LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Zašto se ne utvrđuje lekarska odgovornost
Zajednički imenitelj naših sagovornika je isti: njihovi najbliži umrli su najčešće posle rutinskih lekarskih intervencija a na istinu o njihovoj smrti čekaju godinama
Četiri porodice, u crnini koju godinama već ne skidaju, ne traže ništa sem odgovora na pitanje: ko je kriv za smrt četiri mlada čoveka, među njima i petogodišnjeg deteta? Zajednički imenitelj je svima isti: njihovi najbliži umrli su, najčešće, posle rutinskih lekarskih intervencija a na istinu o njihovoj smrti čekaju godinama. Nikoga ne optužuju, samo ukazuju na sporost sudova, dosadašnju praksu da lekari retko odgovaraju za svoje greške, da u nadležnim ministarstvima postoje ljudi koji pokušavaju da zataškaju sporne smrti, na nerazumevanje nadležnih državnih institucija...
Kažu da je njihovih sapatnika mnogo više, ali da zbog obaveza i dalekog puta nisu mogli da dođu u Beograd i ispričaju detalje u vezi s tragedijama koje su preživeli.
Milena Marković, jedna je od onih koja je odlučila da o višegodišnjoj borbi za pravdu javno progovori. Petogodišnjeg sina Stefana izgubila je 1997. godine, posle operacije krajnika na prestoničkom Institutu za majku i dete.
– Stefanu su krajnike operisali 28. oktobra 1997. godine. Preminuo je osam dana kasnije od posledica sepse. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je 28. januara 1998, da bi tadašnje Četvrto opštinsko tužilaštvo optužnicu podiglo tek 13. novembra 2002. godine – priča Markovićeva.
Posle dokaznog postupka, sud je 11. oktobra 2004. godine okrivljenog doktora Jovicu Karanova oglasio krivim. Odlučujući po žalbama, Okružni sud je ukinuo osuđujuću presudu i predmet vratio na novo suđenje. Posle deset godina od pokretanja postupka doneta je druga i drugačija presuda – dr Karanov je oslobođen krivice.
Smatrajući da sud nije uradio posao kako je trebalo, ali i zbog istine koju, najpre, duguje svom sada pokojnom sinu, Milena je Četvrtom opštinskom tužilaštvu podnela krivičnu prijavu protiv dr Božidara Vlajića, drugog lekara koji je brinuo o Stefanom zdravlju.
– Nadležni tužilac me je obavestio da u konkretnom slučaju nema elemenata za pokretanje krivičnog postupka koji se goni po službenoj dužnosti. Nisam odustajala, tim pre što je u obrazloženju obe presude protiv dr Karanova doslovno bilo navedeno da je „dr Vlajić kao konsultant, posle pregleda Stefana i uvida u njegovu kliničku sliku i medicinske rezultate, dao pogrešnu dijagnozu bolesti i pogrešnu procenu da detetu ne treba davati antibiotike”... – prepričava Markovićeva.
Istraga protiv doktora je pokrenuta 14 godina od Stefanove smrti, međutim, porodice ne zna šta je sa ovim predmetom.
Sa činjenicom da je mnogo vremena trebalo da postupak protiv lekara okrivljenih za smrt njenog dvedesetpetogodišnjeg brata Zorana dođe na sud, susrela se i Beograđanka Dragana Novaković. Zoran je umro u martu 2003. godine. Najpre je čekala šest meseci da nadležni tužilac (tadašnji Drugi opštinski) da nalog da se sprovedu predistražne radnje, a potom i dve i po godine da se one okončaju. Istraga protiv doktora počela je u leto 2007. godinei završena je gotovo dve i po godine kasnije.
– Optužnica protiv petorice lekara podignuta je krajem januara 2008. godine. Sudija kojoj je dodeljen predmet tražila je izuzeće tvrdeći da „lično poznaje mene i moju majku” što, tvrdim, nije istina. Zahtev za izuzeće je prihvaćen, pa je predmet dodeljen i suđenje je trebalo da počne sredinom 2009. godine. Pre početka postupka sa sudijom smo se sastali tri-četiri puta. Obavestila nas je da advokati optuženih traže da se odbaci veštačenje obavljeno na okolnosti smrti moga brata, tvrdeći da je „veštak ranije bio u sukobu s nekim od okrivljenih“. Naloženo je novo veštačenje, koje uprkos roku od 90 dana koji je dala sudija, urađeno tek posle 17 meseci... Suđenje je počelo 23. decembra 2010. godine i do sada su održana tri glavna pretresa – priča Dragana Novaković.
S mnogim sudskim „peripetijama” posle smrti Pančevke Marijane Jojkić (26) susrela se i njena porodica. Marijana je, zbog bolova u stomaku, od 10. do 15. marta 2006. godine lečena u Opštoj bolnici u Pančevu, a posle pogoršanja osnovne bolesti upućena je u Urgentni centar Beograd. Operisana je 15. marta, odmah po prijemu u UC. Preminula je pet dana kasnije...
– Punih pet dana lekari u Pančevu nisu uspeli da otkriju da je Marijani puklo slepo crevo. Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je 1. decembra 2006. godine, gotovo devet meseci posle Marijanine smrti, a pet meseci otkad smo podneli krivičnu prijavu protiv lekara Aleksandra Ivice, zatražilo pokretanje istrage. Početkom decembra iste godine, od novosadskog Sudsko-medicinskog odbora, tužilaštvo je zatražilo da obavi veštačenje medicinske dokumentacije što je i urađeno, ali 17 meseci kasnije. Tužilaštvo, krajem oktobra 2009. godine podiže optužnicu protiv dr Aleksandra Ivice, a gotovo godinu dana kasnije počinje suđenje – 11 meseci od podizanja optužnice i četiri godine od pokretanja istrage – priča porodica nastradale devojke.
Sudstvo je, po svemu sudeći, zakazalo i u utvrđivanju istine o smrti Jelice Panić (25) iz Paraćina. Ova devojka umrla je 18. juna 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u dubokoj komi u koju je zapala posle intervencije u privatnoj Opštoj bolnici „Beoklinika”. Jelica je s majkom Snežanom otišla 9. juna na lasersku intervenciju uklanjanja ranice na grliću materice. Lekari „Beoklinike” nisu uspeli da je probude iz opšte anestezije, pod kojom je urađena intervencija, pa je hitno prevezena na VMA. U dubokoj komi bila je devet dana, a preminula je posle pokušaja lekara da je spasu.
– Nadležno tužilaštvo je 12. jula 2010. godine pokrenulo postupak protiv nepoznatog lica. Veštačenje o uzrocima smrti moje Jeke, koje je počelo u septembru prošle godine, do danas nije završeno. Pisalo smo pritužbu u februaru ove godine, ali nikakav odgovor nismo dobili... – tužna je Jeličina majka Snežana.
Politika
Zajednički imenitelj naših sagovornika je isti: njihovi najbliži umrli su najčešće posle rutinskih lekarskih intervencija a na istinu o njihovoj smrti čekaju godinama
Četiri porodice, u crnini koju godinama već ne skidaju, ne traže ništa sem odgovora na pitanje: ko je kriv za smrt četiri mlada čoveka, među njima i petogodišnjeg deteta? Zajednički imenitelj je svima isti: njihovi najbliži umrli su, najčešće, posle rutinskih lekarskih intervencija a na istinu o njihovoj smrti čekaju godinama. Nikoga ne optužuju, samo ukazuju na sporost sudova, dosadašnju praksu da lekari retko odgovaraju za svoje greške, da u nadležnim ministarstvima postoje ljudi koji pokušavaju da zataškaju sporne smrti, na nerazumevanje nadležnih državnih institucija...
Kažu da je njihovih sapatnika mnogo više, ali da zbog obaveza i dalekog puta nisu mogli da dođu u Beograd i ispričaju detalje u vezi s tragedijama koje su preživeli.
Milena Marković, jedna je od onih koja je odlučila da o višegodišnjoj borbi za pravdu javno progovori. Petogodišnjeg sina Stefana izgubila je 1997. godine, posle operacije krajnika na prestoničkom Institutu za majku i dete.
– Stefanu su krajnike operisali 28. oktobra 1997. godine. Preminuo je osam dana kasnije od posledica sepse. Zahtev za sprovođenje istrage podnet je 28. januara 1998, da bi tadašnje Četvrto opštinsko tužilaštvo optužnicu podiglo tek 13. novembra 2002. godine – priča Markovićeva.
Posle dokaznog postupka, sud je 11. oktobra 2004. godine okrivljenog doktora Jovicu Karanova oglasio krivim. Odlučujući po žalbama, Okružni sud je ukinuo osuđujuću presudu i predmet vratio na novo suđenje. Posle deset godina od pokretanja postupka doneta je druga i drugačija presuda – dr Karanov je oslobođen krivice.
Smatrajući da sud nije uradio posao kako je trebalo, ali i zbog istine koju, najpre, duguje svom sada pokojnom sinu, Milena je Četvrtom opštinskom tužilaštvu podnela krivičnu prijavu protiv dr Božidara Vlajića, drugog lekara koji je brinuo o Stefanom zdravlju.
– Nadležni tužilac me je obavestio da u konkretnom slučaju nema elemenata za pokretanje krivičnog postupka koji se goni po službenoj dužnosti. Nisam odustajala, tim pre što je u obrazloženju obe presude protiv dr Karanova doslovno bilo navedeno da je „dr Vlajić kao konsultant, posle pregleda Stefana i uvida u njegovu kliničku sliku i medicinske rezultate, dao pogrešnu dijagnozu bolesti i pogrešnu procenu da detetu ne treba davati antibiotike”... – prepričava Markovićeva.
Istraga protiv doktora je pokrenuta 14 godina od Stefanove smrti, međutim, porodice ne zna šta je sa ovim predmetom.
Sa činjenicom da je mnogo vremena trebalo da postupak protiv lekara okrivljenih za smrt njenog dvedesetpetogodišnjeg brata Zorana dođe na sud, susrela se i Beograđanka Dragana Novaković. Zoran je umro u martu 2003. godine. Najpre je čekala šest meseci da nadležni tužilac (tadašnji Drugi opštinski) da nalog da se sprovedu predistražne radnje, a potom i dve i po godine da se one okončaju. Istraga protiv doktora počela je u leto 2007. godinei završena je gotovo dve i po godine kasnije.
– Optužnica protiv petorice lekara podignuta je krajem januara 2008. godine. Sudija kojoj je dodeljen predmet tražila je izuzeće tvrdeći da „lično poznaje mene i moju majku” što, tvrdim, nije istina. Zahtev za izuzeće je prihvaćen, pa je predmet dodeljen i suđenje je trebalo da počne sredinom 2009. godine. Pre početka postupka sa sudijom smo se sastali tri-četiri puta. Obavestila nas je da advokati optuženih traže da se odbaci veštačenje obavljeno na okolnosti smrti moga brata, tvrdeći da je „veštak ranije bio u sukobu s nekim od okrivljenih“. Naloženo je novo veštačenje, koje uprkos roku od 90 dana koji je dala sudija, urađeno tek posle 17 meseci... Suđenje je počelo 23. decembra 2010. godine i do sada su održana tri glavna pretresa – priča Dragana Novaković.
S mnogim sudskim „peripetijama” posle smrti Pančevke Marijane Jojkić (26) susrela se i njena porodica. Marijana je, zbog bolova u stomaku, od 10. do 15. marta 2006. godine lečena u Opštoj bolnici u Pančevu, a posle pogoršanja osnovne bolesti upućena je u Urgentni centar Beograd. Operisana je 15. marta, odmah po prijemu u UC. Preminula je pet dana kasnije...
– Punih pet dana lekari u Pančevu nisu uspeli da otkriju da je Marijani puklo slepo crevo. Opštinsko javno tužilaštvo u Pančevu je 1. decembra 2006. godine, gotovo devet meseci posle Marijanine smrti, a pet meseci otkad smo podneli krivičnu prijavu protiv lekara Aleksandra Ivice, zatražilo pokretanje istrage. Početkom decembra iste godine, od novosadskog Sudsko-medicinskog odbora, tužilaštvo je zatražilo da obavi veštačenje medicinske dokumentacije što je i urađeno, ali 17 meseci kasnije. Tužilaštvo, krajem oktobra 2009. godine podiže optužnicu protiv dr Aleksandra Ivice, a gotovo godinu dana kasnije počinje suđenje – 11 meseci od podizanja optužnice i četiri godine od pokretanja istrage – priča porodica nastradale devojke.
Sudstvo je, po svemu sudeći, zakazalo i u utvrđivanju istine o smrti Jelice Panić (25) iz Paraćina. Ova devojka umrla je 18. juna 2010. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu, u dubokoj komi u koju je zapala posle intervencije u privatnoj Opštoj bolnici „Beoklinika”. Jelica je s majkom Snežanom otišla 9. juna na lasersku intervenciju uklanjanja ranice na grliću materice. Lekari „Beoklinike” nisu uspeli da je probude iz opšte anestezije, pod kojom je urađena intervencija, pa je hitno prevezena na VMA. U dubokoj komi bila je devet dana, a preminula je posle pokušaja lekara da je spasu.
– Nadležno tužilaštvo je 12. jula 2010. godine pokrenulo postupak protiv nepoznatog lica. Veštačenje o uzrocima smrti moje Jeke, koje je počelo u septembru prošle godine, do danas nije završeno. Pisalo smo pritužbu u februaru ove godine, ali nikakav odgovor nismo dobili... – tužna je Jeličina majka Snežana.
Politika