LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Volarove zbirke u vlasništvu Narodnog muzeja
E. V. N. |
Slučaj Šlomovića i njegove zbirke, koji je opet aktuelan, dva puta inspirisao Momu Kapora. Volar zavetovao zbirku Erihu, uveren u njegovu nepotkupljivost, a danas je blago u Narodnom muzeju
Pikasova „Glava žene“ i Gogenova „Mrtva priroda s voćem i bocom“
UZBUDLjIVA priča o tragičnoj sudbini Eriha Šlomovića i tajne koje prate njegovu zaostavštinu dva puta su inspirisale Momu Kapora - 1984. godine kada je napisao roman „Knjiga žalbi“, a dve decenije kasnije objavio knjigu „Dosije Šlomović“ sa novim, dopunjenim podacima do kojih je u međuvremenu došao.
Slučaj Šlomović ponovo je u žiži javnosti. Nove kontroverze izazvala je tužba tri naslednika francuskog kolekcionara Ambroaza Volara, kojima se od našeg Narodnog muzeja, posle sedam decenija, traži dragocena Šlomovićeva zbirka. Čuveni pariski galerista, prema podacima do kojih je Kapor došao, testamentom je deo svoje kolekcije zavetovao svom mladom sekretaru, Beograđaninu, Erihu Šlomoviću. O tome Kapor u knjizi piše:
„Niko nije razumeo šta je navelo Volara da nekom nepoznatomm, ćutljivom mladiću sa Balkana pokloni jednim potezom čitavo bogatstvo. Kao i svi ostareli kolekcionari, koji u poznim godinama daruju svoje zbirke rodnom gradu, kakvom muzeju ili državi, stari Ambroaz se više od smrti plašio da mu sve ono što je čitavog života s mukom prikupljao i negovao ne razvuku i ne raspu njegovi najbliži. Bio je u pravu. Čovek ne bira porodicu u kojoj će se roditi; odgovoran je samo za izbor prijatelja! On, jednostavno, nije imao poverenja ni u koga, čak ni u rođenog sina, da ne pominjemo bliske rođake i njihove familije; svi su jedva čekali da unovče nasledstvo starog čudaka - porodičnog otpadnika. Kao da ga čujem kako govori: ’Pa, za njih je Segonzak, verovatno, neka vrsta aperitiva!’
Mada istorija njihovog prijateljstva, verovatno, nikada neće biti rasvetljena do kraja, može se pretpostaviti da je Volar prethodno dobro proverio i ispitao Šlomovićev karakter, njegove navike, ukus i znanje, dobre i loše osobine, pre nego što mu je testamentom ostavio jezgro buduće samostalne zbirke. Imao je dovoljno prilika da se uveri u Šlomovićevu nepotkupljivost i asketizam, i da u njemu prepozna onu istu kolekcionarsku strast kojoj je i sam robovao i koja je najpouzdanija garancija da se ni po cenu najvećih lišavanja nikada neće odreći umetničkih dela. I ako sve propadne, ako se sve raspe i rasparča, ovaj pouzdani, uvek prisutni bledi mladić, koji mu je bio privrženiji od ikoga u Parizu, umeće da sačuva i pronese deo njegovog velikog imena i da na njemu, kao na kakvom svetom kamenu, podigne veličanstveni Muzej. Mora se priznati da se Volar nije prevario i da je, sa Šlomovićem uz samrtničko uzglavlje, bio zadovoljan svojim izborom. Umro je srećan. Oni su se razumeli.
Napravio je prvu izložbu Sezanu 1895. Pikasu 1901. Majolu 1902. Matisu 1903.
’Dites-moi, dites-moi...’ - prošaputao je jedva čujno Šlomoviću između dva samrtna ropca. Možda je hteo da ga pita: Zar to nije dovoljno za jedan život?
Posle pogrebne mise za spas grešne duše Ambroaza Volara, Šlomović je u podne 28. jula 1939. izašao u svoj sopstveni život. Sa poslednjim akordima orgulja, što su ledeno kružili apsidama crkve Sen Klotilde, zajedno sa Volarom za njega je umro i čitav Pariz, u kome više nije imao šta da traži.“
BLAGO IZ SEFA
KRAJEM 1939. godine, u Parizu, mladi Erih Šlomović, lični sekretar kolekcionara Volara, poverio je banci Sosijete ženeral na čuvanje deo kolekcije. Novembra 1980. godine službenik ove banke je pred komisijom otvorio dva sefa za koje niko nije plaćao troškove čuvanja, kako bi se, prema pravilima banke, prodajom njihove sadržine naplatio dug. Ispostavilo se da je u njima 40 godina čamilo 140 slika, crteža, grafika Sezana, Degaa, Gogena, Renoara, Matisa, Šagala, Pikasa, kao i to da je vlasnik tih sefova Erih Šlomović. Banka je zakazala aukciju, ali je javna rasprodaja zaustavljena zato što je Okružni pariski sud uvažio prigovor jugoslovenskih vlasti da banka nije poštovala konvenciju potpisanu između Francuske i Jugoslavije iz 1929. po kojoj je o svojoj nameri trebalo da upozna naš konzulat.
SELO BAČINA
POSLE okupacije Jugoslavije, bežeći pred nacistima Šlomovićeva porodica je našla spas u selu Bačina. Tamo je tokom ratnih godina čuvana i njegova vredna zbirka.
Kada su krajem 1941, Erih Šlomović, njegov brat i otac odvedeni u logor, njegova majka Roza ih je od nemačke pljačke sačuvala tako što je sanduke sa slikama sakrila u jednoj sobi gde je bio napravljen dupli zid. Roza je bila rođaka Moše Pijade i kada je oslobođen Beograd pozvana je da se vrati. Tada je otvoreno i skrovito mesto u kome su čuvana dela najvećih svetskih majstora.
DRAGOCENI BLOK
SVOJ dragoceni blok, svoju „Kolektaneu“ Šlomović ostavlja 1940. godine kod slikara i scenografa Narodnog pozorišta Vladimira Žedrinskog kako bi mu ovaj, kao odličan dizajner, izradio skicu za neki grb. Kad je Žedrinski emigrirao, poneo je i Šlomovićev blok. On je preprodavan.
- Muzeju je nuđen pre oko dve decenije po besmislenoj ceni od dva miliona dolara - kaže Nikola Kusovac. - Potom se pojavio jedan kolekcionar iz Novog Sada, koji mi je rekao da je prodao i kuću i „mercedes“ da bi je kupio...
Pored velikih svetskih imena u Šlomovićevoj „Kolektaneji“ su, kako kaže Kusovac, koji ju je „držao u rukama“, i tekstovi Aleksandra Belića, Uroša Predića, Petra Lubarde, Jovana Bijelića...
E. V. N. |
Slučaj Šlomovića i njegove zbirke, koji je opet aktuelan, dva puta inspirisao Momu Kapora. Volar zavetovao zbirku Erihu, uveren u njegovu nepotkupljivost, a danas je blago u Narodnom muzeju
Pikasova „Glava žene“ i Gogenova „Mrtva priroda s voćem i bocom“
UZBUDLjIVA priča o tragičnoj sudbini Eriha Šlomovića i tajne koje prate njegovu zaostavštinu dva puta su inspirisale Momu Kapora - 1984. godine kada je napisao roman „Knjiga žalbi“, a dve decenije kasnije objavio knjigu „Dosije Šlomović“ sa novim, dopunjenim podacima do kojih je u međuvremenu došao.
Slučaj Šlomović ponovo je u žiži javnosti. Nove kontroverze izazvala je tužba tri naslednika francuskog kolekcionara Ambroaza Volara, kojima se od našeg Narodnog muzeja, posle sedam decenija, traži dragocena Šlomovićeva zbirka. Čuveni pariski galerista, prema podacima do kojih je Kapor došao, testamentom je deo svoje kolekcije zavetovao svom mladom sekretaru, Beograđaninu, Erihu Šlomoviću. O tome Kapor u knjizi piše:
„Niko nije razumeo šta je navelo Volara da nekom nepoznatomm, ćutljivom mladiću sa Balkana pokloni jednim potezom čitavo bogatstvo. Kao i svi ostareli kolekcionari, koji u poznim godinama daruju svoje zbirke rodnom gradu, kakvom muzeju ili državi, stari Ambroaz se više od smrti plašio da mu sve ono što je čitavog života s mukom prikupljao i negovao ne razvuku i ne raspu njegovi najbliži. Bio je u pravu. Čovek ne bira porodicu u kojoj će se roditi; odgovoran je samo za izbor prijatelja! On, jednostavno, nije imao poverenja ni u koga, čak ni u rođenog sina, da ne pominjemo bliske rođake i njihove familije; svi su jedva čekali da unovče nasledstvo starog čudaka - porodičnog otpadnika. Kao da ga čujem kako govori: ’Pa, za njih je Segonzak, verovatno, neka vrsta aperitiva!’
Mada istorija njihovog prijateljstva, verovatno, nikada neće biti rasvetljena do kraja, može se pretpostaviti da je Volar prethodno dobro proverio i ispitao Šlomovićev karakter, njegove navike, ukus i znanje, dobre i loše osobine, pre nego što mu je testamentom ostavio jezgro buduće samostalne zbirke. Imao je dovoljno prilika da se uveri u Šlomovićevu nepotkupljivost i asketizam, i da u njemu prepozna onu istu kolekcionarsku strast kojoj je i sam robovao i koja je najpouzdanija garancija da se ni po cenu najvećih lišavanja nikada neće odreći umetničkih dela. I ako sve propadne, ako se sve raspe i rasparča, ovaj pouzdani, uvek prisutni bledi mladić, koji mu je bio privrženiji od ikoga u Parizu, umeće da sačuva i pronese deo njegovog velikog imena i da na njemu, kao na kakvom svetom kamenu, podigne veličanstveni Muzej. Mora se priznati da se Volar nije prevario i da je, sa Šlomovićem uz samrtničko uzglavlje, bio zadovoljan svojim izborom. Umro je srećan. Oni su se razumeli.
Napravio je prvu izložbu Sezanu 1895. Pikasu 1901. Majolu 1902. Matisu 1903.
’Dites-moi, dites-moi...’ - prošaputao je jedva čujno Šlomoviću između dva samrtna ropca. Možda je hteo da ga pita: Zar to nije dovoljno za jedan život?
Posle pogrebne mise za spas grešne duše Ambroaza Volara, Šlomović je u podne 28. jula 1939. izašao u svoj sopstveni život. Sa poslednjim akordima orgulja, što su ledeno kružili apsidama crkve Sen Klotilde, zajedno sa Volarom za njega je umro i čitav Pariz, u kome više nije imao šta da traži.“
BLAGO IZ SEFA
KRAJEM 1939. godine, u Parizu, mladi Erih Šlomović, lični sekretar kolekcionara Volara, poverio je banci Sosijete ženeral na čuvanje deo kolekcije. Novembra 1980. godine službenik ove banke je pred komisijom otvorio dva sefa za koje niko nije plaćao troškove čuvanja, kako bi se, prema pravilima banke, prodajom njihove sadržine naplatio dug. Ispostavilo se da je u njima 40 godina čamilo 140 slika, crteža, grafika Sezana, Degaa, Gogena, Renoara, Matisa, Šagala, Pikasa, kao i to da je vlasnik tih sefova Erih Šlomović. Banka je zakazala aukciju, ali je javna rasprodaja zaustavljena zato što je Okružni pariski sud uvažio prigovor jugoslovenskih vlasti da banka nije poštovala konvenciju potpisanu između Francuske i Jugoslavije iz 1929. po kojoj je o svojoj nameri trebalo da upozna naš konzulat.
SELO BAČINA
POSLE okupacije Jugoslavije, bežeći pred nacistima Šlomovićeva porodica je našla spas u selu Bačina. Tamo je tokom ratnih godina čuvana i njegova vredna zbirka.
Kada su krajem 1941, Erih Šlomović, njegov brat i otac odvedeni u logor, njegova majka Roza ih je od nemačke pljačke sačuvala tako što je sanduke sa slikama sakrila u jednoj sobi gde je bio napravljen dupli zid. Roza je bila rođaka Moše Pijade i kada je oslobođen Beograd pozvana je da se vrati. Tada je otvoreno i skrovito mesto u kome su čuvana dela najvećih svetskih majstora.
DRAGOCENI BLOK
SVOJ dragoceni blok, svoju „Kolektaneu“ Šlomović ostavlja 1940. godine kod slikara i scenografa Narodnog pozorišta Vladimira Žedrinskog kako bi mu ovaj, kao odličan dizajner, izradio skicu za neki grb. Kad je Žedrinski emigrirao, poneo je i Šlomovićev blok. On je preprodavan.
- Muzeju je nuđen pre oko dve decenije po besmislenoj ceni od dva miliona dolara - kaže Nikola Kusovac. - Potom se pojavio jedan kolekcionar iz Novog Sada, koji mi je rekao da je prodao i kuću i „mercedes“ da bi je kupio...
Pored velikih svetskih imena u Šlomovićevoj „Kolektaneji“ su, kako kaže Kusovac, koji ju je „držao u rukama“, i tekstovi Aleksandra Belića, Uroša Predića, Petra Lubarde, Jovana Bijelića...