Šta je novo?

Američko stradanje navijača Engleske

UREDNIK
Učlanjen(a)
27.06.2011
Poruka
10.537
Američko stradanje navijača Engleske
RTS

Sjajan tekst Engleza koji se zatekao u Njujorku u zao čas, jer je Amerika na Svetskom prvenstvu otišla dalje nego zemlja u kojoj je fudbal nastao.

Posle četiri godine života u Njujorku, smatram da sam se uklopio u lokalnu kulturu.

ebg1.jpg

Tražim od taksista da otvore prtljažnik, idem kod zubara svaka tri meseca i prošle sedmice sam čak bacio kosku kolegi u kancelariji, bez zezanja.

Ali, kako se približavalo Svetsko prvenstvo, osećao sam sve jaču želju da našu prvu utakmicu protiv Italije, gledam sa ostalim Englezima.

Sa ljudima koji shvataju 48 godina patnje - Božju ruku, Vodlov penal, Bekamov crveni karton, slobodan udarac koji je izveo Ronaldinjo, nevešt potez Roba Grina... Bol, bol i samo bol!

I tako sam stupio u kontakt sa engleskim pabom kako bih rezervisao prostoriju za tridesetak iseljenika.

Istini za volju, pab je bio engleski onoliko koliko je engleska pita od jabuka - i posle nedelju dana pregovora vlasnik je konačno prihvatio činjenicu da nećemo sedeti i jesti tokom utakmice, ali i da bi guščija pašteta teško preživela da nas je Geri Kejhil u sedmom minutu doveo u vođstvo.

eng2.jpg

Hrana nam nije trebala. Nisu nam trebale ni stolice. Sve što nam je trebalo su rezerve piva, ispravan televizor i gol Vejna Runija u 89. minutu.

I tako, 30 engleskih navijača okupilo se u toj prostoriji u dobro poznatoj atmosferi slepog optimizma, deprimirajuće familijarnosti začinjene sa još slepog optimizma. I sve smo ponovili pet dana kasnije.

Ujutro, posle poraza od Urugvaja, seo sam sa osmogodišnjim sinom kako bismo, kao muškarac sa muškarcem, razgovarali o trijumfu i propasti i kako da se suočimo sa obe stvari, svesni da su male šanse da ćemo kao navijači Engleske bilo kada osetiti čari trijumfa.

Onda sam uskočio u žuti taksi i odjezdio do Vest Vilidža kako bih gledao meč između Italije i Kostarike, razrađujući naše šanse koristeći motive pesme Radjarda Kiplinga (Ako Italija pobedi Kostariku... Ako Engleska poslednji meč dobije sa 4:0... Ako...).

ebg3.jpg

U međuvremenu, grad je zahvatila do sada neviđena mundijalska groznica.

Oduvek je postojalo interesovanje za fudbal, zahvaljujući ogromnoj masi navijača, mahom Latinoamerikanaca, koji Flašing Medouz svakog vikenda pretvore u Hekni Maršiz.

Naša divna kućna pomoćnica, Gvatemalka, pravi sendviče sa mojim petogodišnjim sinom. I fuca koju organizujem svakog petka uveče privuče šaroliku grupu Britanaca, Australaca, Amerikanaca, Holanđana, Marokanaca, Nemaca i Japanaca.

Takođe, park Medison Skver prepun je navijača koji su, mašući zastavama, pratili utakmicu Amerika–Portugalija.

Barovi reklamiraju utakmice "sa zvukom", kao da su konačno shvatili šta su sve propuštali prethodnih godina. I ljudi su, najednom, počeli da mi se obraćaju govoreći o fudbalu.

Razbesnela me je činjenica da je fudbal, naš fudbal, postao tema razgovora tačno u trenutku kada je Amerika, na najvećoj svetskoj pozornici, otišla dalje od Engleske.

Sve što mogu je da nerado prihvatim izraze saučešća kolega (žao nam je što ste izgubili) i hitro promenim temu hvaleći Svetsko prvenstvo... I jeste, pobedio je fudbal i, molim vas, ostavite me na miru i skinite tu vrlo smešnu bandanu.

Četrdeset osam godina od kada se ugasila poslednja iskra engleske nade učinio sam nešto što kao odani navijač Votforda nikada nisam ni pomišljao, promenio sam stranu na jedan dan i odveo familiju u lokalnu kafanu da navijamo za SAD protiv Portugalije.

eng4.jpg

Ovog puta, učinili smo to na američki način. Seli smo za sto i ručali tokom utakmice. Koristili smo nož, viljušku, sve...

Sedeći među tim nadobudnim ali neiskusnim navijačima, oprostio sam im nevešte komentare o onome što se u stvari dešava na terenu i na trenutak im pozavideo na jednostavnosti njihovog slogana: "Verujemo da ćemo pobediti." Nijednom engleskom navijaču na pamet nikada ne bi palo da imitira nešto tako.

Kada je Džermejn Džouns postigao drugi gol za SAD, cela moja porodica je poskočila i slavila kao da je na dresu imao tri lava. Ja sam se, možda, i malo prodrao.

Ali da bude jasno: ne želim da se Amerika plasira dalje.

Prolaz Kostarike do samog kraja Svetskog prvenstva bio bi neverovatno romantičan. Isti takav prolaz Amerike bio bi vrlo problematičan. Ne zaslužuju, bar ne u narednih 48 godina. Prosto nisu dovoljno patili.

Dakle, ako se Amerikanci plasiraju u četvrtfinale, splasnuće mi entuzijazam, u polufinalu ću navijati za njihove protivnike, a ukoliko SAD osvoje Svetsko prvenstvo pocepaću zelenu kartu i napustiću ovu zemlju.

eng5.jpg

Naravno, Amerikanci neće osvojiti Svetsko prvenstvo. Ali, možete da se kladite da će moje američke kolege, u trenutku kada SAD ispadnu sa Mundijala, bez muke "obrisati poraz iz sećanja" i usredsrediti se na sledeći sportski događaj, završnicu sezone bejzbola ili početak sezone u američkom fudbalu.

U tome je razlika između njih i nas. Oni uvek gledaju u susret sledećoj pobedi (i najčešće je i pronađu).

Istovremeno, ja sam i dalje uzrujan jer smo pre 16 leta ispali na penale od Argentine.

To me je podsetilo da moram da otkažem sobu koju sam rezervisao za polufinale Engleska–Argentina 9. jula.
 
Top