Signup Now
Da bi mogli da pišete na forumu, otvarate nove teme, kao i da vidite download
linkove morate prvo da se registrujete.

Ukoliko Vam nije jasan proces registracije, molimo vas da kliknete OVDE
Ako ste zaboravili lozinku, kliknite OVDE :)

Vuk Stefanović Karadžić

Diskusija u 'Književnost' započeta od Custer, 25.07.2009.

  1. Andjela 7
    Offline

    Andjela 7

    Postova:
    2.799
    Zahvala:
    5
    Lokacija:
    Novi Sad
    Vuk Karadžić – Biografija

    [​IMG]

    Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih pesama i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847 i 1850.

    [​IMG][​IMG][​IMG]

    Biografija
    Vuk Stefanović Karadžić je rođen u Tršiću blizu Loznice 1787, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića.

    [​IMG]
    Vukova kuća u Tršiću danas

    Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući.
    Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 19 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki.
    Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinje, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolo za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove.
    Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove.

    [​IMG]
    Mina Karadžić

    Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, sa kojim se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i radu na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica“. Iste godine je Vuk je objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru.
    Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“.
    Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić.
    Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“(pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868. četiri godine, nakon njegove smrti.
    Vuk je umro u Beču. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 1897. godine i sa velikim počastima sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.

    Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku
    Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović, Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda.

    [​IMG]

    Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim.
    Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput onog Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom.

    Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slove stopio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda.

    Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova:
    [​IMG]
    njima je dodao jedno iz latinične abecede:
    J j
    i pet novih:
    [​IMG]
    a izbacio je:
    [​IMG]
    U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836.
    Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović.

    Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost
    Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti.

    [​IMG]
    Srpske narodne pjesme, 1. izdanje 5. knjige pjesama iz 1865.

    Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem.
    Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao upustva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“…).
    Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847.
    1847.
    1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika:
    * Prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk
    * „Rat za srpski jezik i pravopis“, autor:Đura Daničić,
    * „Pesme“, autor:Branko Radićević
    * „Gorski vijenac“, autor: Petar Petrović Njegoš.
    Izdavanjem Gorskog vijenca, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom.

    Sakupljanje narodnih umotvorina
    Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi.

    [​IMG]
    Novi zavjet 1847

    Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su pojavile tek 1862. i 1864.
    Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik.
    Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica.

    Sakupljanje narodnih običaja
    Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan do savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise.


    Istoriografski rad
    Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima se do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski…“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina.
    Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi.
    Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution).

    Filološki rad
    U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda.

    [​IMG]
    Srpski riječnik, 2. izdanje iz 1852.

    Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje “Srpskog rječnika” (1818.), drugo, znatno prošireno (1852.), te prevod “Novoga zavjeta” (1847.), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi tzv. hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke:
    1. izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama;
    2. prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju;
    3. i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika.
    Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbirani grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju “narodnog” pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizirao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije.

    Nefilološki rad
    [​IMG]
    Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu

    Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.)
    Nagrade
    Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvu, Getingenu, Parizu…, odlikovan je od ruskog i austrougarskog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka.

    BIBLIOGRAFIJA VUKA STEFANOVIĆA KARADŽIĆA 1787 – 1864
    (Navedena su samo prva izdanja)
    - Mala prostonarodna slaveno-serbska pesnarica, Beč, 1814
    - Pismenica serbskoga jezika, Beč, 1814
    - Narodna srbska pjesnarica, II deo, Beč, 1815
    - Srpski rječnik istolkovan njemačkim i latinskim rječima, Beč, 1818
    - Narodne srpske pripovjetke, Beč, 1821, dopunjeno izdanje, 1853
    - Narodne srpske pjesme III, Lajpcig, 1823
    - Narodne srpske pjesme II, Beč, 1823
    - Narodne srpske pjesme I, Beč, 1824
    - Mala srpska gramatika, Lajpcig, 1824
    - Žizni i podvigi Knjaza Miloša Obrenovića, Petrograd, 1925
    - Danica I-V, Beč, 1825-1833
    - Žitije Djordja Arsenijevića, Emanuela, Budim, 1827
    - Miloš Obrenović, knjaz Srbije ili gradja za srpsku istoriju
    našega vremena, Budim, 1828
    - Luke Milovanova opit…, Beč, 1823
    - Narodne srpske pjesme IV, Beč, 1833
    - Narodne srpske poslovice i druge različne, kao i one u običaj
    uzete riječi, Cetinje, 1836
    - Crna Gora i Crnogorci (na nemačkom), Štutgart, 1837
    - Pisma Platonu Atanackoviću, Beč, 1845
    - Novi zavet Gospoda našega Isusa Hrista (prevod), Beč, 1847
    - Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, Beč, 1849
    - Praviteljstvujušči sovjet serbski za vremena Kara-Djordjijeva, Beč, 1860
    - Srpske narodne pesme V, Beč, 1865
    - Srpske narodne pjesme iz Hercegovine, Beč, 1866
    - Život i običaji naroda srpskog, Beč, 1867
    - Nemačko srpski rečnik, Beč, 1872

    Izvor:antikvarneknjige.com

    Poslednja izmena: 03.12.2010
  2. EuroTurs
  3. nency2
    Offline

    nency2 Član

    Postova:
    4.089
    Zahvala:
    0
    Српске народне приповијетке

    I. Зла жена.

    Путовао некуд човек са женом, па ударе преко ливаде скоро покошене, онда човек рече: "Ала жено! лијепо ти је ова ливада покошена!" А жена: "Зар ти је напало на очи, те не видиш, да то није кошено, него стрижено!" А човек опет: "Бог с тобом, жено! како ће се ливада стрићи? то је кошено, ето видиш откоса." – И тако човек доказујући да је кошено, а жена, да је стрижено, сваде се, и човек удари жену, па јој стане викати да ућути; а жена пристане поред пута уз човека, па му унесе два прста под очи, и њима стрижући као ножицама, стане викати: "Стрижено! стрижено! стрижено!" Идући она тако поред пута, а не гледајући преда се, него човеку у очи и у своје стрицкање, нагази на некакву рупу, која је од озго била покривена откосима, и у њу упадне. Кад види човек, ђе се она стровали и замакне у рупу, а он рече: "А! тако теби ваља!" Па отиде својим путем и не надвирујући се над рупу. Послије неколика дана ражали се човеку, па стане у себи говорити: "Ајде да је извадим, ако још буде жива! кака је така је; а може бити, да ће се у напредак што и поправити;" па узме уже и отиде над рупу, па пусти уже у рупу и стане викати, да се увати за уже, да је извуче на поље. Кад већ опази да је уже затегло, а он онда повуци! – Кад већ уже прикупи близу краја, али има шта виђети: мјесто жене, уватио се за њега ђаво, с једне стране бијел као овца, а с друге црн као што и јест. Човек се уплаши, и пође да упусти уже, а ђаво повиче: "Држи, да си ми по Богу брат! извуци ме на поље, па ме убиј, ако ми нећеш: живот поклонити; само ме избави. одавде." Човек прими за Бога, и извуче ђавола на поље. Ђаво одма запита човека, каква га је срећа ту донијела, да га избави; и шта је тражио у тој рупи; а кад му човек каже, да му је ту прије неколика дана упала жена, и да је дошао сад, да је извади: онда ђаво повиче: "Шта побратиме, ако Бога знаш! Па то твоја жена! и ти могао с њом живити! И опет дошао да је извадиш! Та ја сам у ту рупу упао прије толико времена, па ми је из најприје истина било тешко; а послије сам се био којекако навикао; али како та проклета жена дође к мени, мало за ова неколика дана не црко од њезина зла: саћерала ме била у крај, па видиш како ми је ова страна, што је била од ње, осиједила, све од њезина зла!! – Прођи је се, ако Бога знаш! Остави је ту, ђе је; а ево ја ћу тебе учинити честита, што си ме од ње избавио (па ишчупа из земље једну травку, и пружи је човеку): на ти ову траву, те је остави; а ја идем, па ћу ући у кћер тога и тога цара; из свега ће царства доћи љекари, и попови и калуђери, да је лијече и да мене ћерају, али ја нећу изићи, докле гођ ти не дођеш; а ти се начини љекар, па и ти дођи да је лијечиш, и само је окади овом травом, а ја ћу одма изићи, по том ће теби цар дати своју кћер, и узеће те да царујеш с њиме." Човек узме траву, те остави у торбу, па се опрости с побратимом, и растану се. – Послије неколико дана пукне глас, да је болесна царева кћи, ушао ђаво у њу. Скупе се из цијелога царства љекари, и попови и калуђери, али залуду, не може нико ништа да учини. Онда човек узме торбу с травом, те објеси о врату, и узме штап. у шаке, па запали пјешице у царску столицу, и управо у цареве дворе. Кад се прикучи собама, ђе болује царева кћи, види ђе лете љекари и љекарице; попови, калуђери и владике, чате молитве, свјештавају масла, држе денија, и зову ђавола да изиђе, а ђаво једнако виче из ђевојке и руга им се; пође и он тамо са својом торбом, али га не пуштају унутра; онда он отиде у кућу управо царици, па јој каже, даје и он љекар, и да има траву, којом је он до сад ишћерао неколико ђавола. Царица, као свака мати, скочи брже боље, и одведе га ђевојци у собу. Како га ђаво опази, он му проговори: "Ту си, побратиме!" – "Ту сам". "Е добро! а ти чини своје, па ћу ја изићи; али ти више да не идеш за мном, ђе се ја огласим, зашто не ће добро бити (ово су они тако говорили, да нико други није могао чути ни разумјети, осим њи двојице)." Човек извади своју траву из торбе, те окади ђевојку, а ђаво изиђе, и ђевојка остане здрава као од мајке рођена. Сви остали љекари као посрамљени разиђу се куд који, а овога загрле цар и царица, као свога сина, па га уведу у ризницу, те га преобуку и даду за њега своју једину кћер, и поклони му цар пола царства свога! Послије некога времена отиде онај исти ђаво, те уђе у кћер другога већег цара, који је био комшија с овим. Ударе свуд по царству тражити јој лијека, а кад не нађу, онда разберу, како је и овога цара кћи била тако болесна, па је излијечио некакав љекар, који је сад његов зет. Тада онај цар напише књигу своме комшији, и моли га, да му пошаље оног љекара, што му је кћер излијечио, да излијечи и његову кћер од онаке болести, па ће му дати штогођ иште. Кад то цар каже своме зету, а зет се опомене, што му је најпослије казао побратим на растанку, па не смије да иде, него се стане одговарати, да је он већ побацио љекарину, и да више не зна лијечити. Кад то одговоре ономе цару, а он пошље другу књигу, и каже, да ће дигнути војску и заметнути крајину, ако му цар не пошље свога љекара. Кад овом цару дође такови глас, онда каже свом зету, да друкчије бити не може, него да треба ићи. Кад се царев зет види на невољи, спреми се и отиде. Кад дође царевој кћери, а ђаво се зачуди, па повиче: "А! побратиме, шта ћеш ти овђе? Нијесам ли ја теби казао, да ти више не идеш за мном?" – "Е! мој побратиме! (проговори царев зет) не идем ја да тебе ћерам из цареве кћери, већ те тражим, да те питам, шта ћемо сад? изишла моја жена из рупе, па што тражи мене, којекако; али тебе! што ми је нијеси дао извадити из рупе." – "Шта наопако! изишла твоја жена!" повиче ђаво, па скочи из цареве кћери, и утече чак у сиње море, и више се никад не врати међу људе.

    rastko.rs
  4. AMISTAD
    Offline

    AMISTAD Član

    Postova:
    863
    Zahvala:
    0
    Lokacija:
    Ratkovo--VOJVODINA
    Најбоље мјесто за село

    Ајде село да селимо!
    Гдје ћемо га населити?
    Међу очи дјевојачке.
    Ту не може село бити-нема шуме, нема воде, нема земље за орање, нема ничег, јој!

    Ајде село да селимо!
    Гдје ћемо га населити?
    Међу руке дјевојачке.
    Ту не може село бити-нема шуме, нема воде, нема земље за орање, нема ничег, јој!

    Ајде село да селимо!
    Гдје ћемо га населити?
    Међу груди дјевојачке.
    Ту не може село бити-нема шуме, нема воде, нема земље за орање, нема ничег, јој!

    Ајде село да селимо!
    Гдје ћемо га населити?
    међу ноге дјевојачке.
    Е ту може село бити-има шуме, има воде, има земље за орање, има свега, јој!

    Јунак и дјевојка
    "Ој ђевојко, зелена јабуко,
    Умријећу, не попе се на те!"
    "Ој јуначе, мој дебели ладе,
    Умријећу не лего пода те!"
    "Ој ђевојко, врућа варенико,
    Умријећу, не удроби у те!"
    "Вај, јуначе, орахови ладе,
    И ја умрих, не легох пода те!"
    "Ој ђевојко, љепа ли си струка,
    Да ти није по кошуљом мука?
    Зови мене, твога вјерног друга,
    Да ћерамо у дубрави вука!"
  5. sendi
    Offline

    sendi Legend

    Postova:
    29.098
    Zahvala:
    7
    Kako se govorilo u Vukovoj porodici?

    Kako se govorilo u Vukovoj porodici?

    U porodici Karadžić govorilo se – nemački. To je poznato. Manje je možda poznato koliko se i kako Vuk starao da mu žena i deca nauče srpski. O tome je Vuk mislio čim se u Beču upoznao sa svojom budućom ženom Anom Kraus. Tri meseca nakon poznanstva sa njom a tri godine pre ženidbe, on joj piše: “Radujem se što niste zaboravili ono što sam Vas učio srpski, nego ste i sami još naučili. Želja mi je da jednom dobro govorite i pišete srpski.” Vukova želja nije se ispunila: Ana nikada neće naučiti da dobro govori srpski, a kamoli da piše. Ipak iz njihove međusobne prepiske, koja je sva na nemačkom jeziku, može se zaključiti da je Ana, po Vukovoj upornoj želji, u više prilika ozbiljnije pokušavala da uči srpski, i da je doista nešto i naučila. Prvi put joj se takva prilika pružila, ili nametnula, u Panjevi kod Temišvara, gde je kod kumova Demelića, sa trogodišnjim sinom Savom i kćerkom Ružom, rođenom tada u Temišvaru, živela od proleća 1822. do proleća 1824, dok je Vuk boravio u Nemačkoj radi štampanja narodnih pesama. Tu joj je najbliže društvo bilo srpsko, imala je služavku Srpkinju, i svi su se očevidno trudili da, ispunjavajući Vukovu želju, govore što više svojim, a što manje Aninim jezikom. Slična prilika ukazala se Ani pet godina kasnije u Zemunu, gde je Vuk preselio porodicu (ženu i četvoro dece) kad je po pozivu kneza Miloša došao da živi i radi u Srbiji. Iz Kragujevca i Beograda jednako opominje i podstiče Anu da sa decom, tada desetogodišnjim Savom i osmogodišnjom Ružom, uči srpski. Posle dužeg vremena, Sava piše ocu: “Jedva sam dočekati mogo ovo vreme da Vam srpskim jezikom moje blagodarno srce otkrijem.” Vuk prepoznaje da Sava ne piše “iz svoje glave” i traži da mu ubuduće piše nemački, ali bez tuđe pomoći, a Vuk će njemu pisati srpski. Ipak, i Ana i Sava i Ruža naučili su, bez sumnje, ponešto srpski u Zemunu. Kasnije, kad se porodica vratila u Beč, a Sava bio već na školovanju u Petrogradu, Vuk će pisati Ani: “Sa Ružom govori srpski da ne bi sve zaboravila.” Dvoje Vukove dece koja su mu jedina ostala u životu, i koja će nadživeti oca, Mina i Dimitrije, naučiće, po Vukovoj želji i uz Anino podsticanje, dobro srpski. Vuk se, bez sumnje, pobrinuo da Mina uči srpski u Beču, kao što je učila i italijanski, francuski i engeski. Bilo joj je petnaest godina kada je Vuk jednom prilikom pisao kući sa puta na kome se duže zadržao: “Kad dođem u Beč, nadam se da ću sa Minom moći da govorim srpski.” Mina je bila vredna i savesna i lako je učila jezike. Uz to se kretala u srpskom društvu i imala mnogo prijatelja među Srbima. Najzad, kao što je poznato, ona se i udala za Srbina, Aleksu Vukomanovića, profesora Beogradskog liceja. U Beogradu je živela godinu i po dana u braku, i godinu dana kao udovica.


    antikvarneknjige.com
  6. zjovan29
    Offline

    zjovan29 Član

    Postova:
    1.857
    Zahvala:
    3
    Lokacija:
    CRIKVENICA
    [​IMG]

    VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ — ŽIVOT I DELO


    IZ PREDGOVORA I IZDANJU SRPSKOGA RJEČNIKA


    Tek 1783-će godine prvi je Dositej Obradović kazao da treba pisati srpskim jezikom kao što narod govori, i sam je počeo, koliko je znao, tako pisati. Za njim su pošli mnogi učeni Srblji, i za ovo 35 godina napisali različne (tobože srpske) knjige; ali (za preveliko čudo!) do danas još nemamo nijedne knjige da je upravo napisana po srpskoj gramatici, kao što narod govori! Nijednom spisatelju nije palo na um da barem za sebe postavi kakvagođ pravila u jeziku, i njih da se drži, nego je pisao svaki po svojoj volji (kako mu se kad na vrh pera desilo), tako kao da naš jezik (osim sviju jezika na ovom svijetu) nikakvih pravila nema! Ovo je od učenih Srbalja prvi opazio g. arhimandrit Kengelac, kao što kaže u predgovoru svojega Jestestvoslovija: "Вси народи, и сами язычницы, книги своя по грамматiйскимъ правиламъ списаша, у насъ по правиламъ бабы Смиляны пишутся". Istinu ovijeh reči g. Kengelca posvjedočiće sve srpske dosadašnje knjige.

    Dva su velika uzroka ovoj nesreći našeg jezika i ovome (prije nečuvenom na ovome svijetu) pokoru našemu: prvo, što su naši spisatelji sve samouci u srpskom jeziku, — zašto mi nemamo još ni bukvara srpskoga, a kamoli što više. Ako se naš spisatelj rodio u varoši, on već nije ni čuo pravoga i čistoga srpskoga jezika; ako li se rodio u selu, on je u djetinjstvu došao u varoš i ondje za 10—15 godina, učeći nauke na tuđim jezicima, morao zaboraviti i misliti srpski (zašto svi narodi ne počinju s jedne strane misliti o stvarima; i otud je postala ona razlika između jezika što se zove svojstvo jezika). Kad tako koji prođe kroz sve škole, onda postane srpski spisatelj (koji hoće); gdjekoji uzmu slavensku gramatiku g. Mrazovića te јe pročitaјu da po njoj srpski pišu; a gdјekoјi ne traže ni nje, nego odmah po njemačkoj i po latinskoj gramatici počnu srpski pisati, i ne sumnjajući da oni mogu ne znati svoga jezika. No ovo je barem nesreća na koju se tuže i ostali slavenski narodi (svi osim Rusa), koji na svom jeziku nemaju škola ni nauka, ali je drugo samo naše i sasvim novo na ovome svijetu, tj. što mi imamo dva jezika, pa hoćemo i treći da načinimo. Ponajviše naših književnika i veće gospode srpske po Mađarskoj kažu da je slavenski jezik (što imamo danas na njemu Bibliju i ostale crkvene knjige) pravi srpski jezik, a ovaj što njim govori narod (i oni) da je samo svinjarski i govedarski jezik, i da je pokvaren od prvoga. A kako treba danas pisati za Srblje, ni oni svi nijesu složeni, nego su se podijelili na dvije strane: jedni kažu da treba pisati upravo slavenski, a narodni jezik ostaviti sasvim, kao pokvaren, svinjarski i govedarski jezik (ovo barem nije tako novo, zašto je bilo ljudi koji su po Talijanskoj i po ostaloj Evropi prije nekoliko stotina godina ovako mislili i govorili o talijanskom, francuskom, španjolskom, anglijskom i njemačkom jeziku, prema latinskom); a drugi (kojijeh najviše ima) kažu da ne treba upravo ni slavenski ni srpski, nego da narodni jezik treba popravljati, i pisati mješovito između obadva jezika, da se približava k slavenskome i da se gradi književni jezik, da se slavenski jezik opet povrati u narod i oživi. Prvi imaju vrlo malo spisatelja (zašto slabo ko zna slavenski jezik tako da može knjige pisati; a ni rječnika onakvoga ni gramatike još nema kao što bi trebalo, i iz kojih bi čovjek mogao slavenski jezik tako naučiti da može knjige pisati), a drugi imaju silu božju, koji jednako popravljaju jezik srpski (a kašto i slavenski kad ne znadu ni kako je srpski ni slavenski, npr. мназ mjesto млаз; месѢц i мѢсѢъ mjesto мѢсяцъ; опомѢнути се, смѢтати, okervaviti, erđa itd.), k slavenskom približavanju i grade književni jezik (zašto oni misle da su književni jezici ostalijeh naroda načinjeni, a ne mogu da razumiju da su svi narodi počeli pisati onim jezikom kao što govore orači i kopači, svinjari i govedari, pa kad se počelo ljepše misliti, onda su u jeziku ljepši postali). — A kako oni to čine? Svaki po svojoj volji i po svome „vkusu". Nikakvim jezikom na ovome svijetu nije tako lasno pisati kao ovim njihovim: kod njih ne treba znati nikakve gra-matike (ni srpske ni slavenske), nego zareži pero pa piši po svome "vkusu" kako ti kad iz pera isteče: što ne znaš srpski, metni slavenski; što ne znaš slavenski, metni srpski; a što ne znaš ni srpski ni slavenski, metni kako ti drago (što ti prije na um padne): gdje se iz dva jezika (i iz treće glave) po svojoj volji treći gradi, tu se ne može pogriješiti; — samo da nije čisto kao što narod govori, a ostalo sve može podnijeti ...

    Ja sam iz ljubavi k srpskome jeziku, i iz želje da bi mu se što brže pomoglo, prije nekoliko godine napisao i izdao na svijet Pismenicu srpskoga jezika, samo kao mali ugled kako Srblji sklanjaju imena i sprežu glagole. Ona je izišla onakva kao što je onda od mene mogla izići prva srpska gramatika. Koji su sumnjali da što ne znadu, mogli su se čemu i iz nje poučiti; a koji misle da sve znadu, oni će se poderati onakovi kakvi su, makar im ko napisao sto najboljih gramatika. Iz kojih sam uzroka izdao onu prvu Srpsku gramatiku, iz onijeh istih evo izdajem i ovaj prvi Srpski rječnik (i drugu gramatiku).



    [​IMG]

    Strana iz Vukovog srpskog rječnika iz 1918. godine​


    "U predgovoru prvom izdanju svoga Srpskog rječnika Vuk prikazuje stanje kod Srba u pogledu književnoga jezika i ističe potrebu za pisanjem gramatike i rečnika narodnog jezika. Tu je on izneo svoje poglede o azbuci i pravopisu."

    "Pavao Kengelac (1770—1834) — vrlo učen čovek svoga vremena: studirao bogoslovske nauke, istoriju i prirodne nauke u Rusiji i Nemačkoj; kasnije bio arhimandrit. Napisao je jedan prirodopis, pod naslovom
    Jestestoslovije (1811) i kod Srba je prvi dao knjigu o svetskoj istoriji (1821); Vsi narodi i sami jazičnici, knigi svoja... Svi narodi, i sami pagani, svoje knjige pišu po gramatičkim pravilima, a kod nas se pišu po pravilima babe Smiljane."


    O PEVAČIMA



    O pevačima pre Vukova vremena malo se zna. Najraniji (neodređen) pomen o njima nalazimo kod vizantijskog istoričara Teofilakta Simokate (iz prve polovine VII veka), koji je zapisao da su tadašnji balkanski Sloveni rado pevali pesme (ne kaže kakve) uz jedan muzički instrumenat (citru). Isto tako je neodređeno i svedočanstvo srpskog biografa Teodosija (iz XIII veka). Tek na početku XV veka, 1415 godine, pominje se srpski guslar na dvoru poljskog kralja Vladislava, a malo kasnije poljski pesnik Mjaskovski (1549—1622) daje i opis srpskog guslara: nakrivio je glavu, prevlači gudalo i peva staru pesmu...— U XVI veku ima više pomena o pevanju, ali vesti o samim pevačima vrlo su šture. Slovenac Benedikt Kuripešić, opisujući svoj put iz Beča u Carigrad (1531 godine, u putopisu Itinerarium), kaže da se u Bosni i Hrvatskoj mnogo peva o Radosavu Pavloviću, Malkošiću i Obiliću. "Jedan izveštaj grada Splita senatu mletačkome 1547 godine spominje da je neki slepi vojnik pevao pesmu o Marku Kraljeviću, a ceo ga narod pratio, jer su je svi znali. Madžarski letopisac Sebastijan Tinodi spominje 1554 godine kao osobito veštog srpskog guslara nekog Dimitrija Karamana." Hvaranin Petar Hektorović u Ribanju i ribarskom prigovoranju (1555 godine) beleži kao narodne pesnike ribare Paskoja i Nikolu i — između ostalih — ove pučke stihove:

    Naš gospodin poljem jizdi,
    jizda da mu je;
    na glavi mu svilen klobuk,
    sinca da mu je;
    u ruci mu zlatne knjige,
    družba da mu je;
    prid njim sluga pisan poje,
    na čast da mu je.1

    U XVII veku zanimljivu belešku o pevanju i pevačima ostavio je Juraj Križanić: "Vidi enim convivio assidentes nobiles ac militares viros et post terga ipsorum stantes milites, qui canebant praedictas maiorum laudes. Omnia autem illa cantisa continent laudes Marci Cralevitti, Novaci Debeliaci, Milossi Cobilitii et aliorum quorundam heroim." ("Video sam kako na gozbi sede plemići i vojvode, a za njihovim lećima stoje vojnici i pevaju pomenute pesme o slavi predaka. A sve ove pesme sadrže slavu Marka Kraljevića, Novaka Debeljaka, Miloša Kobilića i nekih drugih junaka.") — U XVIII veku (u drugoj polovini) Dositej Obradović video je u Dalmaciji slepog pevača Marka. Sem toga, Dositej je ostavio i jedno dragoceno svedočanstvo o rasprostranjenosti junačke pesme u to doba: "Stariji oficiri i soldati ništa radije ne pripovedaju nego gdi su u najvećoj vatri i krvoprolitiju bili. Pjesne naši stari najviše su ovoga sodržanija: "Odseče glavu!" "Skresa do ramena ruku!" i "Izgibe toliko junaka!" Svi slavenosrpski narodi u raznim kraljevstvam i državam, i kad se žene, i kad praznuju, i kad se god časte, i kad god putuju, po moru ili po suvu, ovake pevaju pjesne."

    U Vukovo doba junačke pesme su se najviše pevale "po Bosni i po Ercegovini i po Crnoj Gori i po južnim brdovitim krajevima Srbije". "Po tim mjestima" — pisao je Vuk 1824 godine — "i današnji dan gotovo u svakoj kući imaju po jedne gusle, a po jedne osobito na stanu kod čobana; i teško je naći čoveka da ne zna guđeti, a mnoge i žene i đevojke znadu. Po donjim krajevima Srbije (oko Save i oko Dunava) već su rjeđe gusle po kućama, no opet mislim da bi se u svakom selu (osobito s lijeve strane Morave) po jedne mogle naći. U Srijemu pak i u Bačkoj i u Banatu gusle se danas mogu viđeti samo u slijepaca (pa i oni moraju učiti u nji udarati, i mnogi ne pjevaju pjesama, nego samo bogorade uza nji), a drugi bi se ljudi vrlo stidili slepačke gusle u svojoj kući objesiti; i tako po tim mjestima junačke (ili, kao što se tuda već zovu, slepačke) pjesme niko drugi i ne pjeva osim slijepaca i, po Bačkoj, đekoji žena (koje bez gusala pjevaju). Iz toga se lasno može doznati zašto se junačke pjesme po Srijemu i po Bačkoj i po Banatu gore pjevaju nego po Srbiji, a i po Srbiji oko Save i oko Dunava gore nego dalje unutra, osobito k Bosni i k Ercegovini. Tako i k zapadu od Srijema što se gođ dalje ide preko Slavonije k Rvatskoj i k Dalmaciji, sve su pjesme junačke u narodu više u običaju." I najviše ih "spjevavaju" — kaže Vuk dalje — "ljudi sredovječni i starci. Po rečenim mjestima, kud se danas junačke pjesme najviše pjevaju, nema čoveka koji ne zna nekoliko pjesama (ako ne čitavi, a ono barem komada od nji), a ima i koji i znadu i preko pedeset, a može biti i na stotine. Koji čovek zna pedeset različni pjesama, (ako je za taj posao) njemu je lasno novu pjesmu spjevati". A po narodu najviše raznose pesme slepci, putnici i hajduci. "Slijepci radi prošnje idu jednako po svemu narodu od kuće do kuće, i pred svakom kućom ispjevaju po jednu pjesmu, pa onda ištu da im se udijeli, a đe i ko ponudi, onđe pjevaju i više; a o praznicima idu k namastirima i k crkvama na sabore i na panađure, pa pjevaju po čitav dan.2 Tako, putnik kad dođe u kakvu kuću na konak, obično je da ga uveče ponude s guslima da pjeva, a osim toga putem po anovima i po krčmama svud imaju gusle, pa putnici uveče pjevaju i slušaju; a ajduci zimi najataku danju leže u potaji, a po svu noć piju i pjevaju uz gusle, i to najviše pjesme od ajduka."

    Naravno, svi ljudi nisu podjednako daroviti, i "kakogođ što jedan čovek ljepše i jasnije govori od drugoga, tako i pjesme pjeva i kazuje". U tome pogledu — između svih ljudi koje je Vuk sreo — najviše se odlikovao Tešan Podrugović. On se rodio sko 1775 u Kazancima u Gackom, i "iznajprije je" — kaže Vuk — "bio trgovac, pa poslije ubije nekaka Turčina koji njega ćeo da ubije, i tako prospe svoju kuću i otide u ajduke, i kao ajduk 1807 godine prebjegne u Srbiju". "On se po ocu zvao Gavrilović, pa su ga Podrugom i Podrugovićem zato prozvali što je bio vrlo veliki, tj. po drugoga čoveka. Ja ga u početku 1815 godine nađem u Karlovcima (u Sremu) u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku i na leđima donosi u varoš, te prodaje i tako se rani; i kad doznam koliko kakovi zna pesama, dam mu na dan koliko mu treba da može živeti, i počnem od njega pesme slušati i prepisivati... No kad se onda ispred Vaskrsenija u Srbiji digne buna na Turke, i njemu kao da uđe sto šiljaka pod kožu. Jedva ga kojekako zadržim oko Vaskrsenija, te prepišem nekolike od oni pesama koje mi je putem idući iz Karlovaca na kolima kazivao, pa ga odma po Vaskrseniju uzmem na kola i odvedem u Mitrovicu, te odande pređe u Srbiju, da se nanovo bije s Turcima. Pošto se one jeseni Srbi umire s Turcima, on otide u Bosnu, i provrljavši kojekuda po svome pređašnjem običaju sastavi nekoliko konja i namesti se negde u naiji srebrničkoj da živi kao kiridžija; no naskoro potom isprebijaju ga nekaki Turci pa umre od uboja. Kad sam ja od njega pesme prepisivao, ne znam je li bio što stariji od 40 godina. Bio je pametan i, kao ajduk pošten čovek; vrlo je rado koješta veselo i šaljivo pripovedao, ali se pri tom nigda nije smejao, nego je sve bio malo kao namršten. On je znao još najmanje sto junački pesama, sve ovaki kao što su ove koje sam od njega prepisao, a osobito od kojekaki primorski i bosanski i ercegovački ajduka i četobaše (15 pesama od samoga Mijata arambaše). Nikoga ja do danas nisam našao da onako pesme zna kao on što je znao. Njegova je svaka pesma bila dobra, jer je on osobito kako nije pevao, nego samo kazivao pesme razumevao i osećao, i mislio je šta govori." "On je vrlo lijepo znao udarati u gusli ali pjevati nije znao (ili nije ćeo) nikako, nego je pjesme kazvao kao iz knjige; i za skupljanje pjesama taki su ljudi najbolji; jer oni osobito paze na red i na misli, a pjevači (osobito koji su samo pjevači) mnogi pjevaju i ne misleći šta, i znadu redom samo pjevati, a kazivati ne znadu (s takima sam ja kašto imao muku)." Od Podrugovića Vuk je zapisao oko dvadeset pesama, između ostalih i ove: Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Marko Kraljević i Vuča dženeral, Car Lazar i carica Milica, Marko Kraljević poznaje očinu sablju, Marko Kraljević i Arapin, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Marko Kraljević i Đemo Brđanin, Ženidba Stojana Jankovića, Senjanin Tadija.

    Filip Višnjić, takođe pesnik prvog reda, rodio se oko 1765 godine u Bosni, u selu Međašima (u zvorničkoj nahiji). Prešao je "u Srbiju 1809 godine, kad se srpska vojska onoga leta ispreko Drine natrag vratila i posle toga do 1813 godine jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine (1810 godine bio je u Loznici u muaseri, kad su Bogićević Anto i Miloš Pocerac i Bakal Milosav branili Loznicu od Turaka...). Kad Turci 1811 todine opet obladaju Srbijom, i on s familijom svojom prebegne u Srem, i namesti se u selu Grku. Čujući ja da on zna lepi pesama osobito od Karađorđina vremena, dobavim ga u Šišatovac 1815 godine (pošto me Podrugović ostavi), te onde od njega prepišem kako ove pesme koje su štampate tako i još tri od Karađorđina vremena, koje sam ostavio da njima, ako bog da zdravlje, začinim petu knjigu. Ja zacelo mislim da je ove sve nove pesme, od Karađorđina vremena Filip sam spevao. Kako mi je kazivao, on je oslepio u mladosti od boginja, i potom je išao ne samo po celome bosanskom pašaluku nego i u Skadar, te prosio pevajući uz gusle. Ja sam ga onda nagovarao da ide opet u Srbiju, želeći da bi onamo još koju pesmu spevao; no nikako ga na to nisam mogao nagovoriti, jer mu je bilo vrlo dobro u Sremu: gde je god došao, ljudi su ga zbog njegovi pesama častili i darivali; sina je svoga bio dao u Grku u školu, imao je svoga konja i taljige, i čisto se bio pogospodio". "Pre nekolike godine" — piše Vuk 1833 — "čuo sam da je i umro u Grku. Kad sam ja od njega pesme prepisivao, bilo mu je oko 50 godina." Od pesama koje su ušle u našu knjigu Višnjićeve su sledeće: Smrt Marka Kraljevića, Bajo Pivljanin i Beg Ljubović, Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru.


    Od straca Milije Vuk je zapisao, između ostalih, ove pesme: Banović Strahinja, Ženidba Maksima Crnojevića. Milija je rodom "iz Ercegovine od Kolašina, pa za Karađorđina vremena dobežao u Srbiju i namestio se u naiji požeškoj". Vuk se — zahvaljujući pomoći kneza Miloša — sastao sa Milijom u Kragujevcu 1822 godine. "Ali kad se s Milijom sastanem" — veli Vuk — "onda mi se tek radost okrene na novu tegobu i muku: ne samo što on, kao i ostali gotovo svi pevači (koji su samo pevači), nije znao pesme kazivati redom, do samo pevati, nego bez rakije nije teo ni zapevati, a kako malo srkne rakije, on se — i onako, koje od starosti koje od rana (jer mu je sva glava bila isečena tukući se negda s nekakvim Turcima iz Kolašina) slab budući — tako zabuni da nije svagda redom znao ni pevati! Videći ja to, ništa drugo nisam znao činiti, nego sam gledao da mi svaku pesmu peva po nekoliko puta, dok je nisam toliko upamtio da sam mogao poznati kad se što preskoči, pa sam ga onda molio te mi je pevao polako (rastežući reči), a ja sam za njim pisao što sam brže mogao; a kad sam koju pesmu tako napisao, onda mi je on opet morao pevati, a ja sam gledao u moj rukopis, da vidim je li sve dobro napisano." Iz Kragujevca, podgoporen od nekih ljudi (koji su govorili da je Vuk "lud i besposlen čovek"), Milija je otišao i ne javivši se Vuku. Umro je negde pre 1833 godine.

    Od drugog jednog Kolašinca, starca Raška, koji je u početku bune na dahije dobežao u Srbiju i nastanio se u selu Sabanti, blizu Kragujevca, Vuk je zapisao više lepih pesama, između ostalih i ove: Zidanje Skadra, Ženidba kneza Lazara, Uroš i Mrnjavčevići, Zidanje Ravanice, Ženidba Grujice Novakovića, Margita djevojka i Rajko vojvoda.

    Ženidbu kralja Vukašina (uz još neke pesme) zapisao je Vuk od Stojana hajduka, koji je bio "rodom odnekud iz Ercegovine". Vuk je našao Stojana 1820 godine u Brusnici, "gde je bio zatvoren što je, došavši iz ajduka, ubio nekakvu babu, za koju je mislio da mu je, kao veštica, dete izela".

    Od Marka Nemanjića dobio je Vuk — između ostalih — pesme: Oblak Radosav, Starina Novak i deli-Radivoje, Smrt Senjanina Iva, Kostreš harambaša, Vide Daničić. Marko je bio pisar kod Vase Popovića, glavnog kneza požeške nahije. Markov otac, pop Filip (u Karađorđevo vreme vojvoda novopazarske nahije) bio je — kaže Vuk — "znatan pevač, a u gusle udarati može biti da niko nije znao bolje od njega (i umro je gotovo s guslama u ruci...); a i Marko je vrlo dobar pevač".

    Od svoga oca Stefana zapisao je Vuk — pored ostalih — pesme: Kletva kneževa, Kneževa večera, Kosančić Ivan uhodi Turke, Tri dobra junaka, Dioba Jakšića, Vuk Anđelić i ban Zadranin. Stefan je "malo mario za pesme", ali ih je, "gotovo neotice, upamtio od svoga oca Joksima i brata Tome, koji su ne samo mloštvo pesama znali i rado ji pevali nego i pesme spevavali".

    Pesme: Perović Batrić, Tri sužnja i još neke zapisao je Vuk od Đure Milutinovića Crnogorca. "On je, kao slepac, negde oko 1809 godine, doneo Karađorđiji pismo od crnogorskoga vladike, pa potom i zaostao u Srbiji, gde je do 1813 godine imao nešto plate, kao penziju, a 1814 godine otide u društvu s ostalim Srbima u Besarabiju, gde je također primao ponešto na godinu; no 1817 godine, ostavivši svoju platu u Besarabiji, vrati se opet u Srbiju... Za Karađorđina vremena išao je u Beogradu u veliku školu, i sila je puta znao lekciju bolje nego ijedan od đaka."

    Vuk je zapisao — beležimo samo one koje su ušle u našu knjigu — pesme: Starina Novak i knez Bogosav i Mali Radojica od Gaje Balaća (koji je bio rodom iz Like, a Vuk ga našao u Kragujevcu 1830 godine), Marko Kraljević i Alil-aga od slepice Živane ("koja je sedela u Zemunu, a rodom je bila odnekud iz Srbije, i kao slepica išla je čak i po Bugarskoj"), Ženidba Vlašića Radula od jedne stare žene u Kragujevcu, Marko Kraljević i beg Kostadin od Gruje Meandžića (iz Sentomaša u Bačkoj, s kojim je Vuk "u jesen 1829 godine kontumacirao u Zemunu"), Bolani Dojčin od jednog trgovca iz Bosne ("koji se 1815 godine — prebegavši 1813 godine iz Srbije — bavio u Karlovcima u Sremu"), Ženidba od Zadra Todora od jednog drugog trgovca iz Bosne (od koga je prota Jovan Pavlović prepisao ovu pesmu u Šapcu i poslao je Vuku u Kragujevac 1859 godine), Carica Milica i Vladeta vojvoda od slepice Stepanije iz Jadra, Propast carstva srpskoga, Kosovka devojka i Marka, Kraljević ukida svadbarinu od neke slepice iz Grgurevaca (prepis pesama ove slepice poslao je Vuku Lukijan Mušicki). Pesmu Predrag i Nenad dobio je Vuk od Jovana Berića iz Budima.

    Osim Vukovih pevača, valja ovde spomenuti i Leku Mastilovića, "uskoka i slavnog gudca i pjevca iz Gackog", od koga je zapisivao pesme Sima Milutinović.

    ______________________

    1 Istu ulogu kao i sluga u ovoj poemi imao je, izgleda, "dipak" (tj. "književan čovjek i pjesnik", koji je — od vremena Kulinova do Zrinjskoga — "pisao povelje, pisma, i obavljao sve lične poslove svoga gospodara") i pevači kod bosansko-hercegovačkih feudalaca: Čengića, Kulenovića, Ljubovića. Ali to nije nikakav razlog da se "dijaci" proglase za osnivače narodne epike. Biće verovatnije to da su oni, slaveći svoje gospodare, pozajmljivali iz narodne epike (ili su im, možda, samo i pevali gotove narodne pesme). To što "dijačiti" ili "lačiti" negde znači: pevati i što se narodne pesme u nekom kraju zovu "jačke" nikako ne može biti dokaz da su narodne peome mlađe od dvorskih.
    2 Slepi pevači su zapaženi kod mnogih naroda; takav je, između ostalih, Demodok u Homerovoj O d i s e j i.


    [​IMG]

    Vojislav Đurić
    ANTOLOGIJA
    NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
    SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA
    izvor:riznicasrpska

    [​IMG] [​IMG]




    Poslednja izmena: 17.04.2011
  7. crvendac_011
    Offline

    crvendac_011 Always a lady Moderator

    Postova:
    23.877
    Zahvala:
    406
    Pol:
    Ženski
    Lokacija:
    Beograd
    Vuk Karadžić bio gradonačelnik Beograda

    Vuk Karadžić bio gradonačelnik Beograda

    Gotovo je nepoznat podatak da je veliki reformator jezika od 29. marta 1831. godine bio na čelu gradske uprave. Imao platu 1.200 forinti srebra

    Vuk_S_Karadzic_0_310x186.jpg

    PRETEŽAN deo života svestrani Vuk je proveo kao građanin Beča. U Beogradu je boravio (osim u ustaničkom vremenu) u dva kraća perioda. Manje je poznato da je Vuk vršio i dužnost gradonačelnika Beograda.
    Sultanovim hatišerifom od 30. novembra 1830. godine Srbiji je priznato pravo samoupravljanja u nizu poslova, a knezu Milošu priznato pravo naslednog kneza. Hatišerifom se umnogome promenio i upravni položaj Beograda, a time i Vukov položaj u Beogradu i Srbiji. Već početkom decembra 1830. knez je Vuka postavio za člana Suda nahije i varoši beogradske, s platom od 1.200 forinti srebra. (Vuk je do tada bio član Zakonodatelne komisije za prevod Napoleonovog Građanskog zakonika na srpski, kao ugled za ustav Srbije).

    "Po plati i mome društvu (kolegama) možete reći“ - ističe Vuk u pismu Kopitaru - „da sam u redu prvi srpski državni činovnik. Ali o literaturi nemam kad ni pomisliti."
    Već naredne godine u Beogradu su počele višestruke promene. Glavna je da je Beograd faktički prešao u srpske ruke. Srbi su autonomijom dobili pravo da bez turskog mešanja i kontrole sude i upravljaju, da izdaju putne isprave, ostvaraju škole, bolnice, štampariju... Turci više nisu smeli da se useljavaju u srpske varoši, pa ni u Beograd. Ali nisu ga još ni napuštali, kako je hatišerif nalagao, iako su već mnogi građani i spahije svoje kuće i druge nekretnine (zemlju, vodenice, vinograde) bili prodali Srbima. Takve prilike iskoristili su knezovi i imućniji trgovci i pokupovali turskih imanja po povoljnim cenama, uvećali svoje bogatstvo i moć. Sam knez Miloš posebno je koristio situaciju za nagomilavanje imovine, kao i njegovi rođaci.

    Naimenovanjem za člana Beogradskog narodnog suda Vuk je ponovo postao stalni žitelj Beograda ali je, kao i u Kragujevcu, i ovde kuburio sa stanom i smeštajem. Hteo je i on, kao i drugi viši činovnici, da kupi kuću, s namerom da se za stalno nastani u Beogradu. Od toga, međutim, nije bilo ništa, iako je i knez bio obećao 200 dukata kao pomoć Vuku za tu svrhu, nastojeći da zadrži Vuka u Srbiji.
    Reorganizujući gradsku upravu, knez Miloš je u proleće 1831. godine "sojedinio" članove Magistrata beogradskog sa Sudom beogradskim i imenovao Vuka za predsednika te institucije. Tako je Vuk, rešenjem od 29. marta 1831. godine, postao gradonačelnik Beograda! Odmah je pohitao da o tome izvesti svoje stare prijatelje Kopitara i Šafarika.
    "Zbilja! I to je novo: imao sam čest od njegove Svjetlosti naimenovan biti prezidentom suda nahije i varoši Bijogradske," pisao je Kopitaru 6. aprila. Kopitar se nije radovao Vukovim građanskim uspesima i priznanjima u Srbiji i uporno ga je nagovarao da ne napušta književnost i nauku. Apeluje na njega da nastoji da zadrži duhovnu nezavisnost, poput holandskog humaniste Erazma: "Erazmus je bio dobar, veoma dobar s carevima, kraljevima i papama, koji su se utrkivali da mu nude zvanja i dostojanstva: no on je svima veoma učtivo zahvalio i ostao u Bazelu do smrti... slobodan i neometan, živeći za svoje sudije. Učinite Vi ovo isto!" Sličan mu je savet uputio i Šafarik, a uporni Kopitar, svestan Vukove vrednosti za kulturne poduhvate, nastoji da probudi i njegovu spisateljsku sujetu: "Ne treba da nas ostavite u verovanju da ste za srpsku književnost već u pokoju... Čovek ne živi samo od hleba, treba mu i božja reč, što ja tumačim kao književnost, a drugi kao surogat za hleb."
    U Beogradskom magistratu Vuk je morao da rešava različite upravne i sudske sporove, kao što se vidi iz njegovih zapisa u sudskim protokolima, koje je istraživao G. Dobrašinović. Osim sporova građansko-pravne prirode, rešavana su i razna krivična dela: krađa, siledžijstvo, ubistva... Bilo je i presuda s udaranjem okrivljenih štapovima, zbog krađe ili zbog tuče. Kao predsednik Suda i Magistrata, Vuk je dolazio u sukob i sa direktorom tajne policije, Cvetkom Rajevićem, koji je zaobilazio sud i magistrat. Rajević je tužakao Vuka kod kneza, jer je znao da će ga on zaštititi bio Vuk u pravu ili ne... Rajević je bio neka vrsta kneževe kontrole nad Vukom. A i knez se hirovito uplitao u sudske sporove i Njegova je uvek morala da bude poslednja:
    "Svako rešenje s predvaritelnim soglasjem mojim izdaje se", poručivao je knez iz Kragujevca ili Požarevca.
    Vuk je bio u prilici, s obzirom na položaj koji je imao, da se zameri raznim obesnim i moćnim parničarima, kakav je bio i Pera Brankov, koji je izgubio parnicu s nekom babom komšinicom, kojoj je srušio jedan kućni zid, pa je zapretio Sudu i Vuku: "Teško mi je vratiti onom ko mi dobro učini; a koji mi zlo učini, lasno ću mu vratiti". Bilo mu je žao, kaže Vuk, "što Magistrat bijogradski nije babi zaprijetio da ćuti, ili je naćerao da svoju kuću pošto zašto proda". A Brankov je bio poznat s knezom i drugim velikašima i ranije dobijao slične procese.
    I svestrani Kopitar savetuje Vuka da kao sudija ima na umu više stvari i da se ne troši na sitnice: "Vi ste vrhovni zemaljski sudija! Mislite na Mojsija i njegovog tasta Jetra, koji je ovom veoma mudro savetovao da vodi samo vrhovni nadzor, a ne da danju i noću sam presuđuje svakom đubretu. Dovoljno je da se svaka zloupotreba odmah i strogo kazni, pa će se sve ostale male sudije uzeti u pamet. U tome se sastoji vrhovno rukovođenje", zaključuje oštroumni Kopitar.
    Ali ove opšte civilizacijske tekovine teško su se primale u Miloševoj Srbiji i onovremenom Beogradu, koji je ipak bio više orijentalna palanka nego evropska varoš. Tadašnji Beograd sastojao se od tri do četiri hiljade kuća razmeštenih u krive i neregulisane sokake, sa blizu trideset hiljada stanovnika: Turaka, Srba, Grka, Cincara, Jevreja, Jermena, Cigana. Turski deo varoši prostirao se uz Dunav, na Dorćolu, a srpski uz Savsko pristanište i oko Saborne crkve, Kosančićevog i Obilićevog venca....
    Na položaju gradonačelnika Beograda Vuk je ostao oko godinu dana. Zašto je ostavio visok položaj i dobru platu, a da nije obezbedio druge prihode, najpribližnije je sam objasnio u pismu J. Grimu od 24. novembra 1831. godine: "... Vi znate da sam proveo u Srbiji skoro tri godine delom kao član (i direktor) Zakonodavne komisije, delom kao član i predsednik Suda, Nahije i varoši beogradske. A sad sam s najvećom žalošću morao napustiti svoju otadžbinu koju sam uvek voleo i voleću je iznad svega, delom zbog svoje bolesti.... delom zbog lošeg ophođenja prema meni (što se osobito dešava prorocima u svojoj zemlji), delom zbog trenutne nemogućnosti da u sadašnjim prilikama budem tamo od veće koristi nego što to može biti najprostiji čovek, i najzad zbog moje neprekidne želje da još nešto izdam..."
    A u pismu D. Davidoviću kaže: "Jer za prezidenta Magistrata nahije i varoši Beogradske može se naći gotovo u svakom selu čovek, koji će, u današnje vreme, sve one poslove svršavati, kao i ja, a ja, živeći po svojoj volji, mogao bi što raditi, što svaki ne može..."

    PRKOSNA CRKVENA ZVONA

    NA mestu Saborne crkve tada je bila crkva brvnara, koja je upravo bila dobila zvona iz Sombora. Zazvonila su prkosno, na radost srpskih građana, izazivajući nelagodnost kod potištenih Turaka, bez obzira na to što je naspram mnogih džamija bila samo ta jedna skromna crkva. Jedna džamija nalazila se na početku ulice koja danas nosi Vukovo ime. Ali znali su i Srbi i Turci da iz Beograda džamije odlaze, a crkve i druga znamenja hrišćanske Evrope dolaze. Blizu crkve bila je i Vozarevićeva knjižara-čitaonica, u kojoj su se mogli čitati i neki bečki listovi, kao i knjige na stranim jezicima za retke čitaoce. Na Vukov predlog otvorena je u Beogradu 1830. viša škola, a godinu-dve kasnije i štamparija. Vuk je znao, kao i ranije Dositej, da "oslobođenje od Turaka ništa ne znači bez obrazovanosti".

    Izvor: Večernje novosti




  8. Dijanna99
    Offline

    Dijanna99

    Postova:
    1
    Zahvala:
    0
    Lokacija:
    Beograd
    Vuk S. Karadzic ja dao veliki doprinos nasem narodu,ne samo to da je sastavio nase pismo nego je on zapisao pesme i spise koje da nije bilo njega nebi ostale zapisane i zapamcene,oredstavio nas je Evropi,i dokazao da srpski narod ima svoj jezik pismo i kultiru,i svi oni koji su taj jezik nazvali ,,svinjarskim" su oni su napravili veliku grasku!
  9. lukovski
    Offline

    lukovski Član

    Postova:
    1
    Zahvala:
    0
    Veliko hvala vuku za opismenjavanje srpskog naroda

Preporučite stranicu