- Učlanjen(a)
- 19.09.2009
- Poruka
- 27.640
20 veličanstvenih
U moru vesti koje upijamo svaki dan tek nekolicina priča nam je naterala suze na oči, kao što je nesebičan gest Sandre Sudimac, koja je u najtežem trenutku odlučila da donira organe svoje majke i na taj način spase tri života. Ona se, sa još njih 19, ove godine nalazi na „Blicovoj“ listi veličanstvenih, koja nas podseća da treba da budemo bolji ljudi.
Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2009. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima želimo da budu s pravom ponosni na sebe i da nastave da nas inspirišu.
U našoj zemlji su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu najbolji mladi naučnici, zatim lekari, koji ponekad za život građana i zdravstveni napredak države ne poseduju ni elementarne uslove... Srećom, u Srbiji postoje i odgovorni političari, oni koji se ne libe zaduženja i teških obaveza od kojih se svi ostali sklanjaju jer ne donose ni popularnost ni lični boljitak.
Ponosni smo i na naše sportiste koji su iz nemogućih uslova postali najbolji na svetu, na trenere i selektore koji su posrnulim sportovima vratili ugled kakav su nekada davno imali. Na našem spisku nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvoj zasluzi, već po azbučnom redu na koji im počinju imena.
Brankica Stanković
Televizijska novinarka oko koje se danas najviše lomi javno mnjenje. Autorka „Insajdera” je nesumnjivo hrabra i profesionalna novinarka koja u svojim emisijama pokreće teme koje bi drugi najradije stavili pod tepih. Zbog nepotkupljivosti i istrajnosti stekla je epitet osobe autoritativnije od većine tužilaca i sudija. Od nje strepe tajkuni i pripadnici kriminalnih grupa, a kada je, nakon divljanja navijačkih grupa i ubistva francuskog navijača Brisa Tatona krenula u „obračun” sa ekstremnim navijačkim grupama, dobila je bezbroj pretnji, zbog čega je i policija bila prinuđena da joj dodeli obezbeđenje.
U B92 radi od 1997. godine, uređivala je centralnu informativnu emisiju Dnevnik Radija B92 i bila jedan od urednika nedeljne emisije „Jutopija”. Radila je kao dopisnik Švedskog radija i nemačkog WDR. Od 2004. uređuje emisiju „Insajder” koja je za godinu dana postala najgledanija dokumentarna emisija u Srbiji i najcitiranija u dnevnoj štampi. Novinarstvom je počela da se bavi 1996. godine na Televiziji Studio B posle završene škole novinarstva i od tada je dobila više prestižnih novinarskih nagrada.
Emisija „Insajder” „Tragom Ratka Mladića” osvojila je na Devetom međunarodnom TV festivalu u Baru bronzanu maslinu u kategoriji TV reportaža i ušla u konkurenciju za nagradu na najvećem evropskom festivalu - Gran pri Evrope 2004. godine. Nagradu „Dušan Bogavac”, koju za etiku i hrabrost dodeljuje NUNS, dobila je 2005. godine, a 2006. dobija nagradu „Jug Grizelj” za najviša dostignuća u istraživačkom novinarstvu.
U tradicionalnoj anketi koju svake godine na teritoriji Srbije sprovodi list „Status”, u kojoj je učestvovalo više od 100 novinara i urednika iz svih redakcija, proglašena je za najboljeg novinara 2005. godine. Godinu dana kasnije emisiju „Insajder” kolege su u istom listu proglasile za emisiju godine. Emisija se bavila ubistvom Zorana Đinđića, razotkrivanjem mafijaških klanova u Srbiji, pravosuđem, korupcijom i ratnim zločinima.
Goran Paskaljević
Uoči premijere njegovog poslednjeg filma „Medeni mesec” u Srbiji, Paskaljeviću je na 50. filmskom festivalu u Solunu uručena nagrada „Zlatni Aleksandar” za životno delo i doprinos svetskom filmu, a u Beogradu mu je priređena retrospektiva i promovisana monografija o njegovim delima.
Prema scenariju koji je napisao zajedno sa Gencom Permetijem, Paskaljević je novo delo realizovao u srpsko-albanskoj koprodukciji, a film su podržali Ministarstvo kulture Srbije, Nacionalni filmski centar Albanije i Filmska komisija „Apugla” iz Italije.
- Kada sam pre tri godine otišao u Tiranu, na njihov poziv, da predstavim filmove „Bure baruta”, „San zimske noći” i „Optimisti”, krenuo sam sa predrasudama kao i svaki Srbin, a tamo sam dočekan fenomenalno i nisam osetio animozitet prema srpskom narodu - izjavio je Paskaljević i dodao da su predrasude i loše vođena politika u prošlosti doprineli netrpeljivosti između dva naroda.
Film „Medeni mesec”, koji je na Festivalu u Solunu dobio nagradu publike za najbolji film, do sada je prikazan na festivalima u Veneciji, Torontu, Valjadolidu, Abu Dabiju i Sao Paulu, a otkupljen je za prikazivanje u Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj i zemljama Južne Amerike. Premijera u Tirani bila je 27. novembra, a pariska premijera 14. decembra.
Paskaljević je diplomirao filmsku režiju na Praškoj akademiji, režirao mnoge dokumentarne filmove i TV drame, a prvi dugometražni igrani film „Čuvar plaže u zimskom periodu” snimio je 1976. godine. Napravio je preko 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada: Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta”, nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda”. Časopis „Varajeti” svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine. On je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio nagradu Bernard Viki „Most” za humanizam u svojim delima. Novembra 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim ordenom umetnosti i književnosti.
Draginja Đurić
Predsednica Izvršnog odbora „Banke Inteze” po šesti put zaredom proglašena je za bankara godine u izboru britanskog finansijskog magazina „Finance Central Europe”, zbog čega je, između ostalog, s punim pravom zaslužila da na „Blicovoj” listi „Sto najmoćnijih žena” u Srbiji zauzme prvo mesto. Na čelu „Banke Inteze” je od 2001. godine i pod njenim vođstvom banka je postala vodeća u Srbiji na finansijskom tržištu. Tvrdi da nikada nije osetila da je diskriminisana zato što je žena. „Banka Inteza” uložila je prošle godine 1,6 miliona evra za programe iz oblasti kulture, sporta, zdravstva, edukacije i humanitarne pomoći. Pored obaveza u banci, obavlja i funkciju predsednika UO Udruženja banaka Srbije.
- Priznanje uvek služi kao dodatni motiv da se nastavi sa daljim uspesima, da podignete lestvicu sopstvenih očekivanja na viši nivo. Moj lični uspeh proizilazi iz rezultata „Banke Inteze”. Naravno, tih rezultata ne bi bilo da nema timskog rada sa mojim saradnicima, koji su mahom mladi i veoma ambiciozni - kaže Draginja Đurić.
U svetu uspešnih, gde su uspešni muškarci mnogo više uočljiviji, na pitanje šta nju kao ženu izdvaja, odgovara:
- Tačno je da uspeh pripada muškarcima, ali uviđam da se ta predrasuda u našoj sredini menja. Moram da priznam da se nikad ne trudim da sebe pokažem kao uspešnu, već nastojim da svoj posao obavljam krajnje odgovorno i profesionalno. Naravno, taj svoj profesionalni odnos nastojim da prenesem i na svoje saradnike. Danas žene ravnopravno rukovode odgovornim i važnim poslovima i sposobne su da donose strateški važne odluke, a svoju snagu i promišljenost žene pokazuju naročito u kriznim vremenima.
Zavist, što neminovno prati svaki uspeh, kaže da nije osetila. Kada su čitaoci „Blica” birali žensku vladu Srbije, Draginju Đurić su izabrali za ministarku finansija, mada sama kaže da nije mogla ni da pretpostavi da će jednog dana biti u bankarstvu.
Drago Milutinović
Načelnik Centra za transplantaciju u Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije, u kojem je tokom 2009. godine obavljeno 40 transplantacija bubrega. Prvi put posle dvadeset godina dogodilo se da se na Institutu za urologiju i nefrologiju urade četiri kadaverične transplantacije bubrega u istoj nedelji.
- Mogućih primalaca sa liste čekanja samo za jedan bubreg bilo je 279. Nefrolog prvo pravi kompletan skrining i odabere grupu od 20 najpodudarnijih pacijenata. Naša je obaveza da saznamo da li su oni kompletno ispitani, da li imaju neku infekciju. Pacijent pre transplantacije, pored imunološke podudarnosti za primanje bubrega, mora da ima i funkcionalne testove svih drugih organa da bi bilo moguće uspešno uraditi transplantaciju - objašnjava dr Drago Milutinović, koji je i sam potpisao karticu kojom zaveštava svoje organe. Potencijalni donori organa postaće i urolozi iz ove ustanove Radmila Blagojević i Aleksandar Vuksanović.
- U našoj zemlji je oko 3.500 ljudi na redovnoj dijalizi, a od toga je oko 1.500 osoba na vejting listi za transplantaciju - kaže dr Drago Milutinović, napominjući da naša zemlja nema problema sa kadrovima koji rade transplantacije, ali da je problem u tome što nemamo adekvatno prijavljivanje moždane smrti, kao i to što rodbina u velikom broju slučajeva neće da odobri da se izvadi organ njihovom srodniku u stanju moždane smrti kada oporavak nije moguć.
- Recimo da do nas na vreme stigne 50 odsto prijava moždane smrti, od toga u 25 odsto slučajeva rodbina daje pristanak. S obzirom na to da postoje aparati koji mogu da potvrde moždanu smrt, trebalo bi da smo bolje organizovani i da službe koje se time bave prijavljuju moždanu smrt na vreme - kaže dr Milutinović. On napominje da u slučaju moždane smrti oporavak pacijenta nije moguć, ali njegovi organi mogu da spasu mnogima život, u prilog čemu podseća da je čak i papa 2000. godine dao blagoslov na ovaj vid lečenja.
Dušan Ivković
Vratio se u srpsku košarku u vreme njene najveće krize. Selektor Srbije prihvatio se teškog posla i uspeo da vrati ugled košarkaškoj reprezentaciji. Jedan od najuspešnijih evropskih trenera, predsednik Svetske trenerske organizacije, selektor nacionalnog tima Srbije, dobitnik ordena Nemanje, košarkaški misionar… Ogromno znanje, originalnost, odlučnost, nepogrešivost u selekciji samo su neki od detalja iz lične karte Dušana Ivkovića. U reprezentaciju je uneo najveću dozu svog karaktera i preneo na igrače nepokolebljivost, pa je ove godine sa podmlađenim timom neočekivano osvojio srebrnu medalju. Izborio se za povratak košarke na veliku scenu, a pri tom je školovao trenerski kadar. Predsednik je Udruženja košarkaških trenera Srbije, član Stručnog saveta KSS.
Kompletnu igračku karijeru proveo je u Radničkom, igrao na poziciji beka, organizatora igre. U prvoj sezoni potpuno profesionalnog bavljenja trenerskim poslom uzeo je tri trofeja. Jedini je trener koji je osvojio sva četiri evropska klupska trofeja, što je još zanimljivije, sa četiri potpuno različita kluba. Tvrde da uvek zna šta hoće i da ne troši velike reči. „Moj je posao da pronađem ulogu svakome u timu koji vodim, da svako pruži svoj maksimum i kada oni to uzvrate, to je njihov uspeh. Ne zameram ni onima, iako mi je to strano, koji kažu: ja sam dobio, ja sam te stvorio... Kod mene je uvek: ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum”, priča o viđenju uloge trenera i selektora.
Najmlađi sin u šestočlanoj građanskoj porodici, odrastao je na beogradskom Crvenom krstu. O odnosu prema politici je rekao: „Da, recimo, kuću nisam podigao u Medakoviću, da sam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, verovatno bih morao da ispratim određene stvari, da budem neki savetnik.”
Đule Van Gog
Bavljenje rokenrolom u Srbiji nije lako rabota, štaviše to je posao bez adekvatne novčane satisfakcije, borba sa vetrenjačama kiča i nekog čudnog sistema vrednosti. U toj i takvoj borbi Zvonimir Đukić Đule (46), frontmen sastava „Van Gog”, godinama istrajava kao čuvar vatre beogradskog i srpskog rokenrola koja se, ruku na srce, ne razgoreva kao nekad.
Za neke priča o Đuletu i njegovom „Van Gogu” počinje pre dve godine, sa danom kada su dobili MTV nagradu. Za većinu, priča o njemu datira početkom devedesetih, kada je obnovljeni „Van Gog” objavio promo singl „Gubiš me” i album „Svet je moj”, gde se Đule prvi put ogleda u ulozi pevača. Uz pomoć Srboljuba - Srbe Radivojevića, bubnjara, i kasnije basiste Dejana Ilića Cvike, Đule kreće na rokenrol misiju koja i dalje traje.
- Samo sam hteo da budem tamo gde me niko ne pita gde sam i šta sam. Odrastao sam u porodici gde su me roditelji, hvala im na tome, otpustili u pravom trenutku pošto su mi prethodno dali sve od sebe. Kućno vaspitanje s kojim svako izađe na ulicu i onda mora sam da odabere put - govorio je Đule.
Tačno tri godine posle objavljivanja diska „Kolo”, posle kojeg je održao preko sto koncerata, uključujući i nastup u „Areni” pred 15.000 ljudi i u Minhenu dobio MTV nagradu početkom 2009. godine, Đule se vratio novim studijskim albumom „Lavirint”, koji je za mesec dana prodat u više od 100.000 primeraka. Usledila je turneja po Srbiji i regionu, rasprodati spektakli u halama širom eks-Ju i onda veliko finale - šou u krcatoj „Areni” 28. novembra, koji se danima prepričavao kao jedan od najboljih nastupa domaćih muzičara ikada i kao prava stvar za poređenje sa svetskim zvezdama.
Đule, otac tinejdžera Simona i jača polovina životnog dueta sa skromnom Julijom, ne skreće sa svog kursa. Rokenrol kursa. I za to mu treba skinuti kapu.
Iva Nikolić
Velika drama u niškoj višespratnici u centru grada iznedrila je istinskog heroja - četrnaestogodišnju Ivu Nikolić, zahvaljujući čijoj prisebnošću i odvažnošću su, sem njenog, spaseni i životi njene dve mlađe sestre, od kojih je najmlađa u trenutku požara i spasavanja imala samo osam meseci. Požar je oko 7.50 izbio u stanu na trećem spratu zgrade, a čim se osetio dim mnogi stanari su pohitali niz stepenice i uspeli da izađu iz zgrade. Zgrada se ubrzo ispunila dimom, pa se kroz hodnik više nije moglo, a jedino rešenje bio je izlazak na krov, što je Iva odmah shvatila.
Tog jutra sestre su spavale kada je osmomesečna Sanja počela da kašlje, probudivši Ivu i Minu. Devetogodišnju Minu i osmomesečnu Sanju, koju je uzela u naručje, Iva je pribrano odvela na krov susedne zgrade, odakle su ih kasnije evakuisali vatrogasci. Njihovi roditeljima u vreme izbijanja požara nisu bili u stanu, a Iva je posle podviga ispričala:
- Mina me je probudila jer je osetila dim. Izašla sam u hodnik, ali od dima nije moglo da se diše, a počeli su da pucaju i prozori u zgradi! Mnogo smo se uplašile. Sanja je spavala, čvrsto sam je uzela u naručje, bilo mi je bitno da se spasemo od gušenja od dima i vatre koja je mogla da i zahvati i naš stan. Deda Slobodan nam je pomogao da pređemo na krov zgrade, gde smo sačekali da vatrogasci dođu po nas. Deda je ostao. Rekao je: Spasite prvo decu, a ja ću posle...
Potom je usledila dramatična evakuacija dece sa krova zgrade. Vatrogasci su sa specijalnog vozila podigli visoku platformu sa korpom do vrha zgrade. Iva je pažljivo, stojeći na samoj ivici krova, vatrogascu najpre predala bebu, a potom pomogla i sestri Mini da pređe u korpu. Zatim je i sama pružila ruke vatrogascu i obrela se na sigurnom. Ostala je ispred zgrade i pronašla dedu koji je uspeo stepenicima da nekako izađe iz zgrade.
Milica Delević
Direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije mesecima je strpljivo, u saradnji sa partnerima iz Brisela, pripremala dokumenta i procedure neophodne za put Srbije ka Evropskoj uniji. Zbog obima i značaja posla koji je obavila, čestitke iz EU nisu izostale. Prema izboru nedeljnika „Vreme”, Milica Delević proglašena za ličnost godine većinom glasova članova uredništva ovog nedeljnika, a kriterijum za nagradu je pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.
Na pitanje šta to Srbija dobija približavanjem EU, svojevremeno je odgovorila:
- Prednosti evropske Srbije su stabilniji, predvidiviji, bogatiji i bezbedniji život. To su, mislim, i razlozi zbog kojih se građani Srbije od oktobarskih promena 2000. godine većinski opredeljuju za evropske integracije. Jednostavno, kada pogledate zemlje koje su se priključile EU u prethodnim ‘talasima’ proširenja, prilike u njima nisu idealne, puno je stvari koje bi njihovi građani i dalje želeli da unaprede, ali je nesporno da su ulaskom u EU postale članice zone mira, stabilnosti i prosperiteta i da se možda razlikuju po pitanju budućnosti ove organizacije, ali svakako računaju na svoje članstvo u njoj.
Na mestu direktorke Kancelarije za evropske integracije nalazi se od oktobra 2008. godine. U Kancelariju je prešla sa mesta pomoćnice ministra spoljnih poslova Srbije. U vreme državne zajednice Srbije i Crne Gore nepunu godinu dana bila je na funkciji direktorke Kancelarije SCG za pridruživanje EU, koju je napustila, kako je izjavila, jer nije verovala u opstanak državne zajednice.
- U mom slučaju, smatram da je moć zapravo u timu s kojim radim. Moć definišem kao sposobnost da se postigne ono što se želi. Da se ostvari cilj. Moj cilj, kao i cilj čitavog mog tima, jeste Srbija i njeno približavanje EU, a moć je snaga da na tome radimo i da to i ostvarimo - izjavila je posle saznanja da po mišljenju žirija „Blica” spada među žene sa najviše moći i uticaja u zemlji.
Mirko Đorđević
Apsolvent Biološkog fakulteta u Beogradu, pobednik Internacionalnog „FameLab” (Laboratorija slavnih) festivala održanom u britanskom gradu Čeltnemu na kojem je nastupio s temom „Seksualna selekcija”. Cilj takmičenja „Laboratorija slavnih” je da podrži mlade naučnike od 18 do 35 godina kako bi vizijom nauke 21. veka inspirisali i izazvali maštu kod publike. Naučni festival u Čeltnemu se održava četiri dana, a predavači su najpoznatiji naučnici iz cele Britanije koji obuhvataju spektar svih prirodnih nauka. Mirko objašnjava da je prava svrha takmičenja da se pronađu mladi koji će biti naučni lideri u svojoj zemlji i koji će učestvovati u podizanju naučne svesti kod sugrađana.
- U Srbiji postoji veliki jaz između naučnika i nauke s jedne strane i stanovništva i medija sa druge. Taj jaz je meni potpuno nelogičan jer kako lekari postoje zarad pacijenata, tako naučnici postoje zarad obrazovanja. Ovo takmičenje pruža mladim naučnicima komunikatorske veštine kako bi znali kako da komuniciraju s medijima i publikom, kako da učestvuju u podizanju naučne svesti svoje zajednice. Samo tako će ljudi razumeti zašto je ekologija važna, kakve su posledice klimatskih promena, šta je genetički modifikovana hrana... - kaže Đorđević.
Skromni mladić, rođen 1986. u Požarevcu, planira da nakon studija ostane u Srbiji, a sanja da izgradi istraživački centar u blizini nekog jezera okružen prirodom koji će okupljati mlade naučnike iz svih oblasti, kao i umetnike, filozofe, književnike, muzičare.
Nađa Higl
Dvadesetdvogodišnja devojka iz Pančeva prva je plivačica sa prostora Srbije koja je postala prvakinja sveta. Izronila je iznenada, sasvim nepoznata za plivački svet, i na šampionatu u Rimu trijumfovala na 200 metara prsno. Njene fotografije osvanule su na naslovnim stranama, vesti o njoj obišle su svet, sportski analitičari bavili su se njenim stilom, tempom i rezultatom, magazini su se utrkivali ko će pre da objavi kada je prohodala, proplivala, prvi put skočila u bazen, kada se prvi put zaljubila… Opsedali su njen stan u Pančevu, pratili je u stopu, hvatali njen lepi profil, prozvali je srpska Pipi Duga Čarapa, opisivali njene pegice, beležili svaku njenu reč…
Za dva minuta, dvadeset i jednu sekundu i šezdeset i dve stotinke njen život se nepovratno podelio na onaj pre nego što je skočila u bazen i onaj kada je iz njega izašla kao prvakinja sveta, sa zlatnom medaljom oko vrata. Rođena je 2. januara 1987. godine u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higla. Porodica Higl poreklom je iz Nemačke, odakle su se početkom dvadesetog veka doselili u Travnik, a potom u Pančevo, gde se Dragan upoznao sa Zrenjaninkom Snežanom i oženio se. I sva njegova familija živi na ovim prostorima. Za Nemačku ga samo veže prezime Higl, koje znači „brežuljci”, „brdašca”. Tako su im decu od milja zvali.
Prva medalja stigla je pre nego što je Nađa napunila deset godina. Tada je već postavila neke rekorde koji nisu oboreni ni do danas. Dva sata dnevno provodi u teretani, a četiri u bazenu. Bilo je trenutaka kada ju je hvatala malodušnost i kada je želela da odustane. Dešavalo se to onda kada je ustajala u šest sati ujutro i po hladnoći putovala do bazena, pa ulazila u gotovo hladnu vodu. Ali onda bi stizali uspesi pod kojima je nestajala kolebljivost. Uz obavezan ritual pred svako takmičenje - slušanje muzike. I uvek su to AC/DC, „Rolingstonsi” i „Dorsi”.
Nenad Vranješ
Mladi naučnik iz Beograda, jedan od učesnika u najvećem svetskom naučnom projektu - superakceleratoru Evropskog instituta za istraživanja u oblasti fizike (CERN) koji se nalazi kod Ženeve. Posle više od godinu dana pauze uzrokovane havarijom, CERN je obnovio rad, a istraživanja su krenula u dobrom pravcu. U timu od više hiljada naučnika nalazi se i sedmoro sa Instituta za fiziku u Beogradu. Najveće očekivanje naučnika je vezano za nadu da bi jednog dana, ako neke pretpostavke budu eksperimentalno potvrđene, čovečanstvo moglo u potpunosti da reši energetske probleme.
Trenutno su naučnici obuzeti potragom za kvantnom česticom, poznatom kao Higsov bozon. To je najveći poduhvat koji je ikad zamišljen. Kroz tunel koji je dugačak 27 kilometara i nalazi se na 100 metara dubine, ubrzavaju se snopovi protona u oba pravca: jedan u pravcu kretanja skazaljke na satu, a drugi u suprotnom. Kada se postigne određena energija, izvodi se sudar ta dva snopa. Ideja je da se pronađe minimalni broj čestica od kojih je sazdana materija, kao i interakcija između njih.
Uz Nenada je u Ženevi i Marija Vranješ-Milosavljević, takođe naučnik angažovan na ovom projektu, s kojom je Nenad sklopio brak mesec dana pre zajedničkog odlaska u Ženevu. „Drago mi je da mogu da učestvujem u ovako značajnom projektu. Mislim da je važno da u ovakve projekte budu uključeni srpski naučnici i naučne institucije. Velike su mogućnosti koje pruža rad na ovakvom eksperimentu jer najveći broj naučnika dolazi iz najjačih svetskih centara u Evropi, SAD i Japanu. Mogućnosti da se nešto nauči i doprinese nauci su ogromne, često veće nego u nekim drugim naučnim oblastima. Projekat „Atlas” na kojem mi radimo angažuje skoro 3.000 naučnika, a pošto i moja supruga Marija radi na „Atlas eksperimentu”, boravak u CERN-u nam ne pada teško”, kaže Vranješ.
Nemanja Vidić
Fudbaler Mančester junajteda i reprezentativac Srbije u izboru FIFA je uvršten u idealan svetski tim godine. Svojim igrama i ponašanjem direktno je pomogao da veliki engleski klubovi otvore vrata našim igračima, pa su u Čelsi stigli Ivanović i Matić, a Zoran Tošić u Mančester junajted. Vidić je ponovo imao izuzetnu sezonu - osvojio je titulu prvaka Engleske treći put uzastopno, uzeo je i pehar Karling kupa, stigao do finala Lige šampiona, ali mnogo značajnija su lična priznanja - u 2009. je izabran za igrača godine Mančester junajteda, igrača godine u Premijer ligi, treći put uzastopno je u timu godine na Ostrvu, dobitnik je velike statue „Ser Mat Bejzbi”. Odnosom prema poslu popravlja sliku o srpskim igračima, a o uvažavanju u Mančesteru govori i podatak da je nosio kapitensku traku. Među prilično strogim navijačima Mančestera stekao je kultni status sličan onom koji je imao legendarni Stiv Brus. Upućeni tvrde da Vidićevo umeće na fudbalskom tržištu danas vredi više od 35 miliona evra, a stručnjaci ga svrstavaju među najbolje defanzivce koji su ikada igrali na „Old Trafordu”.
U Britaniji je izgradio imidž uspešnog sportiste, ali pre svega porodičnog čoveka. Retko se viđa na žurkama i u noćnom provodu. Njegovo objašnjenje ja kratko: „Jednostavno, takav sam.” Ne pristaje da priča o sebi van fudbala. Kaže da mu je porodica veliki oslonac u životu, da ga uloga oca čini jačim na terenu i da svoje slobodno vreme najradije provodi sa suprugom Anom i sinovima Lukom i Stefanom. To je princip Vidić, kojim se rukovodi od početka karijere. Tako su ga, kaže, učili roditelji - otac Dragoljub, nekadašnji radnik Valjaonice bakra, i majka Zora, bankarska službenica. Njegova supruga je takođe Užičanka. Venčali su se na Zlatiboru 15. jula 2006. u hotelu „Srbija”. I uvek daleko od očiju javnosti, trudeći se da privatni deo života sačuvaju samo za sebe.
Novak Đoković
Najbolji srpski teniser koji je odavno izrastao u jednog od najboljih tenisera na svetu. Na najlepši način ispisuje istoriju belog sporta u Srbiji i iskreno, punim srcem, proslavlja zemlju koju predstavlja. Treći igrač sveta poneo je titulu najboljeg promotera Srbije na godišnjoj dodeli nagrada „Najbolje iz Srbije” koju su organizovali Ministarstvo trgovine, Privreda komora i ekonomski dnevnik „Privredni pregled”. Osvajač je 16 singl titula, od kojih je šest masters titula i jedna grend slem. Ove sezone zaradio je samo na turnirima 5.476.471 dolar, a ukupno u karijeri 15.984.098. Sa ocem Srđanom pokrenuo je više poslova u Srbiji. Đokovići su u maju organizovali u Beogradu teniski turnir „Srbija open”, koji je uveo našu zemlju na tenisku mapu sveta. Nagradni fond bio je 500.000 dolara, a za organizaciju su dobili sve pohvale od ATP.
- Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: „Prvi reket sveta” - ispiričala je o Novakovom početku legenda jugoslovenskog tenisa Jelena Genčić.
Upravo zbog Novaka Đokovića mnogi dečaci u Srbiji su fudbalsku i košarkašku loptu zamenili reketom, a njegove mečeve i pohode na titule prate sve generacije. U medijima ističe da je u nastupima za reprezentaciju bar podjednako motivisan kao i na najvećim svetskim turnirima. Učestvuje na humanitarnim turnirima u zemlji i u inostranstvu, a postao zaštitno lice mnogih srpskih firmi, ali i svetski poznatih marki.
Oliver Dulić
Od kada je u politici, za njega se nije vezala nijedna afera, čak nijedna intriga. Građani njegovo ponašanje i rad ocenjuju pozitivno, deluje kao političar razlike, kultivisanog jezika, izuzetnog vaspitanja i odmerenosti. Subotičani za njega kažu da je „čovek koji se ne zna svađati”. Tolerantan, ali ne i mekan. Ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kao političar, pokazao je da zna da bez mentalne ekologije, čišćenja misli i deponija svesti ne može imati uspeha čak ni velika akcija „Očistimo Srbiju” koju je snažno pokrenuo.
Upravo ova akcija uspela je da promeni mišljenje javnosti, da se u svesti građana promoviše kao tema koja nema vrednost jednog trenutka, već je od dugoročnog interesa čitave zajednice. Prema istraživanju koje su među građanima čitave Srbije sproveli agencija „Medium Gallup” i „Blic”, upravo je akcija „Očistimo Srbiju” izabrana među pet najvažnijih događaja u zemlji tokom 2009. godine, a iza ukidanja viza za putovanje u zemlje EU, ova akcija je ocenjena je kao drugi pozitivan događaj po važnosti.
Kao ministru Duliću nije bilo teško da lično obilazi deponije, priobalja zagađenih reka, smetlišta po gradovima... lično proveravajući u kojoj meri se realizuju projekti čišćenja zemlje. U protekloj godini u Srbiji je uklonjeno više od polovine ilegalnih deponija, a preko 70 odsto građana navelo je da ekološki problemi ne mogu da čekaju da privreda stane na noge kako bi se vodila bitka za čisto okruženje.
Diplomirao je u vreme NATO bombardovanja, kada je ogroman broj mladih ljudi napuštao zemlju. Pošto je izgledalo da su sve nade za rušenje Miloševićevog režima propale i on odlučuje da ode. Dobio je posao i stipendiju za dalje školovanje i otputovao u Norvešku. U avgustu 2000. u kompjuteru je zatekao kratki mejl: „Mislim da ćeš se kajati ako se ne vratiš jer ovo će biti vreme kada ćemo srušiti Miloševića”. U potpisu, Zoran Đinđić. Nije mogao da odoli...
Petar Srnić
Penzioner iz Beograda poreklom iz čačanskog sela Ostra odlučio je da u zadužbinu Beogradskom univerzitetu ostavi tri stana u centru Beograda, čija je vrednost oko pola miliona evra. Dva stana na Vračaru kod hrama Svetog Save i jedan na Crvenom krstu izdavaće se po komercijalnim uslovima, a novac će biti uplaćivan za stipendije najboljim studentima iz Moravičkog okruga. Srnić je radio 57 godina, prvo kao šef računovodstva u Fabrici motora „25. maj” u Rakovici, potom kao direktor „Privredno-finansijskog vodiča”, a nakon toga je pokrenuo sopstveni biznis osnivanjem izdavačko-štamparskog preduzeća.
U dogovoru sa suprugom Paulinom, koja je u međuvremenu preminula, i kćerkom Svetlanom, odlučio je da imovinu koju je stekao ostavi Univerzitetu u Beogradu. Pre godinu dana sačinjen je testament da će posle smrti poslednjeg člana porodice tri stana na reprezentativnim lokacijama u Beogradu biti predata na korišćenje ovoj naučnoj ustanovi.
- Stanovi bi se po tržišnim cenama izdavali uglavnom strancima turistima, a od prihoda bi se isplaćivale stipendije najboljim studentima. Moja želja je da to budu mladi ljudi iz Moravičkog okruga, odakle i sam potičem. Prema mojoj računici, od tog novca moglo bi da se stipendira oko 20 studenata mesečno - kaže Petar Srnić, dodajući da u njegovoj porodici nije bilo dileme po pitanju ove odluke, kao ni u koje svrhe bi novac trebalo da se usmeri.
- Donatori se obično odlučuju da novac daju bolnicama i crkvi. To je, naravno, za poštovanje, ali smatram da je, ukoliko zaista želite da pomognete svojoj zemlji, najbolji način da to učinite kroz ulaganje u mlade ljude, a znanje je najbolja investicija - kaže Srnić.
Radomir Antić
Selektor fudbalske reprezentacije Srbije prvo je uspeo da posle dugog rezultatskog tavorenja popravi stanje i atmosferu u nacionalnoj selekciji, a potom je 2009. radom, ponašanjem i idejama vratio ugled nacionalnog tima, izborio direktan plasman na Svetsko prvenstvo, vratio navijače na stadion i inicirao uvođenje niza novina u srpski fudbal. „Ja sam ambiciozna osoba i na kraju, da budem iskren, moja ambicija je mnogo veća od samog plasmana na Svetsko prvenstvo”, kaže. Bez predaha je držao seminare trenerima, sa svojim timom učestvovao u humanitarnim akcijama, posećivao škole, izgrađene objekte po Srbiji i koristio svaku priliku da ostvari direktan kontakt sa svojim narodom. Zahvaljujući ostvarenim rezultatima u kvalifikacijama za Mondijal, u Fudbalski savez Srbije uneo je nekoliko miliona evra, privukao sponzore i pridobio pažnju Ministarstva za sport, koje u prethodnim godinama nije pomagalo fudbalu.
Antić je, pri tom, u svojim ocenama i procenama ostao realan i nenametljiv. Niti previše hvali postignute rezultate, niti se ističe lažnom skromnošću koja bi mogla da mu posluži kao alibi u slučaju neuspeha. Rođen je 1948. godine u Žitištu, a igračku karijeru ostvario je u Slobodi iz Užica, potom u Partizanu, a u inostranstvu je nastupao za Fenerbahče, Saragosu i engleski Luton. Kao igrač je imao samo jedan nastup u reprezentaciji - 1973. godine. Za razliku od igračke, trenerska karijera je impresivna. Vodio je ekipe Saragose, onda Reala iz Madrida, pa Ovijeda, Atletika, potom se opet obreo u Ovijedu, zatim prešao u Barselonu i nakon toga preuzeo Seltu. Najveći uspeh mu je, verovatno, dupla kruna koju je osvojio sa Atletikom iz Madrida. Antić je u karijeri fudbalskog trenera zabeležio jedinstven uspeh - prvi je i do sada jedini trener koji je vodio tri najveća španska kluba: Atletiko, Real i Barselonu.
Rasim Ljajić
Političar sa „prve borbene linije”, na položajima i mestima kojih se drugi klone i izbegavaju. Za 18 godina, koliko se bavi politikom, nije se promenio, u čemu je izuzetak. Bez arogancije i samovažnosti koja dolazi s funkcijama. Bez nadmenosti, nedodirljivosti i viška sujete karakteristične za političare. Sa stalnom mišlju da će se sve to sa politikom jednog dana završiti. Rasim Ljajić je jednostavan čovek i racionalan političar.
Posle petooktobarskih promena izabran je za ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ, a nakon izbijanja krize na jugu Srbije, u decembru 2000. godine, imenovan je za potpredsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. U avgustu 2001. godine postaje potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Od 2003. godine je ministar za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG. Od jula 2004. godine predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje akcionog plana za završetak saradnje s tim sudom. Od 2008. ministar je rada i socijalne politike u Vladi Srbije. Za njega su uvek bili rezervisani najteži i najdelikatniji zadaci. „Sve što nisu imali gde”, govorio je, „sve su to bila ljudska prava - i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica... Šta je bio moj izbor - da kažem da to neću da radim i dam ostavku ili da prihvatim”.
Ima imidž odmerenog političara koji ume da napravi gest. Uz to, napravio je stranački rezultat u Sandžaku, do čega mu je izuzetno stalo. Ono što mu je nekada izgledalo nepomirljivo, danas funkcioniše zajedno. To doživljava kao lični uspeh. Ponekad je umoran od svega, ali u šali kaže da ti problemi nastaju kod muškaraca kada im godine pređu broj cipela. Trudi se da živi normalno. Ne pije, ne puši, posvećen je porodici, osetljiv je i nije oguglao na prljavštine javnog života.
Rodoljub Šabić
Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uručena je nagrada „Vitez poziva” nevladine organizacije Liga eksperata za doprinos društvu. „Vitez poziva” se dodeljuje za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i časno delovanje i ponašanje.
„Srbiji su neophodni brzi i znatno bolji rezultati u borbi protiv korupcije. To zahteva energičnije preduzimanje svih raspoloživih mera u okviru kojih nezaobilazno mesto mora da ima kontrola javnosti nad radom vlasti i javnih preduzeća”, rekao je Šabić povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, napominjući da deklarativno zalaganje za borbu protiv korupcije mora da bude potvrđeno pre svega spremnošću odgovornih da svoj rad u svakom trenutku izlože kontroli nadležnih organa, a posebno javnosti. Prema njegovim rečima, „neodgovorno je zatvarati oči pred činjenicom da u toj oblasti postoje više nego ozbiljni problemi, kao i da je evidentna nespremnost mnogih u vlasti da svoj rad izlože bilo kakvoj kontroli”.
Rodoljub Šabić je nebrojeno puta naglasio da su korupcija i interesi moćnih grupa najveći problemi u funkcionisanju pravne države, a ove godine istakao da svoju obavezu podnošenja izveštaja Republičkoj upravi za javne nabavke od 12.000 ustanova i pojedinaca već godinama ispunjava jedva 2.000 njih i dodao da „čak tri četvrtine funkcionera koji imaju obavezu prijavljivanja imovinskog stanja, to ne čine”.
Potres koji je izazvao izveštaj Državne revizorske institucije (DRI) na osnovu uvida u samo 25 odsto budžeta, logična je posledica takvog stanja stvari, smatra Šabić i kaže da je neshvatljivo da DRI trpi kritike zbog izlaganja svog izveštaja javnosti jer je transparentnost upravo ono čemu društvo teži.
Narodna skupština Republike Srbije 22. decembra 2004. godine ga je izabrala za poverenika za informacije od javnog značaja. Za svoj rad dobio je brojna priznanja stručne i šire javnosti, uključujući i formalna godišnja priznanja - specijalnu povelju Udruženja novinara Srbije (2006), ličnost godine u borbi za slobodu medija po oceni misije OEBS-a (2007), nagrada „Naj Evropljanin” za sprovođenje „najevropskijeg” projekta za projekat implementacije Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (2008).
Sandra Sudimac
„Ne postoje reči kojima bih opisala bol i prazninu koju moja porodica i ja osećamo nakon gubitka osobe koje nam je značila najviše u životu. U svoj toj nesreći, ponosni smo što smo smogli snage da budemo ljudi, da budemo humani i pružimo drugim ljudima šansu da nastave dalje. Zahvaljujući mojoj majci, tri čoveka nastaviće svoje živote, a postupili smo tako jer znamo da bi to bila i njena odluka”, rekla je Sandra Sudimac iz Novog Sada, ćerka preminule Verice Sudimac, čiji su članovi porodice odlučili da dozvole doniranje organa.
Verica Sudimac preminula je od moždanog udara, a kako su njeni organi sačuvali svoje vitalne funkcije, lekari Kliničkog centra Vojvodine konsultovali su se sa članovima porodice o mogućnosti da doniraju njene organe. Zahvaljujući Sandrinom pristanku, kao i pristanku njene sestre Silvije i oca Milana, na taj način su spasena tri života.
- Neki će reći da je to najteža odluka koju čovek može da donese. Naravno da nismo bili spremni na to, ali kada smo se suočili sa istinom, uvideli smo da postupamo na najbolji mogući način. Sada mogu samo da zamislim sreću tih ljudi koji su saznali da im je pružena nova šansa za život, sreću njihovih majki, očeva, sestara... i zaista bih volela da ih jednog dana upoznam i vidim osmehe na njihovim licima - rekla je Sandra, apelujući na sve ljude da ne budu sebični, već da nađu snage i shvate da doniranjem organa čine najplemenitije delo.
Zoran Milošević
Klinički centar Vojvodine ove je godine dokazao da je, ako ne najbolji, a ona najozbiljniji kandidat da u budućnosti postane najbolji centar za transplantacije u Srbiji. Glavna zasluga za to pripada profesoru Zoranu Miloševiću, šefu Transplatacionog tima. Doktor Milošević bio je glavni zagovornik formiranja Donatorskog centra Vojvodine.
Odlučili su da ne čekaju zakonska rešenja na nivou države, nego da pokušaju da nađu rešenje na regionalnom nivou. Krenulo se sa akcijom „Šansa za novi život“ u okviru koje je do sada donatorske kartice potpisalo preko 4.200 ljudi.
- Bitno je da se kod ljudi stvori svest o potrebi doniranja organa, jer bez toga nema ni spasavanja života – kaže doktor Milošević.
Šef tima za transplantacije često zna da kaže da je Novi Sad pre 15 godina bio drugi centar u bivšoj Jugoslaviji po broju transplantacija i da je cilj da se vrate na stare dane slave. Rekli bismo da su na dobrom putu - od kada je otvoren Centar za transplatacije u Novom Sadu transplantirano je pet jetri i 22 bubrega. Ali, to, na žalost, nije dovoljno, jer samo u Vojvodini na transplantaciju bubrega čeka više od 200 ljudi, a desetak osoba čeka novu jetru.
Rad profesora Miloševića ove godine je bio posebno interesantan medijima i stručnoj javnosti posle odluke porodice Sudimac da doniraju organe svoje majke, koja je umrla od posledica moždanog udara i na taj način spasu ljudske živote. Sve tri transplantacije lično je obavio doktor Milošević. Operacije su trajale petnaest sati, jetru je dobio jedan 55-godišnji Novosađanin, a njegov sugrađanin i jedan Subotičanin bubrege.
E.B.
U moru vesti koje upijamo svaki dan tek nekolicina priča nam je naterala suze na oči, kao što je nesebičan gest Sandre Sudimac, koja je u najtežem trenutku odlučila da donira organe svoje majke i na taj način spase tri života. Ona se, sa još njih 19, ove godine nalazi na „Blicovoj“ listi veličanstvenih, koja nas podseća da treba da budemo bolji ljudi.
Ovom listom hteli smo da iskažemo poštovanje prema onima koje smo prepoznali kao posebne u 2009. godini. Čitaocima želimo da krenu stopama naših izabranika, a veličanstvenima želimo da budu s pravom ponosni na sebe i da nastave da nas inspirišu.
U našoj zemlji su nadu i inspiraciju uspeli da pronađu najbolji mladi naučnici, zatim lekari, koji ponekad za život građana i zdravstveni napredak države ne poseduju ni elementarne uslove... Srećom, u Srbiji postoje i odgovorni političari, oni koji se ne libe zaduženja i teških obaveza od kojih se svi ostali sklanjaju jer ne donose ni popularnost ni lični boljitak.
Ponosni smo i na naše sportiste koji su iz nemogućih uslova postali najbolji na svetu, na trenere i selektore koji su posrnulim sportovima vratili ugled kakav su nekada davno imali. Na našem spisku nema prvog i poslednjeg. Naših 20 veličanstvenih nisu poređani ni po kakvoj zasluzi, već po azbučnom redu na koji im počinju imena.
Brankica Stanković
Televizijska novinarka oko koje se danas najviše lomi javno mnjenje. Autorka „Insajdera” je nesumnjivo hrabra i profesionalna novinarka koja u svojim emisijama pokreće teme koje bi drugi najradije stavili pod tepih. Zbog nepotkupljivosti i istrajnosti stekla je epitet osobe autoritativnije od većine tužilaca i sudija. Od nje strepe tajkuni i pripadnici kriminalnih grupa, a kada je, nakon divljanja navijačkih grupa i ubistva francuskog navijača Brisa Tatona krenula u „obračun” sa ekstremnim navijačkim grupama, dobila je bezbroj pretnji, zbog čega je i policija bila prinuđena da joj dodeli obezbeđenje.
U B92 radi od 1997. godine, uređivala je centralnu informativnu emisiju Dnevnik Radija B92 i bila jedan od urednika nedeljne emisije „Jutopija”. Radila je kao dopisnik Švedskog radija i nemačkog WDR. Od 2004. uređuje emisiju „Insajder” koja je za godinu dana postala najgledanija dokumentarna emisija u Srbiji i najcitiranija u dnevnoj štampi. Novinarstvom je počela da se bavi 1996. godine na Televiziji Studio B posle završene škole novinarstva i od tada je dobila više prestižnih novinarskih nagrada.
Emisija „Insajder” „Tragom Ratka Mladića” osvojila je na Devetom međunarodnom TV festivalu u Baru bronzanu maslinu u kategoriji TV reportaža i ušla u konkurenciju za nagradu na najvećem evropskom festivalu - Gran pri Evrope 2004. godine. Nagradu „Dušan Bogavac”, koju za etiku i hrabrost dodeljuje NUNS, dobila je 2005. godine, a 2006. dobija nagradu „Jug Grizelj” za najviša dostignuća u istraživačkom novinarstvu.
U tradicionalnoj anketi koju svake godine na teritoriji Srbije sprovodi list „Status”, u kojoj je učestvovalo više od 100 novinara i urednika iz svih redakcija, proglašena je za najboljeg novinara 2005. godine. Godinu dana kasnije emisiju „Insajder” kolege su u istom listu proglasile za emisiju godine. Emisija se bavila ubistvom Zorana Đinđića, razotkrivanjem mafijaških klanova u Srbiji, pravosuđem, korupcijom i ratnim zločinima.
Goran Paskaljević
Uoči premijere njegovog poslednjeg filma „Medeni mesec” u Srbiji, Paskaljeviću je na 50. filmskom festivalu u Solunu uručena nagrada „Zlatni Aleksandar” za životno delo i doprinos svetskom filmu, a u Beogradu mu je priređena retrospektiva i promovisana monografija o njegovim delima.
Prema scenariju koji je napisao zajedno sa Gencom Permetijem, Paskaljević je novo delo realizovao u srpsko-albanskoj koprodukciji, a film su podržali Ministarstvo kulture Srbije, Nacionalni filmski centar Albanije i Filmska komisija „Apugla” iz Italije.
- Kada sam pre tri godine otišao u Tiranu, na njihov poziv, da predstavim filmove „Bure baruta”, „San zimske noći” i „Optimisti”, krenuo sam sa predrasudama kao i svaki Srbin, a tamo sam dočekan fenomenalno i nisam osetio animozitet prema srpskom narodu - izjavio je Paskaljević i dodao da su predrasude i loše vođena politika u prošlosti doprineli netrpeljivosti između dva naroda.
Film „Medeni mesec”, koji je na Festivalu u Solunu dobio nagradu publike za najbolji film, do sada je prikazan na festivalima u Veneciji, Torontu, Valjadolidu, Abu Dabiju i Sao Paulu, a otkupljen je za prikazivanje u Francuskoj, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj i zemljama Južne Amerike. Premijera u Tirani bila je 27. novembra, a pariska premijera 14. decembra.
Paskaljević je diplomirao filmsku režiju na Praškoj akademiji, režirao mnoge dokumentarne filmove i TV drame, a prvi dugometražni igrani film „Čuvar plaže u zimskom periodu” snimio je 1976. godine. Napravio je preko 30 dokumentarnih i 13 igranih filmova. Dobitnik je mnogih prestižnih nagrada: Nagrada kritičara za najbolji evropski film 1998. za „Bure baruta”, nagrada kritičara u San Sebastijanu 1990. za „Vreme čuda”. Časopis „Varajeti” svrstao ga je 2001. u pet najboljih režisera godine. On je prvi filmski režiser koji je 2002. u Minhenu dobio nagradu Bernard Viki „Most” za humanizam u svojim delima. Novembra 2007. Paskaljević je odlikovan francuskim ordenom umetnosti i književnosti.
Draginja Đurić
Predsednica Izvršnog odbora „Banke Inteze” po šesti put zaredom proglašena je za bankara godine u izboru britanskog finansijskog magazina „Finance Central Europe”, zbog čega je, između ostalog, s punim pravom zaslužila da na „Blicovoj” listi „Sto najmoćnijih žena” u Srbiji zauzme prvo mesto. Na čelu „Banke Inteze” je od 2001. godine i pod njenim vođstvom banka je postala vodeća u Srbiji na finansijskom tržištu. Tvrdi da nikada nije osetila da je diskriminisana zato što je žena. „Banka Inteza” uložila je prošle godine 1,6 miliona evra za programe iz oblasti kulture, sporta, zdravstva, edukacije i humanitarne pomoći. Pored obaveza u banci, obavlja i funkciju predsednika UO Udruženja banaka Srbije.
- Priznanje uvek služi kao dodatni motiv da se nastavi sa daljim uspesima, da podignete lestvicu sopstvenih očekivanja na viši nivo. Moj lični uspeh proizilazi iz rezultata „Banke Inteze”. Naravno, tih rezultata ne bi bilo da nema timskog rada sa mojim saradnicima, koji su mahom mladi i veoma ambiciozni - kaže Draginja Đurić.
U svetu uspešnih, gde su uspešni muškarci mnogo više uočljiviji, na pitanje šta nju kao ženu izdvaja, odgovara:
- Tačno je da uspeh pripada muškarcima, ali uviđam da se ta predrasuda u našoj sredini menja. Moram da priznam da se nikad ne trudim da sebe pokažem kao uspešnu, već nastojim da svoj posao obavljam krajnje odgovorno i profesionalno. Naravno, taj svoj profesionalni odnos nastojim da prenesem i na svoje saradnike. Danas žene ravnopravno rukovode odgovornim i važnim poslovima i sposobne su da donose strateški važne odluke, a svoju snagu i promišljenost žene pokazuju naročito u kriznim vremenima.
Zavist, što neminovno prati svaki uspeh, kaže da nije osetila. Kada su čitaoci „Blica” birali žensku vladu Srbije, Draginju Đurić su izabrali za ministarku finansija, mada sama kaže da nije mogla ni da pretpostavi da će jednog dana biti u bankarstvu.
Drago Milutinović
Načelnik Centra za transplantaciju u Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra Srbije, u kojem je tokom 2009. godine obavljeno 40 transplantacija bubrega. Prvi put posle dvadeset godina dogodilo se da se na Institutu za urologiju i nefrologiju urade četiri kadaverične transplantacije bubrega u istoj nedelji.
- Mogućih primalaca sa liste čekanja samo za jedan bubreg bilo je 279. Nefrolog prvo pravi kompletan skrining i odabere grupu od 20 najpodudarnijih pacijenata. Naša je obaveza da saznamo da li su oni kompletno ispitani, da li imaju neku infekciju. Pacijent pre transplantacije, pored imunološke podudarnosti za primanje bubrega, mora da ima i funkcionalne testove svih drugih organa da bi bilo moguće uspešno uraditi transplantaciju - objašnjava dr Drago Milutinović, koji je i sam potpisao karticu kojom zaveštava svoje organe. Potencijalni donori organa postaće i urolozi iz ove ustanove Radmila Blagojević i Aleksandar Vuksanović.
- U našoj zemlji je oko 3.500 ljudi na redovnoj dijalizi, a od toga je oko 1.500 osoba na vejting listi za transplantaciju - kaže dr Drago Milutinović, napominjući da naša zemlja nema problema sa kadrovima koji rade transplantacije, ali da je problem u tome što nemamo adekvatno prijavljivanje moždane smrti, kao i to što rodbina u velikom broju slučajeva neće da odobri da se izvadi organ njihovom srodniku u stanju moždane smrti kada oporavak nije moguć.
- Recimo da do nas na vreme stigne 50 odsto prijava moždane smrti, od toga u 25 odsto slučajeva rodbina daje pristanak. S obzirom na to da postoje aparati koji mogu da potvrde moždanu smrt, trebalo bi da smo bolje organizovani i da službe koje se time bave prijavljuju moždanu smrt na vreme - kaže dr Milutinović. On napominje da u slučaju moždane smrti oporavak pacijenta nije moguć, ali njegovi organi mogu da spasu mnogima život, u prilog čemu podseća da je čak i papa 2000. godine dao blagoslov na ovaj vid lečenja.
Dušan Ivković
Vratio se u srpsku košarku u vreme njene najveće krize. Selektor Srbije prihvatio se teškog posla i uspeo da vrati ugled košarkaškoj reprezentaciji. Jedan od najuspešnijih evropskih trenera, predsednik Svetske trenerske organizacije, selektor nacionalnog tima Srbije, dobitnik ordena Nemanje, košarkaški misionar… Ogromno znanje, originalnost, odlučnost, nepogrešivost u selekciji samo su neki od detalja iz lične karte Dušana Ivkovića. U reprezentaciju je uneo najveću dozu svog karaktera i preneo na igrače nepokolebljivost, pa je ove godine sa podmlađenim timom neočekivano osvojio srebrnu medalju. Izborio se za povratak košarke na veliku scenu, a pri tom je školovao trenerski kadar. Predsednik je Udruženja košarkaških trenera Srbije, član Stručnog saveta KSS.
Kompletnu igračku karijeru proveo je u Radničkom, igrao na poziciji beka, organizatora igre. U prvoj sezoni potpuno profesionalnog bavljenja trenerskim poslom uzeo je tri trofeja. Jedini je trener koji je osvojio sva četiri evropska klupska trofeja, što je još zanimljivije, sa četiri potpuno različita kluba. Tvrde da uvek zna šta hoće i da ne troši velike reči. „Moj je posao da pronađem ulogu svakome u timu koji vodim, da svako pruži svoj maksimum i kada oni to uzvrate, to je njihov uspeh. Ne zameram ni onima, iako mi je to strano, koji kažu: ja sam dobio, ja sam te stvorio... Kod mene je uvek: ja sam ti dao šansu, ti si je iskoristio, ti si dao svoj maksimum”, priča o viđenju uloge trenera i selektora.
Najmlađi sin u šestočlanoj građanskoj porodici, odrastao je na beogradskom Crvenom krstu. O odnosu prema politici je rekao: „Da, recimo, kuću nisam podigao u Medakoviću, da sam prihvatio od vlasti plac na Dedinju koji mi je nuđen, verovatno bih morao da ispratim određene stvari, da budem neki savetnik.”
Đule Van Gog
Bavljenje rokenrolom u Srbiji nije lako rabota, štaviše to je posao bez adekvatne novčane satisfakcije, borba sa vetrenjačama kiča i nekog čudnog sistema vrednosti. U toj i takvoj borbi Zvonimir Đukić Đule (46), frontmen sastava „Van Gog”, godinama istrajava kao čuvar vatre beogradskog i srpskog rokenrola koja se, ruku na srce, ne razgoreva kao nekad.
Za neke priča o Đuletu i njegovom „Van Gogu” počinje pre dve godine, sa danom kada su dobili MTV nagradu. Za većinu, priča o njemu datira početkom devedesetih, kada je obnovljeni „Van Gog” objavio promo singl „Gubiš me” i album „Svet je moj”, gde se Đule prvi put ogleda u ulozi pevača. Uz pomoć Srboljuba - Srbe Radivojevića, bubnjara, i kasnije basiste Dejana Ilića Cvike, Đule kreće na rokenrol misiju koja i dalje traje.
- Samo sam hteo da budem tamo gde me niko ne pita gde sam i šta sam. Odrastao sam u porodici gde su me roditelji, hvala im na tome, otpustili u pravom trenutku pošto su mi prethodno dali sve od sebe. Kućno vaspitanje s kojim svako izađe na ulicu i onda mora sam da odabere put - govorio je Đule.
Tačno tri godine posle objavljivanja diska „Kolo”, posle kojeg je održao preko sto koncerata, uključujući i nastup u „Areni” pred 15.000 ljudi i u Minhenu dobio MTV nagradu početkom 2009. godine, Đule se vratio novim studijskim albumom „Lavirint”, koji je za mesec dana prodat u više od 100.000 primeraka. Usledila je turneja po Srbiji i regionu, rasprodati spektakli u halama širom eks-Ju i onda veliko finale - šou u krcatoj „Areni” 28. novembra, koji se danima prepričavao kao jedan od najboljih nastupa domaćih muzičara ikada i kao prava stvar za poređenje sa svetskim zvezdama.
Đule, otac tinejdžera Simona i jača polovina životnog dueta sa skromnom Julijom, ne skreće sa svog kursa. Rokenrol kursa. I za to mu treba skinuti kapu.
Iva Nikolić
Velika drama u niškoj višespratnici u centru grada iznedrila je istinskog heroja - četrnaestogodišnju Ivu Nikolić, zahvaljujući čijoj prisebnošću i odvažnošću su, sem njenog, spaseni i životi njene dve mlađe sestre, od kojih je najmlađa u trenutku požara i spasavanja imala samo osam meseci. Požar je oko 7.50 izbio u stanu na trećem spratu zgrade, a čim se osetio dim mnogi stanari su pohitali niz stepenice i uspeli da izađu iz zgrade. Zgrada se ubrzo ispunila dimom, pa se kroz hodnik više nije moglo, a jedino rešenje bio je izlazak na krov, što je Iva odmah shvatila.
Tog jutra sestre su spavale kada je osmomesečna Sanja počela da kašlje, probudivši Ivu i Minu. Devetogodišnju Minu i osmomesečnu Sanju, koju je uzela u naručje, Iva je pribrano odvela na krov susedne zgrade, odakle su ih kasnije evakuisali vatrogasci. Njihovi roditeljima u vreme izbijanja požara nisu bili u stanu, a Iva je posle podviga ispričala:
- Mina me je probudila jer je osetila dim. Izašla sam u hodnik, ali od dima nije moglo da se diše, a počeli su da pucaju i prozori u zgradi! Mnogo smo se uplašile. Sanja je spavala, čvrsto sam je uzela u naručje, bilo mi je bitno da se spasemo od gušenja od dima i vatre koja je mogla da i zahvati i naš stan. Deda Slobodan nam je pomogao da pređemo na krov zgrade, gde smo sačekali da vatrogasci dođu po nas. Deda je ostao. Rekao je: Spasite prvo decu, a ja ću posle...
Potom je usledila dramatična evakuacija dece sa krova zgrade. Vatrogasci su sa specijalnog vozila podigli visoku platformu sa korpom do vrha zgrade. Iva je pažljivo, stojeći na samoj ivici krova, vatrogascu najpre predala bebu, a potom pomogla i sestri Mini da pređe u korpu. Zatim je i sama pružila ruke vatrogascu i obrela se na sigurnom. Ostala je ispred zgrade i pronašla dedu koji je uspeo stepenicima da nekako izađe iz zgrade.
Milica Delević
Direktorka Kancelarije za evropske integracije Vlade Srbije mesecima je strpljivo, u saradnji sa partnerima iz Brisela, pripremala dokumenta i procedure neophodne za put Srbije ka Evropskoj uniji. Zbog obima i značaja posla koji je obavila, čestitke iz EU nisu izostale. Prema izboru nedeljnika „Vreme”, Milica Delević proglašena za ličnost godine većinom glasova članova uredništva ovog nedeljnika, a kriterijum za nagradu je pozitivan doprinos unapređenju društvenih institucija u javnom interesu.
Na pitanje šta to Srbija dobija približavanjem EU, svojevremeno je odgovorila:
- Prednosti evropske Srbije su stabilniji, predvidiviji, bogatiji i bezbedniji život. To su, mislim, i razlozi zbog kojih se građani Srbije od oktobarskih promena 2000. godine većinski opredeljuju za evropske integracije. Jednostavno, kada pogledate zemlje koje su se priključile EU u prethodnim ‘talasima’ proširenja, prilike u njima nisu idealne, puno je stvari koje bi njihovi građani i dalje želeli da unaprede, ali je nesporno da su ulaskom u EU postale članice zone mira, stabilnosti i prosperiteta i da se možda razlikuju po pitanju budućnosti ove organizacije, ali svakako računaju na svoje članstvo u njoj.
Na mestu direktorke Kancelarije za evropske integracije nalazi se od oktobra 2008. godine. U Kancelariju je prešla sa mesta pomoćnice ministra spoljnih poslova Srbije. U vreme državne zajednice Srbije i Crne Gore nepunu godinu dana bila je na funkciji direktorke Kancelarije SCG za pridruživanje EU, koju je napustila, kako je izjavila, jer nije verovala u opstanak državne zajednice.
- U mom slučaju, smatram da je moć zapravo u timu s kojim radim. Moć definišem kao sposobnost da se postigne ono što se želi. Da se ostvari cilj. Moj cilj, kao i cilj čitavog mog tima, jeste Srbija i njeno približavanje EU, a moć je snaga da na tome radimo i da to i ostvarimo - izjavila je posle saznanja da po mišljenju žirija „Blica” spada među žene sa najviše moći i uticaja u zemlji.
Mirko Đorđević
Apsolvent Biološkog fakulteta u Beogradu, pobednik Internacionalnog „FameLab” (Laboratorija slavnih) festivala održanom u britanskom gradu Čeltnemu na kojem je nastupio s temom „Seksualna selekcija”. Cilj takmičenja „Laboratorija slavnih” je da podrži mlade naučnike od 18 do 35 godina kako bi vizijom nauke 21. veka inspirisali i izazvali maštu kod publike. Naučni festival u Čeltnemu se održava četiri dana, a predavači su najpoznatiji naučnici iz cele Britanije koji obuhvataju spektar svih prirodnih nauka. Mirko objašnjava da je prava svrha takmičenja da se pronađu mladi koji će biti naučni lideri u svojoj zemlji i koji će učestvovati u podizanju naučne svesti kod sugrađana.
- U Srbiji postoji veliki jaz između naučnika i nauke s jedne strane i stanovništva i medija sa druge. Taj jaz je meni potpuno nelogičan jer kako lekari postoje zarad pacijenata, tako naučnici postoje zarad obrazovanja. Ovo takmičenje pruža mladim naučnicima komunikatorske veštine kako bi znali kako da komuniciraju s medijima i publikom, kako da učestvuju u podizanju naučne svesti svoje zajednice. Samo tako će ljudi razumeti zašto je ekologija važna, kakve su posledice klimatskih promena, šta je genetički modifikovana hrana... - kaže Đorđević.
Skromni mladić, rođen 1986. u Požarevcu, planira da nakon studija ostane u Srbiji, a sanja da izgradi istraživački centar u blizini nekog jezera okružen prirodom koji će okupljati mlade naučnike iz svih oblasti, kao i umetnike, filozofe, književnike, muzičare.
Nađa Higl
Dvadesetdvogodišnja devojka iz Pančeva prva je plivačica sa prostora Srbije koja je postala prvakinja sveta. Izronila je iznenada, sasvim nepoznata za plivački svet, i na šampionatu u Rimu trijumfovala na 200 metara prsno. Njene fotografije osvanule su na naslovnim stranama, vesti o njoj obišle su svet, sportski analitičari bavili su se njenim stilom, tempom i rezultatom, magazini su se utrkivali ko će pre da objavi kada je prohodala, proplivala, prvi put skočila u bazen, kada se prvi put zaljubila… Opsedali su njen stan u Pančevu, pratili je u stopu, hvatali njen lepi profil, prozvali je srpska Pipi Duga Čarapa, opisivali njene pegice, beležili svaku njenu reč…
Za dva minuta, dvadeset i jednu sekundu i šezdeset i dve stotinke njen život se nepovratno podelio na onaj pre nego što je skočila u bazen i onaj kada je iz njega izašla kao prvakinja sveta, sa zlatnom medaljom oko vrata. Rođena je 2. januara 1987. godine u Pančevu kao drugo dete Snežane i Dragana Higla. Porodica Higl poreklom je iz Nemačke, odakle su se početkom dvadesetog veka doselili u Travnik, a potom u Pančevo, gde se Dragan upoznao sa Zrenjaninkom Snežanom i oženio se. I sva njegova familija živi na ovim prostorima. Za Nemačku ga samo veže prezime Higl, koje znači „brežuljci”, „brdašca”. Tako su im decu od milja zvali.
Prva medalja stigla je pre nego što je Nađa napunila deset godina. Tada je već postavila neke rekorde koji nisu oboreni ni do danas. Dva sata dnevno provodi u teretani, a četiri u bazenu. Bilo je trenutaka kada ju je hvatala malodušnost i kada je želela da odustane. Dešavalo se to onda kada je ustajala u šest sati ujutro i po hladnoći putovala do bazena, pa ulazila u gotovo hladnu vodu. Ali onda bi stizali uspesi pod kojima je nestajala kolebljivost. Uz obavezan ritual pred svako takmičenje - slušanje muzike. I uvek su to AC/DC, „Rolingstonsi” i „Dorsi”.
Nenad Vranješ
Mladi naučnik iz Beograda, jedan od učesnika u najvećem svetskom naučnom projektu - superakceleratoru Evropskog instituta za istraživanja u oblasti fizike (CERN) koji se nalazi kod Ženeve. Posle više od godinu dana pauze uzrokovane havarijom, CERN je obnovio rad, a istraživanja su krenula u dobrom pravcu. U timu od više hiljada naučnika nalazi se i sedmoro sa Instituta za fiziku u Beogradu. Najveće očekivanje naučnika je vezano za nadu da bi jednog dana, ako neke pretpostavke budu eksperimentalno potvrđene, čovečanstvo moglo u potpunosti da reši energetske probleme.
Trenutno su naučnici obuzeti potragom za kvantnom česticom, poznatom kao Higsov bozon. To je najveći poduhvat koji je ikad zamišljen. Kroz tunel koji je dugačak 27 kilometara i nalazi se na 100 metara dubine, ubrzavaju se snopovi protona u oba pravca: jedan u pravcu kretanja skazaljke na satu, a drugi u suprotnom. Kada se postigne određena energija, izvodi se sudar ta dva snopa. Ideja je da se pronađe minimalni broj čestica od kojih je sazdana materija, kao i interakcija između njih.
Uz Nenada je u Ženevi i Marija Vranješ-Milosavljević, takođe naučnik angažovan na ovom projektu, s kojom je Nenad sklopio brak mesec dana pre zajedničkog odlaska u Ženevu. „Drago mi je da mogu da učestvujem u ovako značajnom projektu. Mislim da je važno da u ovakve projekte budu uključeni srpski naučnici i naučne institucije. Velike su mogućnosti koje pruža rad na ovakvom eksperimentu jer najveći broj naučnika dolazi iz najjačih svetskih centara u Evropi, SAD i Japanu. Mogućnosti da se nešto nauči i doprinese nauci su ogromne, često veće nego u nekim drugim naučnim oblastima. Projekat „Atlas” na kojem mi radimo angažuje skoro 3.000 naučnika, a pošto i moja supruga Marija radi na „Atlas eksperimentu”, boravak u CERN-u nam ne pada teško”, kaže Vranješ.
Nemanja Vidić
Fudbaler Mančester junajteda i reprezentativac Srbije u izboru FIFA je uvršten u idealan svetski tim godine. Svojim igrama i ponašanjem direktno je pomogao da veliki engleski klubovi otvore vrata našim igračima, pa su u Čelsi stigli Ivanović i Matić, a Zoran Tošić u Mančester junajted. Vidić je ponovo imao izuzetnu sezonu - osvojio je titulu prvaka Engleske treći put uzastopno, uzeo je i pehar Karling kupa, stigao do finala Lige šampiona, ali mnogo značajnija su lična priznanja - u 2009. je izabran za igrača godine Mančester junajteda, igrača godine u Premijer ligi, treći put uzastopno je u timu godine na Ostrvu, dobitnik je velike statue „Ser Mat Bejzbi”. Odnosom prema poslu popravlja sliku o srpskim igračima, a o uvažavanju u Mančesteru govori i podatak da je nosio kapitensku traku. Među prilično strogim navijačima Mančestera stekao je kultni status sličan onom koji je imao legendarni Stiv Brus. Upućeni tvrde da Vidićevo umeće na fudbalskom tržištu danas vredi više od 35 miliona evra, a stručnjaci ga svrstavaju među najbolje defanzivce koji su ikada igrali na „Old Trafordu”.
U Britaniji je izgradio imidž uspešnog sportiste, ali pre svega porodičnog čoveka. Retko se viđa na žurkama i u noćnom provodu. Njegovo objašnjenje ja kratko: „Jednostavno, takav sam.” Ne pristaje da priča o sebi van fudbala. Kaže da mu je porodica veliki oslonac u životu, da ga uloga oca čini jačim na terenu i da svoje slobodno vreme najradije provodi sa suprugom Anom i sinovima Lukom i Stefanom. To je princip Vidić, kojim se rukovodi od početka karijere. Tako su ga, kaže, učili roditelji - otac Dragoljub, nekadašnji radnik Valjaonice bakra, i majka Zora, bankarska službenica. Njegova supruga je takođe Užičanka. Venčali su se na Zlatiboru 15. jula 2006. u hotelu „Srbija”. I uvek daleko od očiju javnosti, trudeći se da privatni deo života sačuvaju samo za sebe.
Novak Đoković
Najbolji srpski teniser koji je odavno izrastao u jednog od najboljih tenisera na svetu. Na najlepši način ispisuje istoriju belog sporta u Srbiji i iskreno, punim srcem, proslavlja zemlju koju predstavlja. Treći igrač sveta poneo je titulu najboljeg promotera Srbije na godišnjoj dodeli nagrada „Najbolje iz Srbije” koju su organizovali Ministarstvo trgovine, Privreda komora i ekonomski dnevnik „Privredni pregled”. Osvajač je 16 singl titula, od kojih je šest masters titula i jedna grend slem. Ove sezone zaradio je samo na turnirima 5.476.471 dolar, a ukupno u karijeri 15.984.098. Sa ocem Srđanom pokrenuo je više poslova u Srbiji. Đokovići su u maju organizovali u Beogradu teniski turnir „Srbija open”, koji je uveo našu zemlju na tenisku mapu sveta. Nagradni fond bio je 500.000 dolara, a za organizaciju su dobili sve pohvale od ATP.
- Nikad mi se neće izbrisati iz sećanja kada mi je četvorogodišnji dečak došao u kamp sa teniskom torbom uredno spakovanom za pravi profi trening. Pitala sam ga ko mu je spakovao torbu, on je odgovorio da je to sam učinio. Na pitanje šta želi da postane kad poraste, bez razmišljanja je rekao: „Prvi reket sveta” - ispiričala je o Novakovom početku legenda jugoslovenskog tenisa Jelena Genčić.
Upravo zbog Novaka Đokovića mnogi dečaci u Srbiji su fudbalsku i košarkašku loptu zamenili reketom, a njegove mečeve i pohode na titule prate sve generacije. U medijima ističe da je u nastupima za reprezentaciju bar podjednako motivisan kao i na najvećim svetskim turnirima. Učestvuje na humanitarnim turnirima u zemlji i u inostranstvu, a postao zaštitno lice mnogih srpskih firmi, ali i svetski poznatih marki.
Oliver Dulić
Od kada je u politici, za njega se nije vezala nijedna afera, čak nijedna intriga. Građani njegovo ponašanje i rad ocenjuju pozitivno, deluje kao političar razlike, kultivisanog jezika, izuzetnog vaspitanja i odmerenosti. Subotičani za njega kažu da je „čovek koji se ne zna svađati”. Tolerantan, ali ne i mekan. Ministar za životnu sredinu i prostorno planiranje, kao političar, pokazao je da zna da bez mentalne ekologije, čišćenja misli i deponija svesti ne može imati uspeha čak ni velika akcija „Očistimo Srbiju” koju je snažno pokrenuo.
Upravo ova akcija uspela je da promeni mišljenje javnosti, da se u svesti građana promoviše kao tema koja nema vrednost jednog trenutka, već je od dugoročnog interesa čitave zajednice. Prema istraživanju koje su među građanima čitave Srbije sproveli agencija „Medium Gallup” i „Blic”, upravo je akcija „Očistimo Srbiju” izabrana među pet najvažnijih događaja u zemlji tokom 2009. godine, a iza ukidanja viza za putovanje u zemlje EU, ova akcija je ocenjena je kao drugi pozitivan događaj po važnosti.
Kao ministru Duliću nije bilo teško da lično obilazi deponije, priobalja zagađenih reka, smetlišta po gradovima... lično proveravajući u kojoj meri se realizuju projekti čišćenja zemlje. U protekloj godini u Srbiji je uklonjeno više od polovine ilegalnih deponija, a preko 70 odsto građana navelo je da ekološki problemi ne mogu da čekaju da privreda stane na noge kako bi se vodila bitka za čisto okruženje.
Diplomirao je u vreme NATO bombardovanja, kada je ogroman broj mladih ljudi napuštao zemlju. Pošto je izgledalo da su sve nade za rušenje Miloševićevog režima propale i on odlučuje da ode. Dobio je posao i stipendiju za dalje školovanje i otputovao u Norvešku. U avgustu 2000. u kompjuteru je zatekao kratki mejl: „Mislim da ćeš se kajati ako se ne vratiš jer ovo će biti vreme kada ćemo srušiti Miloševića”. U potpisu, Zoran Đinđić. Nije mogao da odoli...
Petar Srnić
Penzioner iz Beograda poreklom iz čačanskog sela Ostra odlučio je da u zadužbinu Beogradskom univerzitetu ostavi tri stana u centru Beograda, čija je vrednost oko pola miliona evra. Dva stana na Vračaru kod hrama Svetog Save i jedan na Crvenom krstu izdavaće se po komercijalnim uslovima, a novac će biti uplaćivan za stipendije najboljim studentima iz Moravičkog okruga. Srnić je radio 57 godina, prvo kao šef računovodstva u Fabrici motora „25. maj” u Rakovici, potom kao direktor „Privredno-finansijskog vodiča”, a nakon toga je pokrenuo sopstveni biznis osnivanjem izdavačko-štamparskog preduzeća.
U dogovoru sa suprugom Paulinom, koja je u međuvremenu preminula, i kćerkom Svetlanom, odlučio je da imovinu koju je stekao ostavi Univerzitetu u Beogradu. Pre godinu dana sačinjen je testament da će posle smrti poslednjeg člana porodice tri stana na reprezentativnim lokacijama u Beogradu biti predata na korišćenje ovoj naučnoj ustanovi.
- Stanovi bi se po tržišnim cenama izdavali uglavnom strancima turistima, a od prihoda bi se isplaćivale stipendije najboljim studentima. Moja želja je da to budu mladi ljudi iz Moravičkog okruga, odakle i sam potičem. Prema mojoj računici, od tog novca moglo bi da se stipendira oko 20 studenata mesečno - kaže Petar Srnić, dodajući da u njegovoj porodici nije bilo dileme po pitanju ove odluke, kao ni u koje svrhe bi novac trebalo da se usmeri.
- Donatori se obično odlučuju da novac daju bolnicama i crkvi. To je, naravno, za poštovanje, ali smatram da je, ukoliko zaista želite da pomognete svojoj zemlji, najbolji način da to učinite kroz ulaganje u mlade ljude, a znanje je najbolja investicija - kaže Srnić.
Radomir Antić
Selektor fudbalske reprezentacije Srbije prvo je uspeo da posle dugog rezultatskog tavorenja popravi stanje i atmosferu u nacionalnoj selekciji, a potom je 2009. radom, ponašanjem i idejama vratio ugled nacionalnog tima, izborio direktan plasman na Svetsko prvenstvo, vratio navijače na stadion i inicirao uvođenje niza novina u srpski fudbal. „Ja sam ambiciozna osoba i na kraju, da budem iskren, moja ambicija je mnogo veća od samog plasmana na Svetsko prvenstvo”, kaže. Bez predaha je držao seminare trenerima, sa svojim timom učestvovao u humanitarnim akcijama, posećivao škole, izgrađene objekte po Srbiji i koristio svaku priliku da ostvari direktan kontakt sa svojim narodom. Zahvaljujući ostvarenim rezultatima u kvalifikacijama za Mondijal, u Fudbalski savez Srbije uneo je nekoliko miliona evra, privukao sponzore i pridobio pažnju Ministarstva za sport, koje u prethodnim godinama nije pomagalo fudbalu.
Antić je, pri tom, u svojim ocenama i procenama ostao realan i nenametljiv. Niti previše hvali postignute rezultate, niti se ističe lažnom skromnošću koja bi mogla da mu posluži kao alibi u slučaju neuspeha. Rođen je 1948. godine u Žitištu, a igračku karijeru ostvario je u Slobodi iz Užica, potom u Partizanu, a u inostranstvu je nastupao za Fenerbahče, Saragosu i engleski Luton. Kao igrač je imao samo jedan nastup u reprezentaciji - 1973. godine. Za razliku od igračke, trenerska karijera je impresivna. Vodio je ekipe Saragose, onda Reala iz Madrida, pa Ovijeda, Atletika, potom se opet obreo u Ovijedu, zatim prešao u Barselonu i nakon toga preuzeo Seltu. Najveći uspeh mu je, verovatno, dupla kruna koju je osvojio sa Atletikom iz Madrida. Antić je u karijeri fudbalskog trenera zabeležio jedinstven uspeh - prvi je i do sada jedini trener koji je vodio tri najveća španska kluba: Atletiko, Real i Barselonu.
Rasim Ljajić
Političar sa „prve borbene linije”, na položajima i mestima kojih se drugi klone i izbegavaju. Za 18 godina, koliko se bavi politikom, nije se promenio, u čemu je izuzetak. Bez arogancije i samovažnosti koja dolazi s funkcijama. Bez nadmenosti, nedodirljivosti i viška sujete karakteristične za političare. Sa stalnom mišlju da će se sve to sa politikom jednog dana završiti. Rasim Ljajić je jednostavan čovek i racionalan političar.
Posle petooktobarskih promena izabran je za ministra za nacionalne i etničke zajednice u Vladi SRJ, a nakon izbijanja krize na jugu Srbije, u decembru 2000. godine, imenovan je za potpredsednika Koordinacionog tela za opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. U avgustu 2001. godine postaje potpredsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju. Od 2003. godine je ministar za ljudska i manjinska prava u Savetu ministara SCG. Od jula 2004. godine predsednik je Nacionalnog saveta za saradnju sa Tribunalom u Hagu, a od jula 2006. koordinator za sprovođenje akcionog plana za završetak saradnje s tim sudom. Od 2008. ministar je rada i socijalne politike u Vladi Srbije. Za njega su uvek bili rezervisani najteži i najdelikatniji zadaci. „Sve što nisu imali gde”, govorio je, „sve su to bila ljudska prava - i readmisije su ljudska prava, i ekstradicije i transfer osuđenih lica... Šta je bio moj izbor - da kažem da to neću da radim i dam ostavku ili da prihvatim”.
Ima imidž odmerenog političara koji ume da napravi gest. Uz to, napravio je stranački rezultat u Sandžaku, do čega mu je izuzetno stalo. Ono što mu je nekada izgledalo nepomirljivo, danas funkcioniše zajedno. To doživljava kao lični uspeh. Ponekad je umoran od svega, ali u šali kaže da ti problemi nastaju kod muškaraca kada im godine pređu broj cipela. Trudi se da živi normalno. Ne pije, ne puši, posvećen je porodici, osetljiv je i nije oguglao na prljavštine javnog života.
Rodoljub Šabić
Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti uručena je nagrada „Vitez poziva” nevladine organizacije Liga eksperata za doprinos društvu. „Vitez poziva” se dodeljuje za značajan stvaralački opus, saglasnost profesionalnog znanja i savesti, moralni integritet i časno delovanje i ponašanje.
„Srbiji su neophodni brzi i znatno bolji rezultati u borbi protiv korupcije. To zahteva energičnije preduzimanje svih raspoloživih mera u okviru kojih nezaobilazno mesto mora da ima kontrola javnosti nad radom vlasti i javnih preduzeća”, rekao je Šabić povodom Međunarodnog dana borbe protiv korupcije, napominjući da deklarativno zalaganje za borbu protiv korupcije mora da bude potvrđeno pre svega spremnošću odgovornih da svoj rad u svakom trenutku izlože kontroli nadležnih organa, a posebno javnosti. Prema njegovim rečima, „neodgovorno je zatvarati oči pred činjenicom da u toj oblasti postoje više nego ozbiljni problemi, kao i da je evidentna nespremnost mnogih u vlasti da svoj rad izlože bilo kakvoj kontroli”.
Rodoljub Šabić je nebrojeno puta naglasio da su korupcija i interesi moćnih grupa najveći problemi u funkcionisanju pravne države, a ove godine istakao da svoju obavezu podnošenja izveštaja Republičkoj upravi za javne nabavke od 12.000 ustanova i pojedinaca već godinama ispunjava jedva 2.000 njih i dodao da „čak tri četvrtine funkcionera koji imaju obavezu prijavljivanja imovinskog stanja, to ne čine”.
Potres koji je izazvao izveštaj Državne revizorske institucije (DRI) na osnovu uvida u samo 25 odsto budžeta, logična je posledica takvog stanja stvari, smatra Šabić i kaže da je neshvatljivo da DRI trpi kritike zbog izlaganja svog izveštaja javnosti jer je transparentnost upravo ono čemu društvo teži.
Narodna skupština Republike Srbije 22. decembra 2004. godine ga je izabrala za poverenika za informacije od javnog značaja. Za svoj rad dobio je brojna priznanja stručne i šire javnosti, uključujući i formalna godišnja priznanja - specijalnu povelju Udruženja novinara Srbije (2006), ličnost godine u borbi za slobodu medija po oceni misije OEBS-a (2007), nagrada „Naj Evropljanin” za sprovođenje „najevropskijeg” projekta za projekat implementacije Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja (2008).
Sandra Sudimac
„Ne postoje reči kojima bih opisala bol i prazninu koju moja porodica i ja osećamo nakon gubitka osobe koje nam je značila najviše u životu. U svoj toj nesreći, ponosni smo što smo smogli snage da budemo ljudi, da budemo humani i pružimo drugim ljudima šansu da nastave dalje. Zahvaljujući mojoj majci, tri čoveka nastaviće svoje živote, a postupili smo tako jer znamo da bi to bila i njena odluka”, rekla je Sandra Sudimac iz Novog Sada, ćerka preminule Verice Sudimac, čiji su članovi porodice odlučili da dozvole doniranje organa.
Verica Sudimac preminula je od moždanog udara, a kako su njeni organi sačuvali svoje vitalne funkcije, lekari Kliničkog centra Vojvodine konsultovali su se sa članovima porodice o mogućnosti da doniraju njene organe. Zahvaljujući Sandrinom pristanku, kao i pristanku njene sestre Silvije i oca Milana, na taj način su spasena tri života.
- Neki će reći da je to najteža odluka koju čovek može da donese. Naravno da nismo bili spremni na to, ali kada smo se suočili sa istinom, uvideli smo da postupamo na najbolji mogući način. Sada mogu samo da zamislim sreću tih ljudi koji su saznali da im je pružena nova šansa za život, sreću njihovih majki, očeva, sestara... i zaista bih volela da ih jednog dana upoznam i vidim osmehe na njihovim licima - rekla je Sandra, apelujući na sve ljude da ne budu sebični, već da nađu snage i shvate da doniranjem organa čine najplemenitije delo.
Zoran Milošević
Klinički centar Vojvodine ove je godine dokazao da je, ako ne najbolji, a ona najozbiljniji kandidat da u budućnosti postane najbolji centar za transplantacije u Srbiji. Glavna zasluga za to pripada profesoru Zoranu Miloševiću, šefu Transplatacionog tima. Doktor Milošević bio je glavni zagovornik formiranja Donatorskog centra Vojvodine.
Odlučili su da ne čekaju zakonska rešenja na nivou države, nego da pokušaju da nađu rešenje na regionalnom nivou. Krenulo se sa akcijom „Šansa za novi život“ u okviru koje je do sada donatorske kartice potpisalo preko 4.200 ljudi.
- Bitno je da se kod ljudi stvori svest o potrebi doniranja organa, jer bez toga nema ni spasavanja života – kaže doktor Milošević.
Šef tima za transplantacije često zna da kaže da je Novi Sad pre 15 godina bio drugi centar u bivšoj Jugoslaviji po broju transplantacija i da je cilj da se vrate na stare dane slave. Rekli bismo da su na dobrom putu - od kada je otvoren Centar za transplatacije u Novom Sadu transplantirano je pet jetri i 22 bubrega. Ali, to, na žalost, nije dovoljno, jer samo u Vojvodini na transplantaciju bubrega čeka više od 200 ljudi, a desetak osoba čeka novu jetru.
Rad profesora Miloševića ove godine je bio posebno interesantan medijima i stručnoj javnosti posle odluke porodice Sudimac da doniraju organe svoje majke, koja je umrla od posledica moždanog udara i na taj način spasu ljudske živote. Sve tri transplantacije lično je obavio doktor Milošević. Operacije su trajale petnaest sati, jetru je dobio jedan 55-godišnji Novosađanin, a njegov sugrađanin i jedan Subotičanin bubrege.
E.B.