- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.630
Kralj Luj XIV odredio je svom kompozitoru Kuprenu (1668-1739), čuvenom klavsenisti koga su prozvali Fransoa Veliki, kraljevsku platu, ali i isto takav porez! Tako je umetnik bio prisiljen na štednju. Kivan na Kralja-Sunce, Kupren nije želeo da mu pruži ništa više od onoga na šta je službeno bio obavezan. Jednog dana, kralj ga je pozvao na partiju karata. U strahu da ne izgubi još koji dukat, Kupren se ovakvim izvinjenjem ujedno oslobodio i svih budućih sličnih poziva:
- Veličanstvo, jako mi je žao, ali ja ne razlikujem kralja od žandara!
Kao što je pisao opširnu muziku, tako je Hendl (1685-1759) imao i džinovski apetit. Priča se da je jednom seo u gostionicu, i naručio šesnaest raznih jela i uz to vino i pivo. Gostioničar je primio narudžbu, spremio sto i – čekao.
- Na šta čekate? – nestrpljivo ga upita Hendl.
- Na vaše društvo, gospodine
- Društvo? – začudi se kompozitor. – Društvo, to sam ja
Jedno vreme Hendl je imao finansijskih teškoća, pa više nije mogao gostima da pruži bogate trpeze. Sedeći, tako, jedne večeri u svojoj kući, okružen prijateljima, Hendl naglo ustade i reče:
- Moram da zapišem jednu divnu temu kojam mi baš pade na pamet. Oprostite, moram smesta da je zabeležim – i otrča u svoju sobu.
Prijatelji su ga jedno vreme čekali, ubeđeni da se Georg Fridrih prepustio komponovanju, ali kada su zavirili, našli su ga za stolom kako se služi pečenjem.
Gluk (1714-1787), koji je dobar deo života proveo u Parizu, gde je i komponovao glavne opere, prisustvovao je jednom prilikom predstavi u Italijanskom teatru. Pevao je čuveni kastrat Kafareli i oduševio publiku. Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko upita Gluka:
- Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?
- Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom
Jaša Hajfec, možda najveći violinista XX veka, prvi put se našao u Parizu 1920. godine. Imao je tek devetnaest godina, a posle nedelju dana u Londonu, ovim se nastavljala njegova prva evropska turneja na kojoj je glas o njegovom čudesnom sviranju stizao već pre njega.
Jašin francuski menadžer jednoga jutra saopštio mu je, sav zadovoljan, kako je upravo "prodao" privatan koncert za naredno veče, što znači dodatan prihod.
- Nemoguće – reče Jaša – sutra imamo karte za Foli Beržer
Taj čuveni pariski kabare u ono vreme bio je prava senzacija. Ali, menadžer se nasmejao i "izvukao" svoj glavni adut: Amerikanka je voljna da plati punu Jašinu cenu kao za javni nastup, pa Foli Beržer može i da sačeka. Ali, Jaša je bio uporan.
- Nemamo drugo slobodno veče u Parizu – mislio je, naravno, na sebe i Samjuela Čozinofa, violinistu koji ga je pratio na svim turnejama te godine.
- Ali – zbunjeno će menadžer – ja ne mogu da kažem gospođi Klark da nećete da svirate za nju samo zato što želite u Foli Beržer!
- Onda joj kažite – mirno će Jaša – da ste pogrešili u vezi moje tarife: ona iznosi 1500 dolara za javne koncerte, ali privatni koštaju dvostruko. To će je odvratiti. Svakako neće hteti da plati 3000 dolara. Tako ćete spasti svoj obraz, a mi ćemo poći u Foli Beržer – zadovoljno je završio Jaša.
Ali, sledećeg jutra menadžer se pojavio i svečano objavio da je gospođa Klark prihvatila i ne trepnuvši! Tako nije bilo druge nego da se vrate karte za Foli Beržer, što je tvrdoglavi Jaša Hajfec teška srca prihvatio.
Te večeri našli su se on i Čoznof u hotelu "Mažestik" u apartmanu stare gospođe. Pored nje koncertu je prisustvovala njena četrnaestogodišnja unuka koja je sve vreme stidljivo gledala u pod i njen učitelj violine, gospodin koji je u svakom predahu uzdisao kako je "divno" ili "veličanstveno". Ceo koncert potrajao je manje od pola sata, onda su se oprostili i izašli. Jaša je uzdahnuo:
- Da sam znao da ćemo ovako brzo obaviti, mogli smo da stignemo u Foli Beržer makar na drugi deo predstave...
Na premijeri opere "Tajni brak" u Beču 1792. godine, kompozitoru Domeniku Čimarozi (1749-1801) priđe neki mladi slikar i laskavo primeti:
- Ja smatram da vi nadmašujete i Mocarta!
- Ja nadmašujem Mocarta? – ljutito poskoči Čimaroza – Mladiću, šta biste vi mislili o čoveku koji bi bio toliko bezobrazan i glup da tvrdi kako ste vi bolji od Rafaela!
Ipak, ova opera, Čimarozino najbolje delo, doživelo je na pomenutoj premijeri senzacionalan uspeh, pa se dogodilo nešto nezapamćeno do tada, a i posle. Car Leopold II bio je toliko oduševljen da je posle premijere odveo u dvor Čimarozu i sve izvođače, pogostio ih, a onda ih sve ponovo odveo u Operu gde su ponovili celo delo iz početka!
Ima kompozitora koji su komponovali na neobičan način. gluk je najradije stvarao sedeći za čembalom napolju, na suncu, uz ledeni šampanjac. A Čimaroza je voleo da komponuje u veselom društvu, uz dosta žagora i galame, dok je pakosni Paizijelo pisao note – isključivo u postelji!
Neki mladi kompozitor doneo je jednom prilikom, sav ponosan, Feliksu Mendelsonu (1809-1847) svoju partituru sa naslovm "Prva simfonija".
- Da li vam je to prvo delo takve vrste? – ozbiljno ga upita Mendelson.
- Jeste, maestro!
Mendelson mu vrati note i ne pogledavši ih:
- Dođite opet kada napišete dvanaestu. Ja sam komponovao dvanaest simfonija dok sam se usudio da nad trinaestom napišem broj jedan.
A kada je Betovenu (1770-1827) njegov brat, koji se naglo obogatio špekulacijama poslao vizit-kartu na kojoj je pisalo "Johan van Betoven, posrednik nekretninama", kompozitor mu je odgovorio sa "Ludvig van Betoven, posrednik mozga".
A evo kako se snašao Franc List kada je na njegov koncert u jednom nemačkom gradiću došlo jedva dvadesetak ljudi:
- Dame i gospodo – obratio im se veliki umetnik savlađujući svoje razočarenje – srećan sam što vas vidim i obećavam da ću vam svirati kao nikad ranije. Ali, ova sala je isuviše velika za naše malo društvo. U salonu hotela gde sam odseo postoji odličan klavir i ja predlažem da svi pođemo tamo.
List je u hotelu za celo društvo naručio bogatu večeru i, na radost slušalaca, svirao do zore.
Đuzepe Verdi koji nije voleo popularnost i reklamu, a posebno su ga ljutili skupljači autograma, umeo je da bude čak i neprijatan s njima. Tako je nekoj mladoj dami koja mu je uz autogram tražila i nekoliko reči posvete, napisao: "Dobra deca ne treba da čačkaju nos i da lažu, a dobro vaspitane dame ne treba da traže autograme. Bolje neka skupljaju ljubavna pisma."
Ignjac Jan Paderevski, veliki poljski pijanista i državnik (bio je predsednik prve poljske republike 1919) najveća je legenda posle Lista. Svojim velikim oreolom od kose, svojim romantičnim i uglađenim ponašanjem, svojim, govorili su neki, gotovo opipljivim magnetizmom, za veliki deo zemaljske kugle, predstavljao je samo oličenje vrhunskog pijaniste.
Kada ga je slikar Bern Džons video u Londonu kako šeta ulicama, odjurio je prijateljima i ispričao im da je video arhangela koji je sišao na zemlju. Ubrzo posle toga bili su predstavljeni jedan drugom i, kao rezultat, nastao je čuveni portret Paderevskog.
Žene su prosto ludovale za njim, "padale u fras" kad ga ugledaju. One su stajale u redovima samo da ga u prolazu vide, možda i dotaknu, dočekivale su ga i ispraćale na peronima i pristaništima. Često se dešavalo i da obožavateljke u pismima mole Paderevskog da im poklonim pramičak svoje veličanstvene kose. Kada je jedan prijatelj upozorio pijanistu da će, nastavi li da uslišava takve želje, ostati bez kose, ovaj mu, uz zločest osmeh, odgovori:
- A ne. Neću ja ostati bez kose, nego moj pas.
Iz Politikinog zabavnika
- Veličanstvo, jako mi je žao, ali ja ne razlikujem kralja od žandara!
Kao što je pisao opširnu muziku, tako je Hendl (1685-1759) imao i džinovski apetit. Priča se da je jednom seo u gostionicu, i naručio šesnaest raznih jela i uz to vino i pivo. Gostioničar je primio narudžbu, spremio sto i – čekao.
- Na šta čekate? – nestrpljivo ga upita Hendl.
- Na vaše društvo, gospodine
- Društvo? – začudi se kompozitor. – Društvo, to sam ja
Jedno vreme Hendl je imao finansijskih teškoća, pa više nije mogao gostima da pruži bogate trpeze. Sedeći, tako, jedne večeri u svojoj kući, okružen prijateljima, Hendl naglo ustade i reče:
- Moram da zapišem jednu divnu temu kojam mi baš pade na pamet. Oprostite, moram smesta da je zabeležim – i otrča u svoju sobu.
Prijatelji su ga jedno vreme čekali, ubeđeni da se Georg Fridrih prepustio komponovanju, ali kada su zavirili, našli su ga za stolom kako se služi pečenjem.
Gluk (1714-1787), koji je dobar deo života proveo u Parizu, gde je i komponovao glavne opere, prisustvovao je jednom prilikom predstavi u Italijanskom teatru. Pevao je čuveni kastrat Kafareli i oduševio publiku. Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko upita Gluka:
- Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?
- Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom
Jaša Hajfec, možda najveći violinista XX veka, prvi put se našao u Parizu 1920. godine. Imao je tek devetnaest godina, a posle nedelju dana u Londonu, ovim se nastavljala njegova prva evropska turneja na kojoj je glas o njegovom čudesnom sviranju stizao već pre njega.
Jašin francuski menadžer jednoga jutra saopštio mu je, sav zadovoljan, kako je upravo "prodao" privatan koncert za naredno veče, što znači dodatan prihod.
- Nemoguće – reče Jaša – sutra imamo karte za Foli Beržer
Taj čuveni pariski kabare u ono vreme bio je prava senzacija. Ali, menadžer se nasmejao i "izvukao" svoj glavni adut: Amerikanka je voljna da plati punu Jašinu cenu kao za javni nastup, pa Foli Beržer može i da sačeka. Ali, Jaša je bio uporan.
- Nemamo drugo slobodno veče u Parizu – mislio je, naravno, na sebe i Samjuela Čozinofa, violinistu koji ga je pratio na svim turnejama te godine.
- Ali – zbunjeno će menadžer – ja ne mogu da kažem gospođi Klark da nećete da svirate za nju samo zato što želite u Foli Beržer!
- Onda joj kažite – mirno će Jaša – da ste pogrešili u vezi moje tarife: ona iznosi 1500 dolara za javne koncerte, ali privatni koštaju dvostruko. To će je odvratiti. Svakako neće hteti da plati 3000 dolara. Tako ćete spasti svoj obraz, a mi ćemo poći u Foli Beržer – zadovoljno je završio Jaša.
Ali, sledećeg jutra menadžer se pojavio i svečano objavio da je gospođa Klark prihvatila i ne trepnuvši! Tako nije bilo druge nego da se vrate karte za Foli Beržer, što je tvrdoglavi Jaša Hajfec teška srca prihvatio.
Te večeri našli su se on i Čoznof u hotelu "Mažestik" u apartmanu stare gospođe. Pored nje koncertu je prisustvovala njena četrnaestogodišnja unuka koja je sve vreme stidljivo gledala u pod i njen učitelj violine, gospodin koji je u svakom predahu uzdisao kako je "divno" ili "veličanstveno". Ceo koncert potrajao je manje od pola sata, onda su se oprostili i izašli. Jaša je uzdahnuo:
- Da sam znao da ćemo ovako brzo obaviti, mogli smo da stignemo u Foli Beržer makar na drugi deo predstave...
Na premijeri opere "Tajni brak" u Beču 1792. godine, kompozitoru Domeniku Čimarozi (1749-1801) priđe neki mladi slikar i laskavo primeti:
- Ja smatram da vi nadmašujete i Mocarta!
- Ja nadmašujem Mocarta? – ljutito poskoči Čimaroza – Mladiću, šta biste vi mislili o čoveku koji bi bio toliko bezobrazan i glup da tvrdi kako ste vi bolji od Rafaela!
Ipak, ova opera, Čimarozino najbolje delo, doživelo je na pomenutoj premijeri senzacionalan uspeh, pa se dogodilo nešto nezapamćeno do tada, a i posle. Car Leopold II bio je toliko oduševljen da je posle premijere odveo u dvor Čimarozu i sve izvođače, pogostio ih, a onda ih sve ponovo odveo u Operu gde su ponovili celo delo iz početka!
Ima kompozitora koji su komponovali na neobičan način. gluk je najradije stvarao sedeći za čembalom napolju, na suncu, uz ledeni šampanjac. A Čimaroza je voleo da komponuje u veselom društvu, uz dosta žagora i galame, dok je pakosni Paizijelo pisao note – isključivo u postelji!
Neki mladi kompozitor doneo je jednom prilikom, sav ponosan, Feliksu Mendelsonu (1809-1847) svoju partituru sa naslovm "Prva simfonija".
- Da li vam je to prvo delo takve vrste? – ozbiljno ga upita Mendelson.
- Jeste, maestro!
Mendelson mu vrati note i ne pogledavši ih:
- Dođite opet kada napišete dvanaestu. Ja sam komponovao dvanaest simfonija dok sam se usudio da nad trinaestom napišem broj jedan.
A kada je Betovenu (1770-1827) njegov brat, koji se naglo obogatio špekulacijama poslao vizit-kartu na kojoj je pisalo "Johan van Betoven, posrednik nekretninama", kompozitor mu je odgovorio sa "Ludvig van Betoven, posrednik mozga".
A evo kako se snašao Franc List kada je na njegov koncert u jednom nemačkom gradiću došlo jedva dvadesetak ljudi:
- Dame i gospodo – obratio im se veliki umetnik savlađujući svoje razočarenje – srećan sam što vas vidim i obećavam da ću vam svirati kao nikad ranije. Ali, ova sala je isuviše velika za naše malo društvo. U salonu hotela gde sam odseo postoji odličan klavir i ja predlažem da svi pođemo tamo.
List je u hotelu za celo društvo naručio bogatu večeru i, na radost slušalaca, svirao do zore.
Đuzepe Verdi koji nije voleo popularnost i reklamu, a posebno su ga ljutili skupljači autograma, umeo je da bude čak i neprijatan s njima. Tako je nekoj mladoj dami koja mu je uz autogram tražila i nekoliko reči posvete, napisao: "Dobra deca ne treba da čačkaju nos i da lažu, a dobro vaspitane dame ne treba da traže autograme. Bolje neka skupljaju ljubavna pisma."
Ignjac Jan Paderevski, veliki poljski pijanista i državnik (bio je predsednik prve poljske republike 1919) najveća je legenda posle Lista. Svojim velikim oreolom od kose, svojim romantičnim i uglađenim ponašanjem, svojim, govorili su neki, gotovo opipljivim magnetizmom, za veliki deo zemaljske kugle, predstavljao je samo oličenje vrhunskog pijaniste.
Kada ga je slikar Bern Džons video u Londonu kako šeta ulicama, odjurio je prijateljima i ispričao im da je video arhangela koji je sišao na zemlju. Ubrzo posle toga bili su predstavljeni jedan drugom i, kao rezultat, nastao je čuveni portret Paderevskog.
Žene su prosto ludovale za njim, "padale u fras" kad ga ugledaju. One su stajale u redovima samo da ga u prolazu vide, možda i dotaknu, dočekivale su ga i ispraćale na peronima i pristaništima. Često se dešavalo i da obožavateljke u pismima mole Paderevskog da im poklonim pramičak svoje veličanstvene kose. Kada je jedan prijatelj upozorio pijanistu da će, nastavi li da uslišava takve želje, ostati bez kose, ovaj mu, uz zločest osmeh, odgovori:
- A ne. Neću ja ostati bez kose, nego moj pas.
Iz Politikinog zabavnika