Član
- Učlanjen(a)
- 28.04.2010
- Poruka
- 81
Anatomija
Anatomija ( grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama. Deli se na animalnu anatomiju -zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija.
Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija.
Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija.
Humana anatomija
Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.
Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijaliziraju na određene delove tela i to znanje usavršnjavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem.
Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija.
Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurhška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.
Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.
Sistemi ljudskog tela
Cirkulatorni (krvni) sistem
Cirkulatorni (krvni) sistem
Uloge krvnog sistema kičmenjaka
Transportna uloga
Termoregulacija predstavlja sposobnost održavanja stalne telesne temperature, organizmi koji tu sposobnost imaju nazivaju se homeotermi. Za razliku od njih, poikilotermi tu sposobnost nemaju.
Osnovne osobine
Krvni sistem svih kičmenjaka je zatvorenog tipa – sastoji se od zatvorenog sistema sudova po kojima cirkuliše krv. Cirkulacija krvi se ostvaruje zahvaljujući radu srca. Srce leži u posebnom delu celoma –perikardu koji je obložen delom peritoneuma i ispunjen tečnošću. Krvni sudovi koji dovode krv u srce su vene, dok su odvodni krvni sudovi arterije. Arterije i vene se granaju po celom telu na manje sudove, obrazujući na kraju mrežu najsitnijih kapilara, koji spajaju arterije i vene i zatvaraju krug krvne cirkulacije. Kroz zidove kapilara se vrši razmena gasova i prolaz hranljivih materija i produkata metabolizma. Izvesna količina tečnosti ostaje u tkivima i vraća se limfnim sudovima u vene.
Progresivna evolucija krvnog sistema kičmenjaka
Progresivne promene bile su vezane sa izlaskom na kopno kao i sa povećanjem aktivnosti.
Krvni sistem riba
Srce riba sastoji se iz jedne pretkomore i jedne komore koja je postavljena ispred pretkomore – okrenuta je prema napred, u pravcu škrga. Od komore polazi trbušna aorta koja nosi redukovanu krv u škrge gde se ona oksiduje. Svaki par škrga snabdeven je dovodnim (nose redukovanu krv) i odvodnim (nose oksidovanu krv) arterijama. Sistem dovodne i odvodne škržne arterije svake pojedine škrge prdstavlja tzv. aortin luk. Kod embriona se javlja 6 pari aortinih lukova, dok kod adulta ostaju samo 4 para aortinih lukova. Odvodne škržne arterije se sa svake strane tela ulivaju u levi i desni koren, koji se spajaju u leđnu aortu (nosi oksidovanu krv). Leđna aorta oksidovanu krv raznosi po telu. Redukovana krv se sistemom vena vraća u srce. Tako kroz srce riba prolazi samo redukovana krv. Kod larvi vodozemaca krvni sistem je isti kao kod riba.
Promene kod suvozemnih kičmenjaka
Prelaskom na kopno redukuju se škrge i javlja plućno disanje pa se, usled toga, menja i krvni sistem.
Te promene se najviše ogledaju u sledećem:
Krvni sistem vodozemaca
Srce ima dve pretkomore i jednu komoru. U komoru dospeva kako redukovana krv iz tela tako i oksidovana krv iz pluća i kože, usled čega nastaje njihovo mešanje. Kod vodozemaca se to nadoknađuje kožnim disanjem. Vodozemci imaju levi i desni aortin luk.
Krvni sistem gmizavaca
Srce se sastoji od dve pretkomore i jedne komore. U komori se javlja pregrada koja je kod većine nepotpuna i samo u izvesnoj meri sprečava mešanje krvi. Postoje dva aortina luka:levi i desni koji se iza srca spajaju i grade aortu. Iz leve polovine komore polazi desni luk koji nosi pretežno oksidovanu krv, a iz desne polovine komore polazi levi luk sa pretežno redukovanom krvi. Prema tome, u aorti se nalazi mešovita krv. Iz desne polovine komore, pored levog luka, polazi plućna arterija koja nosi redukovanu krv u pluća na oksidaciju. Iz pluća se oksidovana krv vraća u levu pretkomoru.
Krvni sistem ptica
Proces odvajanja puteva oksidovane i redukovane krvi je doveden do kraja – srce ptica je potpuno podeljeno na levu i desnu plovinu. Srce ptica se, dakle, sastoji od dve pretkomore i dve komore. Osim toga, ptice imaju samo jedan aortin luk i to desni koji polazi iz leve komore i nastavlja se.
Krvni sistem sisara
Srce je izgrađeno od dve pretkomore i dve komore. Postoji samo levi aortin luk koji polazi iz leve komore i nastavlja se u aortu. Aorta raznosi oksidovanu krv po celom telu. Redukovana krv se vraća gornjom i donjom šupljom venom u desnu pretkomoru. Iz desne komore polazi plućna arterija koja redukovanu krv nosi u pluća na oksidaciju. Oksidovana krv se plućnim venama vraća u levu pretkomoru srca.
Krv dakle cirkuliše kroz dva kruga:
Veliki krvotok počinje u levoj komori iz koje polazi aorta. Ona raznosi oksidovanu krv po čitavom organizmu. U tkivima se ćelijama predaje kiseonik, a u krv ulazi ugljen-dioksid. Redukovana krv se šupljim venama vraća u desnu pretkomoru srca, a odatle ide u desnu komoru.
Mali krvotok počinje u desnoj komori iz koje polazi plućna arterija koja se zatim grana na levu i desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u pluća. U plućima se krv oksiduje (otpušta se SO2, a prima O2) i vraća plućnim venama u levu pretkomoru.
Sistem za varenje
Sistem organa za varenje
Sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom. Crevni kanal sačinjavaju:
Usna duplja
Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju.
U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje:
Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zubaje pokriven slojem cementa (koštano tkivo). Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).
Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.
Pljuvačne žlezde ne postoje kod riba jer kroz njohovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane. Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde. Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.
Ždrelo
Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak. Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.
Jednjak
Jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka, sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu.
Želudac
Želudac predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo. Na želucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) ipilorični (graniči se sa crevom). Želudačne žlezde produkuju hlorovodoničnu kiselinu i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina.
Kod ptica se sastoji iz žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i mehaničkog dela (bubac). Bubac je veoma muskulozan i obložen čvrstom prevlakom koja pomaže drobljenju hrane, čime se nadoknađuje nedostatak zuba.
Kod preživara je želudac veliki i složen.
Izdeljen je na 4 dela:
1. burag – najveći deo koji može da primi veliku količinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu – jedino preživari, zahvaljujući ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;
2. kapulja – sa mrežasto naboranom sluzokožom; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vraća u usnu duplju na ponovno žvakanje (preživanje);
3. litonja – deo u koji se hrana vraća posle preživanja;
4. sirište – tu se vrši varenje.
Crevo
Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože. Crevo se sastoji od dva dela:
1. Prednjeg, tankog creva
2. Zadnjeg, debelog creva.
Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva.
Tanko crevo
Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa. U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.
Jetra
To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum. Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija:
Pankreas
Pankreas (gušterača) leži u krivini dvanaestopalačnog creva. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri. Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin).
Endokrini pankreas
Između žlezdanih meškova egzokrinog pankreasa raspoređena su Langerhansova ostrvca koja se sastoje od 3 tipa ćelija α, β i γ, od kojih β ćelije luče insulin (insula = ostrvo), a α luče glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistički na metabolizam glikoze – insulin smanjuje, a glukagon povećava koncentraciju glikoze u krvi. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povišen nivo šećera u krvi) što izaziva šećernu bolest.
Debelo crevo
Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.
Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.
Endokrini sistem
U endokrinim žlezdama se pod uticajem informacija iz spoljašnje ili unutrašnje sredine sintetišu hormoni koji su u stvari odgovor na te informacije. Ovim putem regulišu se mnoge aktivnosti: metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, metamorfoza, količina vode i minerala u organizmu i dr. Pored endokrinih organa hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih organa na koje deluju.
Endokrine žlezde kičmenjaka su različitog porekla – neke nastaju od ždrelnog epitela (štitna, grudna žlezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se treće razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrežne žlezda).
Unutrašnje lučenje kao sporednu funkciju mogu vršiti i izvesni drugi organi: jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce, a značajnu endokrinu funkciju imaju i polne žlezde.
Hipofiza
Smeštena je u udubljenju, turskom sedlu, klinaste kosti. Spojena je pomoću infundibuluma sa hipotalamusom.
Sastoji se, kod čoveka, iz tri režnja:
Adenohipofiza
Luči dve grupe hormona:
1. somatotropni hormon (hormon rasta) koji reguliše rast i razvoj organizma;
2. tropini (stimulini) koji deluju na rad drugih žlezda;u njih spadaju:
- tireotropni hormon (TSH) – simuliše lučenje štitne žlezde;
- adenokortikotropni hormon (ACTH) – stimuliše rad kore nadbubrežne žlezde;
- folikulostimulirajući hormon (FSH) – simuliše razvoj folikula jajnika i lučenje estrogena; kod muškarca uslovljava spermatogenezu;
- luteostimulirajući hormon (LH) – stimuliše lučenje polnih hormona: kod žene progesterona, a kod muškarca testosterona;
- luteotropni hormon (LTH) ili prolaktin – izaziva lučenje mleka kod žena.
Neurohipofiza
Predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu. To su:
- antidiuretični hormon (vazopresin) – koji stimuliše reapsorpciju vode iz primarne mokraće čime se smanjuje izlučivanje definitivne mokraće;
- oksitocin – pojačava kontrakcije materice prilikom porođaja i naviranje mleka.
Štitna žlezda (tiroidea)
Nalazi se priljubljena uz prednju i bočne strane grkljana i dušnika. Na rad štitne žlezde utiče adenohipofiza preko TSH. Tiroidea luči tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin, hormone za čiju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiču na fizički i psihički rast i razvoj. Tireokalcitonin snižava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kostiju.
Paraštitasta žlezda
Parna žlezda – dve gornje i dve donje su priljubljene uz zadnju stranu štitne žlezde. Luči parathormon koji reguliše količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima.
Nadbubrežne žlezde
Nalaze se na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji.
Kora luči sledeće grupe hormona:
- mineralokortikoide: aldosteron, kortikosteron, koji regulišu promet minerala (posebno natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu; nazivaju se hormoni koji čuvaju život;
- glikokortikoide: među njima je najaktivniji kortizol; regulišu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida;
- androgene i estrogene hormone koji utiču na razvoj polnih organa u dečijem uzrastu.
Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin. Njihovo dejstvo je slično dejstvu simpatičkog nervnog sistema – ubrzavaju rad srca, povećavaju krvni pritisak itd.
Polne žlezde
Rad polnih žlezda je pod uticajem adenohipofize.
Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih ćelija koje luče testosteron i androstedion (manje količine). Testosteron u pubertetu dovodi do rasta polnih organa (primarne polne odlike) i razvića sekundarnih polnih odlika.
Ovarijum luči estrogene i progesteron. Estrogeni u pubertetu utiču na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika. Oba hormona regulišu menstrualni ciklus. Progesteron ima ulogu i u trudnoći koju održava dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu održavanja trudnoće lučenjem ovih hormona.
Sistem za izlučivanje
Sistem za izlučivanje ima ulogu u izbacivanju (ekskreciji) nepotrebnih, često i štetnih materija koje nastaju u procesima metabolizma, kao i u izbacivanju viška vode i jona. Nesvareni delovi hrane ne izlučuju se iz tela, već prolaze kroz crevni kanal i preko analnog otvora bivaju izbačeni u spoljašnu sredinu. Iz organizma se izlučuju samo one supstance koje nastaju unutar ćelije; one pri izlučivanju moraju proći kroz ćelijsku membranu da bi dospele u spoljašnju sredinu.
Organi za izlučivanje mogu biti:
- u vidu cevčica sa zatvorenim početnim delom koje se granaju po čitavom telu. Ovakvi organi označeni su kao protonefridije.
- u vidu izuvijanih cevčica, čiji se početni deo otvora preko levkastog otvara u telesnu duplju. Takvi organi označeni su kao metanefridije.
- u vidu posebno građenih morfoloških i funkcionalnih jedinica ekskretornog sistema - bubrege.
- u vidu cevčice sa zatvorenim početnim delom koje se otvaraju u crevo, a ovi organi nazivaju se Malpigijeve cevčice.
Anatomija ( grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama. Deli se na animalnu anatomiju -zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija.
Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija.
Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija.
Humana anatomija
Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.
Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijaliziraju na određene delove tela i to znanje usavršnjavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem.
Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija.
Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurhška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.
Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.
Sistemi ljudskog tela
Cirkulatorni (krvni) sistem
- Sistem za varenje
- Endokrini sistem
- Sistem za izlučivanje
- Imuni sistem
- Nervni sistem
- Limfni sistem
- Mišićni sistem
- Sistem organa za razmnožavanje (Reproduktivni sistem)
- Respiratorni sistem
- Skeletni sistem
Cirkulatorni (krvni) sistem
Uloge krvnog sistema kičmenjaka
Transportna uloga
- Krvni sistem ima funkciju transportnog sistema:
- kiseonik i hranljive materije do ćelija u telu;
- ugljen-dioksid i druge materije koje su proizvodi ćelijskog metabolizma do pluća i organa za izlučivanje;
- hormone do organa na koje deluju;
- odvodi suvišnu vodu i reguliše pH (omogućava homeostazu);
- Zaštitna uloga od virusnih i bakterijskih infekcija koju ostvaruju bela krvna zrnca (leukociti)
- Uloga u termoregulaciji ostvaruje se cirkulacijom krvi kroz kožu.
Termoregulacija predstavlja sposobnost održavanja stalne telesne temperature, organizmi koji tu sposobnost imaju nazivaju se homeotermi. Za razliku od njih, poikilotermi tu sposobnost nemaju.
Osnovne osobine
Krvni sistem svih kičmenjaka je zatvorenog tipa – sastoji se od zatvorenog sistema sudova po kojima cirkuliše krv. Cirkulacija krvi se ostvaruje zahvaljujući radu srca. Srce leži u posebnom delu celoma –perikardu koji je obložen delom peritoneuma i ispunjen tečnošću. Krvni sudovi koji dovode krv u srce su vene, dok su odvodni krvni sudovi arterije. Arterije i vene se granaju po celom telu na manje sudove, obrazujući na kraju mrežu najsitnijih kapilara, koji spajaju arterije i vene i zatvaraju krug krvne cirkulacije. Kroz zidove kapilara se vrši razmena gasova i prolaz hranljivih materija i produkata metabolizma. Izvesna količina tečnosti ostaje u tkivima i vraća se limfnim sudovima u vene.
Progresivna evolucija krvnog sistema kičmenjaka
Progresivne promene bile su vezane sa izlaskom na kopno kao i sa povećanjem aktivnosti.
Krvni sistem riba
Srce riba sastoji se iz jedne pretkomore i jedne komore koja je postavljena ispred pretkomore – okrenuta je prema napred, u pravcu škrga. Od komore polazi trbušna aorta koja nosi redukovanu krv u škrge gde se ona oksiduje. Svaki par škrga snabdeven je dovodnim (nose redukovanu krv) i odvodnim (nose oksidovanu krv) arterijama. Sistem dovodne i odvodne škržne arterije svake pojedine škrge prdstavlja tzv. aortin luk. Kod embriona se javlja 6 pari aortinih lukova, dok kod adulta ostaju samo 4 para aortinih lukova. Odvodne škržne arterije se sa svake strane tela ulivaju u levi i desni koren, koji se spajaju u leđnu aortu (nosi oksidovanu krv). Leđna aorta oksidovanu krv raznosi po telu. Redukovana krv se sistemom vena vraća u srce. Tako kroz srce riba prolazi samo redukovana krv. Kod larvi vodozemaca krvni sistem je isti kao kod riba.
Promene kod suvozemnih kičmenjaka
Prelaskom na kopno redukuju se škrge i javlja plućno disanje pa se, usled toga, menja i krvni sistem.
Te promene se najviše ogledaju u sledećem:
- broj aortinih lukova se smanjuje, a ostvaruje se veza sa plućima;
- srce uvek ima dve pretkomore i jednu ili dve komore;
- krv cirkuliše u dva kruga (veliki i mali).
Krvni sistem vodozemaca
Srce ima dve pretkomore i jednu komoru. U komoru dospeva kako redukovana krv iz tela tako i oksidovana krv iz pluća i kože, usled čega nastaje njihovo mešanje. Kod vodozemaca se to nadoknađuje kožnim disanjem. Vodozemci imaju levi i desni aortin luk.
Krvni sistem gmizavaca
Srce se sastoji od dve pretkomore i jedne komore. U komori se javlja pregrada koja je kod većine nepotpuna i samo u izvesnoj meri sprečava mešanje krvi. Postoje dva aortina luka:levi i desni koji se iza srca spajaju i grade aortu. Iz leve polovine komore polazi desni luk koji nosi pretežno oksidovanu krv, a iz desne polovine komore polazi levi luk sa pretežno redukovanom krvi. Prema tome, u aorti se nalazi mešovita krv. Iz desne polovine komore, pored levog luka, polazi plućna arterija koja nosi redukovanu krv u pluća na oksidaciju. Iz pluća se oksidovana krv vraća u levu pretkomoru.
Krvni sistem ptica
Proces odvajanja puteva oksidovane i redukovane krvi je doveden do kraja – srce ptica je potpuno podeljeno na levu i desnu plovinu. Srce ptica se, dakle, sastoji od dve pretkomore i dve komore. Osim toga, ptice imaju samo jedan aortin luk i to desni koji polazi iz leve komore i nastavlja se.
Krvni sistem sisara
Srce je izgrađeno od dve pretkomore i dve komore. Postoji samo levi aortin luk koji polazi iz leve komore i nastavlja se u aortu. Aorta raznosi oksidovanu krv po celom telu. Redukovana krv se vraća gornjom i donjom šupljom venom u desnu pretkomoru. Iz desne komore polazi plućna arterija koja redukovanu krv nosi u pluća na oksidaciju. Oksidovana krv se plućnim venama vraća u levu pretkomoru srca.
Krv dakle cirkuliše kroz dva kruga:
- veliki i
- mali krvotok.
Veliki krvotok počinje u levoj komori iz koje polazi aorta. Ona raznosi oksidovanu krv po čitavom organizmu. U tkivima se ćelijama predaje kiseonik, a u krv ulazi ugljen-dioksid. Redukovana krv se šupljim venama vraća u desnu pretkomoru srca, a odatle ide u desnu komoru.
Mali krvotok počinje u desnoj komori iz koje polazi plućna arterija koja se zatim grana na levu i desnu arteriju koje redukovanu krv odnose u pluća. U plućima se krv oksiduje (otpušta se SO2, a prima O2) i vraća plućnim venama u levu pretkomoru.
Sistem za varenje
Sistem organa za varenje
Sistem organa za varenje (digestivni sistem ili crevni sistem) se sastoji iz niza uzastopnih delova u kojima se odvijaju pojedine faze varenja i apsorpcije. Crevo je pričvršćeno za telesni zid trbušnom maramicom – mezenterom. Crevni kanal sačinjavaju:
- usna duplja;
- ždrelo;
- jednjak;
- želudac;
- tanko crevo;
- debelo crevo;
- analni otvor (rektum)
Usna duplja
Usna duplja ima funkciju primanja hrane, a kod vodozemaca ima ulogu i u disanju.
U usnoj duplji se nalaze pomoćni organi za varenje:
- zubi,
- jezik,
- pljuvačne žlezde,
- krajnici (samo kod sisara).
Zubi se sastoje od organske materije dentina, a spolja su pokriveni slojem tvrde gleđi. Unutrašnjost zuba je ispunjena zubnom pulpom (vezivno tkivo) u kojoj se nalaze krvni sudovi (ishranjuju zub) i nervi. Koren zubaje pokriven slojem cementa (koštano tkivo). Kod nižih kičmenjaka zubi funkcionišu ograničeno vreme i menjaju se celog života. Kod sisara postoje samo dve zubne generacije (mlečni i stalni). Kod nekih sisara zubi stalno rastu pa su im krunice vrlo visoke (kljove slonova, sekutići glodara, očnjaci morževa).
Jezik je kod riba slabo razvijen i nepokretan, a kod kopnenih je vrlo pokretan i dobro razvijen.
Pljuvačne žlezde ne postoje kod riba jer kroz njohovu usnu duplju stalno prolazi voda. Razvile su se kod kopnenih kičmenjaka sa primarnom funkcijom vlaženja hrane. Kod otrovnih zmija se neke od njih razvijaju u otrovne žlezde. Kod sisara su razvijene podjezične, podvilične i zaušne. Njihov sekret sadrži enzim ptijalin koji vari ugljene hidrate.
Ždrelo
Usna duplja se nastavlja na ždrelo koje prelazi u jednjak. Kod vodenih kičmenjaka (kolousta, riba i larvi vodozemaca) ždrelo je jače razvijeno i sadrži proreze za komunikaciju sa spoljašnjom sredinom. Kod suvozemnih je slabije razvijeno i preko pukotinastog otvora u vezi sa dušnikom, preko Eustahijeve tube sa srednjim uhom i preko unutrašnjih nosnih otvora (hoana) sa nosnom dupljom.
Jednjak
Jednjak je mišićna cev koja sprovodi hranu do želuca. Kod mnogih ptica na njemu se javlja proširenje – voljka, sa mnogobrojnim sluznim žlezdama čiji sekret razmekšava hranu.
Želudac
Želudac predstavlja prošireni deo creva u kome se hrana nagomilava i započinje varenje da bi se zatim postepeno propuštala u crevo. Na želucu se razlikuju dva dela: kardijalni (deo gde jednjak prelazi u želudac) ipilorični (graniči se sa crevom). Želudačne žlezde produkuju hlorovodoničnu kiselinu i enzim pepsin koji započinje varenje belančevina.
Kod ptica se sastoji iz žlezdanog (žlezde luče sluz i enzime) i mehaničkog dela (bubac). Bubac je veoma muskulozan i obložen čvrstom prevlakom koja pomaže drobljenju hrane, čime se nadoknađuje nedostatak zuba.
Kod preživara je želudac veliki i složen.
Izdeljen je na 4 dela:
1. burag – najveći deo koji može da primi veliku količinu hrane; tu se nalaze bakterije koje proizvode enzim celulazu koja vari celulozu – jedino preživari, zahvaljujući ovim bakterijama, mogu da vare celulozu;
2. kapulja – sa mrežasto naboranom sluzokožom; tu se hrana meša sa sokom, a zatim se vraća u usnu duplju na ponovno žvakanje (preživanje);
3. litonja – deo u koji se hrana vraća posle preživanja;
4. sirište – tu se vrši varenje.
Crevo
Najvažnija faza procesa varenja odvija se u crevu u kome se vrši i apsorpcija svarenih hranljivih materija. U vezi sa tim dolazi do povećanja njegove površine na različite načine. Kod viših kičmenjaka ono je manje ili više izduženo (duže je kod biljojeda nego kod mesojeda) i obrazuju se sitni iztaštaji koji su označeni kao vili (crevne resice). Tako npr. kod čoveka, površina resica iznosi 10 m² ili 5 puta više od površine kože. Crevo se sastoji od dva dela:
1. Prednjeg, tankog creva
2. Zadnjeg, debelog creva.
Granica između njih je obeležena jednim slepim izraštajem – slepim crevom. Ptice imaju dva slepa creva.
Tanko crevo
Početni deo tankog creva je dvanaestopalačno crevo (duodenum), u koji se ulivaju odvodi jetre i pankreasa. U zidu tankog creva nalaze se žlezde koje luče velike količine sluzi i enzime. Sluz kao omotač štiti crevnu sluzokožu od dejstva enzima.
Jetra
To je najveća žlezda u organizmu kičmenjaka. Jetrin sekret je žuč koja se sakuplja u žučnoj kesi, a odatle kroz žučni kanal izliva u duodenum. Žuč ne sadrži enzime, ali omogućava varenje masti tako što vrši njihovu emulziju (razbija ih na sitne kapljice). Pored toga jetra obavlja još niz značajnih funkcija:
- u njoj se glikoza pretvara u glikogen;
- predstavlja skladište vitamina i gvožđa;
- transformiše otrovne materije u neotrovne (sva krv iz creva prvo prolazi kroz jetru pa zatim ulazi u opšti krvotok) i dr.
Pankreas
Pankreas (gušterača) leži u krivini dvanaestopalačnog creva. Kod mnogih riba pankreas je rasut u vidu mnogobrojnih žlezdanih čvorova u crevnoj mezenteri. Pankreas luči pankreasni sok u kome su enzimi u neaktivnom stanju (npr. tripsinogen, himotipsinogen) da bi se aktivirali dospevanjem u duodenum (postaju aktivni tripsin i himotripsin).
Endokrini pankreas
Između žlezdanih meškova egzokrinog pankreasa raspoređena su Langerhansova ostrvca koja se sastoje od 3 tipa ćelija α, β i γ, od kojih β ćelije luče insulin (insula = ostrvo), a α luče glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistički na metabolizam glikoze – insulin smanjuje, a glukagon povećava koncentraciju glikoze u krvi. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povišen nivo šećera u krvi) što izaziva šećernu bolest.
Debelo crevo
Do debelog creva dospeva nesvareni deo hrane, voda i soli. U njemu se nalazi mnoštvo bakterija koje imaju sposobnost sinteze vitamina koje organizam apsorbuje. U debelom crevu se vrši apsorpcija vode i soli i prikupljanje nesvarenih ostataka pre njihovog izbacivanja.
Kod većine kičmenjaka u završni deo creva se izlivaju odvodi bubrega i polnog sistema. Taj deo creva je kloaka, koja je u vezi sa spoljašnjom sredinom preko kloakalnog otvora. Kod sisara nema kloake već je završni deo creva pravo crevo. Kod njih je kloaka razdvojena na trbušni deo, u koji se izlivaju bubrežni i polni odvodi i leđni deo – pravo crevo, koje se završava analnim otvorom.
Endokrini sistem
U endokrinim žlezdama se pod uticajem informacija iz spoljašnje ili unutrašnje sredine sintetišu hormoni koji su u stvari odgovor na te informacije. Ovim putem regulišu se mnoge aktivnosti: metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, metamorfoza, količina vode i minerala u organizmu i dr. Pored endokrinih organa hormone luče i neke nervne ćelije – neurosekretorne ćelije. Hormoni se oslobađaju, pošto ove žlezde nemaju izvodne kanale, u krv, limfu ili cerebrospinalnu tečnost i na taj način dospevaju do ciljnih organa na koje deluju.
Endokrine žlezde kičmenjaka su različitog porekla – neke nastaju od ždrelnog epitela (štitna, grudna žlezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se treće razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrežne žlezda).
Unutrašnje lučenje kao sporednu funkciju mogu vršiti i izvesni drugi organi: jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce, a značajnu endokrinu funkciju imaju i polne žlezde.
Hipofiza
Smeštena je u udubljenju, turskom sedlu, klinaste kosti. Spojena je pomoću infundibuluma sa hipotalamusom.
Sastoji se, kod čoveka, iz tri režnja:
- prednjeg (adenohipofiza),
- srednjeg (intermedijarni) i
- zadnjeg (neurohipofiza).
Adenohipofiza
Luči dve grupe hormona:
1. somatotropni hormon (hormon rasta) koji reguliše rast i razvoj organizma;
2. tropini (stimulini) koji deluju na rad drugih žlezda;u njih spadaju:
- tireotropni hormon (TSH) – simuliše lučenje štitne žlezde;
- adenokortikotropni hormon (ACTH) – stimuliše rad kore nadbubrežne žlezde;
- folikulostimulirajući hormon (FSH) – simuliše razvoj folikula jajnika i lučenje estrogena; kod muškarca uslovljava spermatogenezu;
- luteostimulirajući hormon (LH) – stimuliše lučenje polnih hormona: kod žene progesterona, a kod muškarca testosterona;
- luteotropni hormon (LTH) ili prolaktin – izaziva lučenje mleka kod žena.
Neurohipofiza
Predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu. To su:
- antidiuretični hormon (vazopresin) – koji stimuliše reapsorpciju vode iz primarne mokraće čime se smanjuje izlučivanje definitivne mokraće;
- oksitocin – pojačava kontrakcije materice prilikom porođaja i naviranje mleka.
Štitna žlezda (tiroidea)
Nalazi se priljubljena uz prednju i bočne strane grkljana i dušnika. Na rad štitne žlezde utiče adenohipofiza preko TSH. Tiroidea luči tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin, hormone za čiju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiču na fizički i psihički rast i razvoj. Tireokalcitonin snižava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kostiju.
Paraštitasta žlezda
Parna žlezda – dve gornje i dve donje su priljubljene uz zadnju stranu štitne žlezde. Luči parathormon koji reguliše količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima.
Nadbubrežne žlezde
Nalaze se na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji.
Kora luči sledeće grupe hormona:
- mineralokortikoide: aldosteron, kortikosteron, koji regulišu promet minerala (posebno natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu; nazivaju se hormoni koji čuvaju život;
- glikokortikoide: među njima je najaktivniji kortizol; regulišu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida;
- androgene i estrogene hormone koji utiču na razvoj polnih organa u dečijem uzrastu.
Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin. Njihovo dejstvo je slično dejstvu simpatičkog nervnog sistema – ubrzavaju rad srca, povećavaju krvni pritisak itd.
Polne žlezde
Rad polnih žlezda je pod uticajem adenohipofize.
Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih ćelija koje luče testosteron i androstedion (manje količine). Testosteron u pubertetu dovodi do rasta polnih organa (primarne polne odlike) i razvića sekundarnih polnih odlika.
Ovarijum luči estrogene i progesteron. Estrogeni u pubertetu utiču na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika. Oba hormona regulišu menstrualni ciklus. Progesteron ima ulogu i u trudnoći koju održava dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu održavanja trudnoće lučenjem ovih hormona.
Sistem za izlučivanje
Sistem za izlučivanje ima ulogu u izbacivanju (ekskreciji) nepotrebnih, često i štetnih materija koje nastaju u procesima metabolizma, kao i u izbacivanju viška vode i jona. Nesvareni delovi hrane ne izlučuju se iz tela, već prolaze kroz crevni kanal i preko analnog otvora bivaju izbačeni u spoljašnu sredinu. Iz organizma se izlučuju samo one supstance koje nastaju unutar ćelije; one pri izlučivanju moraju proći kroz ćelijsku membranu da bi dospele u spoljašnju sredinu.
Organi za izlučivanje mogu biti:
- u vidu cevčica sa zatvorenim početnim delom koje se granaju po čitavom telu. Ovakvi organi označeni su kao protonefridije.
- u vidu izuvijanih cevčica, čiji se početni deo otvora preko levkastog otvara u telesnu duplju. Takvi organi označeni su kao metanefridije.
- u vidu posebno građenih morfoloških i funkcionalnih jedinica ekskretornog sistema - bubrege.
- u vidu cevčice sa zatvorenim početnim delom koje se otvaraju u crevo, a ovi organi nazivaju se Malpigijeve cevčice.