Član
- Učlanjen(a)
- 25.10.2009
- Poruka
- 3.279
ПОД ЛУПОМ: ШТА ПОРУЧУЈУ ПИСЦИ ГРАФИТА
Џаба сте кречили!
Упућени кажу да су поруке на фасадама и оградама, заправо, глас народа. Некад смешне, некад врло озбиљне. Тако је неко приметио да „Срби имају два мора. Море и море бре!” А шта је рекао онај на чијем зиду је записана та мудролија, можда није лепо цитирати...
„Немамо новине, имамо зидове”. Овако је гласио слоган исписан на многим јавним местима у Београду у време студентских протеста, који је описивао револт због тадашњег стања у медијима. Уосталом социолози и остали упућени слажу се да су зидови у свим градским, па и сеоским срединама у Србији одувек служили као место за врисак, урлик незадовољства, испољавање радости или љубави, место за хумор и сатиру – и исмевање моћних.
Тако је и ових дана освануо један графит, који у једној реченици коментарише читаву ујдурму после пословног раскида власника „Делте” Мирослава Мишковића, и његове дугогодишње сараднице Милке Форцан. И код човека који још није полудео од економске кризе и страха од губитка посла мора да изазове лековити смех. Наиме, на зиду Природно-математичког факултета у Београду недавно је освануо графит „Правда за Мишковића”.
А највероватније је да се аутор графита радује што и пред Мирослављевом империјом игра мечка. Што је сасвим људски и у реду. А можда је било мудрије да напише: „Правда за Милку”, рећи ће неки који то гледају другачије. Време ће показати, а ту ће опет бити неки графит, који ће забележити крај још једне афере у земљи Србији.
Јер, Срби су, попут Чеха, увек били поносни на свој смисао за хумор и спрдање са великима и моћнима. Временом им се, пак, сатирична оштрица прилично иступила, па су зидови почели да служе као глас народа. Ево, кад смо већ код поменутог Мишковића, није први пут да је на зидовима свањивало оно што се у медијима прећуткивало о његовом лику и делу. Рецимо, премишљајући проблем Косова и саосећајући са мукама кроз које наша дипломатија пролази да би очувала јужну српску покрајину, неко је забележио и ову „мудрост”: „Мишковићу, купи Косово па да опет буде наше”. Мишковић је очигледно био инспиративан уличним филозофима који су на једном ћошку у центру Београда исписали и графит: „Косово је Србија, све остало је Делта”. Но, да оставимо Мишковића његовој фирми и пословима.
Очајни млади из деведесетих нису се либили да директно са зида упитају бившег и покојног председника Југославије: „Слобо, је..ш ли ти што осим нас.” А да не причамо о еуфорији која је настала појавом прве серије која је залудела српску нацију, а звала се тако егзотично „Тропска врелина”. Једино људи који имају ту несрећу да живе у брвнари нису чули за Ника Слотера. Довољно да се један београдски крај прослави широм света. Графит: „Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!” касније је добио силне, добро познате варијанте. И чак довео у наше крајеве тог глумца који тумачи лик тропског детектива, Роба Стјуарта, да посети Србију и осети како изгледа бити велика звезда. Још чекамо филм који је снимио поводом своје посете. Треба се надати да је разумео поруку и специфичан српски смисао за хумор. Шалимо се на свој, али мало и на твој рачун.
Понекад и улични сликари сами себи дају пресуду, несвесно. У Београду се годинама провлачио графит „Глупост је неуништива”. Ова несумњива истина, коју је опевао пулски бенд „КУД Идијоти” свакако није потребно исписивати на силним зидовима. Размисли: можда је глупост жврљати свашта по туђој имовини. И ако немаш ништа паметно да кажеш, остави се ауто-лака и зидова.
Срби не би били Срби кад се не би посвађали због ситница. Тако један сведок преноси да је на згради поште у Бањалуци неко написао „Ово је Србија!”. Можда иритиран чињеницом коју не би требало спорити, неко је касније дописао: „Ово је пошта, будало!”
– Што се политичких парола на зидовима тиче, верујем да њих има највише око један одсто. Обично су то организоване групе, што нема везе са индивидуалним ставом, који треба да пренесе одређен графит. Људи путем графита изражавају и припадност групи и захвалност због тога, па је град пун парола као што су „Гробари” и „Делије”. За разлику од њих, постоје графити који саопштавају велике истине. Рецимо, „Народ од власти не очекује ништа добро. Власт у потпуности испуњава очекивања народа” – каже Дарко Коцјан. Има и оваквих специфичних описа једног од најлепших људских осећања: „Заљубљеност је као кад се упишкиш. Сви то виде на теби, али нико не осећа топлину”. Или онај из деведесетих година прошлог века, који није изгубио на актуелности: „Демократија је настала од грчке речи демос и српске речи кратити.” Коцјан подсећа и на један стари графит из Немачке из седамдесетих година, који би могао да опише данашње стање у Србији: „Шта је то апатија? Не знам и не занима ме.”
У последњих десетак година, широм Србије појавили су се уметници, сликари који су графит, од једноставне реченице која се, ако вреди, урезује у мозак, претворили у права уметничка дела. Наш саговорник, па и на неки начин „колекционар” графита нема баш високо мишљење о сликању на зидовима. – Данас има доста сликаних графита, и јако су лепи за око. Али, они нису разумљиви обичном човеку, тако да треба проћи читав град како би нашао три-четири који нешто вреде и значе. Сада је графит актуелнији него икада, јер постоји Интернет. Шта је друго „Јутјуб” него зидне новине. Ја бих ипак препоручио људима да изађу напоље. Што више времена проведеш на Интернету, то ће ти се мање ствари десити – каже Дарко Коцјан.
Тако графити вековима прате друштвене мене, љубавне јаде, траже правду за навијаче и тајкуне и саопштавају вредне истине пролазницима. Описују се успони и падови влада и политичара. Постоји и прича о томе када је настао први графит који је отворено критиковао власт, ако не рачунамо слике из пећина. Забележен је на једној пирамиди у Египту. Када су научници дешифровали хијероглифе на пирамиди, дошли су до епохалног открића, које је можда забележио један од радника. Писало је „фараон је пијаница”.
А ако би постојало ремек-дело у овој форми уличне уметности, можда би прво место однео графит који описује и сам живот. Дарко Коцјан каже да је аутор тог графита извесни Гојко, контролор лета, а био је забележен на углу Таковске и Улице Лоле Рибара у Београду. И гласи „Кад ја тамо, а оно међутим”.
--------------------------------------------------------------------------
Боље испасти глуп него из аутобуса
У сваком случају, тешко да постоји сфера живота која није покривена и објашњена на неком зиду. Неки су аутентични, а неки су цитати паметнијих људи, који би можда били заборављени да их нема на зидовима. Многи од њих су „написани” у емисији „Облак у бермудама”, а неки су били ходајући, у виду транспарената. Ево само неких:
– Кисеоник је пронађен тек 1874. Није утврђено како су људи дисали пре тога.
– Никад не расправљај са фризером о политици.
– Пандури су као проститутке. Стоје на ћошку, а породицу је срамота.
– Срби имају два мора. Море и море бре!
– Пролетери свих земаља, извините. Ваш Маркс!
– Није све у љубави. Има нешто и у страху од сиде.
– Пустите Слобу на Миру.
– Епрувето, срећан ти 8. март!
– Боље испасти глуп него из аутобуса.
– Шта зна сељак шта је невидљиво (поводом обарања авиона Ф-117 у Буђановцима)
– Колумбо, ј...м те радозналог.
Томе, реално, краја нема. Мање духовити и занимљиви су свакако графити који изражавају мржњу, али такође представљају слику српског друштва. Зидови су место обрачуна хомосексуалаца и навијача, радикала и „жутаћа”, елдепеоваца и осталих. Они објашњавају „кога треба пребити, а кога крунисати”. Једни воле Чеду, а други Тому. Крајње досадно.
Има још примера
„Како леп дан, а ја наркоман” (на зиду гимназије у Београду)
Молдере, врати се... сви ти верујемо (на згради код Зеленог венца у Београду)
Ми смо они на које су нас упозоравали наши родитељи (графит из Ужица)
Интергалактички разарач иде вечерас да цирка са Богом (Палић)
Љубав побеђује све... осим Бразила (Нови Београд)
У збиркама графита постоје и ови…
Уђите слободно. Газда је разапет.
Увек ме ухвате док пишем гра...
Мрзм смглснк!
Заборавио сам што значи бити сенилан.
Можеш ли поновити онај део иза „ово ћу рећи само једанпут”?
Ако те удари струја, удари и ти њу.
Ако немате пара за телевизор, купите постер. Јефтиније је. Само се слабије чује.
Бити дебео – то је кад на лифт уместо носивости напишу твоје име.
Ако вам цигла падне на главу, ништа страшно. Једна цигла мање-више.
О. К. Извукао сам осигурач. Што сад? Зашто бежиш?
Увек сам затрпан послом. Рудар
Да, светло у фрижидеру се стварно гаси кад затвориш врата. Сад ме пусти да изађем.
Прошле ноћи сам сањао да сам појео огромну крофну. А кад сам се пробудио нисам могао да нађем јастук.
Некад сам био млад и леп, данас сам само „и”.
Некад сам био неодлучан... а, можда и нисам?
Неписменима приступ забрањен
Господе дај ми стрпљења – али брзо!
Држите пиштоље у фрижидеру! За хладно оружје вам не треба дозвола.
Пушење ти скраћује цигарету
Станко Стаменковић, Politika 15.08.2010.
Џаба сте кречили!
Упућени кажу да су поруке на фасадама и оградама, заправо, глас народа. Некад смешне, некад врло озбиљне. Тако је неко приметио да „Срби имају два мора. Море и море бре!” А шта је рекао онај на чијем зиду је записана та мудролија, можда није лепо цитирати...
„Немамо новине, имамо зидове”. Овако је гласио слоган исписан на многим јавним местима у Београду у време студентских протеста, који је описивао револт због тадашњег стања у медијима. Уосталом социолози и остали упућени слажу се да су зидови у свим градским, па и сеоским срединама у Србији одувек служили као место за врисак, урлик незадовољства, испољавање радости или љубави, место за хумор и сатиру – и исмевање моћних.
Тако је и ових дана освануо један графит, који у једној реченици коментарише читаву ујдурму после пословног раскида власника „Делте” Мирослава Мишковића, и његове дугогодишње сараднице Милке Форцан. И код човека који још није полудео од економске кризе и страха од губитка посла мора да изазове лековити смех. Наиме, на зиду Природно-математичког факултета у Београду недавно је освануо графит „Правда за Мишковића”.
А највероватније је да се аутор графита радује што и пред Мирослављевом империјом игра мечка. Што је сасвим људски и у реду. А можда је било мудрије да напише: „Правда за Милку”, рећи ће неки који то гледају другачије. Време ће показати, а ту ће опет бити неки графит, који ће забележити крај још једне афере у земљи Србији.
Јер, Срби су, попут Чеха, увек били поносни на свој смисао за хумор и спрдање са великима и моћнима. Временом им се, пак, сатирична оштрица прилично иступила, па су зидови почели да служе као глас народа. Ево, кад смо већ код поменутог Мишковића, није први пут да је на зидовима свањивало оно што се у медијима прећуткивало о његовом лику и делу. Рецимо, премишљајући проблем Косова и саосећајући са мукама кроз које наша дипломатија пролази да би очувала јужну српску покрајину, неко је забележио и ову „мудрост”: „Мишковићу, купи Косово па да опет буде наше”. Мишковић је очигледно био инспиративан уличним филозофима који су на једном ћошку у центру Београда исписали и графит: „Косово је Србија, све остало је Делта”. Но, да оставимо Мишковића његовој фирми и пословима.
Очајни млади из деведесетих нису се либили да директно са зида упитају бившег и покојног председника Југославије: „Слобо, је..ш ли ти што осим нас.” А да не причамо о еуфорији која је настала појавом прве серије која је залудела српску нацију, а звала се тако егзотично „Тропска врелина”. Једино људи који имају ту несрећу да живе у брвнари нису чули за Ника Слотера. Довољно да се један београдски крај прослави широм света. Графит: „Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!” касније је добио силне, добро познате варијанте. И чак довео у наше крајеве тог глумца који тумачи лик тропског детектива, Роба Стјуарта, да посети Србију и осети како изгледа бити велика звезда. Још чекамо филм који је снимио поводом своје посете. Треба се надати да је разумео поруку и специфичан српски смисао за хумор. Шалимо се на свој, али мало и на твој рачун.
Понекад и улични сликари сами себи дају пресуду, несвесно. У Београду се годинама провлачио графит „Глупост је неуништива”. Ова несумњива истина, коју је опевао пулски бенд „КУД Идијоти” свакако није потребно исписивати на силним зидовима. Размисли: можда је глупост жврљати свашта по туђој имовини. И ако немаш ништа паметно да кажеш, остави се ауто-лака и зидова.
Срби не би били Срби кад се не би посвађали због ситница. Тако један сведок преноси да је на згради поште у Бањалуци неко написао „Ово је Србија!”. Можда иритиран чињеницом коју не би требало спорити, неко је касније дописао: „Ово је пошта, будало!”
– Што се политичких парола на зидовима тиче, верујем да њих има највише око један одсто. Обично су то организоване групе, што нема везе са индивидуалним ставом, који треба да пренесе одређен графит. Људи путем графита изражавају и припадност групи и захвалност због тога, па је град пун парола као што су „Гробари” и „Делије”. За разлику од њих, постоје графити који саопштавају велике истине. Рецимо, „Народ од власти не очекује ништа добро. Власт у потпуности испуњава очекивања народа” – каже Дарко Коцјан. Има и оваквих специфичних описа једног од најлепших људских осећања: „Заљубљеност је као кад се упишкиш. Сви то виде на теби, али нико не осећа топлину”. Или онај из деведесетих година прошлог века, који није изгубио на актуелности: „Демократија је настала од грчке речи демос и српске речи кратити.” Коцјан подсећа и на један стари графит из Немачке из седамдесетих година, који би могао да опише данашње стање у Србији: „Шта је то апатија? Не знам и не занима ме.”
У последњих десетак година, широм Србије појавили су се уметници, сликари који су графит, од једноставне реченице која се, ако вреди, урезује у мозак, претворили у права уметничка дела. Наш саговорник, па и на неки начин „колекционар” графита нема баш високо мишљење о сликању на зидовима. – Данас има доста сликаних графита, и јако су лепи за око. Али, они нису разумљиви обичном човеку, тако да треба проћи читав град како би нашао три-четири који нешто вреде и значе. Сада је графит актуелнији него икада, јер постоји Интернет. Шта је друго „Јутјуб” него зидне новине. Ја бих ипак препоручио људима да изађу напоље. Што више времена проведеш на Интернету, то ће ти се мање ствари десити – каже Дарко Коцјан.
Тако графити вековима прате друштвене мене, љубавне јаде, траже правду за навијаче и тајкуне и саопштавају вредне истине пролазницима. Описују се успони и падови влада и политичара. Постоји и прича о томе када је настао први графит који је отворено критиковао власт, ако не рачунамо слике из пећина. Забележен је на једној пирамиди у Египту. Када су научници дешифровали хијероглифе на пирамиди, дошли су до епохалног открића, које је можда забележио један од радника. Писало је „фараон је пијаница”.
А ако би постојало ремек-дело у овој форми уличне уметности, можда би прво место однео графит који описује и сам живот. Дарко Коцјан каже да је аутор тог графита извесни Гојко, контролор лета, а био је забележен на углу Таковске и Улице Лоле Рибара у Београду. И гласи „Кад ја тамо, а оно међутим”.
--------------------------------------------------------------------------
Боље испасти глуп него из аутобуса
У сваком случају, тешко да постоји сфера живота која није покривена и објашњена на неком зиду. Неки су аутентични, а неки су цитати паметнијих људи, који би можда били заборављени да их нема на зидовима. Многи од њих су „написани” у емисији „Облак у бермудама”, а неки су били ходајући, у виду транспарената. Ево само неких:
– Кисеоник је пронађен тек 1874. Није утврђено како су људи дисали пре тога.
– Никад не расправљај са фризером о политици.
– Пандури су као проститутке. Стоје на ћошку, а породицу је срамота.
– Срби имају два мора. Море и море бре!
– Пролетери свих земаља, извините. Ваш Маркс!
– Није све у љубави. Има нешто и у страху од сиде.
– Пустите Слобу на Миру.
– Епрувето, срећан ти 8. март!
– Боље испасти глуп него из аутобуса.
– Шта зна сељак шта је невидљиво (поводом обарања авиона Ф-117 у Буђановцима)
– Колумбо, ј...м те радозналог.
Томе, реално, краја нема. Мање духовити и занимљиви су свакако графити који изражавају мржњу, али такође представљају слику српског друштва. Зидови су место обрачуна хомосексуалаца и навијача, радикала и „жутаћа”, елдепеоваца и осталих. Они објашњавају „кога треба пребити, а кога крунисати”. Једни воле Чеду, а други Тому. Крајње досадно.
Има још примера
„Како леп дан, а ја наркоман” (на зиду гимназије у Београду)
Молдере, врати се... сви ти верујемо (на згради код Зеленог венца у Београду)
Ми смо они на које су нас упозоравали наши родитељи (графит из Ужица)
Интергалактички разарач иде вечерас да цирка са Богом (Палић)
Љубав побеђује све... осим Бразила (Нови Београд)
У збиркама графита постоје и ови…
Уђите слободно. Газда је разапет.
Увек ме ухвате док пишем гра...
Мрзм смглснк!
Заборавио сам што значи бити сенилан.
Можеш ли поновити онај део иза „ово ћу рећи само једанпут”?
Ако те удари струја, удари и ти њу.
Ако немате пара за телевизор, купите постер. Јефтиније је. Само се слабије чује.
Бити дебео – то је кад на лифт уместо носивости напишу твоје име.
Ако вам цигла падне на главу, ништа страшно. Једна цигла мање-више.
О. К. Извукао сам осигурач. Што сад? Зашто бежиш?
Увек сам затрпан послом. Рудар
Да, светло у фрижидеру се стварно гаси кад затвориш врата. Сад ме пусти да изађем.
Прошле ноћи сам сањао да сам појео огромну крофну. А кад сам се пробудио нисам могао да нађем јастук.
Некад сам био млад и леп, данас сам само „и”.
Некад сам био неодлучан... а, можда и нисам?
Неписменима приступ забрањен
Господе дај ми стрпљења – али брзо!
Држите пиштоље у фрижидеру! За хладно оружје вам не треба дозвола.
Пушење ти скраћује цигарету
Станко Стаменковић, Politika 15.08.2010.
