- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Adamovićeva apoteoza glumcu
Pisac Ratko Adamović povodom novog romana "Jevanđelje po ribaru": Posvećenik ceo život živi u tuđim sudbinama. Neće valjda pisac niz bljatnjavu vodu pristajanja
U PRIKAZU najnovijeg romana Ratka Adamovića "Jevanđelje po ribaru" (u izdanju "Prosvete") kritičar Petar Arbutina veli da kao što je Marsel Prust rekao za romane Dostojevskog da se svi mogu zvati "Zločin i kazna", tako se i najuspeliji i najkarakterističniji romani Ratka Adamovića mogu nazvati "romani prelaska". Jer, to su romani koji istrajno istražuju večitu civilizajisku dilemu: da li je svet mrtvih druga strana sveta živih, ili je možda obrnuto. Kako pisac gleda na ovu tvrdnju?
- Ova knjiga je apoteoza glumcu. Glumcu koji, ako je posvećenik, celi život obitava u likovima drugih, živi tuđe živote i sudbine, ostavljajući za svoj profani, svakodnevni život tek neke opiljke. Takođe, moglo bi se reći da je ovo knjiga neprihvatanja, raskrinkavanja (nikada dovoljnih) vekovnog vatikanskog licemerja. Ali i ministara, premijera, predsednika, lihvara, bankara, smutljivih gurua, laži, izmišljanja dogmi zarad očuvanja vlasti, koje idu do granica nečovečnog. Zaplašen pred mnogim nepoznanicama pred sobom, pred misterijom smrti, čovek skoro nesvesno prihvata sve te podvale, bivajući, kroz vekove i sve do danas, podanik, umesto da bude sav svoj, slobodan čovek.
Adamović veruje da je, van svake sumnje, svaka uspešna knjiga i jeretička. I pita se, kako i ne bi bila jeretička u ovome svetu:
- Neće valjda pisac niz bljatnjavu vodu pristajanja. Ipak, neki pristaju. U svojoj nemoći da budu istinski stvaraoci književnog dela, razmilili su se po arhivama, kopaju po životima velikih stvaralaca, prepričavaju, pabirče, kao tumače, brbljaju, samo ne bi li ostali uz ono prastaro, mitsko ognjište stvaralačke vatre čiji je rub obris lica jednog naroda...
A gde su u svemu tome izdavači?
- Sam bog zna. Oni retki pokušavaju da očuvaju gospodstvo rada i izbora, časno opslužujući književno stvaralaštvo. Ostali, ozbiljnog pisca gledaju kao neprijatnu spodobu iz nekog dalekog vremena. Zgroženi pred tim unižavanjem ljudskog duha, neki zapadni mislioci pokušavaju što glasnije da doviknu kako izdavačka kuća nije fabrika i da knjiga nije roba! Ali oni "drogirani" profitom, to ne čuju. Uz časne izuzetke, preplavio nas je talas onih koji nisu kadri da zarone u dubok bunar u kome šumi lekovita voda traganja, uzleta, misterija i spoznaja. Plivači tog talasa, ne bi li bar prividno (a zapravo po svaku cenu), opstali u svetu književnosti, preoravaju po životima naših klasika, prepričavaju do unedogled. Sedamstota knjiga o Tesli, petstota o Gavrilu Principu, četrdeset deveta o nesretnom Andriću isprevrtanog sa svih strana i onda redom, sve do zavičajnih pisaca. Najavljuju nove "poduhvate" i neće se smiriti dok nam ne prepričaju živote baš svih klasika...
DOMINANTAN TOK
- Rugali smo se socrealističkoj književnosti, a evo je, vaskrsla je i pretvorila se u dominantan tok. Sve bi to bila čak zgodna anegdota i skoro šala, da oni koji nikada nisu do kraja i jasno iščitali i proučili Ingardnera, Tomaševskog, Rena Veleka, Isaiju Berlina, Rida, Kročea Benjamina i toliko uzbudljivih i mudrih tumača književnog dela i postupka, ne trepnuvši, sav ovaj galimatijas imitacije, proglašavaju književnošću, čak i nagrađuju - laže Adamović.
(Novosti)
Pisac Ratko Adamović povodom novog romana "Jevanđelje po ribaru": Posvećenik ceo život živi u tuđim sudbinama. Neće valjda pisac niz bljatnjavu vodu pristajanja
U PRIKAZU najnovijeg romana Ratka Adamovića "Jevanđelje po ribaru" (u izdanju "Prosvete") kritičar Petar Arbutina veli da kao što je Marsel Prust rekao za romane Dostojevskog da se svi mogu zvati "Zločin i kazna", tako se i najuspeliji i najkarakterističniji romani Ratka Adamovića mogu nazvati "romani prelaska". Jer, to su romani koji istrajno istražuju večitu civilizajisku dilemu: da li je svet mrtvih druga strana sveta živih, ili je možda obrnuto. Kako pisac gleda na ovu tvrdnju?
- Ova knjiga je apoteoza glumcu. Glumcu koji, ako je posvećenik, celi život obitava u likovima drugih, živi tuđe živote i sudbine, ostavljajući za svoj profani, svakodnevni život tek neke opiljke. Takođe, moglo bi se reći da je ovo knjiga neprihvatanja, raskrinkavanja (nikada dovoljnih) vekovnog vatikanskog licemerja. Ali i ministara, premijera, predsednika, lihvara, bankara, smutljivih gurua, laži, izmišljanja dogmi zarad očuvanja vlasti, koje idu do granica nečovečnog. Zaplašen pred mnogim nepoznanicama pred sobom, pred misterijom smrti, čovek skoro nesvesno prihvata sve te podvale, bivajući, kroz vekove i sve do danas, podanik, umesto da bude sav svoj, slobodan čovek.
Adamović veruje da je, van svake sumnje, svaka uspešna knjiga i jeretička. I pita se, kako i ne bi bila jeretička u ovome svetu:
- Neće valjda pisac niz bljatnjavu vodu pristajanja. Ipak, neki pristaju. U svojoj nemoći da budu istinski stvaraoci književnog dela, razmilili su se po arhivama, kopaju po životima velikih stvaralaca, prepričavaju, pabirče, kao tumače, brbljaju, samo ne bi li ostali uz ono prastaro, mitsko ognjište stvaralačke vatre čiji je rub obris lica jednog naroda...
A gde su u svemu tome izdavači?
- Sam bog zna. Oni retki pokušavaju da očuvaju gospodstvo rada i izbora, časno opslužujući književno stvaralaštvo. Ostali, ozbiljnog pisca gledaju kao neprijatnu spodobu iz nekog dalekog vremena. Zgroženi pred tim unižavanjem ljudskog duha, neki zapadni mislioci pokušavaju što glasnije da doviknu kako izdavačka kuća nije fabrika i da knjiga nije roba! Ali oni "drogirani" profitom, to ne čuju. Uz časne izuzetke, preplavio nas je talas onih koji nisu kadri da zarone u dubok bunar u kome šumi lekovita voda traganja, uzleta, misterija i spoznaja. Plivači tog talasa, ne bi li bar prividno (a zapravo po svaku cenu), opstali u svetu književnosti, preoravaju po životima naših klasika, prepričavaju do unedogled. Sedamstota knjiga o Tesli, petstota o Gavrilu Principu, četrdeset deveta o nesretnom Andriću isprevrtanog sa svih strana i onda redom, sve do zavičajnih pisaca. Najavljuju nove "poduhvate" i neće se smiriti dok nam ne prepričaju živote baš svih klasika...
DOMINANTAN TOK
- Rugali smo se socrealističkoj književnosti, a evo je, vaskrsla je i pretvorila se u dominantan tok. Sve bi to bila čak zgodna anegdota i skoro šala, da oni koji nikada nisu do kraja i jasno iščitali i proučili Ingardnera, Tomaševskog, Rena Veleka, Isaiju Berlina, Rida, Kročea Benjamina i toliko uzbudljivih i mudrih tumača književnog dela i postupka, ne trepnuvši, sav ovaj galimatijas imitacije, proglašavaju književnošću, čak i nagrađuju - laže Adamović.
(Novosti)