- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
За Селина или против њега
Због антисемитских ставова изражених у памфлетима овог књижевника, пола века од смрти аутора чувеног романа „Путовање накрај ноћи” неће бити обележено у Француској
Луј Фердинад Селин
Пола века од смрти Луја Фердинанда Селина (27. 5. 1894 – 1. 7. 1961), аутора чувеног романа „Путовање накрај ноћи”, који је пресудно утицао на читаву модерну књижевност, неће ове године бити обележено, према одлуци француске владе, због антисемитских ставова изражених у памфлетима овог књижевника.
Серж Кларсфелд, председник француског удружења потомака прогнаних Јевреја, критиковао је одлуку владе да обележи годишњицу Селинове смрти речима: „Није на Републици да одаје признање човеку као што је Селин. Не можемо да игноришемо његове негативне стране, не постоји само ’Путовање накрај ноћи’”. Француски министар културе Фредерик Митеран изјавио је недавно да је одлучио да Селинову годишњицу смрти изузме из званичних државних манифестација. Са друге стране, Анри Годар, стручњак за Селина, није спорио чињеницу да је овај писац био антисемита, али је нагласио и то да је реч о врло значајном књижевнику, у свету најпревођенијем и најпродаванијем француском аутору после Пруста.
Селинов живот био је оригиналан и импулсиван, као и његова књижевност. Увек је тежио чистом осећању у језику, „гадном осећању, забрањеном”, непосредној емоцији, као у говорном језику. Опсесивно се бавио стилом и сматрао га је обележјем епоха. „Ја сам хтео да стварам прозу која се рађа као што се рађа музика, прозу која изражава оно што изражава музика. Без припреме и посредника…”, говорио је.
Рођен као Луј Фердинанд Огист Детуш, по професији лекар, Селин је узео мајчино презиме као псеудоним у књижевном стваралаштву. Од детињства живео је врло сиромашно – радио је напорно, био је рањен у Првом светском рату, затим је одликован. Није учествовао у Другом светском рату, будући да је био инвалид.
Године 1932. објављен је његов чувени роман „Путовање накрај ноћи”, у којем главни јунак Бардами, „Одисеј на путу ка ниједној Итаки”, као да на себе преузима читаву патњу света. О рату размишљајући као о уводу у насиље које људи и свет врше над њим, Бардами наликује на циничну Алису из земље чуда, која прелази на другу страну огледала, као на другу страну свести, у сан, лудило, и одсуство било какве илузије о људској доброти и хуманости.
Називали су га Раблеом модерног доба, Раблеом који је такође био лекар. Селин је, пак, сматрао да је овај великан, који је хтео да демократизује језик и био противан званичном академизму – „омануо”, да није прихваћен и да је победу однела плиткоумна уздржаност.
„Разум! Треба бити луд. Човек ништа не може да уради тако скроз уштројен. Погледајте шта им противречи: никад нико није успео да ’разумно’ направи дете. Ту се ништа не може. За стварање је потребан тренутак махнитости”, одзвањало је кроз Селинове текстове.
„Када читате ’Путовање накрај ноћи’ већ после првих тридесет страница знате да сте пред човеком. Шок је више него обичан, незабораван је. Он нам је приказан, пре свега, кроз своје мане, слабости, неизлечиву болест живљења”, писао је Рене Тринцијус.
Године 1936. Селин је објавио такође запажен роман „Смрт на вересију”, а затим, између осталог, памфлете „Mea Culpa”, „Багателе за један покољ” (1937), „Школа за лешеве” (1938), „У сосу” (1941).
Наиме, после повратка из Совјетског Савеза, Селин је постао заклети антикомуниста, и као и многи, сматрао је да је Први светски рат био грађански сукоб међу хришћанима. Готово је нагонски говорио против комунистичког кварења слободарских нација, а овој завери прикључивао је слободне зидаре и Јевреје. У „Багателама” је анатемисао све друштвене појаве које је сматрао одговорнима за француску декаденцију, међу којима и филм и алкохол. „Посебно је био киван на Јевреје зато што су представљали снагу у француском друштву и располагали великом моћи у међународној заједници, али није волео ни Арапе ни црнце, презирао је жуту расу. Желео је само да остану код куће и да Француску препусте Французима”, сматрао је Франсоа Жибо.
Још се 1971. године Данило Киш огласио поводом „феномена Селин”, поводом писца чија су дела у Француској била штампана у полумилионским тиражима код „Галимара” у едицији „Џепне књиге”, а који је, са друге стране, написао и памфлет „Багателе за један покољ”, књигу „застрашујућих инвектива”. Киш је „Багателама” признао „најблиставију стилску и језичку бравурозност” и сматрао је „једном од ретких француских књига која је француски језик ижлебила, избацила из строгих оквира француске класике и њеног мучног тражења праве речи”.
„Али то јесте, пре свега и изнад свега, књига у којој је један народ – Јевреји – испљуван, изгажен, где је један народ разапет на крст, где се тачније, тражи разапињање тог народа на крст, јер је тај народ оличење свих социјалних потреса и гибања…”, писао је Киш.
И данас се, поводом педесет година од смрти, отвара велико питање „за Селина или против њега”, „значајно са моралне тачке гледишта, отворено и када се жели говорити о естетској, о уметничкој тачки гледишта”, како је истакао Бранко Кукић, у предговору часописа „Градац”, из 1996, а који је био посвећен овом књижевнику. Можда је најбољи одговор на ово питање дао управо Киш, у поменутим тексту о „Багателама за један покољ”, речима да ову књигу нису штампали у Француској „у име оних који које су масакрирали, и у име оних које, по тој књизи, треба и даље масакрирати, како је то мислио велики писац Селин”.
Марина Вулићевић
Објављено: 14.02.2011.
Извор: Политика
Због антисемитских ставова изражених у памфлетима овог књижевника, пола века од смрти аутора чувеног романа „Путовање накрај ноћи” неће бити обележено у Француској
Луј Фердинад Селин
Пола века од смрти Луја Фердинанда Селина (27. 5. 1894 – 1. 7. 1961), аутора чувеног романа „Путовање накрај ноћи”, који је пресудно утицао на читаву модерну књижевност, неће ове године бити обележено, према одлуци француске владе, због антисемитских ставова изражених у памфлетима овог књижевника.
Серж Кларсфелд, председник француског удружења потомака прогнаних Јевреја, критиковао је одлуку владе да обележи годишњицу Селинове смрти речима: „Није на Републици да одаје признање човеку као што је Селин. Не можемо да игноришемо његове негативне стране, не постоји само ’Путовање накрај ноћи’”. Француски министар културе Фредерик Митеран изјавио је недавно да је одлучио да Селинову годишњицу смрти изузме из званичних државних манифестација. Са друге стране, Анри Годар, стручњак за Селина, није спорио чињеницу да је овај писац био антисемита, али је нагласио и то да је реч о врло значајном књижевнику, у свету најпревођенијем и најпродаванијем француском аутору после Пруста.
Селинов живот био је оригиналан и импулсиван, као и његова књижевност. Увек је тежио чистом осећању у језику, „гадном осећању, забрањеном”, непосредној емоцији, као у говорном језику. Опсесивно се бавио стилом и сматрао га је обележјем епоха. „Ја сам хтео да стварам прозу која се рађа као што се рађа музика, прозу која изражава оно што изражава музика. Без припреме и посредника…”, говорио је.
Рођен као Луј Фердинанд Огист Детуш, по професији лекар, Селин је узео мајчино презиме као псеудоним у књижевном стваралаштву. Од детињства живео је врло сиромашно – радио је напорно, био је рањен у Првом светском рату, затим је одликован. Није учествовао у Другом светском рату, будући да је био инвалид.
Године 1932. објављен је његов чувени роман „Путовање накрај ноћи”, у којем главни јунак Бардами, „Одисеј на путу ка ниједној Итаки”, као да на себе преузима читаву патњу света. О рату размишљајући као о уводу у насиље које људи и свет врше над њим, Бардами наликује на циничну Алису из земље чуда, која прелази на другу страну огледала, као на другу страну свести, у сан, лудило, и одсуство било какве илузије о људској доброти и хуманости.
Називали су га Раблеом модерног доба, Раблеом који је такође био лекар. Селин је, пак, сматрао да је овај великан, који је хтео да демократизује језик и био противан званичном академизму – „омануо”, да није прихваћен и да је победу однела плиткоумна уздржаност.
„Разум! Треба бити луд. Човек ништа не може да уради тако скроз уштројен. Погледајте шта им противречи: никад нико није успео да ’разумно’ направи дете. Ту се ништа не може. За стварање је потребан тренутак махнитости”, одзвањало је кроз Селинове текстове.
„Када читате ’Путовање накрај ноћи’ већ после првих тридесет страница знате да сте пред човеком. Шок је више него обичан, незабораван је. Он нам је приказан, пре свега, кроз своје мане, слабости, неизлечиву болест живљења”, писао је Рене Тринцијус.
Године 1936. Селин је објавио такође запажен роман „Смрт на вересију”, а затим, између осталог, памфлете „Mea Culpa”, „Багателе за један покољ” (1937), „Школа за лешеве” (1938), „У сосу” (1941).
Наиме, после повратка из Совјетског Савеза, Селин је постао заклети антикомуниста, и као и многи, сматрао је да је Први светски рат био грађански сукоб међу хришћанима. Готово је нагонски говорио против комунистичког кварења слободарских нација, а овој завери прикључивао је слободне зидаре и Јевреје. У „Багателама” је анатемисао све друштвене појаве које је сматрао одговорнима за француску декаденцију, међу којима и филм и алкохол. „Посебно је био киван на Јевреје зато што су представљали снагу у француском друштву и располагали великом моћи у међународној заједници, али није волео ни Арапе ни црнце, презирао је жуту расу. Желео је само да остану код куће и да Француску препусте Французима”, сматрао је Франсоа Жибо.
Још се 1971. године Данило Киш огласио поводом „феномена Селин”, поводом писца чија су дела у Француској била штампана у полумилионским тиражима код „Галимара” у едицији „Џепне књиге”, а који је, са друге стране, написао и памфлет „Багателе за један покољ”, књигу „застрашујућих инвектива”. Киш је „Багателама” признао „најблиставију стилску и језичку бравурозност” и сматрао је „једном од ретких француских књига која је француски језик ижлебила, избацила из строгих оквира француске класике и њеног мучног тражења праве речи”.
„Али то јесте, пре свега и изнад свега, књига у којој је један народ – Јевреји – испљуван, изгажен, где је један народ разапет на крст, где се тачније, тражи разапињање тог народа на крст, јер је тај народ оличење свих социјалних потреса и гибања…”, писао је Киш.
И данас се, поводом педесет година од смрти, отвара велико питање „за Селина или против њега”, „значајно са моралне тачке гледишта, отворено и када се жели говорити о естетској, о уметничкој тачки гледишта”, како је истакао Бранко Кукић, у предговору часописа „Градац”, из 1996, а који је био посвећен овом књижевнику. Можда је најбољи одговор на ово питање дао управо Киш, у поменутим тексту о „Багателама за један покољ”, речима да ову књигу нису штампали у Француској „у име оних који које су масакрирали, и у име оних које, по тој књизи, треба и даље масакрирати, како је то мислио велики писац Селин”.
Марина Вулићевић
Објављено: 14.02.2011.
Извор: Политика
