- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Voli Čika-Jovu Zmaja
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven” i „Poletarac”, pisac, prevodilac i dramaturg, aprilskom izložbom fotografija pokazao je da njegova poluvekovna stvaralačka karijera dobija novi zamah
Timoti Bajford na pijaci (foto Z.Šuvaković)
„Tiho, molim vas, odleteće!”, šapnuo je bradati dugajlija sa dvogledom mladom paru koji se, bučno razgovarajući, zaustavio kraj drveta iz čije je krošnje dotle neometano dopirao cvrkut. Odmah su ga prepoznali: „Pa, to je Timoti Bajford!”.
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven”, „Poletarac” i „Babino unuče” otpozdravio im je svojim čuvenim osmehom „od uva do uva” i nastavio sa omiljenim hobijem. Posmatranje ptica (bird watching) u Engleskoj je, gde je Bajford rođen, veoma popularno, ali u Srbiji je i dalje retkost, pa nije čudno što je Banjička šuma na Voždovcu stekla nadimak „Bajfordova” po čoveku koji već godinama proučava njene pernate žitelje.
Nije ga, međutim, ljubav prema pticama dovela u Beograd pre gotovo četiri decenije.
– U to vreme sam režirao dokumentarne filmove za dečji program Britanske javne televizije (Bi-Bi-Si) i umesto da budem presrećan što imam posao o kakvom su mnogi mogli samo da maštaju, osećao sam da me sputavaju kruta pravila, da nemam punu stvaralačku slobodu i ne mogu da pravim emisije po sopstvenoj ideji i osećanju. Onda su me poslali da uradim jednu emisiju u koprodukciji sa Televizijom Beograd. Iskustvo je bilo sjajno. Shvatio sam da ovde mogu da ostvarim svoje želje, da postanem samostalni autor kakav u Engleskoj nisam uspeo – pripoveda Bajford na izvrsnom srpskom, sa blagim nagoveštajima svog maternjeg jezika.
Tako je, u svojoj tridesetoj, Timi rešio da postane Beograđanin. Odluku je učvrstila ljubav prema Ljudmili Mili Stanojević (bila je dramaturg na Televiziji Beograd) koja mu je postala ne samo bračna partnerka, već i partner u stvaranju mnogih nezaboravnih serija za decu.
– „Neven” je nastao 1973, a zamislili smo ga kao neku vrstu kolaža kraćih pesama, recitacija i skečeva za decu inspirisanih radovima Jove Jovanovića Zmaja, a po ugledu na popularne engleske mjuzikle i komedije Čarlija Čaplina i Bastera Kitona. Tek kad sam u novosadskoj Matici Srpskoj video originalne primerke čika-Jovinog časopisa „Neven” shvatio sam kakvo je to bogatstvo reči i slika: ta mašta, pamet i duhovitost i posle jednog veka deluju sveže i zanimljivo! Da bih bolje ušao u duh jezika počeo sam tada da učim i ćirilicu.
Emisije smo snimali u Novom Sadu. Ekipa je bila izuzetna, svaki član se trudio da da sve od sebe. Živeli smo kao porodica dva meseca u hotelu, radili, družili se… Sa velikim simpatijama se sećam tih dana. Posle prvih 13 crno-belih epizoda, koje su doživele neverovatan uspeh i kod gledalaca i kod kritike, usledilo je još 13 u boji. Tada su, međutim, počele i prve nevolje: na sopstvenoj koži sam shvatio zašto ovde nije dobro previše se isticati.
Serija je nedavno izdata i na DVD, što mi je veoma drago, ali, na žalost, od toga nemam materijalne koristi, jer RTS ne poštuje moja autorska prava – navodi naš sagovornik.
Ljuti ga nedisciplina
Bajford, koji je pre nekoliko godina stekao naše državljanstvo, kao „Srbin engleskog porekla”, imao je prilike da uz sve vrline života u novoj domovini, od kojih posebno ceni balkansku opuštenost, spontanost i umeće uživanja u svakodnevnim sitnicama, upozna i onu „tamnu stranu” ovdašnjeg mentaliteta.
– Više puta mi se dešavalo da mi saradnici kažu „Ne može to tako, nije ti ovo Bi-Bi-Si, ovo je Balkan!”, ali nisam prihvatao takve odgovore, ubeđivao sam ih da to što tražim ni ovde nije nemoguće. Šta mi je još smetalo? Pa, nedisciplina, neodgovornost, kašnjenje. Nikad nisam razumeo ni tolerisao ponašanje u stilu „lako ćemo” (zato su me, malo u šali, malo u zbilji, kolege prozvale „gonič robova”). Navikao sam da u Engleskoj glumac već na prvu probu dođe sasvim spreman, jer ako ne zadovolji, odmah ima ko da ga zameni. Ovde je malo glumaca, pa su razmaženi, kasne, ne nauče tekst, improvizuju i tamo gde je to nedopustivo: na primer, u emisiji za decu kažu netačne podatke, da mališani pogrešno nauče! – ljuti se Bajford.
Zato je, kaže, u emisijama obrazovnog karaktera umesto glumaca angažovao stručnjake iz određenih oblasti, koji uvek znaju o čemu govore i ne prave činjenične greške. Tako je bilo i u nagrađivanoj seriji „Poletarac”, 1980. proglašenoj na Međunarodnom festivalu u Minhenu za najbolju dečju emisiju na svetu i ovenčanoj istim priznanjem koje je, deceniju ranije, dobila „Ulica Sezam”.
Ili, najsvežiji primer: Bajford je odabrao pijanistu Ivana Tasovca da „glumi” Betovena u seriji predavanja o velikim kompozitorima, pod nazivom „Muzika – hrana ljubavi”, u Dečjem kulturnom centru Beograda, a u novoj seriji priča o čuvenim likovnim umetnicima „Slikanje – tiha poezija”, Matisa će predstaviti slikar Cile Marinković.
Radost u sto slika
– Pokušavam da izbegnem sve ono što mi smeta, što me sputava i nervira. To je, pored ostalog, i razlog što više ne radim za ovdašnju televiziju: režiser najviše vremena i živaca utroši na razne gluposti. Osim toga, ne volim da se ponavljam, već da probam nešto novo. Prevodim sa engleskog, pišem... – navodi Bajford.
Objavio je trilogiju na engleskom „Autoportret”, sad dovršava i pravu autobiografiju, a ljubav prema radu sa decom ostvaruje učeći ih engleskom jeziku kroz igru i zabavu, kao i saradnjom na programima Dečjeg kulturnog centra Beograda gde je, kaže, naišao na veliko razumevanje i podršku.
Najnoviji rezultat ove saradnje, ali i dokaz njegove svestranosti i talenta, jeste izložba fotografija „Radost u 100 slika” koje je Bajford snimio kao učesnik „Radosti Evrope” u protekle dve godine. Izložbom je obeležen dvostruki jubilej – pola veka autorove umetničke karijere i 40 godina pomenutog međunarodnog dečjeg festivala.
Timoti Bajford sa sinom i ćerkom (privatna arhiva)
Zašto Srbi ne vole školu
„Naš” Englez koji je, praktično, ceo radni vek posvetio najmlađima, međutim, nema baš lepo mišljenje o ovdašnjem školskom sistemu, naročito kad ga uporedi sa britanskim.
– Kao dete sam zaista voleo školu, jer mi je bilo zanimljivo, imali smo dovoljno vremena i za učenje, i za druženje, i za druge aktivnosti kao što su muzika, sport, drama… A nastavnici su se trudili da nauče đake kako samostalno da misle i razvijamo svoju pamet i svoje posebne talente. Ovde, međutim, ne postoji „školski život” već se radi po smenama kao u fabrici, nema onog osećanja pripadnosti, prisnosti i zajedništva, uči se za ocene.
Poznajem mnogo učenika koji ne vole školu, nesrećni su u njoj i idu na nastavu uz osećanje straha ili stresa. Zašto? Zato što im je dosadno, od njih se najčešće traži da uče napamet činjenice koje bi, inače, lako mogli da pronađu u knjigama ili na internetu, naporno im je jer su svakodnevno pod pritiskom mnogobrojnih domaćih zadataka, usmenih i pismenih ispitivanja.
Mudra je osoba koja zna koliko je važnije biti nego imati. Svaka bubalica može imati znanje, ali ne može svako biti ono što stvarno jeste, umesto onoga što odrasli misle da treba da bude. Uloga škole je, pre svega, da pomogne detetu da otkrije svoje prave želje i mogućnosti, jer samo tako će ono moći da pruži sve od sebe – smatra Bajford.
.................................
Novopečeni deda
U njegovim emisijama su uživala deca koja sad i sama imaju decu, pa i unuke, a odnedavno je i Bajford najzad postao deda: njegov najstariji sin Džastin (iz braka sa Engleskinjom Dženi), inspektor u londonskoj policiji, dobio je 28. februara kći Kalinu.
Sinovi iz drugog braka, sa Milom Stanojević, odrastali su u Beogradu, da bi se devedesetih otisnuli u svet. Stariji Andrea (zvani Endi) tada je bio na drugoj godini medicine, a mlađi Jovan je tek upisao prava. Završili su studije u Engleskoj, magistrirali i doktorirali, sad su tamo obojica profesori univerziteta. Andrea predaje rusku književnost u Oksfordu, a imenjak čika-Jove Zmaja socijalnu psihologiju u Notingamu. „Od njih sam naučio da deca vole brz tempo i kratke kadrove koji drže pažnju”, kaže Bajford.
Zoricom Živanović je oženjen 11 godina. Žive u jednoj mirnoj ulici na Zvezdari, u malom stanu prepunom knjiga, čiji su poseban ukras dve slike Mirsada Berbera, njegovog najdražeg slikara. Prvu je, kaže Bajford, dobio od Sarajevske televizije kad je završio snimanje serije „Nedeljni zabavnik”, a drugu mu je poklonio sam autor.
Od nesuđenog pilota do režisera
Timoti Džon Bajford je rođen jula 1941. u mestašcu Fording Bridž u pokrajini Hempšir, i detinjstvo je proveo na očevoj farmi uz dve starije sestre i mlađeg brata. Još kao dete je, uprkos strogom vaspitanju, pokazao odlučnost da radi ono što želi, pa je porodica kasnije bez mnogo čuđenja (i tek pomalo negodovanja) prihvatila njegovu odluku da se bavi pozorištem. „I moje sestre su napravile karijeru daleko od kuće, samo je najmlađi brat ostao na imanju uz roditelje, zbog čega je mamu do kraja života grizla savest”, priča Bajford.
On sam je, kaže, u početku hteo da postane učitelj, pa ratni pilot, pa sveštenik… ali se onda zaljubio u teatar, iskalio kao inspicijent u lokalnim pozorištima, studirao na Centralnoj školi za govor i dramu u Londonu i najzad 1966. zaposlio kao reditelj na Bi-Bi-Siju.
Za beogradsku televiziju je snimao „Neven” 1973, pa „Babino unuče” 1976. i „Poletarac” 1979, a od 1981. do 1983. je u Sarajevu radio na „Nedeljnom zabavniku” (prve dve sezone seriju su vodili Seid Memić Vajta i Rusmir Agačević Rus, a treće Slavko Štimac i Zijah Sokolović) i na „Notnoj svaštari”. Onda je godinu dana proveo u Engleskoj, pa se posle toga vratio u Beograd, ovaj put, tvrdi, zauvek.
Karijeru na televiziji je nastavio scenarijem za kviz „Pitam se, pitam se” i za ekološku emisiju „Tragom ptice dodo” krajem osamdesetih, da bi je okončao emisijom „Otvori prozor” početkom devedesetih. Od 2006. godine sarađuje sa Dečjim kulturnim centrom u Beogradu. Pored plodotvornog dramaturškog i rediteljskog rada (pomenimo još i seriju „Osvajanje sreće”), okušao se i kao glumac („Halo, taksi”, „Nešto između”…).
Aleksandra Mijalković
[objavljeno: 18/04/2010.]
Politika magazin
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven” i „Poletarac”, pisac, prevodilac i dramaturg, aprilskom izložbom fotografija pokazao je da njegova poluvekovna stvaralačka karijera dobija novi zamah
Timoti Bajford na pijaci (foto Z.Šuvaković)
„Tiho, molim vas, odleteće!”, šapnuo je bradati dugajlija sa dvogledom mladom paru koji se, bučno razgovarajući, zaustavio kraj drveta iz čije je krošnje dotle neometano dopirao cvrkut. Odmah su ga prepoznali: „Pa, to je Timoti Bajford!”.
Autor kultnih dečjih televizijskih serija „Neven”, „Poletarac” i „Babino unuče” otpozdravio im je svojim čuvenim osmehom „od uva do uva” i nastavio sa omiljenim hobijem. Posmatranje ptica (bird watching) u Engleskoj je, gde je Bajford rođen, veoma popularno, ali u Srbiji je i dalje retkost, pa nije čudno što je Banjička šuma na Voždovcu stekla nadimak „Bajfordova” po čoveku koji već godinama proučava njene pernate žitelje.
Nije ga, međutim, ljubav prema pticama dovela u Beograd pre gotovo četiri decenije.
– U to vreme sam režirao dokumentarne filmove za dečji program Britanske javne televizije (Bi-Bi-Si) i umesto da budem presrećan što imam posao o kakvom su mnogi mogli samo da maštaju, osećao sam da me sputavaju kruta pravila, da nemam punu stvaralačku slobodu i ne mogu da pravim emisije po sopstvenoj ideji i osećanju. Onda su me poslali da uradim jednu emisiju u koprodukciji sa Televizijom Beograd. Iskustvo je bilo sjajno. Shvatio sam da ovde mogu da ostvarim svoje želje, da postanem samostalni autor kakav u Engleskoj nisam uspeo – pripoveda Bajford na izvrsnom srpskom, sa blagim nagoveštajima svog maternjeg jezika.
Tako je, u svojoj tridesetoj, Timi rešio da postane Beograđanin. Odluku je učvrstila ljubav prema Ljudmili Mili Stanojević (bila je dramaturg na Televiziji Beograd) koja mu je postala ne samo bračna partnerka, već i partner u stvaranju mnogih nezaboravnih serija za decu.
– „Neven” je nastao 1973, a zamislili smo ga kao neku vrstu kolaža kraćih pesama, recitacija i skečeva za decu inspirisanih radovima Jove Jovanovića Zmaja, a po ugledu na popularne engleske mjuzikle i komedije Čarlija Čaplina i Bastera Kitona. Tek kad sam u novosadskoj Matici Srpskoj video originalne primerke čika-Jovinog časopisa „Neven” shvatio sam kakvo je to bogatstvo reči i slika: ta mašta, pamet i duhovitost i posle jednog veka deluju sveže i zanimljivo! Da bih bolje ušao u duh jezika počeo sam tada da učim i ćirilicu.
Emisije smo snimali u Novom Sadu. Ekipa je bila izuzetna, svaki član se trudio da da sve od sebe. Živeli smo kao porodica dva meseca u hotelu, radili, družili se… Sa velikim simpatijama se sećam tih dana. Posle prvih 13 crno-belih epizoda, koje su doživele neverovatan uspeh i kod gledalaca i kod kritike, usledilo je još 13 u boji. Tada su, međutim, počele i prve nevolje: na sopstvenoj koži sam shvatio zašto ovde nije dobro previše se isticati.
Serija je nedavno izdata i na DVD, što mi je veoma drago, ali, na žalost, od toga nemam materijalne koristi, jer RTS ne poštuje moja autorska prava – navodi naš sagovornik.
Ljuti ga nedisciplina
Bajford, koji je pre nekoliko godina stekao naše državljanstvo, kao „Srbin engleskog porekla”, imao je prilike da uz sve vrline života u novoj domovini, od kojih posebno ceni balkansku opuštenost, spontanost i umeće uživanja u svakodnevnim sitnicama, upozna i onu „tamnu stranu” ovdašnjeg mentaliteta.
– Više puta mi se dešavalo da mi saradnici kažu „Ne može to tako, nije ti ovo Bi-Bi-Si, ovo je Balkan!”, ali nisam prihvatao takve odgovore, ubeđivao sam ih da to što tražim ni ovde nije nemoguće. Šta mi je još smetalo? Pa, nedisciplina, neodgovornost, kašnjenje. Nikad nisam razumeo ni tolerisao ponašanje u stilu „lako ćemo” (zato su me, malo u šali, malo u zbilji, kolege prozvale „gonič robova”). Navikao sam da u Engleskoj glumac već na prvu probu dođe sasvim spreman, jer ako ne zadovolji, odmah ima ko da ga zameni. Ovde je malo glumaca, pa su razmaženi, kasne, ne nauče tekst, improvizuju i tamo gde je to nedopustivo: na primer, u emisiji za decu kažu netačne podatke, da mališani pogrešno nauče! – ljuti se Bajford.
Zato je, kaže, u emisijama obrazovnog karaktera umesto glumaca angažovao stručnjake iz određenih oblasti, koji uvek znaju o čemu govore i ne prave činjenične greške. Tako je bilo i u nagrađivanoj seriji „Poletarac”, 1980. proglašenoj na Međunarodnom festivalu u Minhenu za najbolju dečju emisiju na svetu i ovenčanoj istim priznanjem koje je, deceniju ranije, dobila „Ulica Sezam”.
Ili, najsvežiji primer: Bajford je odabrao pijanistu Ivana Tasovca da „glumi” Betovena u seriji predavanja o velikim kompozitorima, pod nazivom „Muzika – hrana ljubavi”, u Dečjem kulturnom centru Beograda, a u novoj seriji priča o čuvenim likovnim umetnicima „Slikanje – tiha poezija”, Matisa će predstaviti slikar Cile Marinković.
Radost u sto slika
– Pokušavam da izbegnem sve ono što mi smeta, što me sputava i nervira. To je, pored ostalog, i razlog što više ne radim za ovdašnju televiziju: režiser najviše vremena i živaca utroši na razne gluposti. Osim toga, ne volim da se ponavljam, već da probam nešto novo. Prevodim sa engleskog, pišem... – navodi Bajford.
Objavio je trilogiju na engleskom „Autoportret”, sad dovršava i pravu autobiografiju, a ljubav prema radu sa decom ostvaruje učeći ih engleskom jeziku kroz igru i zabavu, kao i saradnjom na programima Dečjeg kulturnog centra Beograda gde je, kaže, naišao na veliko razumevanje i podršku.
Najnoviji rezultat ove saradnje, ali i dokaz njegove svestranosti i talenta, jeste izložba fotografija „Radost u 100 slika” koje je Bajford snimio kao učesnik „Radosti Evrope” u protekle dve godine. Izložbom je obeležen dvostruki jubilej – pola veka autorove umetničke karijere i 40 godina pomenutog međunarodnog dečjeg festivala.
Timoti Bajford sa sinom i ćerkom (privatna arhiva)
Zašto Srbi ne vole školu
„Naš” Englez koji je, praktično, ceo radni vek posvetio najmlađima, međutim, nema baš lepo mišljenje o ovdašnjem školskom sistemu, naročito kad ga uporedi sa britanskim.
– Kao dete sam zaista voleo školu, jer mi je bilo zanimljivo, imali smo dovoljno vremena i za učenje, i za druženje, i za druge aktivnosti kao što su muzika, sport, drama… A nastavnici su se trudili da nauče đake kako samostalno da misle i razvijamo svoju pamet i svoje posebne talente. Ovde, međutim, ne postoji „školski život” već se radi po smenama kao u fabrici, nema onog osećanja pripadnosti, prisnosti i zajedništva, uči se za ocene.
Poznajem mnogo učenika koji ne vole školu, nesrećni su u njoj i idu na nastavu uz osećanje straha ili stresa. Zašto? Zato što im je dosadno, od njih se najčešće traži da uče napamet činjenice koje bi, inače, lako mogli da pronađu u knjigama ili na internetu, naporno im je jer su svakodnevno pod pritiskom mnogobrojnih domaćih zadataka, usmenih i pismenih ispitivanja.
Mudra je osoba koja zna koliko je važnije biti nego imati. Svaka bubalica može imati znanje, ali ne može svako biti ono što stvarno jeste, umesto onoga što odrasli misle da treba da bude. Uloga škole je, pre svega, da pomogne detetu da otkrije svoje prave želje i mogućnosti, jer samo tako će ono moći da pruži sve od sebe – smatra Bajford.
.................................
Novopečeni deda
U njegovim emisijama su uživala deca koja sad i sama imaju decu, pa i unuke, a odnedavno je i Bajford najzad postao deda: njegov najstariji sin Džastin (iz braka sa Engleskinjom Dženi), inspektor u londonskoj policiji, dobio je 28. februara kći Kalinu.
Sinovi iz drugog braka, sa Milom Stanojević, odrastali su u Beogradu, da bi se devedesetih otisnuli u svet. Stariji Andrea (zvani Endi) tada je bio na drugoj godini medicine, a mlađi Jovan je tek upisao prava. Završili su studije u Engleskoj, magistrirali i doktorirali, sad su tamo obojica profesori univerziteta. Andrea predaje rusku književnost u Oksfordu, a imenjak čika-Jove Zmaja socijalnu psihologiju u Notingamu. „Od njih sam naučio da deca vole brz tempo i kratke kadrove koji drže pažnju”, kaže Bajford.
Zoricom Živanović je oženjen 11 godina. Žive u jednoj mirnoj ulici na Zvezdari, u malom stanu prepunom knjiga, čiji su poseban ukras dve slike Mirsada Berbera, njegovog najdražeg slikara. Prvu je, kaže Bajford, dobio od Sarajevske televizije kad je završio snimanje serije „Nedeljni zabavnik”, a drugu mu je poklonio sam autor.
Od nesuđenog pilota do režisera
Timoti Džon Bajford je rođen jula 1941. u mestašcu Fording Bridž u pokrajini Hempšir, i detinjstvo je proveo na očevoj farmi uz dve starije sestre i mlađeg brata. Još kao dete je, uprkos strogom vaspitanju, pokazao odlučnost da radi ono što želi, pa je porodica kasnije bez mnogo čuđenja (i tek pomalo negodovanja) prihvatila njegovu odluku da se bavi pozorištem. „I moje sestre su napravile karijeru daleko od kuće, samo je najmlađi brat ostao na imanju uz roditelje, zbog čega je mamu do kraja života grizla savest”, priča Bajford.
On sam je, kaže, u početku hteo da postane učitelj, pa ratni pilot, pa sveštenik… ali se onda zaljubio u teatar, iskalio kao inspicijent u lokalnim pozorištima, studirao na Centralnoj školi za govor i dramu u Londonu i najzad 1966. zaposlio kao reditelj na Bi-Bi-Siju.
Za beogradsku televiziju je snimao „Neven” 1973, pa „Babino unuče” 1976. i „Poletarac” 1979, a od 1981. do 1983. je u Sarajevu radio na „Nedeljnom zabavniku” (prve dve sezone seriju su vodili Seid Memić Vajta i Rusmir Agačević Rus, a treće Slavko Štimac i Zijah Sokolović) i na „Notnoj svaštari”. Onda je godinu dana proveo u Engleskoj, pa se posle toga vratio u Beograd, ovaj put, tvrdi, zauvek.
Karijeru na televiziji je nastavio scenarijem za kviz „Pitam se, pitam se” i za ekološku emisiju „Tragom ptice dodo” krajem osamdesetih, da bi je okončao emisijom „Otvori prozor” početkom devedesetih. Od 2006. godine sarađuje sa Dečjim kulturnim centrom u Beogradu. Pored plodotvornog dramaturškog i rediteljskog rada (pomenimo još i seriju „Osvajanje sreće”), okušao se i kao glumac („Halo, taksi”, „Nešto između”…).
Aleksandra Mijalković
[objavljeno: 18/04/2010.]
Politika magazin