LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
A zašto nema Prusta
Povodom stogodišnjice francuske izdavačke kuće „Galimar”, objavljeno izdanje „Roman 20. veka” u kome 31 savremeni pisac bira roman koji je najbolje predstavio prošli vek, a najviše glasova dobili su Fokner, Malaparte, Klod Simon...
Džems Džojs
Da li je Vilijam Fokner pisac koji je u svojim romanima zaista najbolje predstavio dvadeseti vek, sa svim njegovim ranama, srljanjima i tragedijama? Ili je to možda kontroverzni Toskanac Kurcio Malaparte? Ili francuski nobelovac Klod Simon? Ili Selin?
Opravdano ili ne, oni su najčešće pominjani u velikoj anketi koju je, povodom stogodišnjice francuske izdavačke kuće „Galimar”, sprovela „Nova francuska revija” postavivši savremenim piscima (što francuskim, što stranim) pitanje koje su mnogi proglasili „nemogućom misijom”: „Koji roman, po vama, najbolje predstavlja dvadeseti vek?”
Obrazloženja 31 pisca objavljena su u knjizi na 265 strana pod nazivom „Roman 20. veka” koju je priredio francuski pisac Žan Ruo (dobitnik Gonkurove nagrada 1990. za roman „Polja slave”) koji je i sam učestvovao u ovoj anketi.
„Fokner moćno vlada jezikom, u jednom zapovedničkom ali skladnom ritmu, kao što pastir vodi svoje stado”, kaže francuski pisac Pjer Gijota za koga je Foknerova „Palata”, inače treći deo trilogije o porodici Snoups, delo koje najbolje obeležava 20. vek koliko satirom, toliko i narativnom tehnikom. Isti roman izabrao je i Fransoa Vejergan, dok Karlos Fuentes smatra najboljim roman „Avesalome, Avesalome”, koji je i sam Fokner smatrao svojim najznačajnijim delom.
Ne bi, međutim, Fokner nikada uspeo da napiše svoje romane na takav način da nije bilo Džemsa Džojsa, tvrdi nobelovac Mario Vargas Ljosa za koga je Džojsov „Uliks” „najreprezentativniji i najznačajniji roman 20. veka”.
„Sa današnje tačke gledišta, čini mi se da nijedan drugi roman nije imao takav uticaj na evoluciju romansijerske umetnosti”, napisao je Ljosa, dodajući da je uveren kako svi eksperimenti u romansijerskom pisanju 20. veka proizlaze iz Džojsove nove tehnike romana. A ta sopstvena revolucija u domenu tehnike pisanja, smatra Ljosa, omogućila je Džojsu da u „Uliksu” ispriča priču mnogo dublje i sa perspektive koja nije postojala pre njega.
„Nema velike literature koja ne opisuje košmar istorije, ali koja takođe tom košmaru ne suprotstavlja svoju radost”, kaže francuski pisac Stefan Odegi koji je za roman 20. veka izabrao „Kožu” Kurcija Malapartea, delo u kome su opisane sve bolesti 20. veka, jednog nepravednog i raspusnog sveta, ali uz klicanje i majstorsku ironiju.
Za Odegija Malaparte je ne ličnost nego inkarnacija 20. veka, proevropejac, dendi, humanista, autor koji je još 1931. godine objavio prvo delo u Evropi protiv Adolfa Hitlera čije je ime tada praktično još bilo nepoznato (reč je o delu „Tehnika državnog udara”).
„Uvek mi se činilo da je Malaparte od onih koji su videli i Hirošimu i Aušvic. Kod njega ne nalazimo ni hrabro svedočenje, ni dužnost sećanja, ni neizrecivu retoriku. Malaparte zna da realistički roman nije najpodesniji za slikanje takvog veka. On zna da mala trgovina dobrim ljudskim osećanjima nije dovoljna i zato on slika rvanje za život sa puno ironije u civilizaciji bez Boga, koja nastoji da sačuva sopstvenu kožu i gde ni kraj rata ne znači početak jedne nove ere već novu crnu rupu istorije, još crnju”, kaže Odegi, naglašavajući da je Malaparte za 20. vek ono što je Bokačo bio za srednji.
I Pjer Asulen je izabrao Malapartea, ali je prednost dao njegovom romanu „Kaputt” koji je „pisan pred očima Gestapoa” (objavljen 1944. godine).
„Evo jednog romana spektakularnog, senzacionalnog, zapanjujućeg, romana koji ne zastareva!”, kliče Asulen u slavu Malapartea.
Francuski nobelovac Klod Simon takođe je dobio dva glasa u ovoj anketi. Uprkos tome što se Simon proslavio romanom „Flandrijski put”, Žan Ruo je za roman 20. veka izabrao njegovu „Botaničku baštu” (objavljenu 1997. godine) a Žan-Kristijan Grondal „Priču” iz 1967. I dok Ruo naziva Kloda Simona „kovačem jezika”, Grondal ga definiše majstorom stila, objašnjavajući da on „otkriva jezik literature u formi koja se suprotstavlja linearnosti”, ostavljajući utisak da je „onaj ko je napisao te romane, morao biti slikar ili fotograf”.
Ne mogavši da svoj izbor ograniči na jedan roman, Žan Ruo je izabrao još jedan – „Život i sudbina” ruskog pisca Vasilija Grosmana, najveće „antisovjetsko” delo u celokupnoj književnosti bivšeg Sovjetskog Saveza, u kome pisac smelo piše o sličnosti između staljinizma i nacizma i u kojoj esesovac kaže boljševiku: „Kad pogledamo jedan drugog u lice, nijedan od nas ne gleda u lice koje mrzi – ne, mi gledamo u ogledalo. To je tragedija našeg vremena… Naša pobeda će biti vaša pobeda. A ako vi pobedite, mi ćemo nestati, ali ćemo živeti u vašoj pobedi”.
I francuski pisac Luj-Ferdinand Selin je dobio dva glasa, zapravo njegov roman „Putovanje na kraj noći” u kome traga za istinom i buni se protiv svetinja lažnog društva, kao i roman „Pedro Paramo”, meksičkog pisca Huana Rulfoa.
Posle izlaska knjige „Roman 20. veka” pojavila su se pitanja. A zašto nema Prusta? A gde su Kafka, Tomas Man? A zašto nema žena pisaca (samo je izraelski pisac Amos Oz izabrao delo jedne žene – „Istoriju” Elze Morante).
Istine radi, treba reći da su mnogi pisci pominjali i Prusta, i Mana, i Kafku, ali bi uvek postojalo i ono „ali” zbog kojeg bi svoj glas dali za nekog drugog. Ljudmila Ulicka je za roman 20. veka izabrala „Dar” Vladimira Nabokova, Antonio Tabuki delo Prima Levija „Zar je to čovek”, a Žan-Lu Trusar je izabrao „Selo” Ivana Bunjina. Po jedan glas za roman 20. veka dobili su i romani „Čekajući varvare ” nobelovca Džona Maksvela Kucija, „Bela buka” američkog pisca Dona de Lila…
Za Jašara Kemala, jednog od vodećih turskih pisaca, roman 20. veka je bez dvojbe „Na zapadu ništa novo” Eriha Marija Remarka. Podsećajući da je to knjiga koju je Hitler spalio na javnom mestu, Kemal definiše ovaj roman kao: „Umetnost, istinsku umetnost suprotstavljenu ratu, ugnjetavanju, nasilju i svemu što je nečovečno.”
Šta je uopšte funkcija umetnosti, pita se Jašar Kemal, ako ne to da nas upozorava na laži, ugnjetavanje, nepravdu… Po njemu, roman „Na zapadu ništa novo” je, mada napisan 1929. godine, i danas sačuvao svoju svežinu, nastavljajući da nas upozorava na nečovečnost i dajući nam poslednju snagu da se odupremo.
To je, slažu se gotovo svi, lekcija i za pisce 21. veka.
Politika
Povodom stogodišnjice francuske izdavačke kuće „Galimar”, objavljeno izdanje „Roman 20. veka” u kome 31 savremeni pisac bira roman koji je najbolje predstavio prošli vek, a najviše glasova dobili su Fokner, Malaparte, Klod Simon...
Džems Džojs
Da li je Vilijam Fokner pisac koji je u svojim romanima zaista najbolje predstavio dvadeseti vek, sa svim njegovim ranama, srljanjima i tragedijama? Ili je to možda kontroverzni Toskanac Kurcio Malaparte? Ili francuski nobelovac Klod Simon? Ili Selin?
Opravdano ili ne, oni su najčešće pominjani u velikoj anketi koju je, povodom stogodišnjice francuske izdavačke kuće „Galimar”, sprovela „Nova francuska revija” postavivši savremenim piscima (što francuskim, što stranim) pitanje koje su mnogi proglasili „nemogućom misijom”: „Koji roman, po vama, najbolje predstavlja dvadeseti vek?”
Obrazloženja 31 pisca objavljena su u knjizi na 265 strana pod nazivom „Roman 20. veka” koju je priredio francuski pisac Žan Ruo (dobitnik Gonkurove nagrada 1990. za roman „Polja slave”) koji je i sam učestvovao u ovoj anketi.
„Fokner moćno vlada jezikom, u jednom zapovedničkom ali skladnom ritmu, kao što pastir vodi svoje stado”, kaže francuski pisac Pjer Gijota za koga je Foknerova „Palata”, inače treći deo trilogije o porodici Snoups, delo koje najbolje obeležava 20. vek koliko satirom, toliko i narativnom tehnikom. Isti roman izabrao je i Fransoa Vejergan, dok Karlos Fuentes smatra najboljim roman „Avesalome, Avesalome”, koji je i sam Fokner smatrao svojim najznačajnijim delom.
Ne bi, međutim, Fokner nikada uspeo da napiše svoje romane na takav način da nije bilo Džemsa Džojsa, tvrdi nobelovac Mario Vargas Ljosa za koga je Džojsov „Uliks” „najreprezentativniji i najznačajniji roman 20. veka”.
„Sa današnje tačke gledišta, čini mi se da nijedan drugi roman nije imao takav uticaj na evoluciju romansijerske umetnosti”, napisao je Ljosa, dodajući da je uveren kako svi eksperimenti u romansijerskom pisanju 20. veka proizlaze iz Džojsove nove tehnike romana. A ta sopstvena revolucija u domenu tehnike pisanja, smatra Ljosa, omogućila je Džojsu da u „Uliksu” ispriča priču mnogo dublje i sa perspektive koja nije postojala pre njega.
„Nema velike literature koja ne opisuje košmar istorije, ali koja takođe tom košmaru ne suprotstavlja svoju radost”, kaže francuski pisac Stefan Odegi koji je za roman 20. veka izabrao „Kožu” Kurcija Malapartea, delo u kome su opisane sve bolesti 20. veka, jednog nepravednog i raspusnog sveta, ali uz klicanje i majstorsku ironiju.
Za Odegija Malaparte je ne ličnost nego inkarnacija 20. veka, proevropejac, dendi, humanista, autor koji je još 1931. godine objavio prvo delo u Evropi protiv Adolfa Hitlera čije je ime tada praktično još bilo nepoznato (reč je o delu „Tehnika državnog udara”).
„Uvek mi se činilo da je Malaparte od onih koji su videli i Hirošimu i Aušvic. Kod njega ne nalazimo ni hrabro svedočenje, ni dužnost sećanja, ni neizrecivu retoriku. Malaparte zna da realistički roman nije najpodesniji za slikanje takvog veka. On zna da mala trgovina dobrim ljudskim osećanjima nije dovoljna i zato on slika rvanje za život sa puno ironije u civilizaciji bez Boga, koja nastoji da sačuva sopstvenu kožu i gde ni kraj rata ne znači početak jedne nove ere već novu crnu rupu istorije, još crnju”, kaže Odegi, naglašavajući da je Malaparte za 20. vek ono što je Bokačo bio za srednji.
I Pjer Asulen je izabrao Malapartea, ali je prednost dao njegovom romanu „Kaputt” koji je „pisan pred očima Gestapoa” (objavljen 1944. godine).
„Evo jednog romana spektakularnog, senzacionalnog, zapanjujućeg, romana koji ne zastareva!”, kliče Asulen u slavu Malapartea.
Francuski nobelovac Klod Simon takođe je dobio dva glasa u ovoj anketi. Uprkos tome što se Simon proslavio romanom „Flandrijski put”, Žan Ruo je za roman 20. veka izabrao njegovu „Botaničku baštu” (objavljenu 1997. godine) a Žan-Kristijan Grondal „Priču” iz 1967. I dok Ruo naziva Kloda Simona „kovačem jezika”, Grondal ga definiše majstorom stila, objašnjavajući da on „otkriva jezik literature u formi koja se suprotstavlja linearnosti”, ostavljajući utisak da je „onaj ko je napisao te romane, morao biti slikar ili fotograf”.
Ne mogavši da svoj izbor ograniči na jedan roman, Žan Ruo je izabrao još jedan – „Život i sudbina” ruskog pisca Vasilija Grosmana, najveće „antisovjetsko” delo u celokupnoj književnosti bivšeg Sovjetskog Saveza, u kome pisac smelo piše o sličnosti između staljinizma i nacizma i u kojoj esesovac kaže boljševiku: „Kad pogledamo jedan drugog u lice, nijedan od nas ne gleda u lice koje mrzi – ne, mi gledamo u ogledalo. To je tragedija našeg vremena… Naša pobeda će biti vaša pobeda. A ako vi pobedite, mi ćemo nestati, ali ćemo živeti u vašoj pobedi”.
I francuski pisac Luj-Ferdinand Selin je dobio dva glasa, zapravo njegov roman „Putovanje na kraj noći” u kome traga za istinom i buni se protiv svetinja lažnog društva, kao i roman „Pedro Paramo”, meksičkog pisca Huana Rulfoa.
Posle izlaska knjige „Roman 20. veka” pojavila su se pitanja. A zašto nema Prusta? A gde su Kafka, Tomas Man? A zašto nema žena pisaca (samo je izraelski pisac Amos Oz izabrao delo jedne žene – „Istoriju” Elze Morante).
Istine radi, treba reći da su mnogi pisci pominjali i Prusta, i Mana, i Kafku, ali bi uvek postojalo i ono „ali” zbog kojeg bi svoj glas dali za nekog drugog. Ljudmila Ulicka je za roman 20. veka izabrala „Dar” Vladimira Nabokova, Antonio Tabuki delo Prima Levija „Zar je to čovek”, a Žan-Lu Trusar je izabrao „Selo” Ivana Bunjina. Po jedan glas za roman 20. veka dobili su i romani „Čekajući varvare ” nobelovca Džona Maksvela Kucija, „Bela buka” američkog pisca Dona de Lila…
Za Jašara Kemala, jednog od vodećih turskih pisaca, roman 20. veka je bez dvojbe „Na zapadu ništa novo” Eriha Marija Remarka. Podsećajući da je to knjiga koju je Hitler spalio na javnom mestu, Kemal definiše ovaj roman kao: „Umetnost, istinsku umetnost suprotstavljenu ratu, ugnjetavanju, nasilju i svemu što je nečovečno.”
Šta je uopšte funkcija umetnosti, pita se Jašar Kemal, ako ne to da nas upozorava na laži, ugnjetavanje, nepravdu… Po njemu, roman „Na zapadu ništa novo” je, mada napisan 1929. godine, i danas sačuvao svoju svežinu, nastavljajući da nas upozorava na nečovečnost i dajući nam poslednju snagu da se odupremo.
To je, slažu se gotovo svi, lekcija i za pisce 21. veka.
Politika