LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Sta ostaje posle ljubavi?
Ponekad je čudno čega se sve setimo, onako nasumično, kada smo sami u ranim jutarnjim satima. Dok svi spavaju, jedino smo mi budni. Čula su nam nekako oštrija, misli lutaju, i sećanja, koja bi najradije potisnuli, sama od sebe naviru. A ponekad se vrate i sva ona osećanja za koja smo mislili da su odavno pokopana.
To su momenti kada misli odlutaju daleko, onde gde žive duhovi našeg života. Mali podsetnici na našu prošlost, sve što je bilo i što je možda moglo da bude. Može se to nazvati emotivnim grobljem na koje se možda ne bismo trebali vraćati, ali ja sa tim nekako ponekad imam problem, pa opet tamo zalutam. Sećam se događaja i ljudi iz svog života, starih prijatelja… i starih ljubavi. Sećam se onih dobrih trenutaka. Onih sitnica koje smo delili, muzike koju smo slušali, filmove koje smo gledali, gradove koje smo zajedno posetili, glupe prepirke koje smo vodili, i smeha. I srce ponovno počinje da udara u onom istom tempu. Fali mi osjećaj bliskosti,sigurnosti, povezanosti.
Ali onda me u stvarnost grubo vrati praktični mozak. Setiš se da te osobe više nema. Više nema razgovora, i neminovno pojavi se i ona dobro poznata bol. Najbolje je ostaviti ta sećanja, prihvatiti ih kao deo životnog iskustva. Živeti u prošlosti je opasno. Zato kad u posetu dođu ovi „duhovi“ ne treba im dozvoliti da se predugo zadržavaju. Njihova je svrha da na podsete da, iako su te osobe otišle iz našeg života, to je bar dokaz da smo sposobni da volimo i da budemo voljeni. Ljubav je taj iracionalni osećaj koji nam istovremeno donosi sreću i tugu. Uvek nas povredi, i mi uvek kažemo kako nikad nećemo dozvoliti da nam se to ponovno dogodi. A opet, mnogi od nas se podignu sa dna i ponovo padnu…
Izvor: NaVidiku.rs
Ponekad je čudno čega se sve setimo, onako nasumično, kada smo sami u ranim jutarnjim satima. Dok svi spavaju, jedino smo mi budni. Čula su nam nekako oštrija, misli lutaju, i sećanja, koja bi najradije potisnuli, sama od sebe naviru. A ponekad se vrate i sva ona osećanja za koja smo mislili da su odavno pokopana.
To su momenti kada misli odlutaju daleko, onde gde žive duhovi našeg života. Mali podsetnici na našu prošlost, sve što je bilo i što je možda moglo da bude. Može se to nazvati emotivnim grobljem na koje se možda ne bismo trebali vraćati, ali ja sa tim nekako ponekad imam problem, pa opet tamo zalutam. Sećam se događaja i ljudi iz svog života, starih prijatelja… i starih ljubavi. Sećam se onih dobrih trenutaka. Onih sitnica koje smo delili, muzike koju smo slušali, filmove koje smo gledali, gradove koje smo zajedno posetili, glupe prepirke koje smo vodili, i smeha. I srce ponovno počinje da udara u onom istom tempu. Fali mi osjećaj bliskosti,sigurnosti, povezanosti.
Ali onda me u stvarnost grubo vrati praktični mozak. Setiš se da te osobe više nema. Više nema razgovora, i neminovno pojavi se i ona dobro poznata bol. Najbolje je ostaviti ta sećanja, prihvatiti ih kao deo životnog iskustva. Živeti u prošlosti je opasno. Zato kad u posetu dođu ovi „duhovi“ ne treba im dozvoliti da se predugo zadržavaju. Njihova je svrha da na podsete da, iako su te osobe otišle iz našeg života, to je bar dokaz da smo sposobni da volimo i da budemo voljeni. Ljubav je taj iracionalni osećaj koji nam istovremeno donosi sreću i tugu. Uvek nas povredi, i mi uvek kažemo kako nikad nećemo dozvoliti da nam se to ponovno dogodi. A opet, mnogi od nas se podignu sa dna i ponovo padnu…
Izvor: NaVidiku.rs
