, то је иста ствар... Тренутак истргнут из ужаса времена које пролази.”
''Златно доба'', слика из 1944. године
И док је у својој соби држао иконе, за које је веровао да га штите, на радном месту чувао је само једну фотографију свог „брата по сликарству” Алберта Ђакометија. Чинило му се да га он бодри у тренуцима када се пред тешкоћама на платну мучи или чак плаче. Никада није заборавио лоше предсказање, доживљено уочи изненадне смрти вољеног пријатеља: у радионици за рестаурацију, налетео је на његову распрслу бисту, која је деловала застрашујуће!
А када није радио, сликар је уживао у свакодневним обредима: „чају у пет” који је пио са породицом и пријатељима, слушању Моцарта, читању књига, гледању пустоловних филмова... Пошто је веома волео глумце, у госте су му долазили Ричард Гир, Шерон Стоун, Тони Кертис, Филип Ноаре...
После дугог и тешког рада, Балтус је постао цењен и славан, а дела су му ушла у музеје. Међутим, и поред тога одбијао је да га зову сликаром – наглашавао је да је само мајстор, занатлија, а да је сликарство техника „као дељање дрвета или копање”. Говорио је то из протеста што се у савременој уметности занат сликања занемарује и име уметника истиче више од његовог дела.
Од 1992. до 1998. године председавао је удружењем љубитеља Курбеа, и поносио се што помоћу „цитирања” овог сликара може у својим делима да оживи његов дух.
И у позним годинама, када му је ослабило здравље, тражио је да га у инвалидским колицима одвозе у атеље, а једног дана имао је необично искуство... Када је провео четрдесет минута у чудном стању, налик несвести, дошао је к себи и узнемиреним укућанима рекао: „Говорио сам са богом!” Објаснио је да је из заслепљујуће светлости чуо поруку како још није дошао његов судњи час и да настави са радом, јер много тога треба да пружи. Иако болестан добио је нову снагу, а чак је поверовао да сликањем одлаже смрт! Умро је 18. фебруара 2001. године у замку на чијем зиду пише „Смртности, твој понос је смешан и ташт”.
Пали анђели
Две године пред смрт, Балтус је историчару уметности Алену Вирконделеу поверавао своја сећања, али, нажалост, није дочекао да их види одштампана. У њима је открио да је до краја живота у души остао дете и да се зато стално враћао теми детињства, његовим тајнама, радостима, страховима и забранама. Пошто га је опседала жеља да тренутак преласка у одрастање „улови у клопку”, приказивао је младе девојке док сањају, размишљају, читају...
Али, пошто се осмелио да их наслика обнажене и у необичним позама, нападали су га да ствара еротске, чак и порнографске слике. На све оптужбе одговарао је с чуђењем да је то његово сликарство религиозно, јер заправо слика анђеле! И да су лепе младе девојке, окружене светлом, као ореолом, противотров против смрти, пошто као „куцајуће срце света” славе живот. Многи су се питали да ли је Балтус, говорећи о анђелима, у ствари мислио на Луцифера – палог анђела!?
''Трговачка улица Сент Андре'', слика из 1952. године
Међутим, и друге његове слике, на којима нема пригушене чулности, имају двосмислена значења. На први поглед на њима се види мирноћа и „старинска дивота”, али други поглед веома је узнемирујући и буди машту. На пример, на слици „Црвене рибице” испред акваријума вреба мачка са злобним осмехом, на „Мртвој природи” налазе се чекић, разбијена боца и нож крвнички заривен у хлеб... У „Соби” је обнажена девојка обасјана светлошћу, мачка и једно зло, патуљасто биће које помера завесу. Нејасно је да ли оно померило завесу да светлост уђе у собу или ће је тек навући и собу оставити у мраку. Поред напетог ишчекивања шта ће се десити, поставља се и питање ко је загонетни лик? Да ли је он уметникова душа или „остарели ђаво дечијих порока”? Причало се да та велика драма која живи на Балтусовим сликама, проистиче из његовог унутрашњег немира и покушаја самоубиства.
Пошто га је као „израз божанског” веома занимала и лепота, он је сликао лепе девојке, пределе, мачке, воће, цвеће... У трагању за лепотом, пошао је од искустава старих мајстора, која је прво упио а затим преобразио у сопствени израз. Уз помоћ „мутне слике”, загасите „горке”, палета и светлости која исијава, познате ствари обавијао је необичном, тајанственом атмосфером. Користио је стару технику сликања, у којој је казеину додавао пигменте боје, и трудио се да њом, осим покрета фигура, дочара и немире душе, дрхтаје сна, треперење латица цвећа и лептирових крила... И успео је! Створио је „живе слике” о којима је писао његов пријатељ Албер Ками:
„Сви ликови великог сликарства остављају утисак да су се управо укочили у месту и да, чудом уметности, и даље живе, али нису смртни”.
На неки чудан начин, док се окретао ка прошлости, сећању и пролазности, „Краљ мачака” стигао је до трајања – незаборавним сликама победио је време, а ланцу традиције додао још једну карику.
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин забавник
МАЧЈИ ЧОВЕК
„Он је сликар о коме се ништа не зна. Сад погледајте његове слике.” Одлуком да се овим речима представи у каталогу једне своје изложбе, сликар Балтус желео је да припреми публику на решавање бројних тајни
Балтазар Клосовски де Рола, звани Балтус, рођен је 29. фебруара 1908. године у Паризу, у породици немачко-пољско-руског порекла. Његови родитељи сликари дружили су се са песницима, уметницима, филозофима и трговцима уметничким делима, па је од малих ногу упијао приче о уметности. С пет година запамтио је име сликара Сезана, јер се оно најчешће спомињало у разговорима, и чувеног песника лорда Бајрона, који му је по прабаби био рођак.
Као мажен и пажен дечак уживао је у разним играма, читању књига са дивним илустрацијама („Чупави Петар”, „Алиса у земљи чуда”), цртању угљеном. Те дивне дане детињства заувек је чувао у срцу. Нажалост, с почетком Првог светског рата 1914. године, све се променило. Његова породица морала је да избегне у Немачку и потпуно је осиромашила, јер је отац сву уштеђевину уложио у акције руске железнице.
Када су се 1917. године његови родитељи развели, Балтус се с мајком и братом Пјером преселио у Швајцарску. Две године касније у великом песнику Рилкеу, са којим је његова мајка почела љубавну везу, стекао је и заштитника и пријатеља. Рилке га је подстицао да што више црта, да би му 1920. године од цртежа о пустоловинама вољеног мачка, код једног немачког издавача, одштампао књижицу стрипа са својим предговором. Иначе, током читавог живота, Балтус је због неукротивости и „недруштвене лепоте” обожавао мачке, баш као и песник Бодлер коме се дивио. У једном тренутку чувао их је чак тридесет, а пријатељица га је прозвала „краљем мачака”. Пошто му се надимак свидео, 1935. године на слици „Краљ мачака” приказао је себе и мачку, а на хоклици положен бич!
Чувар прошлости
Када се као шеснаестогодишњак обрео у Паризу, по савету мајке проводио је дане у Лувру, где је копирао и проучавао дела старих мајстора. Тада је закључио да се код раноренесансних сликара крије „срце сликарства” и тајна смирене лепоте за којом је трагао. Да би се на самом извору напајао прошлошћу, 1926. године преселио се у Италију, у Тоскану. Ту је по подне прао судове у крчми и радио као туристички водич, док је пре подне одлазио у Цркву Светог Фрање у Арецу, где је „радио” с Пјером дела Франческом и његовим фрескама из 15. века. И као у школи сликања, учио је лекције о перспективи, светлу и сенци, употреби геометријских облика...
Крајем 1930. године отишао је на одслужење војног рока у Мароко и, мада се одушевио севером Африке и сјајем њене светлости, мало је сликао. („Али и када се, заправо, не слика, ипак се слика”, говорио је.) Тек када се вратио у Француску прионуо је на посао. Поред разних тема, пером и кинеским тушем дуго и стрпљиво цртао је илустрације љубавног романа „Оркански висови”, Емили Бронте. Пошто је због преданости „занату сликарства” бирао усамљенички начина живота, лик дивљег, неприлагођеног Хитклифа из романа чинио му се попут двојника.
Заробљавање светлости
Године 1934. приредио је изложбу у Паризу, у Галерији „Пјер” у Улици Сене. Његова велика платна, са необичним призорима и чврстим фигурама, изазвала су запрепашћење! Слика „Час гитаре” проглашена је „превише смелом” и прекривена завесом, али то није била једина невоља. Видело се да млади сликар ужива у оживљавању прошлости и пркоси тадашњим уметничким токовима кубизма и надреализма. Забуну је уносило и то што се, попут модерних сликара служио „унутрашњом математиком” и симболима који одгонетају тајне несвесног. И мада су посетиоци у његовим делима препознали утицаје многих старих мајстора (Мазача, Пјера дела Франческа, Каравађа, Пусена, Шардена...), нису могли да порекну да гледају нешто сасвим ново!
После изложбе наставио је стрпљиво да ствара, убеђен да једино прошлост може да спасе модерну уметност од хаоса. Пошто су га у то време „владавине Пикаса” трговци сликама углавном заобилазили, живео је скромно. У продаји радова помагао му је само пријатељ галериста, који се трудио да га повеже с колекционарима у земљи и иностранству. Једног дана као купац његове слике „Деца” појавио се и сам Пикасо, с речима хвале за сликареву посебност и истраживање осетљивог доба детињства.
По избијању Другог светског рата Балтуса су мобилисали, морао је да остави жену, са којом се неколико година раније венчао, и оде на прву борбену линију. Када се рањен и болестан вратио у Париз ослобођен је дужности, да би се, затим, од рата и разарања склонио у Швајцарску и „тиху луку света” – сликарство. Ипак, није могао да се заштити од лоших вести: у лето 1944. године чуо је да му је страдао велики пријатељ Сент Егзипери, а неколико месеци после тога добио је његову разгледницу која је путовала поштом. Дуго је чувао вероватно последње написане речи писца „Малог принца”, са којим је делио замисао о задржавању дечјег погледа на свет.
''Улица'', слика из 1933. године
Крајем рата, кад је најрадије сликао пределе, почео је слику „Лепи дани”, на којој је представио младу девојку са огледалом, симболом душе. По поновном доласку у Француску радио је сценографију и костиме за Камијеве и Артоове комаде, а од Камија је на поклон добио његову књигу „Пад” са посветом:
„Теби, који ствараш пролећа, шаљем моју зиму”.
Године 1954. Балтус је, ипак, одлучио да буку Париза замени миром и тишином, па се с нећаком преселио на једну фарму у Шасију. Поред дела надахнутих стварношћу и маштом („Соба”, „Сан”, „Три сестре”, „Лептир ноћњак”...), сликао је величанствене пределе, са тежњом да „зароби светлост”.
Године 1961. када га је Андре Малро именовао за директора Француске Академије у Риму, преузео је посао обнове Виле „Медичи”. Према плановима пронађеним у архивама, обновио је вртове, скривене грађевине, фреске, намештај... Због враћања старог сјаја вили, чувени редитељ Федерико Фелини изузетно га је хвалио и називао ризничарем баштине. Иста осећајна нит све више их је зближавала и Фелини је посетио Балтусов атеље у Вили „Медичи”. Запазио је нешто чудесно: светлосна аура коју је видео око сликара, титрала је и око његових насликаних ликова! Тада су се у атељеу налазила три платна, а на два је могла да се препозна студенткиња из Јапана, по имену Сецуко Идета. Балтус, већ разведен од прве жене са којом је имао двојицу синова, венчао се са новом изабраницом Сецуко 1967. године, приликом путовања у Јапан. Када им се родила кћерка дали су јој име Харуми, „пролећни цвет”.
Молитва сликањем
Док је после Виле „Медичи” тражио место за живот с породицом, већ славни сликар открио је предиван замак „Велики Шале” у Росинијеру, у швајцарским Алпима. Оронули замак од дрвета тада је радио као крчма, а власник га је због скупог одржавања продавао, уз причу да су ту некад као гости долазили Виктор Иго, Гете и Волтер.
Балтус је успео да га купи 1977. године за неколико својих радова и уложио је све знање из рестаурације не би ли му вратио стару лепоту. Тако је испунио давнашњи сан да живи у миру и тишини планинског окружења, мада је више волео да замишља како се налази негде на Далеком истоку. Слика древног јапанског храма, којој се као дечак дивио у књизи добијеној од Рилкеа, лако му је оживљавала пред очима јер је његова Сецуко шетала одајама одевена у кимоно.
А како је „мачији човек” живео у пространом замку са десетинама соба? После доручка и читања поште „вребао” је вредност светлости, па када би проценио да је добра, одлазио је у атеље. Пред платном се молио и више часова медитирао, пре него што би кистом нанео пигменте боје, које му је по старим рецептима мешала Сецуко. Промишљање пре „уласка у платно” препоручивао је и другим сликарима, мада су га они оговарали да једну слику ради десет година! Иначе, као ватрени верник, Балтус је сматрао да уметници преко стварања, као преко молитве, могу да се приближе божијим тајнама. Говорио је: „Слика или молитва, то је иста ствар... Тренутак истргнут из ужаса времена које пролази.”
''Златно доба'', слика из 1944. године
И док је у својој соби држао иконе, за које је веровао да га штите, на радном месту чувао је само једну фотографију свог „брата по сликарству” Алберта Ђакометија. Чинило му се да га он бодри у тренуцима када се пред тешкоћама на платну мучи или чак плаче. Никада није заборавио лоше предсказање, доживљено уочи изненадне смрти вољеног пријатеља: у радионици за рестаурацију, налетео је на његову распрслу бисту, која је деловала застрашујуће!
А када није радио, сликар је уживао у свакодневним обредима: „чају у пет” који је пио са породицом и пријатељима, слушању Моцарта, читању књига, гледању пустоловних филмова... Пошто је веома волео глумце, у госте су му долазили Ричард Гир, Шерон Стоун, Тони Кертис, Филип Ноаре...
После дугог и тешког рада, Балтус је постао цењен и славан, а дела су му ушла у музеје. Међутим, и поред тога одбијао је да га зову сликаром – наглашавао је да је само мајстор, занатлија, а да је сликарство техника „као дељање дрвета или копање”. Говорио је то из протеста што се у савременој уметности занат сликања занемарује и име уметника истиче више од његовог дела.
Од 1992. до 1998. године председавао је удружењем љубитеља Курбеа, и поносио се што помоћу „цитирања” овог сликара може у својим делима да оживи његов дух.
И у позним годинама, када му је ослабило здравље, тражио је да га у инвалидским колицима одвозе у атеље, а једног дана имао је необично искуство... Када је провео четрдесет минута у чудном стању, налик несвести, дошао је к себи и узнемиреним укућанима рекао: „Говорио сам са богом!” Објаснио је да је из заслепљујуће светлости чуо поруку како још није дошао његов судњи час и да настави са радом, јер много тога треба да пружи. Иако болестан добио је нову снагу, а чак је поверовао да сликањем одлаже смрт! Умро је 18. фебруара 2001. године у замку на чијем зиду пише „Смртности, твој понос је смешан и ташт”.
Пали анђели
Две године пред смрт, Балтус је историчару уметности Алену Вирконделеу поверавао своја сећања, али, нажалост, није дочекао да их види одштампана. У њима је открио да је до краја живота у души остао дете и да се зато стално враћао теми детињства, његовим тајнама, радостима, страховима и забранама. Пошто га је опседала жеља да тренутак преласка у одрастање „улови у клопку”, приказивао је младе девојке док сањају, размишљају, читају...
Али, пошто се осмелио да их наслика обнажене и у необичним позама, нападали су га да ствара еротске, чак и порнографске слике. На све оптужбе одговарао је с чуђењем да је то његово сликарство религиозно, јер заправо слика анђеле! И да су лепе младе девојке, окружене светлом, као ореолом, противотров против смрти, пошто као „куцајуће срце света” славе живот. Многи су се питали да ли је Балтус, говорећи о анђелима, у ствари мислио на Луцифера – палог анђела!?
''Трговачка улица Сент Андре'', слика из 1952. године
Међутим, и друге његове слике, на којима нема пригушене чулности, имају двосмислена значења. На први поглед на њима се види мирноћа и „старинска дивота”, али други поглед веома је узнемирујући и буди машту. На пример, на слици „Црвене рибице” испред акваријума вреба мачка са злобним осмехом, на „Мртвој природи” налазе се чекић, разбијена боца и нож крвнички заривен у хлеб... У „Соби” је обнажена девојка обасјана светлошћу, мачка и једно зло, патуљасто биће које помера завесу. Нејасно је да ли оно померило завесу да светлост уђе у собу или ће је тек навући и собу оставити у мраку. Поред напетог ишчекивања шта ће се десити, поставља се и питање ко је загонетни лик? Да ли је он уметникова душа или „остарели ђаво дечијих порока”? Причало се да та велика драма која живи на Балтусовим сликама, проистиче из његовог унутрашњег немира и покушаја самоубиства.
Пошто га је као „израз божанског” веома занимала и лепота, он је сликао лепе девојке, пределе, мачке, воће, цвеће... У трагању за лепотом, пошао је од искустава старих мајстора, која је прво упио а затим преобразио у сопствени израз. Уз помоћ „мутне слике”, загасите „горке”, палета и светлости која исијава, познате ствари обавијао је необичном, тајанственом атмосфером. Користио је стару технику сликања, у којој је казеину додавао пигменте боје, и трудио се да њом, осим покрета фигура, дочара и немире душе, дрхтаје сна, треперење латица цвећа и лептирових крила... И успео је! Створио је „живе слике” о којима је писао његов пријатељ Албер Ками:
„Сви ликови великог сликарства остављају утисак да су се управо укочили у месту и да, чудом уметности, и даље живе, али нису смртни”.
На неки чудан начин, док се окретао ка прошлости, сећању и пролазности, „Краљ мачака” стигао је до трајања – незаборавним сликама победио је време, а ланцу традиције додао још једну карику.
Аутор: Весна Живковић
Извор: Политикин забавник