Azerbejdžan

[crvendac_011]

9. mart 2006.

Azerbejdžan - zemlja vatre

Ova država jedna je od retkih u koje naši građani odlaze bez vize, dok u redovima čekaju stanovnici razvijenih ekonomskih zajednica. Ipak, postoje neka pravila igre koja čak i mi moramo da poštujemo i zato vodite računa da u ovu zemlju ne unesete više od tri litre alkoholnog pića i tri boksa cigareta. Takođe, kada krenete kući, ponesite maksimalno 600 grama kavijara, a ako pazarite tepih, obavezno sačuvajte i dozvolu nadležnog ministarstva koju ste dobili pri kupovini istog...

Nenad Bumbić
Izvor: Travel Magazine

Prvo prijatno iznađenje čeka vas već na graničnom prelazu - jugoslovenski pasoš jedan je od retkih koji će vas uvesti u Azerbejdžan bez vize. Ne dajte se zavarati pričama Azera kako niko ne može da uđe u njihovu zemlju bez vize, a ni informacijama sa sajta našeg Ministrastva inostranih poslova. Nije reč o neažurnosti sajta - čak će vam i u telefonskom razgovoru zaposleni u viznom odeljenju našeg Ministarstva reći kako je viza neophodna i potom vas uputiti na Azersku ambasadu u Beču. Interesantno je da ni oni tamo ne znaju da našim državljanima ne treba viza. Što bi to oni znali?

Sve u svemu, naš pasoš i nije tako mala stvar - osim što vam štedi 50 dolara, spasiće vas i čekanja u redu sa građanima razvijenih ekonomskih zajednica. Naravo, ukoliko sve ovo saznate pre polaska, a ne kao ja - na aerodromu.

Po dolasku u Baku, glavni grad Azerbejdžana, osetićete neki čudni miris i polako ćete shvatiti odakle naziv "Zemlja vatre". Miris potiče od naftnih bušotina koje su svuda oko grada. Srećom, pravo iznenađenje predstavlja šetnja kroz glavnu pešačku ulicu - Nizami koja izgleda kao bilo koja glavna ulica nekog centralnoevropskog grada. Ni zapadne metropole se ne bi postidele prodavnica koje se tu nalaze. Jedino po čemu se vidi blizina Orijenta su neobično velike terase na pomalo oronulim zgradama. Baku duguje svoje arhitektonske lepote naftnim baronima iz druge polovine XIX veka. Tih godina je u glavnom gradu Azerbejdžana vladala prva naftna groznica. Preduzetnici sa svih strana sveta su neprestano dolazili, nastojeći da ugrabe svoje naftno polje, a bogatstva su stvarana preko noći. Između ostalih, i Nobel je stekao veliki deo svog bogatstva upravo u Bakuu, izgradivši dotad najveću rafineriju u svetu.

Naftni baroni, kako ih je narod zvao od milošte, utrkivali su se ko će da sagradi velelepniju vilu, tako da iz tog perioda i potiču zgrade u centralnom delu Bakua. Većina njih krije neku interesantnu priču, a među zanimljivijim je ona o Palati venčanja, u kojoj se i danas sklapa većina brakova u Bakuu. Zgradu je sagradio Muktuzov Muktar. Rođen je u siromašnoj porodici, a njegova životna storija predstavlja ostvarenje sna svakog siromašnog čoveka ondašnjeg Bakua. Međutim, uvek ima nešto što sreću kvari. Iako je stekao basnoslovno bogatstvo, imao je nepopravljiv nedostatak u očima roditelja izabranice njegovog srca - krv mu nije bila plava. No, on je bio uporan i na kraju je, podignuvši velelepnu džamiju u mestu svoje drage, dobio blagoslov njenih roditelja. Nakon nekoliko godina, srećan par je krenuo u obilazak Evrope. U Milanu je novopečena mlada videla zgradu koja ju je do te mere impresionirala, da godinama nije mogla da je izbaci iz glave. Dobri naftni baron je u tajnosti otkupio projekat zgrade, počeo da je zida i napokon je podario svojoj ženi za Svetog Valentina 1912. Bračni par Muktar nije imao dece, tako da je možda i zbog toga Liza osnovala u prelepoj zgradi gotskog stila Školu za siromašnu decu.

Muktar je poginuo 1920. godine opirući se sovjetskoj armiji, a "osvajači" su njegovoj Lizi ostavili samo prostoriju u podrumu zgrade. Godine 1950. gradske vlasti su odlučile da ovaj spomenik ljubavi, velikodušnosti i odanosti koriste kao mesto gde će se mladi parovi venčavati. Druge zgrade, takođe, imaju svoje priče: od fascinantnih, pa sve do tipično komšijsko-nadziđivačkih.

Hodajući niz Ulicu Nizami, polako stižete do Trga fontana, koji je najčešće mesto izlaska mladih Azerbejdžanaca. Kao i drugde u svetu, i ovde su stalno prisutni razni muzikanti, od kojih je najupečatljiviji izvođač ruskih nota sa kaubojskim šeširom...

Tu se nalaze prodavci svakojakih suvenira. Naravno, ukoliko niste spremni da se cenjkajući naslušate priča tipa "pet deca imam hranim" i slično, nemojte da kupujete ovde. Obodi pomenutog trga su puni kontrasta. Na jednom kraju je ekskluzivni, moderni hotel Plaza sa 30 zastakljenih spratova, a na drugom kraju su očuvane zidine Starog grada. UNESCO je 2000. godine stavio Stari grad na listu zaštićenih spomenika kulture. Međutim, kada uđete unutar njegovih zidina, to će vam delovati pomalo netačno, jer ćete, između gomile autentičnih prodavnica tepiha, u uskim krivudavim ulicama videti i predstavništva naftnih kompanija sa "prikladnim" automobilima. Više od polovine ambasada smešteno je upravo tu, a izgleda i većina klima uređaja. Ipak, prodavci tepiha, antikviteta i pokoji nacionalni restoran zaista daju posebni utisak Starom gradu. Ovde možete da vidite i Palatu Širvanšaha iz XV veka. Baku je tada bio prestonica države Širvanšaha, a Azeri i Azerbejdžan nisu ni postojali.

Prva čudna stvar kada uđete unutar kompleksa je cenovnik. Ulaznica staje dve hiljade manata bez slikanja i ako ste student (ali samo iz Azerbejdžana), pet hiljada za nas bogate strance i 10 hiljada ukoliko hoćete da fotografišete. Počevši od 2000. godine preduzimaju se obimni restauratorski radovi, no postavka u okviru same palate je veoma slaba. U nekim prostorijama nema ničeg osim klima uređaja. Izuzev utiska o tome kako je građevina izgledala pre nego što je šah počeo da je uređuje, teško da možete da zaključite kako se živelo u palati. Tokom leta, vodiči kroz ovo zdanje mogu da vam ga ožive interesantnim pričicama. Naravno, iako ćete morati malo da se cenjkate, ipak treba da posetite ovu palatu, a naročito dvorište.

Spuštajući se polako od palate, kroz krivudave ulice koje obnova još nije zakačila, prema Kaspijskom moru, dolazi se do simbola Bakua - Devičinog tornja. Ovu građevinu, takođe, prati legenda o velikoj ljubavi princeze koja je bila suprotna željama njenog oca. Kralj je, naime, želeo da udajom kćeri obezbedi mir sa svojim nadmoćnim susedom. Međutim, u princezinom srcu bilo je mesta samo za ljubav njenog života, a on nije bi "poželjni" mladoženja. Gnevan što je princeza odbila da su uda, kralj je sagradio toranj i naredio da je u njemu zaključaju. Tuga za dragim bila je prevelika i princeza je navodno skočila u Kaspijsko more. Kada bi ovo bilo istina, princeza bi bila u Ginisovoj knjizi rekorda kao najdugovečnija osoba na svetu, budući da je donji deo tornja građen od VII do VI veka pre nove ere. Nakon toga, toranj je u više navrata nadziđivan, te je izgradnja trajala vekovima. Danas je ova građevina visoka oko 30, a prečnik joj je 16 metara. Ima osam spratova koji su povezani uskim stepenicama i poprilično niskim tunelima (njih će se moja glava malo duže sećati). Izloženi eksponati mahom su vezani za sam toranj, a mogu se videti i oružja iz prošlih epoha. Kada napokon dođete do vrha, shvatićete zašto su upravo tu sagradili toranj. Mada mi do kraja ipak nije bilo jasno što Azeri govore: "Kada se popneš na vrh, videćeš koliko je pogled sličan onom na Napuljski zaliv." Da, da... More i grad - tu sličnost prestaje. Biće da gotovo niko od njih nije bio u Napulju. Nisam ni ja, ali ipak... No, da bih bio fer - pogled jeste lep i vredno je popeti se. Inače, oko samog tornja je najveća koncentracija prodavaca tepiha i ostalih suvenira i ovde važi isto pravilo: "Hoćeš da slikaš - plati", tako da fotoaparat ponovo mora u torbu!

Na tornju se odlično uočava promena vodostaja Kaspijskog mora. Kada je počela gradnja, toranj je bio tik uz obalu, da bi posle nekoliko vekova bio malo u moru, a danas poprilično udaljen od istog. Sada je Kaspijsko more 27 metara ispod nivoa svetskog okeana. Nivo drastično varira, tako da je 1978. nivo mora bio -29 metara, da bi do 1995. porastao na -26,5. Od tada je opet počeo da opada do današnjih -27 metara.

Neposredno pored Devičanskog tornja, nalaze se Morski bulevar i veliki park. Ova oblast je, takođe, proglašena spomenikom od nacionalne važnosti. Park je ispunjen kafićima, restoranima, ringišpilima... Na južnom kraju bulevara, na brdu, nalazi se Aleja mučenika (Šehida), a sa druge je velika vladina zgrada. Spomen park poginulim nije nešto što biste želeli da vidite kao turista, ali ako odsednete kod Azera ili, pak, imate među njima prijatelja koga minimalno interesuje politika, definitivno će vas voditi u posetu ovom mestu. Čisto turistički je interesantno obići džamiju koja se tu nalazi, a i pogled na Baku i njegov zaliv je odličan. Mada, zbog neprijatne tišine, venaca i večnog plamena ne verujem da iko tamo može da se oseća prijatno.

No, vratimo se u park. U njemu ćete, šetajući pored mora, videti dok sa kojeg možete da se provozate brodićem i osmotrite Baku iz "vodene perspektive". Tokom plovidbe, čim primete da ste stranac, ponudiće vam celodnevni paket aražman na obližnjim ostrvima - roštilj, obilazak nekoliko naftnih platformi i sve to za samo 30 dolara.

Po povratku sa plovidbe, ako volite "podne obloge", nećete propustiti Muzej tepiha, koji je spolja gladac, a unutra... Uprkos zaista lošem stanju zgrade i opreme, zbirka sadrži neverovatnu kolekciju tepiha koji su čak interesantni i onima koje ova tema potpuno ne zanima (čitaj meni). Kako to piše u zvaničnom vodiču kroz Baku "nekoliko koraka dalje..." (doduše onih od sedam milja) nalazi se zgrada Vlade. Trg ispred nje je, kažu opozicionari, toliko veliki da, koliko god ima demostranata, uvek deluje malo.

Sama zgrada je, istovremeno, impresivna i čudna. Šiljci na vrhu i veliki lukovi u uglovima donekle ostavljaju utisak kao da je reč o stecištu glavnog zlikovca iz nekog polu-horor tinejdžerskog filma B produkcije. Zgradu su sagradili nemački ratni zarobljenici.

Pravi utisak o Bakuu nećete steći ukoliko se malo ne prošetate van glavnih pešačkih zona. Kada sa Trga fontana krenete iza hotela Plaza, iznenada ćete se naći usred malih oronulih zgradica i poprilično prljavih prodavnica azerske brze hrane (doneri, prizvodi od nakislog testa...). Ako se, pak, odvezete mini-busom do nekih malo udaljenih delova grada, sva je prilika da ćete proći pored naftnog polja i završiti u nekom delu grada sa krivudavim ulicama i asfaltom po kome je teško i hodati, a kamoli voziti. Sa druge strane, pri gore pomenutoj vožnji brodom, vidi se koliko se Baku drastično menja usled priliva novca od nafte. Stare zgrade brzo nestaju pod naletom novih modernih objekata. Baku, je dakle, naseobina prepuna kontrasta.

Ako želite da vidite kako izgleda potpuno socijalistički grad - Sumgajt je pravo mesto. Njegova gradnja počela je 1949, u skladu sa socijalističkom vizijom življenja bez kuća, sa zgradama koje više liče na zatvorske, nego na stambene. U vreme SSSR-a, Sumgajt je bio značajan industrijski centar sa razvijenom petrohemijom. Teško da bi bilo koja industrijska zona u našoj zemlji mogla da se poredi sa sumgajtskom po veličini. Danas je, međutim, u njoj teško naći fabriku koja radi, a kompozicije vagona koji i dalje stoje u napuštenim postrojenjima, izgledaju kao da ih je neko samo odjednom ostavio. Veliki broj izbeglica iz Nagorno-Karabaha živi u fabričkim halama. Mnogi su u njima napravili i kuće, a preživljavaju skupljajući metal, tako da sumgajtska industrijska zona izgleda kao scena iz nekog naučno-fantastičnog filma koji opisuje propast ljudske civilizacije u budućnosti.

U Azerbejdžanu se nalazi gotovo polovina svih vulkana blata u svetu, dakle, njih oko 400. Za razliku od onih koji izbacuju lavu, ovi vulkani su bezopasniji... Sem ako niste baš srećni, pa se nađete u blizini malo vatrenije vrste ovih vulkana u "pravom trenutku". Poslednja velika erupcija se desila 2001, kada je vulkan udaljen petnaestak kilometara

od Bakua izbacivao vatru i blato do visine od 300 metara. Gotovo svi vulkani blata su poprilično "miroljubljivi", a jedno od boljih mesta na kojem može da se vidi veliki broj ovih čuda prirode je Gobustan. Ovde se nalazi i najviši vulkan blata na svetu čija je visina oko 400 metara. Ipak, većina ih je visoka svega nekoliko metara. Mesta na kojima ima više vulkana izgledaju nekako vanzemaljski - siva prostranstva sa kupolicima iz kojih izbijaju blato i gasovi. Interesantno je još reći da su mnoga ostrva na azerskom delu Kaspijskog mora nastala usled vekovne aktivnosti ovih vulkana. Čak se i u poslednjih nekoliko godina pojavilo još jedno novo ostrvo.

A kada je reč o životu na visinama, nije loše znati da su planinska područja Azerbejdžana, po svojoj lepoti, rame uz rame sa najlepšim oblastima Alpa.

Međutim, ovi krajevi su veoma nerazvijeni (i dalje se mogu videti sela u kojima ljudi žive bez struje). Standarna turistička ponuda je slaba. Sa druge strane, ovo je super ako ste željni poprilično "netaknutih" planina. Ovde se mogu videti i mnogobrojna jezera, poneki gejzir, a kažu i večni sneg na najvišem vrhu u Azerbejdžanu Bazardizi (4.466m). Ako ne želite da testirate svoje sposobnosti snalaženja u prirodi, vodiči koji znaju samo ruski koštaju oko 30 dolara dnevno (vodiči koji, po pravilu, samo misle da govore engleski, svoje usluge naplaćuju oko 50 dolara). Ipak, preporučljivo je da vam neko pomogne u područijima koja se graniče sa Nagorno-Karabahom. Oko ove oblasti se vodio rat u devedesetim. Primirje jeste na snazi, premda primirje nije isto što i mir, tako da bi vam, ukoliko zalutate gde ne treba, ovo putovanje stvarno večno ostalo u pamćenju.

 

[crvendac_011]

Dopisnica sa planete Azerbejdžan

19. januar 2009.

Dopisnica sa planete Azerbejdžan

Tokom Kurban Bajrama, između Dior i Canali radnje, može da vas zatekne zaklana ovca bez glave, koja visi naglavačke, e da bi sva krv otekla i meso postalo halal. Lično sam, na povratku iz centralnog gradskog muzeja, a između dva japanska džipa, zatekao ovčiju odsečenu glavu, sa sve iskolačenim očima, dlakom i ušima, koju je neko, kao nepotrebnu, odbacio ispred kuće. Tačnije zgrade.

Autor: Zoran Popović
Izvor: B92

Ako se odlučite da pođete na put u Baku, glavni grad Azerbejdžana, mora da imate neka posla sa internacionalnim organizacijama ili trgovinom naftom. Pravih turisti u Azerbejdžanu nema mnogo, obično dolaze u sklopu putovanja kroz nekoliko zemalja Kavkaza, tako da su i štampani vodiči koje možete naći na svetskim jezicima uglavnom “grupni”, retki i nezanimljivi.

Za Baku leti nekoliko standardno dobrih evropskih kompanija (Austrian, Lufthansa...), iz Beograda uvek sa presedanjem naravno, a let i čekanje su dovoljno dugi da, umesto bilo kog vodiča, pročitate čitav, jedva nekoliko stotina stranica dug, roman “Ali i Nino” pisca Kurbana Saida. Ako mu je to ime.

I ako je on zaista autor.

Jer, oko identiteta najslavnijeg azerbejdžanskog romanopisca i dalje ništa nije definitivno jasno. Osim da stvarao početkom veka, koristio nekoliko pseudonima, pisao možda u četiri ruke sa ljubavnicom tokom izbeglištvu u Beču i da je za svog kratkog života, pre nego što je tokom drugog svetskog rata na bizaran način umro, napisao ovu ljubavnu priču o ljubavi pravoslavne Nino i muslimana Alija, u svom rodnom Bakuu, knjigu prevedenu na četrdesetak svetskih jezika, pa i na naš.

Priča je lep okvir za istoriju ovog grada, na prelomu vekova, razapetog između kontinenata, a u vreme prvih naftnih bušotina, početaka emancipacije, ali i neprestanih ratova i surovih uličnih krvoprolića, kojima su Rusi smenjivali Persijance, i obrnuto, u prevlasti nad gradom.

Dok čitate "Ali i Nino" jasno vam je da i danas osnovna pitanja identiteta i istorije nisu rešena – najpre, kom kontinentu Azerbejdžan pripada i to - i bukvalno i metaforično? Azija ili Evropa, niko u Bakuu nije sasvim siguran, iako čine političke napore da se približe starom kontinentu, mentalitet Orijenta pomešan sa nasleđem bivšeg Sovjetskog Saveza je ono što Azerbejdžan udaljava od Evrope vise nego planinski venac Kavkaza.

Da nije ni Azija, ni Evropa, postaje vam jasno čim sletite na aerodrom Hejdar Alijev. (Prema poslednjim propisima, ipak je našim građanima potrebna viza, koja se dobija na samom aerodromu, nakon što savladate čekanje u dugom redu, kao i svi stranci). Ime Hejdar Alijev zapamtite odmah, jer se u Bakuu sve tako zove. Ulice, bulevari, glavne dvorane – od sportskih, koncertnih, kongresnih, shopping centri, parkovi, gotovo sve bitne građevine nose ime “najvećeg sina azerbejdžanskog naroda”, bivšeg i sada već odavno pokojnog predsednika koji je “zaveo red u državi” onda kada je, nakon raspada Sovjetskog Saveza, zemlja bila na ivici haosa i građanskog rata. Ogromni bilbordi sa fotografijama nasmejanog pokojnika na svakom ćošku, podsećaju vas da je Azerbejdžan daleko od demokratske države u poznatom smislu reči.

Nakon njegove smrti, predsednik Azerbejdžana, sada već u drugom mandatu, postao je niko drugi do – njegov sin, koji upravo pokušava (bez većeg otpora u zemlji) da promeni Ustav i sebi dozvoli mogućnost neograničenog broja kandidatura, a time i praktično doživotni mandat.

Ukoliko predlog za reformu ustava ne prođe, to ce biti samo zahvaljujući stranim pritiscima, koji su mnogobrojni, ali prilično neefikasni, jer sve dok Azerbejdžan ima naftu i jedini neruski gasovod u regionu, nema te zapadne zemlje koja je spremna na ozbiljan i otvoreni sukob, a u ime demokratije.

Ipak, ako se to čudo dogodi, ideja političke elite je da rezervni kandidat bude gospođa First Lady, Mehriban Alijeva, druga najmoćnija osoba u Azerbejdžanu, čija lepota, mondenske navike, svakomesečna poseta Parizu, bitno utiče na izgled Bakua. Bez šale.

Jer, kada savladate red pred pograničnom policijom sovjetskih manira na aerodromu Aliev, gde se, iako imate ispravna putna dokumenta i ništa nalik na međunarodnu poternicu vam ne visi nad glavom, ipak osećate kao Stanko Subotić pred moskovskim carinikom, a zatim uputite jedinim autoputem ka gradu (predsednički par se prebacuje helikopterima, putevi po zemlji zato nisu prioritet, ali jeste ovaj ka aerodromu), prođete predgrađa koja lice na ona iz svih sličnih zemalja, stižete u centar grada – taj pseudo napuljski zaliv, sa avenijom nalik na parišku Montaigne, najskupljim radnjama, najluksuznijom robom, najneekološkijim vozilima i zbunjenim Bakuancima koji se tuda kreću.

Ideja gospođe First Lady da od Bakua napravi Pariz, počiva na kozmetičkim zahvatima – između Bulgari, Tiffany ili Brioni radnje, parkirani skupi automobili i lepe jahte u zalivu, ali čim se zađe u srce grada, nalećete na Orijent u svom punom ukusu i mirisu. To je Baku, ta čudna mešavina sovjetskih navika, mirisa Irana i zadivljenosti Evropom, jednostavno koegzistiraju bez većeg problema. Tako ćete, na primer, u ovom gradu moći da kupite odelo koje nosi James Bond, ali ćete u toj po svetskim standardima sređenoj radnji, najnormalnije zateći tetkicu koja u borosanama i plavom mantilu, kad opere pod (ne preskačući cipele mušterija i prodavaca) jednostavno otvori vrata i prljavu vodu prospe pred prolaznike ispred, na ulicu. I tek kad vas jednom ta prljava voda krsti, onda ste dobrodošli u Baku.

U Azerbejdžan ne treba putovati zimi i ako ste osetljivi na priručne kasapske zahteve nad domaćim životinjama, treba izbeći Kurban Bajram. Tada, između Dior i Canali radnje, može da vas zatekne zaklana ovca bez glave, koja visi naglavačke, e da bi sva krv otekla i meso postalo halal, lično sam, na povratku iz centralnog gradskog muzeja, a između dva japanska džipa, zatekao ovčiju odsečenu glavu, sa sve iskolačenim očima, dlakom i ušima, koju je neko, kao nepotrebnu, odbacio ispred kuće. Tačnije zgrade.

Baku je, početkom devedesetih, kada je, raspadom komunističkog carstva, krenula i strahovita kriza, haos i nasilje, pretrpeo još jedan ozbiljan egzodus. Iako nema zvaničnih podataka, osnovano se tvrdi da je oko sedamsto hiljada “starih” Bakuanaca napustilo grad (i zemlju) i iselilo se u svud po regionu i svetu, a da je na njihovo mesto pristiglo oko milion građana iz duboke provincije Azerbejdžana, donoseći sa sobom i svoje navike, način života, relativizovan odnos prema urbanoj sredini, higijeni ili saobraćajnoj disciplini.

Saobraćaj je možda najveći izvor opasnosti u ovom, inače vrlo sigurnom i gotovo crime-free gradu. Neko je jednom napisao da se na Kavkazu vozi kao što se jašu konji, grosso modo – pravo, bez generalne ideje o bilo kakvoj drugoj vrsti sistema – s koje strane se pretiče, ko i kada ima prednost, u kom smeru idu ulice i slično.

Preći ulicu, a ponekad i samo mirno hodati trotoarom, je iskustvo koje preuzimate na sopstveni rizik, zbog sumanute vožnje, bez većeg poznavanja pravila, desetine hiljada ganc novih automobila kojih, zbog niske cene benzina, ima mnogo vise nego pešaka. Pešački prelazi su retki i aproksimativno poštovani, ulica se prelazi tako što se pomolite i uhvatite zalet, pa onda stvarno u ozbiljan sprint, dok automobili, imate utisak, namerno jurišaju ka vama.

Crveno svetlo na semaforu je samo razlog da vozač iza vas legne na sirenu, podsećajući vas da ste uobraženi ludak što poštuje zapadne propise. A sirene su statusni simbol, baš kao i marka automobila – u Bakuu, naime, dozvoljeno je i poželjno instalirati bilo koju vrstu sirene u svoje vozilo.

Najmodernije su one što imitiraju ambulantna kola, zatim brodske sirene, zvuci američkih policijskih vozila, a ima i kreativnih – u ritmu mugama, azerbejdžanske nacionalne muzike. Sve su glasne, i svi ih pritiskaju neprestano, to je deo zvučne kulise ovog inače veoma glasnog grada, gde uz saobraćajnu buku, do trećeg sprata sasvim jasno čujete muziku iz svakog automobila, i to onu za koju bi se zakleli da je sto posto peva Ceca.

Policija, posebno saobraćajna, takođe ima posebne navike. Oni retko napuštaju svoja vozila, u kojima imaju mikrofone, a na krovovima snažne zvučnike. Saobraćaj regulišu tako što strahovito viču na vozače, često grubim i vulgarnim izrazima naređuju da se vožnja ubrza (nikad uspori) i da “onaj što stoji pred pešačkim prelazom odmah da gas, da mu ja ne dođem tamo”, na primer.

U tim situacijama, zaista je dobro ne znati azerbejdžanski, iako je toliko sličan turskom, da se, koristeći naše turcizme, možete sasvim lepo snaći u elementarnim situacijama: čaj, kafa, ćilim, budala, čoban salata i to vam je dosta i za shopping i za posetu jednom od mnogobrojnih i vrlo dobrih restorana, kojih ima u zaista neverovatnom broju. (Ipak, i to ima svoje limite, kada vas neko, na primer, pozove na večeru u ekskluzivni restoran po imenu - “Sline”.)

Hrana je važna, teška, ukusna, ponekad opasna po život, restorana ima naravno najviše nacionalnih, ali i italijanskih, libanskih, turskih, iranskih, kineskih, čak i japanskih sushi barova i irskih pabova, ako vam je želja.

Uz sve odlične poslastičarnice i pekare, nepažljivi turisti nabace nedeljno i po pet kila, jer je hrana sveprisutna, dobro miriše, prosto omamljuje, a odlazak u restorane i night life generalno, jedina je zanimljiva leisure aktivnost koju u ovom gradu nebogatom kulturnim sadržajima, možete da smislite.

 

[crvendac_011]

Čajdžinice u Bakuu i momačke večeri

28. januar 2009.

Čajdžinice u Bakuu i momačke večeri

Deo izlazaka u Bakuu predstavljaju i nezaobilazne čajdžinice, koje su uglavnom u suterenima zgrada, gde pijete čaj, pušite šišu na upljuvane nargile, koje vam je ljubazno dodao nepoznati sused, slušate turbo folk i kapirate sta je dert bez alkohola.

Autor: Zoran Popović
Izvor: B92

Photo: indigoprime

Moja teorija je da su bakterije opijati i da ste jednostavno omamljeni pod naletom istih. Čajdžinice su uglavnom muška zabava, a zanimljivo je da je u Azerbejdžanu, do pre samo desetak godina, prostitucija bila legalna – ali ona muška – dok je ženska, naravno uvek, pa i danas, strogo zabranjena. Iako društvo ex-komunističkog nasledja, gde je emancipacija žene važan faktor, Azerbejdžan je ipak prilično patrijarhalna sredina, žene u ovoj laičkoj, ali ipak većinsko muslimanskoj zemlji, tretirane su bolje nego u Iranu, ali gore nego u Turskoj i devojke iz pristojnih kuća, nemaju šta da traže napolju posle osam sati.

Za uzvrat, momci puno izlaze, druže se, neretko zagrljeni ili držeći se za ruke i iako to nije nikakav izraz gay pride-a, već jednostavna navika “male bondinga” u svim sličnim zemljama, ipak ima jedna ambivalentna dimenzija koja može da zbuni. Uostalom i same čajdžinice u suterenima i podrumima, zovu se “cay club” – č se piše sa tim malim zarezom na dole, i stvarno vam ne treba mnogo pokvarene mašte da u tome jasno pročitate “gej klub”. U njima se, da se razumemo, javno ne događa ništa nepristojno, liberalno ili skandalozno. Ali, ipak.

Ako je noć namenjena samo za momke, ne znači da u Azerbejdžanu nema zabavljanja pre braka. Samo se u Bakuu dejtuje izjutra. I to dosta rano, već oko osam-devet sati. Ako vam se dogodi da iz kuće izbauljate i ranije, u potrazi za cigaretama, koje se švercovane iz Rusije, legalno prodaju na svakom ćošku po ceni od jednog evra za kutiju Marlbora, na primer, vrlo često možete da sretnete doterane devojke u izlasku sa mladim momcima, kako šetaju polu-pustim gradom. Bakuanke su inače lepe i krupne, u najboljem izdanju nalik na Monicu Belucci, međutim s prvim porođajem gravitacija uzima laganu prevlast i od četrdesete je to već neka druga priča.

Ipak, sve se oblače i doteruju vrlo upadljivo – duga kosa, izražena šminka, zlato, lak, štras, štikle, krzno, cipele i tašne su kult i statusni simboli, čak i kada vlasnica nema previše novca, za svoj jutarnji sudar sa momkom, ona je uvek tip-top doterana. To zabavljanje je nevino i potpuno javno, parovi još zgužvani od spavanja (svako u svojoj roditeljskoj kući), uglavnom šetaju kraj mora, drže se za ruke ili pripijeno sede na klupama, ali doba dana valjda svemu daje jedan čedni okvir. To je dosta liberalno ponašanje za ovaj deo sveta, ali nemojte se zavaravati: čak i najemancipovanije Azerbejdžanke retko razmišljaju o seksualnosti pre braka, pa pre nego što se zagledate u neku, ipak prvo dobro preispitajte ozbiljnost svojih namera.

Photo: indigoprime

Azerbejdžan neguje poseban kult mrtvih. Kada neko umre, na ulici ispred zgrade gde je živeo, porodica podigne veliki šator, ulica se blokira, čak i u samom centru grada i tu rođaci, prijatelji, komšije i prolaznici, dođu da odaju poslednju poštu pokojniku, uz čaj, suvo voće i molitvu. Koliko je važan pokojnik, govori i veličina šatora, broj dana bdenja i saobraćajni kolaps koji izaziva. Kada je tetka predsednika Alijeva pre nekoliko nedelja preminula u dubokoj starosti, šator je blokirao četiri ulice u najužem centru i to tokom četiri dana, orkestar sirena se umirivao samo kada se prolazio kraj tog mesta, iz poštovanja, ali i zadivljenosti nad statusom pokojnice. To je jedan od retkih trenutaka u kojima javno vidite muslimanske običaje, Azerbejdžan mnogo polaze na poštovanje jednakosti religija, predstavnici svih verskih grupa su uvek pozvani zajedno na sve javne i zvanične skupove i tu niti jedna veroispovest nema prednost. Tokom nedavnog praznika Ašure, kada konzervativni vernici u mnogim zemljama islamskog sveta sprovode nad sobom čak ozbiljno nasilje, predsednik Alijev je pozvao vernike da doniraju krv bolnicama i time simbolično obeleže krvoproliće mučenika na jedan human i pametan način.

Photo: indigoprime

Azerbejdžanci su inače mirni i nesvadljivi ljudi, koji gledaju svoja posla i uglavnom vas ostavljaju na miru. Ne gnjave čak ni ulični prodavci, niko vam ne prilazi i ne vuče vas za rukav, čak ni kada ste očigledno stranac, s parama spremnim da potrošite na lokalne suvenire. Suveniri su ružni i beskorisni – kopije sablji i drugog drevnog oružja, koje, ako iole vrede i ne možete da iznesete iz zemlje, kineske džidže, babuška lutkice sa likom Osama Bin Ladena, (više zato što je glupavi zapadni turisti traže, nego kao neki politički stav), šubare od jambolije, iste kakve policija nosi i jedino što vredi – ćilimi.

Međutim, i da bi ste neki dobar i vredan tepih izneli iz zemlje, potrebna vam je posebna dozvola, za šta vam je opet, potrebno vreme i mnogo živaca za birokratsku neefikasnost, a i cene nisu popularne. Ukratko, šta će vam ćilim uopšte? Mnogo lakše i dostupnije je poharati neku od mnogobrojnih dvd-cd prodavnica, kojih ima zaista svuda i u kojima se, opet potpuno legalno, po ceni od tri evra po disku, prodaju ama baš svi najnoviji filmovi, serije, kompjuterski programi, muzika sa svetskih top lista, džez standardi, čak i odlična klasika. Prodavci u ovim radnjama govore divan engleski, naučen iz filmova i sa televizije, vrlo limitirani u razumevanju i vokabularu, ipak vam iznenada mogu ispaliti rečenice tipa “Go ahead, make my day”, kad dođete za kasu sa namerom da kupite desetak diskova. Za ostatak komunikacije, nije loše znati barem malo ruskog, ono sa turcizmima je, kao što smo već rekli, vrlo limitirano, ipak, u ovoj zemlji je azerbejdžanski jezik i posebno njegovo pismo, toliko puta reformisano, da je i dalje jedini pravi literarni standard u stvari ruski. S početka veka, naime, Azerbejdžanci su pisali arapskim pismom, pa je uvedena reforma po ugledu na Tursku i prešlo se na latinicu, pa je sa sovjetima i azerbejdžanski počeo da se piše ćirilicom, da bi devedesetih godina, dakle pre manje od dve decenije, ponovo prešli na latinicu. Rezultat je da danas imate ljude koji su funkcionalno nepismeni, iako su završili barem elementarno obrazovanje, a da ljudi iz intelektualnih porodica decu uče ruski. Iako Rusija nije posebno popularna u ovim krajevima, iz jasnih i razumljivih razloga, više je u pitanju prosto tolerisanje i prećutni hladni odnosi, nego bilo šta drugo, sa znanjem samo ruskog možete gotovo normalno da živite ovde.

Photo: indigoprime

Još jedna lekcija iz tolerancije je i sigurnost. Žena noću može potpuno slobodno da šeta, čak i neosvetljenim ulicama, e sad, da li će posle uspeti da se uda, to je već drugo pitanje. Jedina opasnost je da naleti na pacova, ali broj mačaka je toliki, da je pacov u susretu već poglavito mrtav. Pasa, na protiv, nema uopšte. Ili skoro uopšte. Azerbejdžanci kučiće smatraju nečistim životinjama, nemaju naviku ni želju da se susreću sa njima. Može vam se desiti da ugledate brkatog kršnog Bakuanca, od dva metra i stopedeset kila, kako u punom trku beži na drugu stranu ulice pred pudlicom koju šeta neko od mnogobrojnih stranaca, na radu u naftnim kompanijama. Rusi, kojih ovde ima nezanemarljiv broj, uglavnom šetaju pit bulove, ova životinja nije zabranjena i ne postoji nikakav zakon koji vlasnika primorava da je drži na lancu, a izuzetno je popularna kod mnogobrojnih novobogataša, pogledom uprtim ka Moskvi. Paradoksalno, onaj isti kršni Azerbejdžanac, više će u, susretu na ulici, poštovati ovu zver i od nje neće pobeći kao od pekinezera, koga se zapravo čudi i gadi. Pit bul je za njega kao konj, magare ili ovca - beštija za poštovanje. Konjanici su, istina retki, ali nije nemoguće da trotoarom u galopu prođe neki, i to ne pripadnik manjine što skuplja sekundarne sirovine, nego stanovnik susednog sela, što je jednostavno sišao u grad da obavi nešto.

Saobraćajna policija se mršti, ali ne preterano, galop je tolerisan na trotoaru, sve dok ne smeta “normalnom” protoku džipova.

 

[crvendac_011]

Baku, strogo kontrolisani mediji

4. februar 2009.

Baku, strogo kontrolisani mediji

Baku je, generalno, skup grad. Jedan novi manat – što je zvanična valuta, vredi manje više jedan evro. Ipak, u jednostavnijim restoranima možete proći za desetak evra po osobi, bez alkohola, koji je najskuplji.

Autor: Zoran Popović
Izvor: B92

Mrtvi predsednik pozdravlja izlazak iz metroa / Photo: Zoran Popović

Azerbejdžanci imaju svoje vino, glavobolja zagarantovana, dok lokalno proizveden i popularan šampanjac nemojte piti ni za živu glavu. Osim sto ima ukus gaziranog sirupa za kašalj, hemijski sastav mu je naučno nepoznat, i nema tog leka koji može da vas oslobodi muke i migrene, već samo nekoliko minuta nakon konzumiranja. Ovde ljudi piju vodku i to rusku, mada ni lokalna nije za bacanje. A ako vam je baš do vina, ne morate piti najgore francusko stono vino, koje se ovde prodaje kao da je grand cru, susedna Gruzija ima vrlo zanimljiva i iznenađujuće dobra crna vina. Kavijar, po kojem je Kaspijsko more poznato, kupuje se na pijaci i takođe je skup – oko sto evra za sto grama, ali vredi svaku paru. Sveža, krupna ikra ima punoću, aromu i ostavlja neku posebnu slast, dok pucketa pod nepcima. Čuvena švajcarska kozmetika La Prairie, za svoje luksuzne petsto-evra-teglica kreme, kao glavni sastojak koristi upravo kavijar iz Kaspijskog mora.
Koje nije more.
A osim što nije more, je i veoma zagađeno, uglavnom naftom i teškim metalima. Jesetra je uglavnom ukusna, ako izbegnete obaveznu pripremu na ovčijem loju, a proizvodnja kavijara nije previse kontrolisana, ni posebno ekološka. Evropska Unija je ponudila skup, ekološki ispravan i “human” know how za proces izdvajanja ikre, koji je, na duge staze i isplativiji, ali ovo nije zemlja u kojoj planovi na duge staze imaju neku posebnu cenu. Snalažljivost u situaciji, prilagodljivost trenutku odlikuju Azerbejdžan i tu se sličnost sa Srbijom ne završava. Država od oko osam miliona stanovnika, sa glavnim gradom od dva, pokrajinom koja je proglasila nezavisnost, protivno volji vlasti i većinskog stanovništva, a što je dovelo do zatvaranja granice sa Jermenijom i nedobrosusedskih odnosa, samo su neke od stvari koje podsećaju na našu zemlju. Predsednik, sa svojom elitom, već godinama vodi državnu politiku baziranu isključivo na pitanju Nagorno Karabaha (srce puta kolevka Azerbejdžana) i kako ga povratiti pod okrilje Azerbejdzana. Sva ostala pitanja – ekonomska, socijalna ili ekološka, su potpuno nevažna i Azerbejdžanci listom glasaju za svog predsednika u velikoj većini, tako da se strani posmatrači čude otkud potreba vladajućoj eliti, da i pored zagarantovane pobede na svakim izborima, ipak još svaki put i ukrade u proseku po petnaestak posto glasova. Štampa je strogo kontrolisana, nedavno su zabranjeni inostrani mediji – Glas Amerike ili Radio Slobodna Evropa, na primer, uz negodovanje zapadnog sveta, koje je zvanični Azerbejdžan jednostavno ignorisao.

Baku, srce grada / Photo: Zoran Popović

I ako vas politika ne zanima, ako živite svoj život i gledate svoja posla, ne možete ipak da ne primetite strašnu razliku u ekonomskoj moći praktično jedine dve klase koje postoje – ludački bogate elite i svog ostalog stanovništva. Korupcija i nedostatak pravnog sistema su osnovno obeležje azerbejdžanske administracije, zato gledajte da nikada nemate nikakva posla sa policijom. Poznavaoci prilika tvrde da se za radno mesto u ministarstvu unutrašnjih poslova plaća veoma skup ulazni reket, jer je to jedna od najlukrativnijih i potpuno nekontrolisanih grana korupcije.

Istovremeno, uprkos urbanističkom haosu, zbog koga starom srednjevekovnom gradskom jezgru preti izbacivanje sa UNESCO-ve liste svetskih spomenika kulture, Baku nije ružan grad. Na protiv, ostaci nemačke arhitekture, veoma prisutne s početka dvadesetog veka, građanske kuce, lepe fasade i posebno balkoni i krovovi, nisu retki u samom centru grada. Osim toga, komunistički mastodonti se na sistematičan i snalažljiv način prepravljaju, olupane soliterčine oguljenih fasada, nalik na najružniji deo Novog Beograda, “presvlače se” žutim krečnim kamenom, limestoneom, što jeste samo kozmetička i spoljašnja popravka, ali ipak vrlo lepa, ili najlepša moguća, u zadatim okolnostima.

Photo: Zoran Popović

Baku je grad vetra (to mu i ime na persijskom znači), koji neprestano duva s mora, leti čini život podnošljivim, zimi reže kao košava, ali u svako doba godine nosi i veliku prašinu. Novobogataška arhitektura – soliteri, tržni centri, čak i real size piramida po ugledu na onu u Louvre, baziraju se na betonu i staklu. I sve je zato stalno musavo. Zato su u Bakuu obavezan folklor ulične čistačica, koje metlama uzaludno prebacuju prašinu s jedne na drugu gomilu, dok je vetar ne opet ne razduva na sve strane ili perači automobila, koji svuda, pa i u najstrožem centru, iz kofica hladne vode, truleks krpama glancaju limuzine za honorar od jednog do dva evra. Uz ove momke, koji hrabro rade besmislen posao i po najvećoj zimi, ako se odlučite da nekud krenete kolima, prilikom parkiranja će pred vas uvek iskočiti neko da vam ljubazno viče nerazumljive instrukcije za parkiranje, za koje takođe ne postoje pravila, pa nekada imate utisak da je upravo počela nuklearna kataklizma i da su ljudi jednostavno napustili svoja vozila, ostavljajući ih tako – na sred ulice – kao bačene, pa pobegli u atomska skloništa. Strancima nikako nije jasan red u svemu tome, zato i nije preporučljivo voziti kola, taksi su mnogobrojni i dostupni koliko i u Beogradu, samo što nema taksimetara. Ali pazite, nema ni cenkanja! Ovo nije taj Orijent, posao se obavlja tako što uđete u vozilo, kažete gde idete, meditirate u odbrani od udara u nozdrve i uši i jednostavno, kad stignete na destinaciju izvadite onoliko novca koliko ste procenili da vožnja košta. Imajte na umu beogradske cene i to vam je neki reper, da ne ispadnete ni Beg ni cicija. Koliko god da date, ionako vam niko ništa neće reći. Takvi su, neće da se smaraju vama.
Umetnički ili kulturni život, ograničava se na svetski poznatu džez scenu, filharmoniju mladih (iako tu preovladava agresivan pristup interpretaciji, ona sovjetska škola tuče umetnika i instrumenta, pa je odlazak na koncert mladog genija od sedam godina koji praktično prebija klavir dok virtuozno izvodi Rahmanjinova, zapravo zaista jedinstveno iskustvo), zatim likovne umetnosti, posebno fotografiju. Ipak, muzeji su retki, kolekcije nesređene i da bi ste imali pravi uvid, potrebno je da obilazite ateljee mnogobrojnih umetnika, što nije nikakva nemoguća misija. Azerbejdžanci su gostoljubivi i srdačni, rado otvaraju vrata čak i potpunim strancima, dovoljan je samo interes za to što rade i stvaraju.

S druge strane, retko su pozvani kod stranaca u kuću, kada se to dogodi, vrlo su iznenađeni i snebivaju se, a naterati gosta da kaže da li hoće čaj ili kafu je “mission impossible - the final call”, jer “neće ništa”, pa ti nudi, nudi, nudi, jer nešto ipak mora i onda odluči sam. Istim principom, kao i za taksi, jednostavno nalijte gostu to što ste vi ocenili da mu se pije i kvit. Stranci i diplomatska kolonija su ovde ona treća klasa, ako su vladajuća elita bogovi, onda su oni polubogovi, jer zarađuju više, mnogo, mnogo više od prosečnih Azerbejdžanaca. Tako i žive, u izolovanim kolonijama, britanska naftna industrija za svoje zaposlene inžinjere i menadžere i bukvalno ima koloniju, potpuno izolovanu, na brdu iznad grada, u koju se ulazi kada vas propuste kroz rampu, pa onda ugledate niz ulica i redove kuća sa okućnicama, prodavnice, čak i zasebna škola – sve potpuno isto kao u bilo kom drugom, strahovito ružnom, engleskom urbanom predgrađu. Deca ovih ljudi neretko nikada nisu “sišla u grad”, od kontakata sa lokalnim življem znaju samo kućnjake, druže se samo među sobom i ponašaju uopšte dosta primitivno.
Ako me razumete.
Od ostalih umetnosti, pozorišta i opera imaju jednu krupnu manu, a to je – publika. Novobakuanci rado glasno govore, jedu i telefoniraju tokom svakog spektakla ili scenskog izvođenja bilo čega, ulaze, izlaze, šetaju, puše pred vratima i uopšte deluju kao da ih je neko silom doveo na predstavu. Ipak, to nije tako, njihov interes za scenske umetnosti je autentičan i iskren, samo je drugačiji od onog na šta smo navikli i više podseća na atmosferu renesansnih pozorišta, u kojima se jelo, pilo i dralo i na sceni i u publici, pa ako smo dobronamerni, sve to zajedno ima kulturološko istorijski značaj.

Photo: Zoran Popović

Što se tiče praktičnih stvari, tu problema nema, hotela svih kategorija, prodavnica i uslužnih delatnosti ima koliko i u Beogradu. Onih najluksuznije kategorije – čak i mnogo više, kompleks hotela Hyatt, na primer, dovoljno je veliki i dobro opremljen, da su u njemu smeštene čak i neke ambasade.

S druge strane, pravi šarm i jedini autentični interes Bakua su njegove pijace, gde kupujete šafran, ušećereno voće, pistaće iz Nahičivana, čaj ili najsvežije organic povrće koje zapadni turisti u koferima nose kući. Pazite, to nisu sukovi, već klasične “zelene pijace” sa odeljenjima za sir ili meso. E ovo drugo, gde obezglavljene odrane životinje vise naglavačke, preporučujem da preskočite, ali sir i jabuke, na primer, vrede svake pažnje.

Kada krenete van Bakua, dosta ćete se namučiti najpre da izađete iz grada, neprestano se trkajući sa mini-busevima, na standardnim linijama koje povezuju suburbane delove sa centrom, a u kojima su putnici natrpani jedni na druge, a deca položena vodoravno ili ukoso u svaki preostali prazan prostor. Onda vas očekuju gotovo nepostojeći putevi, prašnjave džade kroz pustinju i uprkos svakoj eventualnoj muci i povraćanju koje ovo truckanje redovno izaziva, nikako nikako nikako ne prilazite niti jednom od usputnih toaleta. Nikad. Nikadnikadnikad.

S druge strane, neverovatno prijatni mali usputni restorančići, u gotovo svakom šumarku, gde se jede odličan somun, sir nalik feti, zreli paradajz sa liscem estragona i pije jaki istočnjački čaj, vrede muke. Iako niko ne može da vam garantuje bakteriološku ispravnost takve kuhinje, posebno ne vode, “stručnjaci” tvrde da jedna časa vodke pre obroka garantuje antiseptičnost jela ili barem sigurno pijanstvo, kojim ćete lakše zaboraviti rizik kojem se izlažete.

Plaže zaboravite, ako nećete da obolite od nepoznatih bolesti, ali ekskurzija u planinske delove Azerbejdžana (za šta je neophodan džip), je izuzetno prijatno i iznenađujuće iskustvo.