Antoan Prevo

[besherat]

Антоан Франсоа Прево (фр. Antoine-Francois Prevost, 1697-1769) је био француски књижевник и повремени члан бенедиктанског реда.

Прево је рођен у Едену, у покрајини Артоа, где му је отац био судски чиновник. Породица га уписује на језуитски колеж у Едену, желећи да постане свештеник, али га он напушта (1712) да би ступио у војску као добровољац. Када је рат завршен одлази у Париз, у колеж Аркурт. Године 1717. улази у новицијат код језуита, у колеж Ла Флеш, али после годину дана напушта ред, опет ступа у војску, да би је 1720. напустио и прешао у Холандију. Одатле се брзо враћа и тражи уточиште код бенедиктанаца. Ту пише сатиричне портрете своје манастирске сабраће, а у потаји ради на свом првом авантуристичком роману. Исте године Прево бежи из манастира и склања се од полицијске потере у Енглеску, где је провео две године. Бави се писањем, учењем енглеског језика, а издржава се радећи као кућни учитељ. Лондон напушта 1730. и одлази поново у Холандију, да би се три године касније вратио у Лондон са својом пријатељицом Ленки Екхарт, бежећи од зајмодаваца. Ова лондонска епизода се умало завршила кобно. У крајњој материјалној кризи Прево фалсификује меницу на име свог бившег ученика, због чега га хапсе. Казна предвиђена за овај прекршај је тада била смрт вешањем, али је, на интервенцију свог ученика и његовог оца, ослобођен. Враћа се у Француску и уз помоћ својих париских пријатељ, као покајник, поново ступа у ред бенедиктанаца. Настојећи да се материјално осигура Прево постаје тајни сарадник памфлетисте Готјеа. Када је полиција ухватила памфлетисту и Превоова активност је била откривена, па је морао да побегне у Брисел, а затим у Франкфурт. Када се афера стишала, вратио се у Париз (1742) и посветио мирнијем животу, највише се посветивши превођењу разних дела са енглеског. Последње године живота проводи у својој кући у Сен-Фирмену код Шантија, где и умире.
Најпознатије његово дјело је " Манон Леско "
, а остала дјела су: " Авантуре Помпијаса, римског витеза или историја нашег времена ", роман " Авантуре и мемоари племића који се повукао из свијета ".

Dodato posle 15 Sati 56 minuta:
--------------------------------------------------------------------------

OPAT PREVO " MANON LESKO "

- Tiberže -, produžih - kako vam je lako da pobjedite kad se vašem oružju ništa ne suprotstavlja! Dopustite da i ja sad kažem šta mislim. Možete li tvrditi da je ono što vi nazivate srećom u vrlini oslobođeno muka, neprilika i nespokojstva? Kakvo ćete ime dati tamnici, raspinjanju na krst, kaznama i mučenjima koje vrše tirani? Hoćete li reći, kao što to rade mističari, da je ono što muči tijelo sreća za dušu ? Ne biste se usudili da to tvrdite; to je neodrživ paradoks. Ta sreća koju vi toliko uzdižete, pomješana je, dakle, s hiljadu patnji; ili, tačnije rečeno, ona je samo splet nesreća kroz koje čovjek teži sopstvenom blaženstvu. Dakle, ako nam snaga mašte pomogne da nađemo uživanja i u samim tim jadima, jer oni mogu da nas dovedu do srećnog cilja kome težimo, zašto onda smatrate protivurječnim i bezumnim u mom vladanju sasvim slično raspoloženje? Ja volim Manonu; težim da, kroz hiljadu patnji, živim srećan i spokojan kraj nje. Put kojim idem je nesrećan, ali nada da dospjem do svog cilja čini ga uvijek prijatnim; i jednim trenutkom provedenim s njom smatraću da sam prebogato nagrađen za sve jade koje podnosim da bih je dobio. Sve mi se stvari dakle čine jednake i na vašoj i na mojoj strani; ili, ako postoji nekakava razlika, ona još ide u moju korist, jer sreće kojoj se ja nadam bliska je a druga je daleka; moja je iste prirode kao i bol, to jest, nju osjeća tijelo, a druga je nepoznate prirode i dobija određeni vid samo kroz vjeru.
Tiberža kao da uplaši ovo rasuđivanje. Ustuknu dva koraka, rekavši mi najozbiljnije da ovo što sam mu sad kazao ne samo vrijeđa zdrav razum, već i da je nesrećan sofizam bezbožnika i nevjernika; " jer ", dodade, " ovo poređenje cilja vaših patnji s ciljem koji označava religija najslobodoumnija je i najčudovišnija ideja".
- Priznajem - nastavih - da ona nije tačna; ali, pazite dobro, moje rasuđivanje se ne zasniva na njoj. Imao sam namjeru da objasnim ono što vi smatrate protivurječnošću,u postojanosti jedne nesrećne ljubavi i mislim da sam vrlo dobro dokazao da se, ako postoji protivurječnost, nje ne možete spasti vi kao ni ja. Samo sam u tom smislu smatrao stvari jednakim i tvrdim i dalje da one to jesu. Hoćete li odgovoriti da je cilj vrline beskrajno viši od cilja ljubavi? Ko će to poreći? Ali da li je to u pitanju? Nije li u pitanju snaga koju obje imaju i zbog koje podnosimo sve patnje? Sudimo o tom po činjenicama. Koliko je ljudi koji napuštaju strogu vrlinu, a koliko ćete malo naći onih koji su napustili ljubav? Ako ima patnji na putu ka dobru, da li ćete i onda odgovoriti da su one neizbježne i neophodne; da nema više tirana ni kazni na krstu i da je mnogo čestitih ljudi koji vode tih i miran život? Reći ću vam isto tako da ima spokojnih i srećnih ljubavi, i što čini još jednu razliku koja ide vrlo mnogo meni u prilog dodaću da ljubav, mada često vara, obećava bar samo zadovoljstva i radosti, dok vjera zahtjeva od čovjeka da vodi tužan život koji muči tijelo.
- Ne uznemiravajte se -, dodadoh vidjeći da je na putu da se ražalosti u svojoj revnosti. - Jedino što hoću da zaključim to je da nema goreg načina da se srce odvrati od ljubavi nego omalovažavati mu slasti života i obećavati mu više sreće u vrlini. Prema onom kako smo sazdani, izvjesno je da se naša sreća sastoji u uživanju; čikam onog koji o tom drugačije misli; a srcu nije potrebno da se dugo pita pa da osjeti da su od svih uživanja najprijatnija ljubavna. Ono brzo opazi da ga varaju ako mu obećavaju ljepša; i zbog ovog varanja ne vjeruje ni najpouzdanijim obećanjima.Vi propovjednici, koji hoćete da me vratite vrlini, recite mi da je ona neophodno potrebna, ali mi ne skrivajte da je stroga i mučna. Utvrdite da su ljubavne slasti prolazne, da su zabranjene, da poslije njih nastaju vječne muke; i, što će možda na mene najviše uticati, da će, što su one prijatnije i ljepše, utoliko nebo darežljivije nagraditi tako veliku žrtvu; ali priznajte da su, s obzirom na ovakva srca kao što su naša, one ovdje na zemlji naše najsavršenije blaženstvo.
( 92 - 94 str. )



Čitala sam " Manon Lesko " tri puta .