LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
ATLANTIDA
• Zemlja iza Heraklovih stubova, izuzetne organizacije i napredne tehnologije, prema Platonu, nestala u "jednom strašnom danu i jednoj strašnoj noći"
• Priču o legendarnoj Atlantidi, nestaloj, navodno, pre 12.000 godina, Platon preuzeo od egipatskih sveštenika.
Kroz istoriju civilizacije oduvek su pažnju hroničara, ali i avanturista, privlačile priče o izgubljenim kontinentima i dalekim nepoznatim zemljama. Lemurija, ostrvo Mu-mu, drevna germanska Tula i mnoge druge daleke izgubljene oblasti, ipak su zauvek ostale u senci legendarne Atlantide. Mitsko ostrvo, koje je, navodno, nestalo pre oko 12.000 godina, o kojem su pisali još antički filozofi i mislioci, i posle dve hiljade godina zaokuplja pažnju naučnika, umetnika i pustolova.
More progutalo ostrvo
Brojni istraživači su nadahnuti legendama o Atlantidi pokušali da utvrde fizički položaj ovog "rajskog ostrva". Tokom poslednjih decenija Atlantida je uvek iznova "otkrivana". Jednom je "pronađena" kao Tartesos, između rukavaca na ušću reke Gvadalkivir, drugi put na grčkom ostrvu Santoriniju.
Prvi pisani trag o Atlantidi sačuvan je u dva čuvena Platonova dijaloga koji su nazvani prema Pitagorejcu Timeju i Platonovom ujaku Kritiji Mlađem. Platon Atlantidu opisuje kao državu koja je stvarno postojala u vremenu i prostoru, i koja je bila organizovana na gotovo idealan način.
- Sa druge strane moreuza koji zovete Heraklovim stubovima, ležalo je ostrvo veće od Azije i Libije zajedno, a odatle se tada moglo prevesti do drugih ostrva. Na ovom ostrvu postojala je Atlantida, velika, divljenja vredna kraljevska sila koja je posedovala i druge delove kopna. Iz ovih zemalja vladala je ova sila Libijom do Egipta i Evropom do Tirenije - stoji u Platonovom spisima.
Napisano 25.000 knjiga
Do sada je o Atlantidi napisano više od 25.000 knjiga, prevednih na gotovo sve književne jezike sveta. Sve one, više ili manje, na gotovo identičan način tragaju za korenima izgubljenog kontinenta o kojem je pre dve hiljada godina prvi progovorio Platon.
Najintrigantniji deo spisa velikog grčkog filozofa govori o strašnom kraju drevnog ostrva.
- Ali, potom stigoše strašni potresi i poplave, čitav valjani naraštaj naroda bi progutan, a ostrvo Atlantidu na sličan način proguta more i ono iščeznu tokom jednog jedinog strašnog dana i jedne jedine užasne noći. Zbog toga je i sada more tamo neprolazno za brodove. Sprečavaju to visoke naslage mulja, ostaci potonulog ostrva - kaže Platon.
U daljem toku ove priče govori se o Atlantidi kao zemlji neverovatno raskošne vegetacije, krupnim i lepim stanovnicima, gradovima punim sjaja, a naročito o glavnom gradu koji je odlikovala monumentalna kraljevska tvrđava. čitava zemlja dobila je ime po Atlasu, osnivači dinastije i prvom vladaru koji je postavio, tvrdi Platon, temelje ovog "rajskog ostrva".
- Od Atlasa potiče bogata i poštovana loza, a kako je uvek najstarijem potomku ostavljao kraljevstvo, sačuvalo se kroz mnoge generacije bogastvo kakvo se ne nađe ni u jednom kraljevstvu, niti će se verovatno uskoro tako lako naći. Bili su opskrbljeni svime što im je trebalo. Ostrvo je obilovalo svime što šuma može da ponudi graditeljima, a hranilo je u velikom broju pitome i divlje životinje, pa su ovde u velikom broju živeli i slonovi.
Koreni priče u Egiptu
Platonovi "Dijalozi" u kojima slavni filozof govori o "rajskom ostrvu" nastali su pred sam kraj njegovog života negde oko 348 godine pre naše ere.
Pretpostavlja se, međutim, da kazivanje koje je Platon samo zabeležio potiče od mudrog vladaoca Solona koji je prilikom boravka u Egiptu priču čuo od jednog sveštenika.
Za sve životinje ispaše je bilo u izobilju, čak i za one kojima je trebalo najviše hrane. Zemlja je izdašno rađala, u izobilju je bilo hranljivog korenja, trava, drveća sokova, cvetova i plodova. Sve je to rađalo na ostrvu koje se kupalo u svetlosti Heliosa, božanski lepo i zadivljujujuće. Dok ih je zemlja tako darivala, žitelji izgradiše hramove i kraljevske palate i urediše svu ostalu zemlju.
Platon sa puno divljenja opisuje raskoš i bogatstvo građevina na ostrvu, a naročito kraljevsku palatu.
- Kraljevski zamak unutar akropole bio je uređen na sledeći način: u sredini se nalazio hram posvećen Kliti i Posejdonu, u koji ulazak beše zabranjen. Bio je okružen zlatnom ogradom, i tu beše začeto i rođeno svih deset kraljevskih prinčeva. Ceo hram žitelji behu optočili srebrom, a i zidovi, stubovi i pod behu bogato ukrašeni zlatom. Tu behu takođe zlatne statue boga, prikazanog kako upravlja kočijama sa šest krilatih konja i dodirujući glavom tavanicu.
Hijeroglifi čuvaju tajnu
Grčki filozof Proklus koji je živeo između 412. i 485. godine nove ere, u svojim spisima, tvrdi da je u jednom staroegipatskom hramu pronašao hijeroglife sa zapisima o Atlantidi.
Takav spis, međutim, nikada nije pronađen, a mnogi hroničari tvrde da je ovaj egipatski dokument i dan-danas sakriven u mulju delte Nila ili pod vrelim peskom Sahare.
U istim spisu opisuju se i neke prirodne odlike Atlantide koja je, po Platonu, obilovala geotermalnim izvorima.
- Stanovnici su koristili tople i hladne izvore koji su obilovali vodom čudesnih svojstava i kakvoće. Oko izvora behu podignute zgrade - voda je bila sprovođena u bazene, neki pod vedrim nebom, a neki pokriveni, sa toplom vodom za zimsku upotrebu. Bilo je tu bazena za kraljevski rod, za obične građane, za žene, kao i drugih za konje i ostalu vučnu stoku, i svaki je izvanredno odgovarao svojoj nameni. Otpadne vode su odvođene u Posejdonov lug gde je, zahvaljujući pogodnom tlu, raslo raznoliko drveće neobične lepote i veličine. Voda je zatim kanalima usmeravana prema spoljnom vodenom prstenu kod mostova.
Prevagnulo zlo smrtnika
čuveno Platonov spis govori i o državnoj organizaciji Atlantide koja je imala moćnu vojsku i efikasan upravljački sistem. Osim toga Atlantiđani su imali visoko moralne nazore i bili su veoma pobožni.
- Govorilo se da je silu takve veličine i nazora sam Bog namenio toj zemlji, zbog sledećih razloga. Kroz niz ljudskih vekova, sve dok je božanska priroda delovala u njima, oni su poštovali zakone i voleli svog božanskog pretka. Imali su uzorna moralna shvatanja i odlikovali su se blagošću i promišljenošću u teškim danima. Osim valjanosti, sve drugo su smatrali manje važnim i sa ravnodušnošću, kao teret, nosili svu onu silesiju zlata i bogatstva kojima su raspolagali. Nisu se opijali svojom raskoši, već su je shvatali kao ishod zajedničke dobre volje i trezvenog života. Zahvaljujući takvom načinu života i delovanja, uspevalo im je da srećno žive. No, kako je udeo božanskog u njima s vremenom nestajao, i kako se ovaj udeo često i mnogo mešao sa smrtnim, ljudska priroda dobiprevagu i oni postadoše zli, nesposobni da lako nose svoje bogatstvo. Oni, pak, koji nisu bili u stanju da prepoznaju vrednost života usmerenog prema božanskom, činjaše se sebi samima utoliko sjajnijim i srećnijim ukoliko su sve više postajali opsednuti strašću za dobitkom i moći.
I Bog nad bogovima Zevs, koji vlada po večnim zakonima, odmah uvidevši u kakvom se bednom stanju nalazi taj nekada tako dobar narod, odluči da ih kazni...
Vekovna potraga bez rezultata
• Otkrićem Amerike i razvojem nauke i filozofije u vreme renesanse, došlo do pravog buma u potrazi za nestalom zemljom
• U periodu, takoreći, tragikomičnih istraživanja, Atlantida "pronalažena" čak i Švedskoj, Italiji, Južnoj Africi
• čuveni arheolog Hajnrih Šliman, koji je otkrio Troju, vratio se Platonu
Posle Platonovog spisa, o Atlantidi se gotovo hiljadu godina ćutalo. Mračni Srednji vek nije imao milosti prema grčkim i rimskim filozofima koji su smatrani paganima i čija su dela spaljivana. Crkva, a naročito Sveta inkvizicija nije dozvoljavala nikakve priče koje ne bi imale svoje uporište u Bibliji.
Tako je sve bilo do početaka humanizma i renesanse, odnosno velikih geografskih otkrića.
Kamen temeljac postavlja čuveno putovanje moreplovca Kristifora Kolumba koji je 12. oktobra 1492. otkrio američki Kontinent. Tada počinje ponovo interesovanje za dela grčkih mislilaca, a prvi među njima svakako je bio Platon i njegova razmišljanja o "rajskom ostrvu".
Tajna monaha Atanazijusa
Najpre je Španac Francisko Lopes de Gomara prvi napisao istoriju novootkrivenih zemalja i ukazao 1553. godine na iznenađujuću potvrdu Platnovog predviđanja u pogledu topografije zapadnog Atlantika. On je smatrao da bi novi kontinent Amerika mogao da bude drevno ostrvo Atlantida. Ovom shvatanju uskoro su se pridružili mnogi drugi mislioci toga vremena čija su shvatanja samo doprinela popularizaciji najveće misterije čovečanstva.
čuveni filozof Frensis Bekon je u svom delu "Nova Atlantida" označio današnji Brazil kao onaj kontinent o kojem je pisao Platon. Janus Joanes Birherov takođe se složio sa Bekonom i izrazio uverenje da je Brazil u stvari drevno "rajsko ostrvo". Interesantna je i teorija jezuitskog monaha Atanazijusa Kirhera koji je 1665. godine objavio da su vrhovi planina Azorskih ostrva u stvari potonula Atlantida.
Dan - danas je misterija kako je ovaj priučeni monah uspeo da nacrta zapanjujuće dobru kartu ostrva kada mu nisu stajali, u to vreme, na raspolaganju moderni metodi merenja profila morskog dna.
Presudila kometa
Renomirani okeanograf Hans Peterson u svom delu "Atlantida i Atlantik" kaže:
- Odgovor na pitanje u kojoj meri je zaista postojalo ostrvo Atlantida, sam po sebi ne bi smeo da bude odričan kao što ne bismo smeli isključiti mogućnost prirodnih katastrofa.
On se, takođe, priključio grupi arheologa koja tvrdi da je udar nekog kosmičkog tela prouzrokovao potop i nestanak Atlantide.
Savremeni hroničari tvrde da treba ceniti njegovu intuitivnost pri korišćenju i prilagođavanju Platonovog teksta koji mu je bio jedini putokaz.
Dok je Kirher zahvaljujući vernoj interpretaciji teksta postigao zapažene i trajne rezultate, drugi istraživači odlutali su na krive puteve, jer su sa Platonovim spisima postupali previše svojevoljno. Tako je započelo tragikomično poglavlje u istraživanju Atlantide.
Olaus Rudbek pronašao je Atlantidu u Švedskoj, a Bartoli u Italiji. Georg Kaspar Kirhmajer smestio je u Južnu Afriku, a Silven Bejli na drugi kraj sveta kod Špicberških ostrva. Delil de Sal dao je prednost kavkasko-jermenskoj visoravni. Ber je tipovao na Malu Aziju, a Leo Frobenijus smatrao da Atlantidu treba tražiti u Africi.
čuveni arheolog Adolf Šulten identifikovao je Španiju kao bivše ostrvo Atlantidu i označio centar ovog poluostrva kao pravu Posejedoniju.
Drugi su, pak, u severnoafričkom planinskom lancu Atlas tražili putokaz za svoju Atlantidu.
Snimci iz satelita
Istraživač čarls Berlic se u svom delu "Bermudski trougao" osvrnuo na špijunska istraživanja aviona i kosmičkih letelica koji su snimili neobične građevine na dnu Atlanskog okeana.
- Otkrivene su podvodne konstrukcije koje deluju kao masivne građevine sastavljene od divovskih blokova. One začuđujuće podsećaju na kamene građevine iz vremena pre Inka u Peruu ili na kiklopske zidove Minojske Grčke.
Ipak, bilo je i onih koji su se čvrsto držali Platonovog teksta, a među njima je bio i čuveni Hajnrih Šliman, arheolog amater koji je otkrio Troju.
Njegov unuk Paul Šliman 20. oktobra 1912. objavio je ulistu "NJujork ameriken" članak o navodnom nasledstvu koje mu je pripalo od slavnog dede.
Naslednik je tvrdio i da je dobio jednu bronzanu šolju koju je Šliman našao zajedno sa veličanstvenim "Prijamovim blagom". Iznenađenje je bilo u tome što je na toj šolji stajao feničanski natpis "od kralja Kronosa od Atlantide".
Ronici otkrili bedem
Arheolog Menson Valentajn je 1968. godine zajedno sa roniocima Žakom Mejolom, Haroldom Klajnom i Robertom Engouvom otkrio takozvani "Bimini bedem". Bio je to svojevrsni pločnik od pravilnih i mnogougaonih kamenova koji su bili tako formirani i tačno prilagođeni da su bez sumnje činili veštačku strukturu.
Mlađi Šliman je, takođe, rekao da je slične vaze sa glavama sove Šliman video i u zbirkama Luvra. Iz svega toga je Šliman mlađi razvio svoju teoriju pri čemu je "dodao" još dva staroegipatska papirusa na kojima je navodno pisalo da je Egipat bio kolonija Atlantide.
Sve ovo probudilo je veliko interesovanje čitavog sveta, ali pravih dokaza i tragova i dalje nije bilo.
Posebno preduzimljivim i uspešnim pri rasvetljavanju zagonetke Atlantide pokazali su se francuski istraživači. Među njima zaslužuje posebno priznanje učeni opat Morije. On se okrenuo, do tada, potpuno zaboravljenoj, prirodno-naučnoj strani problema i u svoja četiri argumenta sročio uverljive osnove za realno postojanje Platonovog ostrva.
Meteor ubica
Vredna su, takođe, i istraživanja Luisa Spensa. On je na osnovu nalaza lave iz katastrofe koja je uništila Atlantidu datirao taj događaj na najviše 13.000 godina unazad. Veoma je značajno i delo objavljeno 1939. godine "Senka Atlantide" Aleksandra Bragina. On je tvrdio da je Atlantida bila uništena usled udara komete ili meteora i da je ova katastrofa istovremno izazvala opšti potop.
Arheolozi se i danas sukobljavaju sa onim delovima Platonovog teksta iz kojeg proizilazi da je na Atlantidi pre 12.000 godina cvetala civilizacija zadivljujuće visokog nivoa.
Jedinstven kontinent
Istoričar Ignacio Dineli je u delu "Atlantida, prepotopski svet" izneo teoriju po kojoj su Evropa, Afrika i drevna Atlantida bili spojeni kontinenti po kojem su slobodno mogle putovati životinjske i biljne vrste. Tada nije bilo Golfske struje, tvrdi on, koja danas zagreva Zapadnu Evropu i omogućuje blagu klimu.
Oni u podacima o mnogoljudnom stanovništvu i fantastičnoj lepoti kraljevskih palata ne vide ništa više od prepoznatljivih mitskih preterivanja i bajkovitih detalja koji čitavu priču čine neuverljivom. Pri tom, previđaju realističan opis zapadnoatlantske topografije koji dokazuje da je u pitanju priča suštinski istinitog sadržaja.
Odbojnost arheologije prema Atlantidi počiva na jednom opšte prihvaćenom naučnom učenju - isključeno je da je pre 12.000 godina postojala tako visoka civilizacija kakvu nam opisuje Platon.
I dan-danas gleda se na rimsko-grčku antiku kao na temelj najnaprednije civilizacije. Zato je mnogima neprihvatljivo da je gotovo 10.000 godina pre Atine i Rima postojala država na čijoj bi organizaciji pozavideli mnogi i danas. Arheolozi zaboravljaju da su pre rimskog carstva i helenskih državica postojali i drevni Egipat, stara kultura Mesopotamije, Minejska civilizacija na Kritu, drevna carstva Kine i Indije.
Golfska struja ključni dokaz?
• Neobjašnjivo kretanje prirodnog fenomena - Golfske struje, za mnoge istraživače je dokaz da je nekada, između Amerike i Evrope, postojala prepreka - veliko ostrvo
• Savremena istraživanja okeana pokazala da postoji veliki podvodni plato, viši od dna za oko tri kilometra, čiji su vrhovi današnja Azorska ostrva
Mnogi istraživači istorije Atlantide kao krucijalni dokaz postojanja ovog ostrva navode putanju Golfske struje. Ova najmoćnija morska struja, zahvaljaujući kojoj zapadna Evropa ima blagu klimu, izvire u Meksičkom zalivu, ide preko Atlantika da bi potom, iz neobjašnjivih razloga naglo skrenula na sever, prateći zapadnoevropsku obalu.
"Naglo skretanje" Golfske struje mnogi klimatolozi objašnjavaju krupnim geotektonskim poremećajima u dalekoj Zemljinoj prošlosti. Pristalice postojanja Atlantide tvrde, međutim, da je za putanju ove morske struje odgovorno veliko kopno odnosno - Atlantida.
Gde je ostrvo Iks?
Istraživač Oto Muk u svom popularnom delu "Tajna Atlantide" naučnim metodama dokazuje postojanje "rajskog ostrva", između ostalog i kroz klimatske odlike severnog Atlantika.
- Odmah posle napuštanja američke istočne obale, današnja Golfska struja nabuja na zavidnu širinu od šest do osam stotina kilometara. Dakle, da bi zadržala struju, prepreka je morala imati dužinu od osam stotina do hiljadu kilometara, mereno popreko u odnosu na smer strujanja. Golfska struja teče, grubo uzveši, prema istoku, stoga se zapreka, verovatno pružala u smeru sever-jug. Bila je to džinovska grba, koja se sa morskog dna dizala sve do površine mora i štrčala iznad nje. Koliko je bila široka ne može se sasvim tačno odrediti - piše Oto Muk i dodaje: "Uprkos tome, možemo da kažemo - oko hiljadu kilometara duga, možda četiri stotine kilometara široka, sezala je do preko tri hiljade metara dubokog morskog dna, pa mora da je imala zapreminu od oko milion kubnih kilometara".
Današnji Atlantik
Današnji Atlantik je džinovski basen dužine 16 hiljada kilometara i oko pet i po hiljada kilometara prosečne širine. Pokriva površinu od blizu 100 miliona kvadratnih kilometar i sadrži 350 miliona kubnih kilometara vode, ukupne težine koja prevazilazi tri triliona tona. Samo jedan deo ove nezamislivo velike količine vode sudeluje u prirodnom fenomenu poznatom pod imenom Golfska struja.
Nemoguće da je takva masa zemaljske materije netragom nestala, pretvorivši se u prah. Negde mora da postoje još prepoznatljivi ostaci, i to nigde drugde nego na dnu atlantskog korita, ispod površine kojom sada protiče Golfska struja. Zato je važno šta okeanografi imaju da nam kažu o profilu dna Atlantika. Oni su jedini u položaju da nam pruže egzaktan i iscrpan odgovor.
Kasnija podmorska istraživanja potvrdila su Mukovu hipotezu o atlantskom dnu.
Danas se na svakom globusu ili karti sveta može videti čuveni Atlantski greben koji je na nekim kartama poznat i kao Delfinov greben.
Ovaj greben nadvisuje morsko dno u proseku za dve hiljade i sedamsto pedeset metara. Na određenom mestu - otprilike na trideset stepeni zapadne dužine i četrdeset stepeni severne širine, on se proširuje u neobičnu, zagonetnu formaciju koja izgleda poput džinovske pomorske visoravni. To je svojevrsni, veliki potonuli kopneni masiv.
Složen profil morskog dna
Dubinske vrednosti Atlantika i na osnovu njih složen profil morskog dna, predstavljaju za okeanografe omiljenu temu još od 80-ih godine 19. veka. Veliki napori su uloženi u cilju njegovog istraživanja uz potrošnju velikih novčanih sredstava. Sva istraživanja potvrdila su ranije hipoteze o velikom kopnenom grebenu koji je po tvrdnjama istraživača Atlantide - potonulo rajsko ostrvo.
Iz njega štrče šiljati vrhovi iznad morske površine - Azorska ostrva. Neki od ovih vrhova, kao na primer Piko Alto, dostižu visinu od šest hiljada metara, računajući od morskog dna. Neki su aktivni, drugi su ugašeni vulkani.
Kada se govori o vremenu, kada je potonula Atlantida i tu se istraživači ove mistrerje uglavnom slažu - pre 12.000 godina. Na to, po njima upućuju mnogi zaključci. Oto Muk tvrdi da je ostrvo, on ga je nazvao Iks, koje se preprečilo Golfskoj struji u Atlantiku, postojalo krajem kvartara ili diluvijuma, što je bilo oko 10.000 godina pre nove ere.
U Platonovom spisu stoji da je misteriozni kontinent potonuo pre deset hiljada godina. Muk tvrdi da se i drugi detalji modernih istraživanja poklapaju sa antičkim spisima.
- Platonovo kazivanje sadrži deo koji omogućava približno određivanje položaja Atlantide: "...ležalo je pred morskim tesnacem koji vi zovete Heraklovim stubovima jedno ostrvo veće od Azije i Libije zajedno, a odatle se moglo prevesti do drugih ostrva, i sa njih na celo kopno nasuprot ostrvima koje je okruživalo more...". Još bitnija je izjava da se sa velikog ostrva moglo preći na druga, a sa ovih dalje na velikog kopna na Zapadu. Sa sigurnošću se može reći da je ovde reč o Bermudskim i Bahamskim ostrvima, današnjem zapadnoindijskom arhipelagu i o Americi - kaže Oto Muk.
On dodaje da je ovaj svet-ostrvo bio tada verovatno veći, jer i južna Florida predstavlja ostatak velikog kopna.
Legende američkih Indijanaca
- Iz toga proizilazi da je Platonova Atlantida morala biti smeštena između Evrope i karipskog ostrvskog luka, otprilike na geografskim širinama Španije.
Izraz "Heraklovi stubovi" (Gibraltar) ukazuje na to da je Atlantida ležala u neposrednoj blizini Evrope, odnosno u istočnom Atlantiku. Atlantida se sa svojim ostrvima pružala i prema Srednjoj i Severnoj Americi i dolazila u vezu sa tadašnjim narodima. U tome se slažu sve legende srednjeameričkih i indijanskih naroda. Gde su, međutim, preostala ostrva u istočnom Atlantiku koja su se nalazila u visini Španije? U samom azorskom području - dok se dalje prema Zapadu nižu ostrva bermudsko-bahamskog područja, uključivši Portoriko, Kubu i najzad samu Ameriku.
Najužasnija noć
Oto Muk u "Tajnama Atlantide" tvrdi da je potonuće ovog drevnog ostrva najveća kataklizma u istoriji čovečanstva.
- U svakom slučaju u čitavoj dramatičnoj istoriji čovečanstva nije bilo većeg ni užasnijeg događaja od ove katastrofe pre okruglo 12 hiljada godina.
Kada govore o veličini ostrva istraživači Atlantide podsećaju na Platonovu rečenicu da je ona bila veća od Azije i Libije zajedno.
- Platonova Azija je u našem današnjem shvatanju geografskih pojmova, u stvari Mala Azija, a Libija je onaj, antici poznat deo Severne Afrike. Ova sumarna Platonova procena veličine Atlantide teško bi mogla biti od neke pouzdanije koristi. Pa ipak, iz nje možemo barem približno zaključiti da je u pitanju bilo zaista veliko ostrvo - piše u "Tajni Atlantide" Oto Muk. - Važnije je međutim, da je ovaj uopšteni Platonov navod upotpunjen jednim tačnijim - u delu gde se spominje Velika ravnica na jugu ostrva, površine tri sa dve hiljade stadija. Šest miliona kvadratnih stadija jednako je površini od 200 hiljada kvadratnih kilometara. Ako uzmemo da je ova ravnica iznosila otprilike polovinu ukupne površine ostrva, dolazimo do vrednosti od 400 hiljada kvadratnih kilometara površine ostrva.
Jegulje znaju tajnu
• Hiljadama godina mlade jegulje putuju Golfskom strujom ka evropskim rekama gde provode nekoliko godina, a zatim se vraćaju u Sargasko more da se pare
• Neobjašnjivo i fatalno ponašanje jegulja, istraživač Oto Muk objašnjava nekadašnjim postojanjem velikog ostrva koje je Golfsku struju vraćalo ka Meksičkom zalivu
Sve nestalo u jednom danu: Srednjovekovna vizija propasti Atlantide
Pošto su svi fizički ostaci nekadašnjeg "rajskog ostrva" potonuli, istraživačima Atlantide preostaje da za dokazima tragaju na drugim mestima - često tamo gde se najmanje nadaju.
Oto Muk u "Tajni Atlantide" tvrdi da je ono što je čovek zaboravio, ostalo trajno u sećanju jedne životinjske vrste koja svedoči o istoriji Atlantide. Po njemu ključni dokaz je u - jeguljama.
Opasan put
- Evropske jegulje poseduju svoju tajnu, a ona je najprisnije povezana sa potonulim ostrvom Atlantidom. One su sputane jednom, na izgled besmislenom navikom, koja se kao nasledni prisilni instinkt prenosi sa generacije na generaciju - naime, da dva puta u životu, preplivaju čitav veliki basen Atlantika.
Jednom kao šibica duge providne male jegulje, a kasnije, još jednom, kao odrasli polno zreli mladenci.
Bolje pamte od čoveka
- Jegulje izgleda imaju duže i bolje sećanje od čoveka. Kopno na istoku za njih nije iščezlo. Svaka, mlada prozirna jegulja, svaki od zelenih i smeđih mladunaca, predstavlja nemo svedočanstvo nekadašnjeg postojanja Atlantide - piše Oto Muk.
Ovaj običaj ne samo da je na prvi pogled besmislen - jer se ne može pronaći nijedan ubljedljiv razlog za takvo neobično ponašanje - već je takođe i vrlo opasan za održanje vrste jer na tom putu jegulje susreću mnoge grabljivice i prepreke koje ovo putovanje čine gotovo nezamislivim.
Američke jegulje se mreste u zapadnom, a evropske u istočnom delu Atlantika. Iz oplođene ikre izmigolji se sitan, gotovo proziran riblji podmladak u kojem se odmah budi ona tajanstvena čežnja za slobodom. Male jegulje postupno vijugaju iz gustiša algi Sargaskog mora gde ih preuzima Golfska struja u svoj topli tok kojim one, uspešno se snalazeći putuju ka zapadnoj Evropi. Ovo putovanje traje tri godine i za to vreme jegulje od gotovo mikroskopskih, prozirnih organizama, rastu u velike primerke. Pred samom zapadnoevropskom obalom jegulje se dele u dve grupe - muške i ženske.
Sargasko more
Život jegulja počinje u šumama algi i morske trave Sargaskog mora, područja tople vode veličine srednje Evrope, zapadno i jugozapadno od Azorskih ostrva. Okupljene u masi usled sporih strujanja, u ovoj oblasti ljuljaju se beskonačne količine algi - džinovsko rastinje od trista metara dužine.
Muške jegulje ostaju u slanoj vodi dok ženke, mimo svih pravila logike, idu ka ušćima slatkovodnih reka. Plivaju uzvodno, prelaze prirodne i veštačke prepreke, često skakuću i po suvom tlu. Naredne dve godine mužjaci su odvojeni od ženki. Sa pet godina jegulje postaju polno zrele i tek tada se odvojena jata ponovo sreću. Na ušćima reka u more mužjaci dočekuju svoje ženke, i zatim zajedno kreću natrag u svoj "zavičaj", centralni deo Atlantika - Sargasko more.
Jegulje tada plivaju na većoj dubini. Kreću se u smeru hladne morske struje koja je direktno ispod tople Golfske. Na tom putu nazad jegulje nemilosrdno napadaju delfini, ajkule, galebovi i sve druge vrste morskih grabljivica. Desetkovane jegulje stižu na konačno odredište gde se obavlja dugo očekivano parenje. Tada sledi smrt roditelja i izlazak mladog legla koja odmah počinje novu seobu.
Ova priča nesvakidašnja čak i za neobičan svet faune, ponavlja se već hiljadama godina, a da niko od biologa nikada nije mogao da nađe razumno objašnjenje za ovu, često samoubilačku "misiju" zmijolikih riba.
Odovore na ova pitanja deo istraživača fenomena jegulja vide u postojanju Atlantide. Po njihovom mišljenju na zapadne obale drevnog ostrva udarala je Golfska struja. Ona se okretala glavnom masom za 180 stepeni prisiljena da krene u veliki vrtložni, kružni tok. Tako je na istoku dodirivala rekama bogatu Atlantidu, a na zapadu, slatkom vodom ništa manje bogate Srednju i Severnu Ameriku.
Ovaj strujni vrtlog, smatra Oto Muk u "Tajni Atlantide", predstavljao je životni prostor jegulja pre velikog tektonskog previranja Zemlje na kraju epohe diluvijuma, koji se završio potopom Atlantide.
Na ovaj životni prostor jegulje su bile prilagođene i svojim načinom života. Nije trebalo da čine ništa drugo nego da se prepuste vrtlogu Golfske struje, koji ih je stalno nosio.
- Nosio ih je iz slane u slatku vodu i obrnuto. Nije nipošto čudno da se jedna riblja vrsta, koja je izabrala ovaj životni prostor i njegove udobne mogućnosti kombinovanja slane i slatke vode, specijalizovala u tom smislu da njene ženke mogu da polno sazru samo u njima lako pristupačnoj slatkoj vodi - piše Muk i dodaje. - Sigurno da je ova "slatkovodna veza" bila tada korisna i bezopasna za jegulje sve dok je njihov životni prostor na relativno bliskom odstojanju imao i slanu i slatku vodu. Ova pretpostavka odgovara vremenu pre potonuća Atlantide. Danas, međutim, više nije tako i zato je život jegulja - velika naučna zagonetka.
Muk smatra da je Sargasko more, opkoljeno Golfskom strujom, skrivalo u lavirintu rastinja i algi, jegulje za vreme parenja. Ono je bilo i grobnica ostarelih riba i rodilište novih naraštaja.
Loše nasleđe instinkta
- Spora topla struja slane vode nosila je mlade jegulje unaokolo oko algama bogatog Sargaskog mora.
Kada je prozirnim sićušnim ribicama pretila opasnost, nudio im se udoban i siguran zaklon, gde su se mogle skloniti dok ne prođu grabljivice. Ista struja nosila je mladunčad koja je polako rasla do bližih i daljih ušća zapadnih i istočnih reka. Tamo se u jeguljama ženskog pola budio nagon prema slatkoj vodi.
Počelo sa Aristotelom
Fenomen seoba jegulja interesovao je čoveka od davnina. Prvo se tim problemom pozabavio Aristotel, ali ni čuveni grčki erudita nije mogao da nađe zadovoljavajuće objašnjenje.
Kretanje jegulja je najbolje proučio kartograf Janus Šmit, ali ni on nije mogao da nađe odgovor na ovo nerazumljivo i instinktivno ponašanje.
On ih je mamio da uplivaju u rečna ušća, da uzvodno slede donje tokove i tako prodru dublje u kopno - u sredinu gde su bile sigurne od svojih glavnih neprijatelja. Uz to, one su same bile grabljive ribe, sposobne da se brane čim su izgubile zaštitu nevidljivosti koja im je, dok su bile prozirne mlade ribice, pružala jedini način samoodbrane.
Muk kaže da je kružni tok života jegulja bio presečen prestankom postojanja vrtložne Golfske struje, odnosno Atlantide.
- Ovo što se sada događa sa jeguljama samo je loše naličje jedne zavisnosti od duboko usađenog instinkta.
Instinkt se ne može naučiti. Instinktu se jegulje pokoravaju još od doba krede. One ne slute da Atlantida više ne postoji, da je prekinut vodeni prsten oko Sargaskog mora. čak i kada bi to znale, ne bi više mogle da izmene urođen kružni tok svog života.
Kao i nekad, mlade jegulje moraju da se poveravaju toploti i transportnim prijatnostima Golfske struje.
Ona ih, međutim, više ne nosi oko njihovogzajedničkog miljea od sargaskih vodenih prašuma, već ih odnosi put dalekih, opasnih tokova, sve tamo do obala Evrope i njenih reka.
Mitski vulkan Atlas
• Niko do danas nije objasnio kako je Atlantski okean dobio ime, dok istraživači to navode kao dokaz za postojanje Atlantide
• Devet Azorskih ostrva predstavljaju vrhove planina nekada velikog ostrva - tvrdi istraživač Oto Muk
• Priča o grčkom i rimskom bogu Atlasu - Atlantu
Kao što je Indijski okean nazvan po Indiji, a Severni ledeni okean po večitom ledu, Atlantski je dobio ime po drevnom kontinentnu Atlantidi, tvrde zagovornici hipoteze o postojanju gigantskog prepotopnog ostrva visoke kulture i napredne tehnologije.
Ključ razumevanja ove velike misterije koja zaokuplja istraživače hiljadama godina je u osnovi reči Atlantida. Najsvestraniji i najozbiljniji istraživač ove milenijumske zagonetke Oto Muk kaže:
- Atlantida, potonulo ostrvo, po njemu nazvan okean, njegov narod Atlantiđani, imaju zajednički mitski simbol: džina Atlanta, nosača neba. Zovu ga još i Atlas, na grčkom i latinskom, a to su samo naizgled dva različita imena. Genitiv Atlasa na grčkom je Atlantos, iz čega se vidi poreklo naše reči Atlant. U imenu mitskog džina leži ključ za razumevanje atlantidske kulture - smatra Muk.
Ostrvo visoko kao Mon Blan
O korenu reči Atlas dosta može da pomogne i antički istoričar Herodot. On u svom putnom dnevniku opisujući današnje severozapadne prostore Afrike, priča o planinskim grebenima na tom području.
- ...Posle deset dana hoda nailazi se na jedan brežuljak od soli i vode, i oko njega isto tako stanuju ljudi. Ovaj brežuljak od soli nalazi se pored planine zvane Atlas. Ova planina je uska i sa svih strana okrugla, i pričaju da je toliko visoka da joj se vrhovi ne mogu ni da vide, jer su uvek i zimi i leti, obavijeni maglom i oblacima. Tamošnji stanovnici pričaju da su to nebeski stubovi, i da su oni dobili ime po toj planini, jer se zovu Atlanti...
Herodot ovde zapravo govori o planini Visoki Atlas, koja se i danas tako zove i koja ima dva vrha preko četiri hiljade metara.
Ovo ime planina je dobila zbog svog impozantnog utiska na posmatrače, a po pra-planini Atlas koji je nekad i okeanu dao ime, smatraju zagovornici Atlantide.
Tragovi u "Odiseji"
U prvom pevanju "Odiseje", najstarijem sačuvanom pismenom predanju, govori se o čarobnom carstvu Ogigiji i o nimfi Kalipso, koja je bela ćerka džina Atlanta:
"...Na ostrvu tome šumovitom boginja živi, zlopakog Atlanta ćerka, on poznaje dubine morske svekolike,a sam i stubove dugačke drži štono nebo od zemlje razdvajaju..."
- To ime je bilo preuzeto od njega i prešlo na visoku afričku planinu kada je pra-Atlas potonuo u Atlantik - sa njim i ostrvo i sve što je ono nosilo. Dokaze o ovome nalazimo na oskudnim ostacima nekadašnjeg velikog ostrva - Azorima - tvrdi Oto Muk.
Po njemu devet Azorskih ostrva predstavljaju iznad vode štrčeće vrhove najviših planina podmorskog masiva koji je nekad bio Atlantida.
Na jednom od ovih ostrva, po imenu Piko, uzdiže se još i dan-danas planina Piko Alto "Visoki vrh", na dve hiljade i trista metara iznad mora. Ako se računa i dubina nestalog tla, sa oko tri hiljade metara, onda se za nekadašnji vrh dobija visina od pet hiljada i trista metara, što je za oko pola kilometra više od najvišeg vrha Evrope Mon Blana.
- Zamislimo planinskog džina veličine Mon Blana i preselimo ga u mislima na strme obale suptropskog ostrva i evo nam otprilike slike kakva bi se ukazala praistorijskim moreplovcima kada su sa divljeg, varvarskog kopna na istoku prispeli do blaženog ostrva. Božansko brdo moralo je zaista da izgleda kao da se iz zapenušanih talasa uzdiže sve do nebeskog carstva.
Žrtveni oltar
Po uzoru na magmu i oganj iz vulkana Piko Alto, mnogi narodi su na vrhu svojih piramida imali vatreni oltar. To se naročito odnosi na Acteke koji su na vrhu piramida imali žrtveni oltar, gde su najpre ubijali, a potom spaljivali žrtve koje su prinošene njihovim bogovima.
Kao i u opisu severozapadno-afričkog Atlasa, i njegov vrh je stalno obavijala izmaglica. Štaviše, on je čak i sam ispuštao dim, jer, kao i današnji Piko Alto, vrh pra-Atlasa bio je aktivan vulkan - ocenjuje Oto Muk.
U svakom slučaju, bila je to zadimljena planina koja se od okeanskih talasa pružala sve do neba. Prema njemu - Atlantu - nazvano je prvo ostrvo, Atlantida, a zatim, prema ostrvu i more, Atlantik. U prakralju Atlasu, i u džinu, nebeskom nosaču Atlasu, ovaj moćni motiv postao je i ostao personifikacija za potrebe mitskog načina mišljenja, mitske politike i kosmologije.
Ali to je, samo jedna od posledica. Postoje mnogobrojne hipoteze po kojima je pra-planina Atlant, odnosno Atlas bila pravi prauzor za izgradnju piramida, kao i svih drugih kultnih građevina zapadno i istočno od "rajskog ostrva".
Poreklo piramida
Mnogim istraživačima je upalo u oko da su mnoge pradavne građevine upadljivo slične. Najuobičajeniji arhitektonski oblik su svakako - piramide. Poznat je i naziv "piramidalni pojas" koji obuhvata piramidalne građevine od Kine, preko Egipta, Sudana, Libije, do megalitnih građevina u severozapadnoj Evropi do monumentalnih građevina Maja, Inka, Acteka i Tolteka.
Sve ove kultne građevine imaju stepenastu formu. To se često objašnjavalo činjenicom da pragraditelji nisu imali druge mogućnosti izgradnje do stepenastog graditeljstva "sloj po sloj".
To naročito važi za egipatske piramide na platou Gize kao i hramske piramide Srednje Amerike.
Oto Muk, ali i mnogi drugi "atlantolozi", tvrde da je prauzor svih ovih građevina pra-Atlas odnosno Piko Alto koji predstavlja vulkan koji se postepeno, stepenasto uvećavao.
Stepenasta forma
- Zbog čega je stepeničasti stil gradnje bio tako često zadržan i posle saznanja kako da se visoke gradnje izvedu u jednom potezu? To relativno važi za tupe hramske piramide Srednje Amerike. One su nalik na terasaste brežuljke i bilo bi mnogo lakše da se ukose glatko umesto stepeničasto. Ipak, ostalo se pri praformi, verovatno zbog toga što je izvorna praforma upravo i posedovala srepeničasti oblik - piše Oto Muk.
- Uporedimo li strukturu planine Piko Alto sa slikom neke srednjoameričke terasaste piramide, pada u oči toliko izrazita sličnost da bismo jedva mogli zaključiti da je u pitanju čista slučajnost. Ovo poređenje još nas više približava ispunjenjima naše slutnje - naime, da slojevite stepeničaste kultne građevine imaju svoje poreklo u prauzoru, praslici stepeničastog vulkana - Atlasa - objašnjava Muk.
Još jedan značajan motiv nas može podsetiti na danas polupotonulog planinskog džina. Piko Alto, čiji se vrh uzdiže na više od dve hiljade metara nad morem, predstavljao je aktivni vulkan još od najstarijih vremena. Dim se još diže iz njegovog kratera. Ognjeni odblesci lave iz njegovih nedara osvetljavaju oblake dima, a ti blistavi oblaci dima reflektuju, sa svoje strane, svetlost na snežne vrhove, koji sjaje kao uglačano zlato.
Stari narodi bi govorili da se vrh planine kupa u zlatnoj svetlosti svaki put kada bi se bog, što prebiva u planini, obraćao smrtnim glasom grmljavine.
Muk smatra da je čak i taj zlatni sjaj bio prenet na drevne građevine, piramide. Herodot izveštava da je Marukov hram na vrhu E-te-men-kija bio sav presvučen zlatom. čak su i egipatske piramide nosile metalne krune, a kineske pagode se i dan-danas ukrašavaju pozlaćenim vršnim krovovima.
Svetska sila veća od Rima
• Uticaj Atlantide osećao se hiljadama godina posle propasti, a mnogi pisani tragovi i objekti svedoče i dan-danas o vezama Atlantiđana i naroda Evrope i Amerike
• Gruzijski oficir razgovarao na maternjem jeziku sa Baskima u severnoj Španiji, a baskijski misionar, takođe na svom maternjem jeziku propovedao indijanskom plemenu u Gvatemali
Istraživači fenomena Atlantide zastupaju hipotezu da je ovo drevno ostrvo bilo tadašnja neprikosnovena supersila, znatno moćnija nego što je to, desetak milenijuma kasnije, u antičko vreme, bilo Rimsko carstvo.
Prema njihovim analizama, ostrvo usred Atlantika uticalo je na narode i države na gotovo svim kontinentima. Uticaj Atlantide osećao se hiljadama godina docnije, a mnogi pisani tragovi i objekti svedoče i dan-danas o vezama Atlantiđana i naroda Evrope i Amerike.
Tragovi nestalog jezika
Među nerešenim, ali rešenju pristupačnim pitanjima, spada i problem tragova atlantidskog jezika. Da li je moguće da se u današnjim idiomima kriju još prepoznatljivi ostaci jednog, nekad u svetu raširenog i visokorazvijenog jezika kasnog paleolita?
- Gde bismo imali najpre šanse da pronađemo takve prastare ostatke jezika? Nipošto u poređenju sa njim, vremenski mnogo mlađih idioma indoevropske familije, već pre u onim zalutalim idiomima koji ostadoše razbacani poput iverja, pa se ne mogu uvrstiti ni u jednu od uobičajenih jezičkih šema. Na evropskom tlu takav je jezik Baska - piše Oto Muk u "Tajni Atlantide".
Baskijski jezike je posebno zanimljiv jer je u lingvistici poznato da su sa njim srodni neki sibirski jezici. Na primer, u jeziku današnjih nomada koji žive na poluostrvu čučken, na krajnjem severoistočnom vrhu Azije, mogu se prepoznati odjeci baskijskog. A ovaj je, izgleda, u srodstvu sa već davno ugaslim idiomima ranoistorijskih naroda u mediteranskom prostoru, uključujući i Malu Aziju.
Dokaz u igri
Još jedna neverovatna sličnost sa obe strane Atlantika budi interesovanje istraživača. To je igra pelota, koja se i dan-danas igra u Baskiji. U pitanju je prosta igra u kojoj se takmiče dve ekipa sa po dva igrača. Neobično je što se identična igra, pod drugim nazivom, igra i u Meksiku i to kao relikt nekadašnje igre aristokratije iz pretkolumbovskog vremena.
Fon Nacmer zastupa vrlo uverljivu hipotezu da su "se u zaturenim dolinama Pirineja, kao i na onim dalekim sibirskim poluostrvima održali poslednji ostaci jednog južnoevropskog jezika iz ledenog doba..."
Zagovornici teorije o Atlantidi tvrde da je upravo jezik žitelja "rajskog ostrva" bio taj famozni jezike na čije ostatke nailazimo na svim krajevima Zemljine lopte.
U knjizi "Senka Atlantide" pominje se neverovatna sličnost baskijskog i gruzijskog jezika koji, po autoru, vuku poreklo iz jedinstvenog jezika Atlantiđana.
- Doživeo sam da čujem kako je jedan bivši ruski oficir gruzijskog porekla odmah posle svog odlaska u severnu Španiju mogao da se sporazume sa tamošnjim stanovnicima. Oficir je govorio gruzijski, a Baski su ga razumeli...
Istraživač Bragin koji se intenzivno bavio proučavanjem jezika mitske Atlantide i koji je uveren da Baski pričaju varijantom ovog jezika, tvrdi da prastanovnici Španije imaju sličnosti i sa - indijanskim plemenima u Americi.
- U Gvatemali sam često slušao o jednom indijanskom plemenu koje živi na severu zemlje, u okrugu Peten. Ovo pleme govori jezikom sličnom baskijskom, i ja znam za slučaj da je jedan baskijski misionar tamo sa velikim uspehom držao propovedi na svom maternjem jeziku - piše Bragin.
Pitanja čekaju odgovore
- Da li je atlantidska imperija doprla čak do američke obale Pacifika? Da li su prvi pomorci, koji su se prepustili Humboltovoj struji, kao što su to nedavno učinili odvažni Norvežani pomoću splava "Kon Tiki", bili sa Atlantide? Jesu li oni stupili nogom na Uskršnja ostrva? Neobične džinovske glave koje tamo u mnogim crtama liče na pračoveka stare Evrope? Sve su to pitanja koja čekaju odgovore - piše Oto Muk.
Od oblasti Peten u Gvatemali, nije mnogo udaljena regija Tula u Meksiku gde takođe, po Braginu, živi jedno interesantno indijansko pleme - Otomi.
- Ovi Indijanci govore jednim starim japanskim dijalektom i kada je jednom to pleme posetio japanski poslanik u Meksiku, uspeo je da se sa njima sporazumeva na starom narečju...
Ovo govorno srodstvo zatvara na iznenađujući način pun jezički krug koji je "posejala" Atlantida.
Oto Muk proučava poreklo ove povezanosti i tvrdi da je Atlantida, kao tadašnja supersila, nametnula i svoj jezik tadašnjim prastanovnicima Evrope, Azija i Amerike sa kojima su dolazili u kontakt.
- Baski žive još i danas u Španiji i jugozapadnoj Francuskoj. Verovatno je da su tu živeli od davnina. Ovaj deo Evrope, pripadao je, prema Platonovim, izričitim navodima, atlantskom kraljevstvu. Baski su bili najbliži susedi Atlantide na evropskom tlu, kod kojih je još opstalo narodno jezgro.
Može li se onda sa čvrstim razlozima tvrditi da su oni u stvari sačuvani ostaci Atlantide, živi uzorci njenog carstva?
Putopisac Ernst fon Salomon 1930. godine piše o Baskima, kao narodu jedinstvenog izgleda i jezika.
- Baski su poslednji ostaci jednog lepšeg, jednog slobodnog, jednog ponosnijeg sveta koji je nekad potonuo sa ostrvom Atlantidom, čiji su poslednji stubovi na jednoj strani bili Pirineji, a na drugoj planine Maroka.
Pisac "Tajne Atlantide" Oto Muk tvrdi da je orlovski nos koji karakteriše profil Baska, istovetan i kod američkih Indijanaca.
Poljoprivreda Maja i Baska
Drugu sličnost sa obe strane Atlantika, istraživači su našli u - poljoprivredi.
- Baski, naime, i danas primenjuju vrlo star, ali delotvoran način obrade polja. Oni ne oru, već upotrebljavaju "laja", dvozupčani viljuškast štap, umesto pluga. NJime bodu tlo, prekopavaju ga, kao što baštovan kopa svoje leje - i bacaju seme na rastresito tlo. To, nesumnjivo, predstavlja neobičnost u jednoj zemlji koja već hiljadama godina poznaje plug i metode ekstenzivne poljoprivrede. Međutim, još je čudnije da Indiosi u Srednjoj Americi i danas primenjuju isti metod, kao i to da je upravo ovaj način obrade tla bio uobičajen u starom carstvu Maja pre dolaska evropskih osvajača - smatra Muk.
Crvenokšci
Jedan deo istraživača Atlantide smatra da su stanovnici ovog drevnog kontinenta imali crveno-smeđu put kao današnji američki Indijanci. Oni smatraju da su pre 12.000 godina kada je potonula Atlantida u Evropi živeli kromanjonci, a u Americi pra-stanovnici koji su imali identične fizičke odlike - orlovski nos, ravno uvučeno čelo, crnu kosu, bakarnu boju kože...
Argumente za ovu tvrdnju istraživači vide u silama starih Maja i Acteka koje su identične sa izgledom današnjih Baska i Berbera u severnoj Africi sa druge strane Atlantika.
Ovi argumenti upotpunjuju ona već starija i već dobro poznata istraživanja, zagonetne sličnosti između kultura Starog i Novog sveta o čemu je pisao još čuveni geograf Aleksandar fon Humbolt. Sve one ukazuju na jedinstven, zajednički uzrok, na zajedničko središte: na Atlantidu, na srce onog pradavnog minulog pomorskog carstva čiji se tragovi u obliku indirektnih posledica tek vrlo mukotrpno mogu preoteti neumitnom sveuništavajućem zubu vremena, sumraku drevne prošlosti.
- Budući da je pravi centar kulture nestao, mogu se donositi samo indirektne analogije kao argumenti za nekadašnje davne međuodnose kultura. Oni, međutim, nisu još dovoljni kao dokazi. Ali, treba ih prihvatiti kao najozbiljnija, logička upućivanja prema visokom stepenu verovatnoće da je onaj pretpostavljeni, naslućeni centar jednom zaista i postojao.
Više od toga ne može se ni očekivati i rezultati će ostati krnji sve dok dubina okeanskog dna bude zadržavala krunske dokaze Atlantide. Ali, ipak, i ono štoje sakupljeno bez sumnje je više nego ništa.
Atlantida, sa svojom visokom kulturom, ipak nije potpuno izbrisana sa lica zemlje - zaključuje Oto Muk.
Jedan jedini dan i jedna strašna noć
• U gotovo svim mitologijama i religijama sveta zabeležena stravična priča o potopu, što je najinteresantnije - na gotovo isti način - Asteroid prečnika oko 10 kilometara udario u zemlju pre oko 12.000 godina, izazvao kataklizmu i potopio Atlantidu, tvrdi Oto Muk - Plimni talas zbrisao sve tragove atlantskih kultura iz preddiluvijalnog doba<
Kraj Atlantide opevan je u mnogim drevnim zapisima od kojih su za Evropljane najpoznatiji Platonovi spisi. NJegove reči da je "rajsko ostrvo" nestalo u toku "...jednog dana i jedne jedine strašne noći..." inspirisalo je istraživače da proniknu u prirode katastrofe koja je pogodila mitski kontinent.
Veliku pomoć prilikom ovih istraživanja pružaju savremene naučne metode, ali i pisani dokumenti, kako Biblija i delovi o Velikom potopu, tako i brojni rukopisi Indijanaca kako iz Severne i Srednje tako i Južne Amerike.
Udar u dno okeana
Istraživači su se složili u oceni da je Atlantida zaista potonula u jednom danu i da je ova katastrofa nastala kao posledica udara delova komete ili velikog asteroida u zemlju. Ovakav udarac koji je bio neuporedivo jači od čuvenog "tunguskog meteorita" koji je dobro "prodrmao" celu Zemljinu kuglu, doneo je katastrofe nezabaležene u istoriji civilizacije. Mnogi narodi od Sumera i Egipćana, preko Grka i Rimljana, do Maja i Acteka pišu o ovoj kataklizmi koja se usko povezuje sa Biblijskim potopom.
Pretpostavka je da je jedan od asteroida, prečnika oko deset kilometara, udario u Zemlju pre oko 12.000 godina. Oto Muk u "Tajni Atlantide" navodi da je Zamlja često u svojoj istoriji bila veoma blizu sudara sa asteroidima, ali da je pukom srećom izbegnuto najgore. Atlantida, međutim, nije imala sreće.
Dokaz i u "Gilgamešu"
Najstariji pisani tekst, sumerski ep "Gilgameš" govori o potopu na način, koji se sreće i kod drugih naroda tog vremena.
"...Iz temelja se diže crni oblak. Sve što bi svetlost pretvori se u tminu. Brat više ne viđaše brata. Žitelji nebesa ne mogaše se prepoznati. Bogovi se pobojaše potopa. Odleteše, popeše se na Anuovo nebo..."
"Asteriod A", kako fatalni kosmički objekt naziva Muk, dovela je do globalnog potopa, neviđenog u dotadašnjoj istoriji.
- Došao je iz smera severozapada, dakle, sa strane zalaska Sunca. Znači da je pretekao Zemlju na njenom kružnom kretanju oko Sunca i u njenoj vlastitoj rotaciji. Bio je dakle, vrlo brz. Zavisno od brzine, i putanja je bila u obliku veoma izdužene elipse...
Gravitaciona sila Zemlje privukla ga je zatim ka sebi, i savila mu putanju u sve strmiju parabolu pada. Pri tome mu je brzina sve više rasla - piše Muk.
On dodaje, na osnovu iscrpnih istraživanja, da je ovo telo uletelo u vodonikov sloj atmosfere pod uglom oko 30 stepeni. Na visini od oko 400 kilometara, počeo je da svetli crveno, u emisionoj liniji vodonikovog spektra. Kako je postajao topliji, tako je bivao i blještaviji, njegov sjaj bio je sve belji i belji.
- Oko koje je videlo taj prizor bilo je zaslepljeno zauvek... Usled gasova koji su se otkidali od njega na zadnjoj strani, asteroid je izgledao kao kometa.
Rimski zapisi
čuveni rimski mislilac Ovidije piše o najvećoj katastrofi iz posebnog, rimskog ugla.
"...Zemljom je jednom zavladao tako silan porok, da je Pravda odletela na nebo, a kralj bogova odlučio da okonča rasu ljudi... Jupiterova srdžba nije bila ograničena samo na njegovo područje neba. Neptun, njegov brat, poslao mu je u pomoć morske talase.
Neptun je udario u zemlju svojim trozupcem i ona je zadrhtala i potresla se... Uskoro se više nije moglo razaznati kopno od mora. Morske nimfe, Nereide, zbunjeno su pod vodom posmatrale drveće, kuće, gradove. Voda je zbrisala gotovo sve ljude, a oni koji su joj umakli, skapali su od gladi, pošto nisu imali hrane..."
U neposrednoj blizini tla raspalo se jezgro asteroida koje je po Muku, dovelo do pucanja svih bubnih opni stanovnika Zemlje.
- Oba džinovska komada jezgra, svaki težak oko bilion tona, pala su u more. Voda je šiknula uvis, a plimni talas neopisive veličine, kao planina, krenuo je iz vira oko udarnih jama na sve strane. Talas visok otprilike deset kilometara preplavio bi čak i Mont Everest.
Ovaj talas, po hipotezama istraživača, prouzrokovao je na svim obalama užasna razaranja i praktično u trenutku zbrisao sve tragove tamošnjih kultura iz preddiluvijalnog doba. Blesak na nebu bio je vidljiv na udaljenosti od dve hiljade kilometara.
- Da li je to bila ona plamena pojava koja je sa večernjeg neba obasjala mitskog kralja Foronije u vreme potopa, ona o kojoj sveti Avgustin u svojoj knjizi "De civitate Dei" govori na osnovu izgubljenih spisa Adrasta i Diona, da je bila tako silovita da je izmenila putanju Hesperosa, odnosno Večernjače?
Događaj takvih, kataklizmičnih razmera, mora da je na one koji su ga preživeli delovao stravično i da je ostao najdublje usađen u sećanje. Ono što su ti ljudi preživeli, pričali su svojim potomcima. Ovo stravično sećanje se održalo u mitovima, karakterističnoj formi za izražavanje pojava van ljudske kontrole.
Tunguska katastrofa
Istraživači često porede udar meteora u prostranstva Sibira 1906. godine koji je poznat kao "tunguska katastrofa". Oto Muk tvrdi da je sibirski meteor izazvao eksploziju koja je bila 200 miliona puta manja od one koju je napravio "asteroid koji je potopio mitsku Atlantidu".
Osvajači Amerike, pre svih španski konkistadori, u svojoj prevelikoj revnosti pokrštenja američkih Indijanaca, uništavali su sve njihove spise i pisane dokumente. Uništeni su gotovo svi nenadoknadivi rukopisi Maja, koji su svedočili o najstarijim vremenima. Neki rukopisi su, međutim, pukom srećom sačuvani i već se u njima mogu sagledati razerve potopa izazvanog asteroidom. Rukopis "Popol Vuh" kaže da je bog straha Hurakan preplavio Zemlju i da je u isto vreme na nebu zapažena velika vatra. Indijanci Aravaki, koji i danas žive na području Gvajane, takođe u svojim mitovima govore o tome kako ih je Veliki duh najpre kaznio velikim požarom sa neba, a potom neslućenom poplavom.
"Pade nebo i suvo kopno potonu"
Najinteresantniji je svakako deo iz petog poglavlja neobične knjige "čilam Balams" koja je urađena na jeziku Maja.
"...To se dogodilo kad je Zemlja počela da se budi. Niko ne znaše šta će doći. Vatrena kiša padaše, pepeo padaše, stene i stabla padahu na tlo, stabla i stene čupahu se iz tla... I Velika Zmija se otrgla sa neba... I tada padahu na zemlju njena koža i komadi njenih kostiju... I strele ognjene pogađahu siročad i starce, udovice i udovce, koji življahu, ali snage za život nemaše. I behu pokopani na peščanoj morskoj obali. Tada dođoše silne vodene bujice. I sa Velikom Zmijom pade nebo dole i suvo kopno potonu..." Istraživač Oto Muk koji je svestrano proučavao kraj Atlantide tvrdi na kraju da je Platon u svojim spisima izneo preciznu verziju kraja ovog drevnog kontinenta.
- Da li je Platon imao pravo u pogledu svog opisa katastrofe?
Sve je jasno. Potresi, poplave, pukotine u zemlji, raspuknuća tla, propadanje morskog dna - to su takođe najznačajnijepropratne pojave objektivno rekonstruisane atlantske katastrofe. Onaj deo spornog mesta u tekstu, koji samo prividno sadrži opšte karakteristike katastrofe, naišao je u krugovima stručnjaka na slab odjek.
Oni su uglavnom netrpeljivi prema njegovim rečima "...u toku jednog jedinog dana, jedne jedine užasne noći", kao navodnog trajanja celog katastrofalnog događaja. Ali, upravo ovaj detalj se posebno uklapa u našu sliku. Propast ostrva Atlantide desio se u jednom trenutku kao posledica udara asteroida u zemlju - piše Muk.
On, na kraju zaključuje da je brzina asteroida bila 15 metara u sekundi i da je zbog toga čitav događaj trajao maksimalno 24 časa.
- Dakle, "jedan jedini strašan dan i jedna jedina užasna noć". Baš kao što je Platon zapisao.
• Zemlja iza Heraklovih stubova, izuzetne organizacije i napredne tehnologije, prema Platonu, nestala u "jednom strašnom danu i jednoj strašnoj noći"
• Priču o legendarnoj Atlantidi, nestaloj, navodno, pre 12.000 godina, Platon preuzeo od egipatskih sveštenika.
Kroz istoriju civilizacije oduvek su pažnju hroničara, ali i avanturista, privlačile priče o izgubljenim kontinentima i dalekim nepoznatim zemljama. Lemurija, ostrvo Mu-mu, drevna germanska Tula i mnoge druge daleke izgubljene oblasti, ipak su zauvek ostale u senci legendarne Atlantide. Mitsko ostrvo, koje je, navodno, nestalo pre oko 12.000 godina, o kojem su pisali još antički filozofi i mislioci, i posle dve hiljade godina zaokuplja pažnju naučnika, umetnika i pustolova.
More progutalo ostrvo
Brojni istraživači su nadahnuti legendama o Atlantidi pokušali da utvrde fizički položaj ovog "rajskog ostrva". Tokom poslednjih decenija Atlantida je uvek iznova "otkrivana". Jednom je "pronađena" kao Tartesos, između rukavaca na ušću reke Gvadalkivir, drugi put na grčkom ostrvu Santoriniju.
Prvi pisani trag o Atlantidi sačuvan je u dva čuvena Platonova dijaloga koji su nazvani prema Pitagorejcu Timeju i Platonovom ujaku Kritiji Mlađem. Platon Atlantidu opisuje kao državu koja je stvarno postojala u vremenu i prostoru, i koja je bila organizovana na gotovo idealan način.
- Sa druge strane moreuza koji zovete Heraklovim stubovima, ležalo je ostrvo veće od Azije i Libije zajedno, a odatle se tada moglo prevesti do drugih ostrva. Na ovom ostrvu postojala je Atlantida, velika, divljenja vredna kraljevska sila koja je posedovala i druge delove kopna. Iz ovih zemalja vladala je ova sila Libijom do Egipta i Evropom do Tirenije - stoji u Platonovom spisima.
Napisano 25.000 knjiga
Do sada je o Atlantidi napisano više od 25.000 knjiga, prevednih na gotovo sve književne jezike sveta. Sve one, više ili manje, na gotovo identičan način tragaju za korenima izgubljenog kontinenta o kojem je pre dve hiljada godina prvi progovorio Platon.
Najintrigantniji deo spisa velikog grčkog filozofa govori o strašnom kraju drevnog ostrva.
- Ali, potom stigoše strašni potresi i poplave, čitav valjani naraštaj naroda bi progutan, a ostrvo Atlantidu na sličan način proguta more i ono iščeznu tokom jednog jedinog strašnog dana i jedne jedine užasne noći. Zbog toga je i sada more tamo neprolazno za brodove. Sprečavaju to visoke naslage mulja, ostaci potonulog ostrva - kaže Platon.
U daljem toku ove priče govori se o Atlantidi kao zemlji neverovatno raskošne vegetacije, krupnim i lepim stanovnicima, gradovima punim sjaja, a naročito o glavnom gradu koji je odlikovala monumentalna kraljevska tvrđava. čitava zemlja dobila je ime po Atlasu, osnivači dinastije i prvom vladaru koji je postavio, tvrdi Platon, temelje ovog "rajskog ostrva".
- Od Atlasa potiče bogata i poštovana loza, a kako je uvek najstarijem potomku ostavljao kraljevstvo, sačuvalo se kroz mnoge generacije bogastvo kakvo se ne nađe ni u jednom kraljevstvu, niti će se verovatno uskoro tako lako naći. Bili su opskrbljeni svime što im je trebalo. Ostrvo je obilovalo svime što šuma može da ponudi graditeljima, a hranilo je u velikom broju pitome i divlje životinje, pa su ovde u velikom broju živeli i slonovi.
Koreni priče u Egiptu
Platonovi "Dijalozi" u kojima slavni filozof govori o "rajskom ostrvu" nastali su pred sam kraj njegovog života negde oko 348 godine pre naše ere.
Pretpostavlja se, međutim, da kazivanje koje je Platon samo zabeležio potiče od mudrog vladaoca Solona koji je prilikom boravka u Egiptu priču čuo od jednog sveštenika.
Za sve životinje ispaše je bilo u izobilju, čak i za one kojima je trebalo najviše hrane. Zemlja je izdašno rađala, u izobilju je bilo hranljivog korenja, trava, drveća sokova, cvetova i plodova. Sve je to rađalo na ostrvu koje se kupalo u svetlosti Heliosa, božanski lepo i zadivljujujuće. Dok ih je zemlja tako darivala, žitelji izgradiše hramove i kraljevske palate i urediše svu ostalu zemlju.
Platon sa puno divljenja opisuje raskoš i bogatstvo građevina na ostrvu, a naročito kraljevsku palatu.
- Kraljevski zamak unutar akropole bio je uređen na sledeći način: u sredini se nalazio hram posvećen Kliti i Posejdonu, u koji ulazak beše zabranjen. Bio je okružen zlatnom ogradom, i tu beše začeto i rođeno svih deset kraljevskih prinčeva. Ceo hram žitelji behu optočili srebrom, a i zidovi, stubovi i pod behu bogato ukrašeni zlatom. Tu behu takođe zlatne statue boga, prikazanog kako upravlja kočijama sa šest krilatih konja i dodirujući glavom tavanicu.
Hijeroglifi čuvaju tajnu
Grčki filozof Proklus koji je živeo između 412. i 485. godine nove ere, u svojim spisima, tvrdi da je u jednom staroegipatskom hramu pronašao hijeroglife sa zapisima o Atlantidi.
Takav spis, međutim, nikada nije pronađen, a mnogi hroničari tvrde da je ovaj egipatski dokument i dan-danas sakriven u mulju delte Nila ili pod vrelim peskom Sahare.
U istim spisu opisuju se i neke prirodne odlike Atlantide koja je, po Platonu, obilovala geotermalnim izvorima.
- Stanovnici su koristili tople i hladne izvore koji su obilovali vodom čudesnih svojstava i kakvoće. Oko izvora behu podignute zgrade - voda je bila sprovođena u bazene, neki pod vedrim nebom, a neki pokriveni, sa toplom vodom za zimsku upotrebu. Bilo je tu bazena za kraljevski rod, za obične građane, za žene, kao i drugih za konje i ostalu vučnu stoku, i svaki je izvanredno odgovarao svojoj nameni. Otpadne vode su odvođene u Posejdonov lug gde je, zahvaljujući pogodnom tlu, raslo raznoliko drveće neobične lepote i veličine. Voda je zatim kanalima usmeravana prema spoljnom vodenom prstenu kod mostova.
Prevagnulo zlo smrtnika
čuveno Platonov spis govori i o državnoj organizaciji Atlantide koja je imala moćnu vojsku i efikasan upravljački sistem. Osim toga Atlantiđani su imali visoko moralne nazore i bili su veoma pobožni.
- Govorilo se da je silu takve veličine i nazora sam Bog namenio toj zemlji, zbog sledećih razloga. Kroz niz ljudskih vekova, sve dok je božanska priroda delovala u njima, oni su poštovali zakone i voleli svog božanskog pretka. Imali su uzorna moralna shvatanja i odlikovali su se blagošću i promišljenošću u teškim danima. Osim valjanosti, sve drugo su smatrali manje važnim i sa ravnodušnošću, kao teret, nosili svu onu silesiju zlata i bogatstva kojima su raspolagali. Nisu se opijali svojom raskoši, već su je shvatali kao ishod zajedničke dobre volje i trezvenog života. Zahvaljujući takvom načinu života i delovanja, uspevalo im je da srećno žive. No, kako je udeo božanskog u njima s vremenom nestajao, i kako se ovaj udeo često i mnogo mešao sa smrtnim, ljudska priroda dobiprevagu i oni postadoše zli, nesposobni da lako nose svoje bogatstvo. Oni, pak, koji nisu bili u stanju da prepoznaju vrednost života usmerenog prema božanskom, činjaše se sebi samima utoliko sjajnijim i srećnijim ukoliko su sve više postajali opsednuti strašću za dobitkom i moći.
I Bog nad bogovima Zevs, koji vlada po večnim zakonima, odmah uvidevši u kakvom se bednom stanju nalazi taj nekada tako dobar narod, odluči da ih kazni...
Vekovna potraga bez rezultata
• Otkrićem Amerike i razvojem nauke i filozofije u vreme renesanse, došlo do pravog buma u potrazi za nestalom zemljom
• U periodu, takoreći, tragikomičnih istraživanja, Atlantida "pronalažena" čak i Švedskoj, Italiji, Južnoj Africi
• čuveni arheolog Hajnrih Šliman, koji je otkrio Troju, vratio se Platonu
Posle Platonovog spisa, o Atlantidi se gotovo hiljadu godina ćutalo. Mračni Srednji vek nije imao milosti prema grčkim i rimskim filozofima koji su smatrani paganima i čija su dela spaljivana. Crkva, a naročito Sveta inkvizicija nije dozvoljavala nikakve priče koje ne bi imale svoje uporište u Bibliji.
Tako je sve bilo do početaka humanizma i renesanse, odnosno velikih geografskih otkrića.
Kamen temeljac postavlja čuveno putovanje moreplovca Kristifora Kolumba koji je 12. oktobra 1492. otkrio američki Kontinent. Tada počinje ponovo interesovanje za dela grčkih mislilaca, a prvi među njima svakako je bio Platon i njegova razmišljanja o "rajskom ostrvu".
Tajna monaha Atanazijusa
Najpre je Španac Francisko Lopes de Gomara prvi napisao istoriju novootkrivenih zemalja i ukazao 1553. godine na iznenađujuću potvrdu Platnovog predviđanja u pogledu topografije zapadnog Atlantika. On je smatrao da bi novi kontinent Amerika mogao da bude drevno ostrvo Atlantida. Ovom shvatanju uskoro su se pridružili mnogi drugi mislioci toga vremena čija su shvatanja samo doprinela popularizaciji najveće misterije čovečanstva.
čuveni filozof Frensis Bekon je u svom delu "Nova Atlantida" označio današnji Brazil kao onaj kontinent o kojem je pisao Platon. Janus Joanes Birherov takođe se složio sa Bekonom i izrazio uverenje da je Brazil u stvari drevno "rajsko ostrvo". Interesantna je i teorija jezuitskog monaha Atanazijusa Kirhera koji je 1665. godine objavio da su vrhovi planina Azorskih ostrva u stvari potonula Atlantida.
Dan - danas je misterija kako je ovaj priučeni monah uspeo da nacrta zapanjujuće dobru kartu ostrva kada mu nisu stajali, u to vreme, na raspolaganju moderni metodi merenja profila morskog dna.
Presudila kometa
Renomirani okeanograf Hans Peterson u svom delu "Atlantida i Atlantik" kaže:
- Odgovor na pitanje u kojoj meri je zaista postojalo ostrvo Atlantida, sam po sebi ne bi smeo da bude odričan kao što ne bismo smeli isključiti mogućnost prirodnih katastrofa.
On se, takođe, priključio grupi arheologa koja tvrdi da je udar nekog kosmičkog tela prouzrokovao potop i nestanak Atlantide.
Savremeni hroničari tvrde da treba ceniti njegovu intuitivnost pri korišćenju i prilagođavanju Platonovog teksta koji mu je bio jedini putokaz.
Dok je Kirher zahvaljujući vernoj interpretaciji teksta postigao zapažene i trajne rezultate, drugi istraživači odlutali su na krive puteve, jer su sa Platonovim spisima postupali previše svojevoljno. Tako je započelo tragikomično poglavlje u istraživanju Atlantide.
Olaus Rudbek pronašao je Atlantidu u Švedskoj, a Bartoli u Italiji. Georg Kaspar Kirhmajer smestio je u Južnu Afriku, a Silven Bejli na drugi kraj sveta kod Špicberških ostrva. Delil de Sal dao je prednost kavkasko-jermenskoj visoravni. Ber je tipovao na Malu Aziju, a Leo Frobenijus smatrao da Atlantidu treba tražiti u Africi.
čuveni arheolog Adolf Šulten identifikovao je Španiju kao bivše ostrvo Atlantidu i označio centar ovog poluostrva kao pravu Posejedoniju.
Drugi su, pak, u severnoafričkom planinskom lancu Atlas tražili putokaz za svoju Atlantidu.
Snimci iz satelita
Istraživač čarls Berlic se u svom delu "Bermudski trougao" osvrnuo na špijunska istraživanja aviona i kosmičkih letelica koji su snimili neobične građevine na dnu Atlanskog okeana.
- Otkrivene su podvodne konstrukcije koje deluju kao masivne građevine sastavljene od divovskih blokova. One začuđujuće podsećaju na kamene građevine iz vremena pre Inka u Peruu ili na kiklopske zidove Minojske Grčke.
Ipak, bilo je i onih koji su se čvrsto držali Platonovog teksta, a među njima je bio i čuveni Hajnrih Šliman, arheolog amater koji je otkrio Troju.
Njegov unuk Paul Šliman 20. oktobra 1912. objavio je ulistu "NJujork ameriken" članak o navodnom nasledstvu koje mu je pripalo od slavnog dede.
Naslednik je tvrdio i da je dobio jednu bronzanu šolju koju je Šliman našao zajedno sa veličanstvenim "Prijamovim blagom". Iznenađenje je bilo u tome što je na toj šolji stajao feničanski natpis "od kralja Kronosa od Atlantide".
Ronici otkrili bedem
Arheolog Menson Valentajn je 1968. godine zajedno sa roniocima Žakom Mejolom, Haroldom Klajnom i Robertom Engouvom otkrio takozvani "Bimini bedem". Bio je to svojevrsni pločnik od pravilnih i mnogougaonih kamenova koji su bili tako formirani i tačno prilagođeni da su bez sumnje činili veštačku strukturu.
Mlađi Šliman je, takođe, rekao da je slične vaze sa glavama sove Šliman video i u zbirkama Luvra. Iz svega toga je Šliman mlađi razvio svoju teoriju pri čemu je "dodao" još dva staroegipatska papirusa na kojima je navodno pisalo da je Egipat bio kolonija Atlantide.
Sve ovo probudilo je veliko interesovanje čitavog sveta, ali pravih dokaza i tragova i dalje nije bilo.
Posebno preduzimljivim i uspešnim pri rasvetljavanju zagonetke Atlantide pokazali su se francuski istraživači. Među njima zaslužuje posebno priznanje učeni opat Morije. On se okrenuo, do tada, potpuno zaboravljenoj, prirodno-naučnoj strani problema i u svoja četiri argumenta sročio uverljive osnove za realno postojanje Platonovog ostrva.
Meteor ubica
Vredna su, takođe, i istraživanja Luisa Spensa. On je na osnovu nalaza lave iz katastrofe koja je uništila Atlantidu datirao taj događaj na najviše 13.000 godina unazad. Veoma je značajno i delo objavljeno 1939. godine "Senka Atlantide" Aleksandra Bragina. On je tvrdio da je Atlantida bila uništena usled udara komete ili meteora i da je ova katastrofa istovremno izazvala opšti potop.
Arheolozi se i danas sukobljavaju sa onim delovima Platonovog teksta iz kojeg proizilazi da je na Atlantidi pre 12.000 godina cvetala civilizacija zadivljujuće visokog nivoa.
Jedinstven kontinent
Istoričar Ignacio Dineli je u delu "Atlantida, prepotopski svet" izneo teoriju po kojoj su Evropa, Afrika i drevna Atlantida bili spojeni kontinenti po kojem su slobodno mogle putovati životinjske i biljne vrste. Tada nije bilo Golfske struje, tvrdi on, koja danas zagreva Zapadnu Evropu i omogućuje blagu klimu.
Oni u podacima o mnogoljudnom stanovništvu i fantastičnoj lepoti kraljevskih palata ne vide ništa više od prepoznatljivih mitskih preterivanja i bajkovitih detalja koji čitavu priču čine neuverljivom. Pri tom, previđaju realističan opis zapadnoatlantske topografije koji dokazuje da je u pitanju priča suštinski istinitog sadržaja.
Odbojnost arheologije prema Atlantidi počiva na jednom opšte prihvaćenom naučnom učenju - isključeno je da je pre 12.000 godina postojala tako visoka civilizacija kakvu nam opisuje Platon.
I dan-danas gleda se na rimsko-grčku antiku kao na temelj najnaprednije civilizacije. Zato je mnogima neprihvatljivo da je gotovo 10.000 godina pre Atine i Rima postojala država na čijoj bi organizaciji pozavideli mnogi i danas. Arheolozi zaboravljaju da su pre rimskog carstva i helenskih državica postojali i drevni Egipat, stara kultura Mesopotamije, Minejska civilizacija na Kritu, drevna carstva Kine i Indije.
Golfska struja ključni dokaz?
• Neobjašnjivo kretanje prirodnog fenomena - Golfske struje, za mnoge istraživače je dokaz da je nekada, između Amerike i Evrope, postojala prepreka - veliko ostrvo
• Savremena istraživanja okeana pokazala da postoji veliki podvodni plato, viši od dna za oko tri kilometra, čiji su vrhovi današnja Azorska ostrva
Mnogi istraživači istorije Atlantide kao krucijalni dokaz postojanja ovog ostrva navode putanju Golfske struje. Ova najmoćnija morska struja, zahvaljaujući kojoj zapadna Evropa ima blagu klimu, izvire u Meksičkom zalivu, ide preko Atlantika da bi potom, iz neobjašnjivih razloga naglo skrenula na sever, prateći zapadnoevropsku obalu.
"Naglo skretanje" Golfske struje mnogi klimatolozi objašnjavaju krupnim geotektonskim poremećajima u dalekoj Zemljinoj prošlosti. Pristalice postojanja Atlantide tvrde, međutim, da je za putanju ove morske struje odgovorno veliko kopno odnosno - Atlantida.
Gde je ostrvo Iks?
Istraživač Oto Muk u svom popularnom delu "Tajna Atlantide" naučnim metodama dokazuje postojanje "rajskog ostrva", između ostalog i kroz klimatske odlike severnog Atlantika.
- Odmah posle napuštanja američke istočne obale, današnja Golfska struja nabuja na zavidnu širinu od šest do osam stotina kilometara. Dakle, da bi zadržala struju, prepreka je morala imati dužinu od osam stotina do hiljadu kilometara, mereno popreko u odnosu na smer strujanja. Golfska struja teče, grubo uzveši, prema istoku, stoga se zapreka, verovatno pružala u smeru sever-jug. Bila je to džinovska grba, koja se sa morskog dna dizala sve do površine mora i štrčala iznad nje. Koliko je bila široka ne može se sasvim tačno odrediti - piše Oto Muk i dodaje: "Uprkos tome, možemo da kažemo - oko hiljadu kilometara duga, možda četiri stotine kilometara široka, sezala je do preko tri hiljade metara dubokog morskog dna, pa mora da je imala zapreminu od oko milion kubnih kilometara".
Današnji Atlantik
Današnji Atlantik je džinovski basen dužine 16 hiljada kilometara i oko pet i po hiljada kilometara prosečne širine. Pokriva površinu od blizu 100 miliona kvadratnih kilometar i sadrži 350 miliona kubnih kilometara vode, ukupne težine koja prevazilazi tri triliona tona. Samo jedan deo ove nezamislivo velike količine vode sudeluje u prirodnom fenomenu poznatom pod imenom Golfska struja.
Nemoguće da je takva masa zemaljske materije netragom nestala, pretvorivši se u prah. Negde mora da postoje još prepoznatljivi ostaci, i to nigde drugde nego na dnu atlantskog korita, ispod površine kojom sada protiče Golfska struja. Zato je važno šta okeanografi imaju da nam kažu o profilu dna Atlantika. Oni su jedini u položaju da nam pruže egzaktan i iscrpan odgovor.
Kasnija podmorska istraživanja potvrdila su Mukovu hipotezu o atlantskom dnu.
Danas se na svakom globusu ili karti sveta može videti čuveni Atlantski greben koji je na nekim kartama poznat i kao Delfinov greben.
Ovaj greben nadvisuje morsko dno u proseku za dve hiljade i sedamsto pedeset metara. Na određenom mestu - otprilike na trideset stepeni zapadne dužine i četrdeset stepeni severne širine, on se proširuje u neobičnu, zagonetnu formaciju koja izgleda poput džinovske pomorske visoravni. To je svojevrsni, veliki potonuli kopneni masiv.
Složen profil morskog dna
Dubinske vrednosti Atlantika i na osnovu njih složen profil morskog dna, predstavljaju za okeanografe omiljenu temu još od 80-ih godine 19. veka. Veliki napori su uloženi u cilju njegovog istraživanja uz potrošnju velikih novčanih sredstava. Sva istraživanja potvrdila su ranije hipoteze o velikom kopnenom grebenu koji je po tvrdnjama istraživača Atlantide - potonulo rajsko ostrvo.
Iz njega štrče šiljati vrhovi iznad morske površine - Azorska ostrva. Neki od ovih vrhova, kao na primer Piko Alto, dostižu visinu od šest hiljada metara, računajući od morskog dna. Neki su aktivni, drugi su ugašeni vulkani.
Kada se govori o vremenu, kada je potonula Atlantida i tu se istraživači ove mistrerje uglavnom slažu - pre 12.000 godina. Na to, po njima upućuju mnogi zaključci. Oto Muk tvrdi da je ostrvo, on ga je nazvao Iks, koje se preprečilo Golfskoj struji u Atlantiku, postojalo krajem kvartara ili diluvijuma, što je bilo oko 10.000 godina pre nove ere.
U Platonovom spisu stoji da je misteriozni kontinent potonuo pre deset hiljada godina. Muk tvrdi da se i drugi detalji modernih istraživanja poklapaju sa antičkim spisima.
- Platonovo kazivanje sadrži deo koji omogućava približno određivanje položaja Atlantide: "...ležalo je pred morskim tesnacem koji vi zovete Heraklovim stubovima jedno ostrvo veće od Azije i Libije zajedno, a odatle se moglo prevesti do drugih ostrva, i sa njih na celo kopno nasuprot ostrvima koje je okruživalo more...". Još bitnija je izjava da se sa velikog ostrva moglo preći na druga, a sa ovih dalje na velikog kopna na Zapadu. Sa sigurnošću se može reći da je ovde reč o Bermudskim i Bahamskim ostrvima, današnjem zapadnoindijskom arhipelagu i o Americi - kaže Oto Muk.
On dodaje da je ovaj svet-ostrvo bio tada verovatno veći, jer i južna Florida predstavlja ostatak velikog kopna.
Legende američkih Indijanaca
- Iz toga proizilazi da je Platonova Atlantida morala biti smeštena između Evrope i karipskog ostrvskog luka, otprilike na geografskim širinama Španije.
Izraz "Heraklovi stubovi" (Gibraltar) ukazuje na to da je Atlantida ležala u neposrednoj blizini Evrope, odnosno u istočnom Atlantiku. Atlantida se sa svojim ostrvima pružala i prema Srednjoj i Severnoj Americi i dolazila u vezu sa tadašnjim narodima. U tome se slažu sve legende srednjeameričkih i indijanskih naroda. Gde su, međutim, preostala ostrva u istočnom Atlantiku koja su se nalazila u visini Španije? U samom azorskom području - dok se dalje prema Zapadu nižu ostrva bermudsko-bahamskog područja, uključivši Portoriko, Kubu i najzad samu Ameriku.
Najužasnija noć
Oto Muk u "Tajnama Atlantide" tvrdi da je potonuće ovog drevnog ostrva najveća kataklizma u istoriji čovečanstva.
- U svakom slučaju u čitavoj dramatičnoj istoriji čovečanstva nije bilo većeg ni užasnijeg događaja od ove katastrofe pre okruglo 12 hiljada godina.
Kada govore o veličini ostrva istraživači Atlantide podsećaju na Platonovu rečenicu da je ona bila veća od Azije i Libije zajedno.
- Platonova Azija je u našem današnjem shvatanju geografskih pojmova, u stvari Mala Azija, a Libija je onaj, antici poznat deo Severne Afrike. Ova sumarna Platonova procena veličine Atlantide teško bi mogla biti od neke pouzdanije koristi. Pa ipak, iz nje možemo barem približno zaključiti da je u pitanju bilo zaista veliko ostrvo - piše u "Tajni Atlantide" Oto Muk. - Važnije je međutim, da je ovaj uopšteni Platonov navod upotpunjen jednim tačnijim - u delu gde se spominje Velika ravnica na jugu ostrva, površine tri sa dve hiljade stadija. Šest miliona kvadratnih stadija jednako je površini od 200 hiljada kvadratnih kilometara. Ako uzmemo da je ova ravnica iznosila otprilike polovinu ukupne površine ostrva, dolazimo do vrednosti od 400 hiljada kvadratnih kilometara površine ostrva.
Jegulje znaju tajnu
• Hiljadama godina mlade jegulje putuju Golfskom strujom ka evropskim rekama gde provode nekoliko godina, a zatim se vraćaju u Sargasko more da se pare
• Neobjašnjivo i fatalno ponašanje jegulja, istraživač Oto Muk objašnjava nekadašnjim postojanjem velikog ostrva koje je Golfsku struju vraćalo ka Meksičkom zalivu
Sve nestalo u jednom danu: Srednjovekovna vizija propasti Atlantide
Pošto su svi fizički ostaci nekadašnjeg "rajskog ostrva" potonuli, istraživačima Atlantide preostaje da za dokazima tragaju na drugim mestima - često tamo gde se najmanje nadaju.
Oto Muk u "Tajni Atlantide" tvrdi da je ono što je čovek zaboravio, ostalo trajno u sećanju jedne životinjske vrste koja svedoči o istoriji Atlantide. Po njemu ključni dokaz je u - jeguljama.
Opasan put
- Evropske jegulje poseduju svoju tajnu, a ona je najprisnije povezana sa potonulim ostrvom Atlantidom. One su sputane jednom, na izgled besmislenom navikom, koja se kao nasledni prisilni instinkt prenosi sa generacije na generaciju - naime, da dva puta u životu, preplivaju čitav veliki basen Atlantika.
Jednom kao šibica duge providne male jegulje, a kasnije, još jednom, kao odrasli polno zreli mladenci.
Bolje pamte od čoveka
- Jegulje izgleda imaju duže i bolje sećanje od čoveka. Kopno na istoku za njih nije iščezlo. Svaka, mlada prozirna jegulja, svaki od zelenih i smeđih mladunaca, predstavlja nemo svedočanstvo nekadašnjeg postojanja Atlantide - piše Oto Muk.
Ovaj običaj ne samo da je na prvi pogled besmislen - jer se ne može pronaći nijedan ubljedljiv razlog za takvo neobično ponašanje - već je takođe i vrlo opasan za održanje vrste jer na tom putu jegulje susreću mnoge grabljivice i prepreke koje ovo putovanje čine gotovo nezamislivim.
Američke jegulje se mreste u zapadnom, a evropske u istočnom delu Atlantika. Iz oplođene ikre izmigolji se sitan, gotovo proziran riblji podmladak u kojem se odmah budi ona tajanstvena čežnja za slobodom. Male jegulje postupno vijugaju iz gustiša algi Sargaskog mora gde ih preuzima Golfska struja u svoj topli tok kojim one, uspešno se snalazeći putuju ka zapadnoj Evropi. Ovo putovanje traje tri godine i za to vreme jegulje od gotovo mikroskopskih, prozirnih organizama, rastu u velike primerke. Pred samom zapadnoevropskom obalom jegulje se dele u dve grupe - muške i ženske.
Sargasko more
Život jegulja počinje u šumama algi i morske trave Sargaskog mora, područja tople vode veličine srednje Evrope, zapadno i jugozapadno od Azorskih ostrva. Okupljene u masi usled sporih strujanja, u ovoj oblasti ljuljaju se beskonačne količine algi - džinovsko rastinje od trista metara dužine.
Muške jegulje ostaju u slanoj vodi dok ženke, mimo svih pravila logike, idu ka ušćima slatkovodnih reka. Plivaju uzvodno, prelaze prirodne i veštačke prepreke, često skakuću i po suvom tlu. Naredne dve godine mužjaci su odvojeni od ženki. Sa pet godina jegulje postaju polno zrele i tek tada se odvojena jata ponovo sreću. Na ušćima reka u more mužjaci dočekuju svoje ženke, i zatim zajedno kreću natrag u svoj "zavičaj", centralni deo Atlantika - Sargasko more.
Jegulje tada plivaju na većoj dubini. Kreću se u smeru hladne morske struje koja je direktno ispod tople Golfske. Na tom putu nazad jegulje nemilosrdno napadaju delfini, ajkule, galebovi i sve druge vrste morskih grabljivica. Desetkovane jegulje stižu na konačno odredište gde se obavlja dugo očekivano parenje. Tada sledi smrt roditelja i izlazak mladog legla koja odmah počinje novu seobu.
Ova priča nesvakidašnja čak i za neobičan svet faune, ponavlja se već hiljadama godina, a da niko od biologa nikada nije mogao da nađe razumno objašnjenje za ovu, često samoubilačku "misiju" zmijolikih riba.
Odovore na ova pitanja deo istraživača fenomena jegulja vide u postojanju Atlantide. Po njihovom mišljenju na zapadne obale drevnog ostrva udarala je Golfska struja. Ona se okretala glavnom masom za 180 stepeni prisiljena da krene u veliki vrtložni, kružni tok. Tako je na istoku dodirivala rekama bogatu Atlantidu, a na zapadu, slatkom vodom ništa manje bogate Srednju i Severnu Ameriku.
Ovaj strujni vrtlog, smatra Oto Muk u "Tajni Atlantide", predstavljao je životni prostor jegulja pre velikog tektonskog previranja Zemlje na kraju epohe diluvijuma, koji se završio potopom Atlantide.
Na ovaj životni prostor jegulje su bile prilagođene i svojim načinom života. Nije trebalo da čine ništa drugo nego da se prepuste vrtlogu Golfske struje, koji ih je stalno nosio.
- Nosio ih je iz slane u slatku vodu i obrnuto. Nije nipošto čudno da se jedna riblja vrsta, koja je izabrala ovaj životni prostor i njegove udobne mogućnosti kombinovanja slane i slatke vode, specijalizovala u tom smislu da njene ženke mogu da polno sazru samo u njima lako pristupačnoj slatkoj vodi - piše Muk i dodaje. - Sigurno da je ova "slatkovodna veza" bila tada korisna i bezopasna za jegulje sve dok je njihov životni prostor na relativno bliskom odstojanju imao i slanu i slatku vodu. Ova pretpostavka odgovara vremenu pre potonuća Atlantide. Danas, međutim, više nije tako i zato je život jegulja - velika naučna zagonetka.
Muk smatra da je Sargasko more, opkoljeno Golfskom strujom, skrivalo u lavirintu rastinja i algi, jegulje za vreme parenja. Ono je bilo i grobnica ostarelih riba i rodilište novih naraštaja.
Loše nasleđe instinkta
- Spora topla struja slane vode nosila je mlade jegulje unaokolo oko algama bogatog Sargaskog mora.
Kada je prozirnim sićušnim ribicama pretila opasnost, nudio im se udoban i siguran zaklon, gde su se mogle skloniti dok ne prođu grabljivice. Ista struja nosila je mladunčad koja je polako rasla do bližih i daljih ušća zapadnih i istočnih reka. Tamo se u jeguljama ženskog pola budio nagon prema slatkoj vodi.
Počelo sa Aristotelom
Fenomen seoba jegulja interesovao je čoveka od davnina. Prvo se tim problemom pozabavio Aristotel, ali ni čuveni grčki erudita nije mogao da nađe zadovoljavajuće objašnjenje.
Kretanje jegulja je najbolje proučio kartograf Janus Šmit, ali ni on nije mogao da nađe odgovor na ovo nerazumljivo i instinktivno ponašanje.
On ih je mamio da uplivaju u rečna ušća, da uzvodno slede donje tokove i tako prodru dublje u kopno - u sredinu gde su bile sigurne od svojih glavnih neprijatelja. Uz to, one su same bile grabljive ribe, sposobne da se brane čim su izgubile zaštitu nevidljivosti koja im je, dok su bile prozirne mlade ribice, pružala jedini način samoodbrane.
Muk kaže da je kružni tok života jegulja bio presečen prestankom postojanja vrtložne Golfske struje, odnosno Atlantide.
- Ovo što se sada događa sa jeguljama samo je loše naličje jedne zavisnosti od duboko usađenog instinkta.
Instinkt se ne može naučiti. Instinktu se jegulje pokoravaju još od doba krede. One ne slute da Atlantida više ne postoji, da je prekinut vodeni prsten oko Sargaskog mora. čak i kada bi to znale, ne bi više mogle da izmene urođen kružni tok svog života.
Kao i nekad, mlade jegulje moraju da se poveravaju toploti i transportnim prijatnostima Golfske struje.
Ona ih, međutim, više ne nosi oko njihovogzajedničkog miljea od sargaskih vodenih prašuma, već ih odnosi put dalekih, opasnih tokova, sve tamo do obala Evrope i njenih reka.
Mitski vulkan Atlas
• Niko do danas nije objasnio kako je Atlantski okean dobio ime, dok istraživači to navode kao dokaz za postojanje Atlantide
• Devet Azorskih ostrva predstavljaju vrhove planina nekada velikog ostrva - tvrdi istraživač Oto Muk
• Priča o grčkom i rimskom bogu Atlasu - Atlantu
Kao što je Indijski okean nazvan po Indiji, a Severni ledeni okean po večitom ledu, Atlantski je dobio ime po drevnom kontinentnu Atlantidi, tvrde zagovornici hipoteze o postojanju gigantskog prepotopnog ostrva visoke kulture i napredne tehnologije.
Ključ razumevanja ove velike misterije koja zaokuplja istraživače hiljadama godina je u osnovi reči Atlantida. Najsvestraniji i najozbiljniji istraživač ove milenijumske zagonetke Oto Muk kaže:
- Atlantida, potonulo ostrvo, po njemu nazvan okean, njegov narod Atlantiđani, imaju zajednički mitski simbol: džina Atlanta, nosača neba. Zovu ga još i Atlas, na grčkom i latinskom, a to su samo naizgled dva različita imena. Genitiv Atlasa na grčkom je Atlantos, iz čega se vidi poreklo naše reči Atlant. U imenu mitskog džina leži ključ za razumevanje atlantidske kulture - smatra Muk.
Ostrvo visoko kao Mon Blan
O korenu reči Atlas dosta može da pomogne i antički istoričar Herodot. On u svom putnom dnevniku opisujući današnje severozapadne prostore Afrike, priča o planinskim grebenima na tom području.
- ...Posle deset dana hoda nailazi se na jedan brežuljak od soli i vode, i oko njega isto tako stanuju ljudi. Ovaj brežuljak od soli nalazi se pored planine zvane Atlas. Ova planina je uska i sa svih strana okrugla, i pričaju da je toliko visoka da joj se vrhovi ne mogu ni da vide, jer su uvek i zimi i leti, obavijeni maglom i oblacima. Tamošnji stanovnici pričaju da su to nebeski stubovi, i da su oni dobili ime po toj planini, jer se zovu Atlanti...
Herodot ovde zapravo govori o planini Visoki Atlas, koja se i danas tako zove i koja ima dva vrha preko četiri hiljade metara.
Ovo ime planina je dobila zbog svog impozantnog utiska na posmatrače, a po pra-planini Atlas koji je nekad i okeanu dao ime, smatraju zagovornici Atlantide.
Tragovi u "Odiseji"
U prvom pevanju "Odiseje", najstarijem sačuvanom pismenom predanju, govori se o čarobnom carstvu Ogigiji i o nimfi Kalipso, koja je bela ćerka džina Atlanta:
"...Na ostrvu tome šumovitom boginja živi, zlopakog Atlanta ćerka, on poznaje dubine morske svekolike,a sam i stubove dugačke drži štono nebo od zemlje razdvajaju..."
- To ime je bilo preuzeto od njega i prešlo na visoku afričku planinu kada je pra-Atlas potonuo u Atlantik - sa njim i ostrvo i sve što je ono nosilo. Dokaze o ovome nalazimo na oskudnim ostacima nekadašnjeg velikog ostrva - Azorima - tvrdi Oto Muk.
Po njemu devet Azorskih ostrva predstavljaju iznad vode štrčeće vrhove najviših planina podmorskog masiva koji je nekad bio Atlantida.
Na jednom od ovih ostrva, po imenu Piko, uzdiže se još i dan-danas planina Piko Alto "Visoki vrh", na dve hiljade i trista metara iznad mora. Ako se računa i dubina nestalog tla, sa oko tri hiljade metara, onda se za nekadašnji vrh dobija visina od pet hiljada i trista metara, što je za oko pola kilometra više od najvišeg vrha Evrope Mon Blana.
- Zamislimo planinskog džina veličine Mon Blana i preselimo ga u mislima na strme obale suptropskog ostrva i evo nam otprilike slike kakva bi se ukazala praistorijskim moreplovcima kada su sa divljeg, varvarskog kopna na istoku prispeli do blaženog ostrva. Božansko brdo moralo je zaista da izgleda kao da se iz zapenušanih talasa uzdiže sve do nebeskog carstva.
Žrtveni oltar
Po uzoru na magmu i oganj iz vulkana Piko Alto, mnogi narodi su na vrhu svojih piramida imali vatreni oltar. To se naročito odnosi na Acteke koji su na vrhu piramida imali žrtveni oltar, gde su najpre ubijali, a potom spaljivali žrtve koje su prinošene njihovim bogovima.
Kao i u opisu severozapadno-afričkog Atlasa, i njegov vrh je stalno obavijala izmaglica. Štaviše, on je čak i sam ispuštao dim, jer, kao i današnji Piko Alto, vrh pra-Atlasa bio je aktivan vulkan - ocenjuje Oto Muk.
U svakom slučaju, bila je to zadimljena planina koja se od okeanskih talasa pružala sve do neba. Prema njemu - Atlantu - nazvano je prvo ostrvo, Atlantida, a zatim, prema ostrvu i more, Atlantik. U prakralju Atlasu, i u džinu, nebeskom nosaču Atlasu, ovaj moćni motiv postao je i ostao personifikacija za potrebe mitskog načina mišljenja, mitske politike i kosmologije.
Ali to je, samo jedna od posledica. Postoje mnogobrojne hipoteze po kojima je pra-planina Atlant, odnosno Atlas bila pravi prauzor za izgradnju piramida, kao i svih drugih kultnih građevina zapadno i istočno od "rajskog ostrva".
Poreklo piramida
Mnogim istraživačima je upalo u oko da su mnoge pradavne građevine upadljivo slične. Najuobičajeniji arhitektonski oblik su svakako - piramide. Poznat je i naziv "piramidalni pojas" koji obuhvata piramidalne građevine od Kine, preko Egipta, Sudana, Libije, do megalitnih građevina u severozapadnoj Evropi do monumentalnih građevina Maja, Inka, Acteka i Tolteka.
Sve ove kultne građevine imaju stepenastu formu. To se često objašnjavalo činjenicom da pragraditelji nisu imali druge mogućnosti izgradnje do stepenastog graditeljstva "sloj po sloj".
To naročito važi za egipatske piramide na platou Gize kao i hramske piramide Srednje Amerike.
Oto Muk, ali i mnogi drugi "atlantolozi", tvrde da je prauzor svih ovih građevina pra-Atlas odnosno Piko Alto koji predstavlja vulkan koji se postepeno, stepenasto uvećavao.
Stepenasta forma
- Zbog čega je stepeničasti stil gradnje bio tako često zadržan i posle saznanja kako da se visoke gradnje izvedu u jednom potezu? To relativno važi za tupe hramske piramide Srednje Amerike. One su nalik na terasaste brežuljke i bilo bi mnogo lakše da se ukose glatko umesto stepeničasto. Ipak, ostalo se pri praformi, verovatno zbog toga što je izvorna praforma upravo i posedovala srepeničasti oblik - piše Oto Muk.
- Uporedimo li strukturu planine Piko Alto sa slikom neke srednjoameričke terasaste piramide, pada u oči toliko izrazita sličnost da bismo jedva mogli zaključiti da je u pitanju čista slučajnost. Ovo poređenje još nas više približava ispunjenjima naše slutnje - naime, da slojevite stepeničaste kultne građevine imaju svoje poreklo u prauzoru, praslici stepeničastog vulkana - Atlasa - objašnjava Muk.
Još jedan značajan motiv nas može podsetiti na danas polupotonulog planinskog džina. Piko Alto, čiji se vrh uzdiže na više od dve hiljade metara nad morem, predstavljao je aktivni vulkan još od najstarijih vremena. Dim se još diže iz njegovog kratera. Ognjeni odblesci lave iz njegovih nedara osvetljavaju oblake dima, a ti blistavi oblaci dima reflektuju, sa svoje strane, svetlost na snežne vrhove, koji sjaje kao uglačano zlato.
Stari narodi bi govorili da se vrh planine kupa u zlatnoj svetlosti svaki put kada bi se bog, što prebiva u planini, obraćao smrtnim glasom grmljavine.
Muk smatra da je čak i taj zlatni sjaj bio prenet na drevne građevine, piramide. Herodot izveštava da je Marukov hram na vrhu E-te-men-kija bio sav presvučen zlatom. čak su i egipatske piramide nosile metalne krune, a kineske pagode se i dan-danas ukrašavaju pozlaćenim vršnim krovovima.
Svetska sila veća od Rima
• Uticaj Atlantide osećao se hiljadama godina posle propasti, a mnogi pisani tragovi i objekti svedoče i dan-danas o vezama Atlantiđana i naroda Evrope i Amerike
• Gruzijski oficir razgovarao na maternjem jeziku sa Baskima u severnoj Španiji, a baskijski misionar, takođe na svom maternjem jeziku propovedao indijanskom plemenu u Gvatemali
Istraživači fenomena Atlantide zastupaju hipotezu da je ovo drevno ostrvo bilo tadašnja neprikosnovena supersila, znatno moćnija nego što je to, desetak milenijuma kasnije, u antičko vreme, bilo Rimsko carstvo.
Prema njihovim analizama, ostrvo usred Atlantika uticalo je na narode i države na gotovo svim kontinentima. Uticaj Atlantide osećao se hiljadama godina docnije, a mnogi pisani tragovi i objekti svedoče i dan-danas o vezama Atlantiđana i naroda Evrope i Amerike.
Tragovi nestalog jezika
Među nerešenim, ali rešenju pristupačnim pitanjima, spada i problem tragova atlantidskog jezika. Da li je moguće da se u današnjim idiomima kriju još prepoznatljivi ostaci jednog, nekad u svetu raširenog i visokorazvijenog jezika kasnog paleolita?
- Gde bismo imali najpre šanse da pronađemo takve prastare ostatke jezika? Nipošto u poređenju sa njim, vremenski mnogo mlađih idioma indoevropske familije, već pre u onim zalutalim idiomima koji ostadoše razbacani poput iverja, pa se ne mogu uvrstiti ni u jednu od uobičajenih jezičkih šema. Na evropskom tlu takav je jezik Baska - piše Oto Muk u "Tajni Atlantide".
Baskijski jezike je posebno zanimljiv jer je u lingvistici poznato da su sa njim srodni neki sibirski jezici. Na primer, u jeziku današnjih nomada koji žive na poluostrvu čučken, na krajnjem severoistočnom vrhu Azije, mogu se prepoznati odjeci baskijskog. A ovaj je, izgleda, u srodstvu sa već davno ugaslim idiomima ranoistorijskih naroda u mediteranskom prostoru, uključujući i Malu Aziju.
Dokaz u igri
Još jedna neverovatna sličnost sa obe strane Atlantika budi interesovanje istraživača. To je igra pelota, koja se i dan-danas igra u Baskiji. U pitanju je prosta igra u kojoj se takmiče dve ekipa sa po dva igrača. Neobično je što se identična igra, pod drugim nazivom, igra i u Meksiku i to kao relikt nekadašnje igre aristokratije iz pretkolumbovskog vremena.
Fon Nacmer zastupa vrlo uverljivu hipotezu da su "se u zaturenim dolinama Pirineja, kao i na onim dalekim sibirskim poluostrvima održali poslednji ostaci jednog južnoevropskog jezika iz ledenog doba..."
Zagovornici teorije o Atlantidi tvrde da je upravo jezik žitelja "rajskog ostrva" bio taj famozni jezike na čije ostatke nailazimo na svim krajevima Zemljine lopte.
U knjizi "Senka Atlantide" pominje se neverovatna sličnost baskijskog i gruzijskog jezika koji, po autoru, vuku poreklo iz jedinstvenog jezika Atlantiđana.
- Doživeo sam da čujem kako je jedan bivši ruski oficir gruzijskog porekla odmah posle svog odlaska u severnu Španiju mogao da se sporazume sa tamošnjim stanovnicima. Oficir je govorio gruzijski, a Baski su ga razumeli...
Istraživač Bragin koji se intenzivno bavio proučavanjem jezika mitske Atlantide i koji je uveren da Baski pričaju varijantom ovog jezika, tvrdi da prastanovnici Španije imaju sličnosti i sa - indijanskim plemenima u Americi.
- U Gvatemali sam često slušao o jednom indijanskom plemenu koje živi na severu zemlje, u okrugu Peten. Ovo pleme govori jezikom sličnom baskijskom, i ja znam za slučaj da je jedan baskijski misionar tamo sa velikim uspehom držao propovedi na svom maternjem jeziku - piše Bragin.
Pitanja čekaju odgovore
- Da li je atlantidska imperija doprla čak do američke obale Pacifika? Da li su prvi pomorci, koji su se prepustili Humboltovoj struji, kao što su to nedavno učinili odvažni Norvežani pomoću splava "Kon Tiki", bili sa Atlantide? Jesu li oni stupili nogom na Uskršnja ostrva? Neobične džinovske glave koje tamo u mnogim crtama liče na pračoveka stare Evrope? Sve su to pitanja koja čekaju odgovore - piše Oto Muk.
Od oblasti Peten u Gvatemali, nije mnogo udaljena regija Tula u Meksiku gde takođe, po Braginu, živi jedno interesantno indijansko pleme - Otomi.
- Ovi Indijanci govore jednim starim japanskim dijalektom i kada je jednom to pleme posetio japanski poslanik u Meksiku, uspeo je da se sa njima sporazumeva na starom narečju...
Ovo govorno srodstvo zatvara na iznenađujući način pun jezički krug koji je "posejala" Atlantida.
Oto Muk proučava poreklo ove povezanosti i tvrdi da je Atlantida, kao tadašnja supersila, nametnula i svoj jezik tadašnjim prastanovnicima Evrope, Azija i Amerike sa kojima su dolazili u kontakt.
- Baski žive još i danas u Španiji i jugozapadnoj Francuskoj. Verovatno je da su tu živeli od davnina. Ovaj deo Evrope, pripadao je, prema Platonovim, izričitim navodima, atlantskom kraljevstvu. Baski su bili najbliži susedi Atlantide na evropskom tlu, kod kojih je još opstalo narodno jezgro.
Može li se onda sa čvrstim razlozima tvrditi da su oni u stvari sačuvani ostaci Atlantide, živi uzorci njenog carstva?
Putopisac Ernst fon Salomon 1930. godine piše o Baskima, kao narodu jedinstvenog izgleda i jezika.
- Baski su poslednji ostaci jednog lepšeg, jednog slobodnog, jednog ponosnijeg sveta koji je nekad potonuo sa ostrvom Atlantidom, čiji su poslednji stubovi na jednoj strani bili Pirineji, a na drugoj planine Maroka.
Pisac "Tajne Atlantide" Oto Muk tvrdi da je orlovski nos koji karakteriše profil Baska, istovetan i kod američkih Indijanaca.
Poljoprivreda Maja i Baska
Drugu sličnost sa obe strane Atlantika, istraživači su našli u - poljoprivredi.
- Baski, naime, i danas primenjuju vrlo star, ali delotvoran način obrade polja. Oni ne oru, već upotrebljavaju "laja", dvozupčani viljuškast štap, umesto pluga. NJime bodu tlo, prekopavaju ga, kao što baštovan kopa svoje leje - i bacaju seme na rastresito tlo. To, nesumnjivo, predstavlja neobičnost u jednoj zemlji koja već hiljadama godina poznaje plug i metode ekstenzivne poljoprivrede. Međutim, još je čudnije da Indiosi u Srednjoj Americi i danas primenjuju isti metod, kao i to da je upravo ovaj način obrade tla bio uobičajen u starom carstvu Maja pre dolaska evropskih osvajača - smatra Muk.
Crvenokšci
Jedan deo istraživača Atlantide smatra da su stanovnici ovog drevnog kontinenta imali crveno-smeđu put kao današnji američki Indijanci. Oni smatraju da su pre 12.000 godina kada je potonula Atlantida u Evropi živeli kromanjonci, a u Americi pra-stanovnici koji su imali identične fizičke odlike - orlovski nos, ravno uvučeno čelo, crnu kosu, bakarnu boju kože...
Argumente za ovu tvrdnju istraživači vide u silama starih Maja i Acteka koje su identične sa izgledom današnjih Baska i Berbera u severnoj Africi sa druge strane Atlantika.
Ovi argumenti upotpunjuju ona već starija i već dobro poznata istraživanja, zagonetne sličnosti između kultura Starog i Novog sveta o čemu je pisao još čuveni geograf Aleksandar fon Humbolt. Sve one ukazuju na jedinstven, zajednički uzrok, na zajedničko središte: na Atlantidu, na srce onog pradavnog minulog pomorskog carstva čiji se tragovi u obliku indirektnih posledica tek vrlo mukotrpno mogu preoteti neumitnom sveuništavajućem zubu vremena, sumraku drevne prošlosti.
- Budući da je pravi centar kulture nestao, mogu se donositi samo indirektne analogije kao argumenti za nekadašnje davne međuodnose kultura. Oni, međutim, nisu još dovoljni kao dokazi. Ali, treba ih prihvatiti kao najozbiljnija, logička upućivanja prema visokom stepenu verovatnoće da je onaj pretpostavljeni, naslućeni centar jednom zaista i postojao.
Više od toga ne može se ni očekivati i rezultati će ostati krnji sve dok dubina okeanskog dna bude zadržavala krunske dokaze Atlantide. Ali, ipak, i ono štoje sakupljeno bez sumnje je više nego ništa.
Atlantida, sa svojom visokom kulturom, ipak nije potpuno izbrisana sa lica zemlje - zaključuje Oto Muk.
Jedan jedini dan i jedna strašna noć
• U gotovo svim mitologijama i religijama sveta zabeležena stravična priča o potopu, što je najinteresantnije - na gotovo isti način - Asteroid prečnika oko 10 kilometara udario u zemlju pre oko 12.000 godina, izazvao kataklizmu i potopio Atlantidu, tvrdi Oto Muk - Plimni talas zbrisao sve tragove atlantskih kultura iz preddiluvijalnog doba<
Kraj Atlantide opevan je u mnogim drevnim zapisima od kojih su za Evropljane najpoznatiji Platonovi spisi. NJegove reči da je "rajsko ostrvo" nestalo u toku "...jednog dana i jedne jedine strašne noći..." inspirisalo je istraživače da proniknu u prirode katastrofe koja je pogodila mitski kontinent.
Veliku pomoć prilikom ovih istraživanja pružaju savremene naučne metode, ali i pisani dokumenti, kako Biblija i delovi o Velikom potopu, tako i brojni rukopisi Indijanaca kako iz Severne i Srednje tako i Južne Amerike.
Udar u dno okeana
Istraživači su se složili u oceni da je Atlantida zaista potonula u jednom danu i da je ova katastrofa nastala kao posledica udara delova komete ili velikog asteroida u zemlju. Ovakav udarac koji je bio neuporedivo jači od čuvenog "tunguskog meteorita" koji je dobro "prodrmao" celu Zemljinu kuglu, doneo je katastrofe nezabaležene u istoriji civilizacije. Mnogi narodi od Sumera i Egipćana, preko Grka i Rimljana, do Maja i Acteka pišu o ovoj kataklizmi koja se usko povezuje sa Biblijskim potopom.
Pretpostavka je da je jedan od asteroida, prečnika oko deset kilometara, udario u Zemlju pre oko 12.000 godina. Oto Muk u "Tajni Atlantide" navodi da je Zamlja često u svojoj istoriji bila veoma blizu sudara sa asteroidima, ali da je pukom srećom izbegnuto najgore. Atlantida, međutim, nije imala sreće.
Dokaz i u "Gilgamešu"
Najstariji pisani tekst, sumerski ep "Gilgameš" govori o potopu na način, koji se sreće i kod drugih naroda tog vremena.
"...Iz temelja se diže crni oblak. Sve što bi svetlost pretvori se u tminu. Brat više ne viđaše brata. Žitelji nebesa ne mogaše se prepoznati. Bogovi se pobojaše potopa. Odleteše, popeše se na Anuovo nebo..."
"Asteriod A", kako fatalni kosmički objekt naziva Muk, dovela je do globalnog potopa, neviđenog u dotadašnjoj istoriji.
- Došao je iz smera severozapada, dakle, sa strane zalaska Sunca. Znači da je pretekao Zemlju na njenom kružnom kretanju oko Sunca i u njenoj vlastitoj rotaciji. Bio je dakle, vrlo brz. Zavisno od brzine, i putanja je bila u obliku veoma izdužene elipse...
Gravitaciona sila Zemlje privukla ga je zatim ka sebi, i savila mu putanju u sve strmiju parabolu pada. Pri tome mu je brzina sve više rasla - piše Muk.
On dodaje, na osnovu iscrpnih istraživanja, da je ovo telo uletelo u vodonikov sloj atmosfere pod uglom oko 30 stepeni. Na visini od oko 400 kilometara, počeo je da svetli crveno, u emisionoj liniji vodonikovog spektra. Kako je postajao topliji, tako je bivao i blještaviji, njegov sjaj bio je sve belji i belji.
- Oko koje je videlo taj prizor bilo je zaslepljeno zauvek... Usled gasova koji su se otkidali od njega na zadnjoj strani, asteroid je izgledao kao kometa.
Rimski zapisi
čuveni rimski mislilac Ovidije piše o najvećoj katastrofi iz posebnog, rimskog ugla.
"...Zemljom je jednom zavladao tako silan porok, da je Pravda odletela na nebo, a kralj bogova odlučio da okonča rasu ljudi... Jupiterova srdžba nije bila ograničena samo na njegovo područje neba. Neptun, njegov brat, poslao mu je u pomoć morske talase.
Neptun je udario u zemlju svojim trozupcem i ona je zadrhtala i potresla se... Uskoro se više nije moglo razaznati kopno od mora. Morske nimfe, Nereide, zbunjeno su pod vodom posmatrale drveće, kuće, gradove. Voda je zbrisala gotovo sve ljude, a oni koji su joj umakli, skapali su od gladi, pošto nisu imali hrane..."
U neposrednoj blizini tla raspalo se jezgro asteroida koje je po Muku, dovelo do pucanja svih bubnih opni stanovnika Zemlje.
- Oba džinovska komada jezgra, svaki težak oko bilion tona, pala su u more. Voda je šiknula uvis, a plimni talas neopisive veličine, kao planina, krenuo je iz vira oko udarnih jama na sve strane. Talas visok otprilike deset kilometara preplavio bi čak i Mont Everest.
Ovaj talas, po hipotezama istraživača, prouzrokovao je na svim obalama užasna razaranja i praktično u trenutku zbrisao sve tragove tamošnjih kultura iz preddiluvijalnog doba. Blesak na nebu bio je vidljiv na udaljenosti od dve hiljade kilometara.
- Da li je to bila ona plamena pojava koja je sa večernjeg neba obasjala mitskog kralja Foronije u vreme potopa, ona o kojoj sveti Avgustin u svojoj knjizi "De civitate Dei" govori na osnovu izgubljenih spisa Adrasta i Diona, da je bila tako silovita da je izmenila putanju Hesperosa, odnosno Večernjače?
Događaj takvih, kataklizmičnih razmera, mora da je na one koji su ga preživeli delovao stravično i da je ostao najdublje usađen u sećanje. Ono što su ti ljudi preživeli, pričali su svojim potomcima. Ovo stravično sećanje se održalo u mitovima, karakterističnoj formi za izražavanje pojava van ljudske kontrole.
Tunguska katastrofa
Istraživači često porede udar meteora u prostranstva Sibira 1906. godine koji je poznat kao "tunguska katastrofa". Oto Muk tvrdi da je sibirski meteor izazvao eksploziju koja je bila 200 miliona puta manja od one koju je napravio "asteroid koji je potopio mitsku Atlantidu".
Osvajači Amerike, pre svih španski konkistadori, u svojoj prevelikoj revnosti pokrštenja američkih Indijanaca, uništavali su sve njihove spise i pisane dokumente. Uništeni su gotovo svi nenadoknadivi rukopisi Maja, koji su svedočili o najstarijim vremenima. Neki rukopisi su, međutim, pukom srećom sačuvani i već se u njima mogu sagledati razerve potopa izazvanog asteroidom. Rukopis "Popol Vuh" kaže da je bog straha Hurakan preplavio Zemlju i da je u isto vreme na nebu zapažena velika vatra. Indijanci Aravaki, koji i danas žive na području Gvajane, takođe u svojim mitovima govore o tome kako ih je Veliki duh najpre kaznio velikim požarom sa neba, a potom neslućenom poplavom.
"Pade nebo i suvo kopno potonu"
Najinteresantniji je svakako deo iz petog poglavlja neobične knjige "čilam Balams" koja je urađena na jeziku Maja.
"...To se dogodilo kad je Zemlja počela da se budi. Niko ne znaše šta će doći. Vatrena kiša padaše, pepeo padaše, stene i stabla padahu na tlo, stabla i stene čupahu se iz tla... I Velika Zmija se otrgla sa neba... I tada padahu na zemlju njena koža i komadi njenih kostiju... I strele ognjene pogađahu siročad i starce, udovice i udovce, koji življahu, ali snage za život nemaše. I behu pokopani na peščanoj morskoj obali. Tada dođoše silne vodene bujice. I sa Velikom Zmijom pade nebo dole i suvo kopno potonu..." Istraživač Oto Muk koji je svestrano proučavao kraj Atlantide tvrdi na kraju da je Platon u svojim spisima izneo preciznu verziju kraja ovog drevnog kontinenta.
- Da li je Platon imao pravo u pogledu svog opisa katastrofe?
Sve je jasno. Potresi, poplave, pukotine u zemlji, raspuknuća tla, propadanje morskog dna - to su takođe najznačajnijepropratne pojave objektivno rekonstruisane atlantske katastrofe. Onaj deo spornog mesta u tekstu, koji samo prividno sadrži opšte karakteristike katastrofe, naišao je u krugovima stručnjaka na slab odjek.
Oni su uglavnom netrpeljivi prema njegovim rečima "...u toku jednog jedinog dana, jedne jedine užasne noći", kao navodnog trajanja celog katastrofalnog događaja. Ali, upravo ovaj detalj se posebno uklapa u našu sliku. Propast ostrva Atlantide desio se u jednom trenutku kao posledica udara asteroida u zemlju - piše Muk.
On, na kraju zaključuje da je brzina asteroida bila 15 metara u sekundi i da je zbog toga čitav događaj trajao maksimalno 24 časa.
- Dakle, "jedan jedini strašan dan i jedna jedina užasna noć". Baš kao što je Platon zapisao.