Član
- Učlanjen(a)
- 17.04.2009
- Poruka
- 4.299
Igra ignorisanja
Bez obzira na postojanje snažne obostrane ljubavi, u ljubavnim vezama su česte situacije u kojima partneri imaju različite interese ili želje. Tada oba partnera pokušavaju da utiču na onog drugog da se ponaša onako kako oni žele.
U pokušaju da u ovom konfliktu prevlada njihova želja ili volja, neki počnu da se pozivaju na ljubav: „Ako me zaista voliš, onda ti mora biti važno kako se ja osećam i učinićeš kako ja želim“. Ovo je tipičan manevar emocionalnog iznuđivanja. Njegova suština je u pretnji: „A ako nećeš da učiniš to što želim, ti me ne voliš i ja ću da odem“. Ova pretnja može biti neizgovorena ali može biti i jasno izrečena optužba.
Jedan od načina na koje partner može da parira ovom iznuđivanju jeste da negira da voli: „Idi, baš me briga“. A kada onaj prvi „ode“, nastaje jedan odnos u kome se oboje pretvaraju da im nije stalo jednom do drugoga. Prkoseći jedno drugome, a i ljubavi koja postoji između njih, ljudi počnu da napadno nose maske neljubavi.
Kada između sebe pokrenu ovu igru ignorisanja, partneri se ponašaju na dva nivoa komunikacije. Na onom očiglednom jedno drugom pokazuju da im nije stalo, a na drugom, skrivenom, pažljivo prate šta se dešava jer im je upravo veoma stalo.
A kada započne igra ignorisanja, tada se u vezi uspostavi novo pravilo: izgubio je onaj ko je slabiji, ko prvi popusti, ko prvi prizna da mu je stalo, da voli. I tako ljubav, voleti drugog, postane „slabost“, „slaba tačka“, a ravnodušnost „prednost“. U odnosu u kome se dvoje ljudi ignorišu, ponašaju kao da ni jednom nije stalo do onog drugoga, jedino što ukazuje na postojanje odnosa je to što nastavljaju da budu zajedno.
Glavni manevar u igri ignorisanja je naterati drugoga da prizna da mu je stalo. Da bi se to postiglo potrebno je učiniti nešto zbog čega će se partner toliko loše osetiti, toliko uplašiti da će zauvek izgubiti voljenu osobu, da više neće moći da izdrži da se kontroliše i da se pravi da mu do nje nije stalo. Najčešća sredstva za to su ostavljanje i izazivanje ljubomore. Zato partneri vuku poteze „napuštanja“, direktno ili indirektno poručuju da odlaze, da su otišli, da se za njih zanima neko drugi. Sve u želji da će partner pasti na kolena i moliti ih da se vrate. I ako se to desi, ljubav se ponovo izražava, sve do sledeće partije u ovoj igri ignorisanja.
Partner koji više ne može da izdrži, a koji ne želi da izgubi, svoju emociju maskira u ljutnju zbog nečeg drugog, i ne popušta. Neki dobri igrači se toliko zaigraju da igra završava stvarnim raskidom. A neki nastavljaju da igraju ovu igru sa nekom osobom i godinama nakon raskida sa njom.
Izvor: Politika/Zoran Milivojević
Bez obzira na postojanje snažne obostrane ljubavi, u ljubavnim vezama su česte situacije u kojima partneri imaju različite interese ili želje. Tada oba partnera pokušavaju da utiču na onog drugog da se ponaša onako kako oni žele.
U pokušaju da u ovom konfliktu prevlada njihova želja ili volja, neki počnu da se pozivaju na ljubav: „Ako me zaista voliš, onda ti mora biti važno kako se ja osećam i učinićeš kako ja želim“. Ovo je tipičan manevar emocionalnog iznuđivanja. Njegova suština je u pretnji: „A ako nećeš da učiniš to što želim, ti me ne voliš i ja ću da odem“. Ova pretnja može biti neizgovorena ali može biti i jasno izrečena optužba.
Jedan od načina na koje partner može da parira ovom iznuđivanju jeste da negira da voli: „Idi, baš me briga“. A kada onaj prvi „ode“, nastaje jedan odnos u kome se oboje pretvaraju da im nije stalo jednom do drugoga. Prkoseći jedno drugome, a i ljubavi koja postoji između njih, ljudi počnu da napadno nose maske neljubavi.
Kada između sebe pokrenu ovu igru ignorisanja, partneri se ponašaju na dva nivoa komunikacije. Na onom očiglednom jedno drugom pokazuju da im nije stalo, a na drugom, skrivenom, pažljivo prate šta se dešava jer im je upravo veoma stalo.
A kada započne igra ignorisanja, tada se u vezi uspostavi novo pravilo: izgubio je onaj ko je slabiji, ko prvi popusti, ko prvi prizna da mu je stalo, da voli. I tako ljubav, voleti drugog, postane „slabost“, „slaba tačka“, a ravnodušnost „prednost“. U odnosu u kome se dvoje ljudi ignorišu, ponašaju kao da ni jednom nije stalo do onog drugoga, jedino što ukazuje na postojanje odnosa je to što nastavljaju da budu zajedno.
Glavni manevar u igri ignorisanja je naterati drugoga da prizna da mu je stalo. Da bi se to postiglo potrebno je učiniti nešto zbog čega će se partner toliko loše osetiti, toliko uplašiti da će zauvek izgubiti voljenu osobu, da više neće moći da izdrži da se kontroliše i da se pravi da mu do nje nije stalo. Najčešća sredstva za to su ostavljanje i izazivanje ljubomore. Zato partneri vuku poteze „napuštanja“, direktno ili indirektno poručuju da odlaze, da su otišli, da se za njih zanima neko drugi. Sve u želji da će partner pasti na kolena i moliti ih da se vrate. I ako se to desi, ljubav se ponovo izražava, sve do sledeće partije u ovoj igri ignorisanja.
Partner koji više ne može da izdrži, a koji ne želi da izgubi, svoju emociju maskira u ljutnju zbog nečeg drugog, i ne popušta. Neki dobri igrači se toliko zaigraju da igra završava stvarnim raskidom. A neki nastavljaju da igraju ovu igru sa nekom osobom i godinama nakon raskida sa njom.
Izvor: Politika/Zoran Milivojević
