- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Aleksandar Jerkov: Kako upokojiti stid
Nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali
Lazar Vozarević/ Legat Lepe Perović - Dom Vojske
NE znam da li treba da napišem ove redove čak i ako sam ljubazno zamoljen da to učinim, još manje znam da li treba da ih pročitate, a najmanje znam da li treba da podelimo ovaj stid.
Ne znam ni šta misle srpski pisci, ako uopšte misle, kada ne dođu, praktično nijedan, na razgovor o delu Borislava Pekića organizovan u njihovoj književnoj kući. Možda se otkako je sve nenormalno postalo navodno normalno i sve nedostojno postalo uobičajeno i tako nešto moglo očekivati. A možda se ipak na to ne sme pristati jer iako smo poniženi i uvređeni, ili smo zaostali u boljim danima XX veka, ne smemo pristati na razaranje svesti o vrednostima. Borislav Pekić je književna vrednost višeg reda i svest o njoj se mora čuvati.
Naravno da razumem da se društvena patologija izlila iz političkog okvira jedne jadne države i preplavila sve domene našeg postojanja, napokon razorila ionako nejaku kulturu koja se i ranije ugibala pod pritiscima ideoloških zloupotreba - kao što su populističko iskorišćavanje proleterske ideologije i narodnjačko podmetanje neofolklora. Niti je socijalizam bio bezazlen, niti je kultura tada prolazila bez oštećenja, pa ipak je postojala velika književnost i pisci su bili ono što i treba da budu - književnici.
Posle kvazinacionalnog poplavnog talasa devedesetih i kvazidemokratskog tranzicionog talasa dvehiljaditih možda niko više i nije sasvim normalan. Mada bih pre rekao da je to utisak koji se sistematski pokušava nametnuti kako bi manje upadalo u oči kakava je ovo pljačka u svakom smislu reči: od nas je oteto ne samo ono materijalno, jer je od države napravljena privatna prćija za partijsku burazersku deobu, za čerupanje i razvlačenje, već nam je oteto i simboličko blago, kapital istorijskog pamćenja, tako teško i krvavo sticano. Gubitak simboličkog kapitala, kako ga je nazvao Burdije, veći je gubitak od svakog drugog kojem smo izloženi.
Sada nam je namenjeno da živimo u potištenosti u kojoj nema čak ni onoga što ponekad uspeva uprskos svemu: velike književnosti. Kad nema velike književnosti, nema ni književnika, ostaju pisci kojima nije stalo do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih. I zato nisu došli ni u svoju kuću da se sete velikog književnika Borislava Pekića, kao što nisu došli ni da isprate velikog književnika Milorada Pavića.
Nije to, dakle, prvi put, isto je toliko pisaca bilo, tj. nije bilo, na komemoraciji Miloradu Paviću pre tri godine, u istom književnom sedištu. Te dve teške slike jedne praznine, ne samo prazne prostorije nego duhovne pustoši, spojile su se i, bojim se, obeležile kraj jednog doba. Doba kada je postojala velika srpska književnost. Da li će posle tog doba ostati samo politikanti u književnosti, preobražene spisateljke i pronicljive novinarke, voditeljke, estradne zvezde i skandal
majstori koji su svoju popularnost prelili u trivijalnu literaturu - darujući srpskoj književnosti jednu novu, parapublicističku literaturu i možda novi žanr - voditeljsku literaturu? O toj budalastoj pisanki podmetnutoj pod imenom književnosti nema se šta reći.
Ali ima o Pekiću koji je o dvadesetogodišnjici smrti poslužio kao politička značkica u reveru raspravljača o demokratiji, dok se svest o njemu zapravo istiskuje zajedno sa idejom vrednosti i pojmom umetnosti. Jer ko je svestan Pekićevog dela, taj neće pristati na podmetanje trivijalne literature i njen komercijalni uspeh kao merilo. Srpski pisci, odbačeni i potcenjeni, eto kako na kraju pristaju na tu odvratnu manipulaciju i počinju da ne cene sami sebe tako što zaboravljaju i zapostavljaju vrednosti. Zar treba da sanjaju o tome kako da postanu publicističke svađalice, kako da svakog dana skrenu pažnju na sebe i prodaju pregršt lakih stranica za dve pregršti teških novčića? Pri čemu je lako razumeti koliko su im oni neophodni, ne žive pisci od zanosa nego u istom ovom svetu u kojem i mi, ali izobličena i nakaradna slika književnosti vodi u onu pustoš koja je juče naselila prostorije književnog društva. Vodi u tugu zbog Pekića, ili Pavića, umesto ponosa zbog dela velikog književnika.
Pekića ne treba čitati zbog toga što je on pronicljivi tumač i ironični sudija društvenim procesima, politici i kulturi, premda u njegovom delu ima na svakom mestu više duha, znanja i razumevanja nego u svim poluanalitičkim zapisima i polupublicističkim komentarima zajedno. I ne treba ga čitati zato što je on svojim angažovanjem i delom otelotvorenje ideje demokratije, pa je do juče trajalo nadvlačenje naših vajnih demokratskih struja oko toga kojoj on više pripada, premda se o tome šta je demokratija više može zaključiti iz svakog Pekićevog retka nego iz dve decenije parademokratizacije Jugoslavije i Srbije, a i mnogo duže. I ne treba ga čitati zato što je i on, kao i Pavić, poslednji veliki građanin srpske kulture, a to je baš "fenserski" da se gradimo građanima koliko god to nismo, premda ono što je najbolje u građanskoj kulturi pristupa svakome od nas u njegovom književnom delu. Pekića treba čitati zato što je veliki pisac i zato što je ostavio za sobom velika i nezaobilazna književna dela.
A srpski pisci, ugroženi, poniženi, uvređeni, povučeni u sebe, šizofreno glumeći kako se ništa nije dogodilo i sklanjajući se sami od sebe i od svakoga drugoga, zaboravili su zašto je presudno pitanje književnosti kao umetnosti: jer je u književnoj umetnosti ili na delu ideal humanističkih vrednosti, ili to nije velika književnost. Zaboravljajući od vrtoglavice parapolitičkog pozicioniranja i stida pred tuđim komercijalnim uzletima, pomalo odrpani i potišteni, prestali su da veruju u vrednosti i samim tim prećutno počeli da staju na stranu nevrednosti. Na to se ne može pristati, nikada.
Ne sme sve nestati, nije sve isto, nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice, nisu biblioteke depoi a ni banakarske poslovnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali. Moraju se čuvati biblioteke i lektira, srpski jezik i književnost u školskim programima, programi kulture i kulturne institucije, mora se nad ovom politikantski ispražnjenom pustarom zadržati lik velike književnosti da ako jednom prestane pošast, ako je odagnamo, ostane nešto u čemu se vidi bolja strana ljudske prirode. Nije svejedno šta čitate i šta pamtite. Nije svejedno da li ćete danas čitati Pekića ili pedeset nijansi ničega. Nije svejedno da li je "Pekić vaš sagovornik" - pod tim je nazivom razgovor o njegovom delu bio najavljen - ili više niste ničiji sagovornik.
Izvor: Večernje novosti
Nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali
Lazar Vozarević/ Legat Lepe Perović - Dom Vojske
NE znam da li treba da napišem ove redove čak i ako sam ljubazno zamoljen da to učinim, još manje znam da li treba da ih pročitate, a najmanje znam da li treba da podelimo ovaj stid.
Ne znam ni šta misle srpski pisci, ako uopšte misle, kada ne dođu, praktično nijedan, na razgovor o delu Borislava Pekića organizovan u njihovoj književnoj kući. Možda se otkako je sve nenormalno postalo navodno normalno i sve nedostojno postalo uobičajeno i tako nešto moglo očekivati. A možda se ipak na to ne sme pristati jer iako smo poniženi i uvređeni, ili smo zaostali u boljim danima XX veka, ne smemo pristati na razaranje svesti o vrednostima. Borislav Pekić je književna vrednost višeg reda i svest o njoj se mora čuvati.
Naravno da razumem da se društvena patologija izlila iz političkog okvira jedne jadne države i preplavila sve domene našeg postojanja, napokon razorila ionako nejaku kulturu koja se i ranije ugibala pod pritiscima ideoloških zloupotreba - kao što su populističko iskorišćavanje proleterske ideologije i narodnjačko podmetanje neofolklora. Niti je socijalizam bio bezazlen, niti je kultura tada prolazila bez oštećenja, pa ipak je postojala velika književnost i pisci su bili ono što i treba da budu - književnici.
Posle kvazinacionalnog poplavnog talasa devedesetih i kvazidemokratskog tranzicionog talasa dvehiljaditih možda niko više i nije sasvim normalan. Mada bih pre rekao da je to utisak koji se sistematski pokušava nametnuti kako bi manje upadalo u oči kakava je ovo pljačka u svakom smislu reči: od nas je oteto ne samo ono materijalno, jer je od države napravljena privatna prćija za partijsku burazersku deobu, za čerupanje i razvlačenje, već nam je oteto i simboličko blago, kapital istorijskog pamćenja, tako teško i krvavo sticano. Gubitak simboličkog kapitala, kako ga je nazvao Burdije, veći je gubitak od svakog drugog kojem smo izloženi.
Sada nam je namenjeno da živimo u potištenosti u kojoj nema čak ni onoga što ponekad uspeva uprskos svemu: velike književnosti. Kad nema velike književnosti, nema ni književnika, ostaju pisci kojima nije stalo do sebe pa im onda nije stalo ni do drugih. I zato nisu došli ni u svoju kuću da se sete velikog književnika Borislava Pekića, kao što nisu došli ni da isprate velikog književnika Milorada Pavića.
Nije to, dakle, prvi put, isto je toliko pisaca bilo, tj. nije bilo, na komemoraciji Miloradu Paviću pre tri godine, u istom književnom sedištu. Te dve teške slike jedne praznine, ne samo prazne prostorije nego duhovne pustoši, spojile su se i, bojim se, obeležile kraj jednog doba. Doba kada je postojala velika srpska književnost. Da li će posle tog doba ostati samo politikanti u književnosti, preobražene spisateljke i pronicljive novinarke, voditeljke, estradne zvezde i skandal
majstori koji su svoju popularnost prelili u trivijalnu literaturu - darujući srpskoj književnosti jednu novu, parapublicističku literaturu i možda novi žanr - voditeljsku literaturu? O toj budalastoj pisanki podmetnutoj pod imenom književnosti nema se šta reći.
Ali ima o Pekiću koji je o dvadesetogodišnjici smrti poslužio kao politička značkica u reveru raspravljača o demokratiji, dok se svest o njemu zapravo istiskuje zajedno sa idejom vrednosti i pojmom umetnosti. Jer ko je svestan Pekićevog dela, taj neće pristati na podmetanje trivijalne literature i njen komercijalni uspeh kao merilo. Srpski pisci, odbačeni i potcenjeni, eto kako na kraju pristaju na tu odvratnu manipulaciju i počinju da ne cene sami sebe tako što zaboravljaju i zapostavljaju vrednosti. Zar treba da sanjaju o tome kako da postanu publicističke svađalice, kako da svakog dana skrenu pažnju na sebe i prodaju pregršt lakih stranica za dve pregršti teških novčića? Pri čemu je lako razumeti koliko su im oni neophodni, ne žive pisci od zanosa nego u istom ovom svetu u kojem i mi, ali izobličena i nakaradna slika književnosti vodi u onu pustoš koja je juče naselila prostorije književnog društva. Vodi u tugu zbog Pekića, ili Pavića, umesto ponosa zbog dela velikog književnika.
Pekića ne treba čitati zbog toga što je on pronicljivi tumač i ironični sudija društvenim procesima, politici i kulturi, premda u njegovom delu ima na svakom mestu više duha, znanja i razumevanja nego u svim poluanalitičkim zapisima i polupublicističkim komentarima zajedno. I ne treba ga čitati zato što je on svojim angažovanjem i delom otelotvorenje ideje demokratije, pa je do juče trajalo nadvlačenje naših vajnih demokratskih struja oko toga kojoj on više pripada, premda se o tome šta je demokratija više može zaključiti iz svakog Pekićevog retka nego iz dve decenije parademokratizacije Jugoslavije i Srbije, a i mnogo duže. I ne treba ga čitati zato što je i on, kao i Pavić, poslednji veliki građanin srpske kulture, a to je baš "fenserski" da se gradimo građanima koliko god to nismo, premda ono što je najbolje u građanskoj kulturi pristupa svakome od nas u njegovom književnom delu. Pekića treba čitati zato što je veliki pisac i zato što je ostavio za sobom velika i nezaobilazna književna dela.
A srpski pisci, ugroženi, poniženi, uvređeni, povučeni u sebe, šizofreno glumeći kako se ništa nije dogodilo i sklanjajući se sami od sebe i od svakoga drugoga, zaboravili su zašto je presudno pitanje književnosti kao umetnosti: jer je u književnoj umetnosti ili na delu ideal humanističkih vrednosti, ili to nije velika književnost. Zaboravljajući od vrtoglavice parapolitičkog pozicioniranja i stida pred tuđim komercijalnim uzletima, pomalo odrpani i potišteni, prestali su da veruju u vrednosti i samim tim prećutno počeli da staju na stranu nevrednosti. Na to se ne može pristati, nikada.
Ne sme sve nestati, nije sve isto, nije trivijalno isto što i umetničko, nije pisac isto što i zabavljač, nije književnica isto što i voditeljica, niti knjige roba kao patike, a knjižare tržnice, nisu biblioteke depoi a ni banakarske poslovnice. Mora se u ovoj pustinji urlati, makar i uzalud, na sve koji su se predali. Moraju se čuvati biblioteke i lektira, srpski jezik i književnost u školskim programima, programi kulture i kulturne institucije, mora se nad ovom politikantski ispražnjenom pustarom zadržati lik velike književnosti da ako jednom prestane pošast, ako je odagnamo, ostane nešto u čemu se vidi bolja strana ljudske prirode. Nije svejedno šta čitate i šta pamtite. Nije svejedno da li ćete danas čitati Pekića ili pedeset nijansi ničega. Nije svejedno da li je "Pekić vaš sagovornik" - pod tim je nazivom razgovor o njegovom delu bio najavljen - ili više niste ničiji sagovornik.
Izvor: Večernje novosti