- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.981
Vladimir Kopicl: Gorčina mi nije drugarica
Dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“, o poeziji, jeziku, „dogradonačelnikovanju“ u Novom Sadu: Ironija je mila sestrica nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki iskvareni svet
Ne samo što mu nijedna umetnost nije strana već je u svakoj uspeo da ostavi trag, najveći u poeziji. Što je i „overeno“ prestižnom nagradom „Desanka Maksimović“, koju je pre nekoliko dana dobio za ukupan pesnički opus i doprinos srpskoj poeziji. Vladimir Kopicl (1949) izašao je na glas najpre kao konceptualista izlažući na mnogim samostalnim i grupnim izložbama, među kojima su i 7. Pariski bijenale, kao i reprezentativne izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u Beču, Edinburgu, Rimu, Varšavi...
Zbog stalne želje za nečim novim ogledao se zatim, takođe veoma uspešno, u književnoj, filmskoj i pozorišnoj kritici, bio član žirija svih značajnijih pozorišnih festivala, urednik Letopisa matice srpske, predsednik SKD, a poslednjih godinu dana je na dužnosti v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Između ovih i drugih „zanimacija“, uspeo je da objavi 15 zbirki stihova za koje je dobio „Brankovu nagradu“, Nagradu Društva književnika Vojvodine, „Stevan Pešić“, Disovu nagradu...
* U obrazloženju žirija za Desankinu nagradu navedeno je da je jedna od bitnih karakteristika vaše poezije „prekoračenje“ uobičajenih pesničkih obrazaca...
- Kao mlad pesnik prvo sam bio zanesen tzv. jezičkim istraživanjima, pa pomalo i analitičkom filozofijom anglosaksonskog i vitgenštajnovskog tipa, ali se s vremenom pokazalo da previše discipline nije disciplina za mene. Od tada nisam rob prevelikih dilema. Pišem kao što vidim stvari, najčešće tako i govorim, tj. ritmizujem svet, ponekad i sa začudnim efektima u okolini, ljudskoj koliko i jezičkoj. Srećom, ljudi me već znaju, pa i reči. Nekako nam ide. I naravno da ćemo moje pesmice i ja i dalje raditi na svakojakom „prekoračenju“. Pa nećemo valjda puzati.
* Ironija, parodičan ton, pa i sarkazam, često su prisutni u vašem pesništvu. Da li je to neka vrsta lične „odbrane“ od gorke svakodnevice ili...?
- Sebe smatram pristojnim čovekom, koji nema od čega da se brani. Nisam brljao, naprosto, a ni gorčina mi nije neka drugarica. Bar ne znatnije. Skloniji sam radosti i šali, pa u ta ljudska oružja ubrajam i ironiju, tu milu sestricu nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki, iskvaren svet.
* Pažljivi čitalac može među vašim stihovima uočiti citate i parafraze, ne samo iz naše pesničke tradicije već i iz kulture, medija, pa čak i folka. I to je deo vaše neprestane pesničke igre?
- Dosta sam učevan pesnik, zaista. Učio sam svašta, a nisam još sve zaboravio. To što citiram ili parafraziram važan je deo sveta, kao stolica na kojoj sedim dok pišem ili kompjuter u čiju digitalnu ispraznost ukucavam slova napisanog ili dopisanog. Bez tradiciije smo nekako jednodimenzionalni, samo svoji, što nije mnogo. A sve ostalo je već odavno postalo ravnopravno u našem svetu spektakla obgrljenom medijima 24 sata dnevno. Poezija jeste igra, ali je i oruđe da se sav taj koloplet na tren zaustavi, preturi preko glave, jezikom fiksira u svojoj tekućoj neuhvatljivosti, a onda zakotrlja u smeru koji upravo spoznajemo. Ili ga još ne znamo, ali nekako dosežemo, bilo da smo autor ili čitalac.
* Vaš pesnički postupak pretpostavlja dosta rada na stihovima, izmene i doterivanja. A kako i u kojim okolnostima se pojavljuje ona početna inspiracija?
- Nisam neki mučenik teksta i doterivanja teksta. Naprotiv, pisanje mi ide kao iz vode. Čak odavno sumnjam da me večno prati neka muza, muzica, a možda i sirena, zbog čijih čari zapravo i jesam u ovoj pesničkoj igri. Prvi stih se obično javlja kao nekakav poluuhvatljivi napev, nalog, volja, želja i ritam, a ostalo je uhvatljiva rutina o kojoj često sanjamo, a često nam se i dešava. Eto, meni se dešava. Ne bih inače napisao tih petnaestak knjiga, pa da ih još neko i čita. A čitaju, vidi se. Čak i kad ne moraju.
* Nekada ste bili mlad, buntovni umetnik, borac protiv svih ograničenja i konvencija, a danas ste etablirani stvaralac...
- Pa, ne osećam se baš nešto etabliranim, tj. kao da ležim na nekom ili nečijem stolu. Čak sebe često uhvatim u dosta blasfemičnim mislima kako bi mnogo toga trebalo smesta menjati i pitam se kad će već jednom doći vreme da mi mladi dobijemo šansu da nešto uradimo kao svet. Onda se setim da sam najstariji u skoro svakom društvu, bar ako Sloba Tišma nije tu. Ne verujem da sam sada znatno drugačiji nego kad sam bio mlad, samo se bavim drugačijim poslovima, pa retko ko može da me prepozna. A onim što sam radio i uradio sasvim sam zadovoljan. Ništa ne bih menjao, sem račun u banci.
* Objavili ste dosta prevoda, najviše američkih pesnika. U kojoj meri je to ostavilo traga u vašem pesništvu?
- Sigurno dosta, pogotovo u sticanju punog „filinga“ slobode u pisanju, da može to i ovako i onako, samo treba znati šta ili kako, ili bar probati. Prevođenje je fantastična disciplina za pisca i trenutno sam sav na tom tripu jer smo se moj dragi kolega, pesnik Milutin Petrović i ja baš vratili iz prevodilačke radionice u Pirinejima. Tamo su nas šestoro prevodilaca i četvoro katalonskih pesnikinja i pesnika prevodili na svoj jezik da bismo onda sve to zajedno čitali u Barseloni. I čitali smo, sve se prašilo, pa će i od tog prašenja biti nekog novog pesničkog praška čim se prašina slegne.
* Izvesno vreme ste bili pomoćnik gradonačelnika Novog Sada. Pesnik u politici - kako to gordo ili gorko zvuči?
- Nije to bilo loše, to „dogradonačelnikovanje“. Kao i u pisanju. Taman misliš da ti neće ići, da si već svima dojadio, kad - eto lepe nagrade, kao što je gospođa Desankina. A tamo, u politici, taman kad misliš da od tvojih provereno mudrih ideja i naloga šta da se radi ništa neće biti ostvareno, a ono sve jedno po jedno krene - čim te smene.
* Živimo u vremenu koje je najmanje pesničko. Ipak, poezija se naveliko piše i objavljuje. Kako to objašnjavate?
- Priče o propasti i kraju poezije su čista budalaština, odnosno marketinška izmišljotina nekolicine loših izdavača i nekolicine dobrih prozaista na koju još niko nije naseo jer se ona i ne može sprovesti u delo. Zašto? Pa zato što o poeziji ama baš ništa ne odlučuju oni koji joj tako parastosno sude, nego mi koji je pišemo i oni koji je čitaju. A to je mnogo jača koalicija, sa mnogo boljim koalicionim kapacitetom i na Nebu i na Zemlji.
SIN TOŠA - STRAŠAN FRAJER
Na molbu da kaže nešto o svojoj porodici, što je za čitaoce uvek zanimljivo, Kopicl, u svom stilu, kaže: - Otac mi je bio Rudolf, rođen 1921. u Petrovaradinu, socijalistički biznismen u najboljem smislu reči, tj. u važnoj državnoj firmi svog vremena, ali je umro relativno mlad. A majka Jovanka je čak bila nešto starija od oca, još predratna učiteljica i podjednako uspešan posleratni pedagog, ali je umrla još mlađa. Ja sam još živ. Trenutno živim sa trećom ženom, Verom, koja je profesorka književnosti, specijalistkinja rodnih studija i feministički ekspert u oblasti videa i novih medija, donedavno odbornica u Skupštini Novog Sada, a odnedavno kandidatkinja za isto. S tom opasnom osobom imam sina Teodora, Tošu, Toleta, kome je 12 godina, ali je strašan frajer koji će, kanda, nadmašiti i oca. Neka. Ako vas još nešto zanima, zovite bezbednjake!
BEKSTVO OD DOSADE
* Početkom sedamdesetih godina pripadali ste krugu naših najpoznatijih konceptualnih umetnika, a zatim ste se okrenuli književnosti. Šta je bio razlog za takvu promenu?
- Bekstvo od jednoobraznosti uspeha i dosade, s jedne strane. Svašta s druge. Recimo, u likovnoj umetnosti ili teatru umetnik je deo sistema i nema mu sreće ako se neko ne uklapa u zadati kolektivni protokol. On naprosto ne može sam. A mi pisci možemo, niskobudžetna smo produkcija. Papira još ima, tj. nepočupanog drveća i zelenih kompjutera, a reči to znaju, pa naviru same i spremne da budu zabeležene. I to je to. Sam si svoj majstor, kreator i uništitelj. Nema ti druge nego da uspeš, a i propast je otmena.
Izvor: Večernje novosti
Dobitnik nagrade „Desanka Maksimović“, o poeziji, jeziku, „dogradonačelnikovanju“ u Novom Sadu: Ironija je mila sestrica nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki iskvareni svet
Ne samo što mu nijedna umetnost nije strana već je u svakoj uspeo da ostavi trag, najveći u poeziji. Što je i „overeno“ prestižnom nagradom „Desanka Maksimović“, koju je pre nekoliko dana dobio za ukupan pesnički opus i doprinos srpskoj poeziji. Vladimir Kopicl (1949) izašao je na glas najpre kao konceptualista izlažući na mnogim samostalnim i grupnim izložbama, među kojima su i 7. Pariski bijenale, kao i reprezentativne izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u Beču, Edinburgu, Rimu, Varšavi...
Zbog stalne želje za nečim novim ogledao se zatim, takođe veoma uspešno, u književnoj, filmskoj i pozorišnoj kritici, bio član žirija svih značajnijih pozorišnih festivala, urednik Letopisa matice srpske, predsednik SKD, a poslednjih godinu dana je na dužnosti v. d. direktora Muzeja savremene umetnosti Vojvodine. Između ovih i drugih „zanimacija“, uspeo je da objavi 15 zbirki stihova za koje je dobio „Brankovu nagradu“, Nagradu Društva književnika Vojvodine, „Stevan Pešić“, Disovu nagradu...
* U obrazloženju žirija za Desankinu nagradu navedeno je da je jedna od bitnih karakteristika vaše poezije „prekoračenje“ uobičajenih pesničkih obrazaca...
- Kao mlad pesnik prvo sam bio zanesen tzv. jezičkim istraživanjima, pa pomalo i analitičkom filozofijom anglosaksonskog i vitgenštajnovskog tipa, ali se s vremenom pokazalo da previše discipline nije disciplina za mene. Od tada nisam rob prevelikih dilema. Pišem kao što vidim stvari, najčešće tako i govorim, tj. ritmizujem svet, ponekad i sa začudnim efektima u okolini, ljudskoj koliko i jezičkoj. Srećom, ljudi me već znaju, pa i reči. Nekako nam ide. I naravno da ćemo moje pesmice i ja i dalje raditi na svakojakom „prekoračenju“. Pa nećemo valjda puzati.
* Ironija, parodičan ton, pa i sarkazam, često su prisutni u vašem pesništvu. Da li je to neka vrsta lične „odbrane“ od gorke svakodnevice ili...?
- Sebe smatram pristojnim čovekom, koji nema od čega da se brani. Nisam brljao, naprosto, a ni gorčina mi nije neka drugarica. Bar ne znatnije. Skloniji sam radosti i šali, pa u ta ljudska oružja ubrajam i ironiju, tu milu sestricu nas preživelih liričara zabasalih u malu formu i veliki, iskvaren svet.
* Pažljivi čitalac može među vašim stihovima uočiti citate i parafraze, ne samo iz naše pesničke tradicije već i iz kulture, medija, pa čak i folka. I to je deo vaše neprestane pesničke igre?
- Dosta sam učevan pesnik, zaista. Učio sam svašta, a nisam još sve zaboravio. To što citiram ili parafraziram važan je deo sveta, kao stolica na kojoj sedim dok pišem ili kompjuter u čiju digitalnu ispraznost ukucavam slova napisanog ili dopisanog. Bez tradiciije smo nekako jednodimenzionalni, samo svoji, što nije mnogo. A sve ostalo je već odavno postalo ravnopravno u našem svetu spektakla obgrljenom medijima 24 sata dnevno. Poezija jeste igra, ali je i oruđe da se sav taj koloplet na tren zaustavi, preturi preko glave, jezikom fiksira u svojoj tekućoj neuhvatljivosti, a onda zakotrlja u smeru koji upravo spoznajemo. Ili ga još ne znamo, ali nekako dosežemo, bilo da smo autor ili čitalac.
* Vaš pesnički postupak pretpostavlja dosta rada na stihovima, izmene i doterivanja. A kako i u kojim okolnostima se pojavljuje ona početna inspiracija?
- Nisam neki mučenik teksta i doterivanja teksta. Naprotiv, pisanje mi ide kao iz vode. Čak odavno sumnjam da me večno prati neka muza, muzica, a možda i sirena, zbog čijih čari zapravo i jesam u ovoj pesničkoj igri. Prvi stih se obično javlja kao nekakav poluuhvatljivi napev, nalog, volja, želja i ritam, a ostalo je uhvatljiva rutina o kojoj često sanjamo, a često nam se i dešava. Eto, meni se dešava. Ne bih inače napisao tih petnaestak knjiga, pa da ih još neko i čita. A čitaju, vidi se. Čak i kad ne moraju.
* Nekada ste bili mlad, buntovni umetnik, borac protiv svih ograničenja i konvencija, a danas ste etablirani stvaralac...
- Pa, ne osećam se baš nešto etabliranim, tj. kao da ležim na nekom ili nečijem stolu. Čak sebe često uhvatim u dosta blasfemičnim mislima kako bi mnogo toga trebalo smesta menjati i pitam se kad će već jednom doći vreme da mi mladi dobijemo šansu da nešto uradimo kao svet. Onda se setim da sam najstariji u skoro svakom društvu, bar ako Sloba Tišma nije tu. Ne verujem da sam sada znatno drugačiji nego kad sam bio mlad, samo se bavim drugačijim poslovima, pa retko ko može da me prepozna. A onim što sam radio i uradio sasvim sam zadovoljan. Ništa ne bih menjao, sem račun u banci.
* Objavili ste dosta prevoda, najviše američkih pesnika. U kojoj meri je to ostavilo traga u vašem pesništvu?
- Sigurno dosta, pogotovo u sticanju punog „filinga“ slobode u pisanju, da može to i ovako i onako, samo treba znati šta ili kako, ili bar probati. Prevođenje je fantastična disciplina za pisca i trenutno sam sav na tom tripu jer smo se moj dragi kolega, pesnik Milutin Petrović i ja baš vratili iz prevodilačke radionice u Pirinejima. Tamo su nas šestoro prevodilaca i četvoro katalonskih pesnikinja i pesnika prevodili na svoj jezik da bismo onda sve to zajedno čitali u Barseloni. I čitali smo, sve se prašilo, pa će i od tog prašenja biti nekog novog pesničkog praška čim se prašina slegne.
* Izvesno vreme ste bili pomoćnik gradonačelnika Novog Sada. Pesnik u politici - kako to gordo ili gorko zvuči?
- Nije to bilo loše, to „dogradonačelnikovanje“. Kao i u pisanju. Taman misliš da ti neće ići, da si već svima dojadio, kad - eto lepe nagrade, kao što je gospođa Desankina. A tamo, u politici, taman kad misliš da od tvojih provereno mudrih ideja i naloga šta da se radi ništa neće biti ostvareno, a ono sve jedno po jedno krene - čim te smene.
* Živimo u vremenu koje je najmanje pesničko. Ipak, poezija se naveliko piše i objavljuje. Kako to objašnjavate?
- Priče o propasti i kraju poezije su čista budalaština, odnosno marketinška izmišljotina nekolicine loših izdavača i nekolicine dobrih prozaista na koju još niko nije naseo jer se ona i ne može sprovesti u delo. Zašto? Pa zato što o poeziji ama baš ništa ne odlučuju oni koji joj tako parastosno sude, nego mi koji je pišemo i oni koji je čitaju. A to je mnogo jača koalicija, sa mnogo boljim koalicionim kapacitetom i na Nebu i na Zemlji.
SIN TOŠA - STRAŠAN FRAJER
Na molbu da kaže nešto o svojoj porodici, što je za čitaoce uvek zanimljivo, Kopicl, u svom stilu, kaže: - Otac mi je bio Rudolf, rođen 1921. u Petrovaradinu, socijalistički biznismen u najboljem smislu reči, tj. u važnoj državnoj firmi svog vremena, ali je umro relativno mlad. A majka Jovanka je čak bila nešto starija od oca, još predratna učiteljica i podjednako uspešan posleratni pedagog, ali je umrla još mlađa. Ja sam još živ. Trenutno živim sa trećom ženom, Verom, koja je profesorka književnosti, specijalistkinja rodnih studija i feministički ekspert u oblasti videa i novih medija, donedavno odbornica u Skupštini Novog Sada, a odnedavno kandidatkinja za isto. S tom opasnom osobom imam sina Teodora, Tošu, Toleta, kome je 12 godina, ali je strašan frajer koji će, kanda, nadmašiti i oca. Neka. Ako vas još nešto zanima, zovite bezbednjake!
BEKSTVO OD DOSADE
* Početkom sedamdesetih godina pripadali ste krugu naših najpoznatijih konceptualnih umetnika, a zatim ste se okrenuli književnosti. Šta je bio razlog za takvu promenu?
- Bekstvo od jednoobraznosti uspeha i dosade, s jedne strane. Svašta s druge. Recimo, u likovnoj umetnosti ili teatru umetnik je deo sistema i nema mu sreće ako se neko ne uklapa u zadati kolektivni protokol. On naprosto ne može sam. A mi pisci možemo, niskobudžetna smo produkcija. Papira još ima, tj. nepočupanog drveća i zelenih kompjutera, a reči to znaju, pa naviru same i spremne da budu zabeležene. I to je to. Sam si svoj majstor, kreator i uništitelj. Nema ti druge nego da uspeš, a i propast je otmena.
Izvor: Večernje novosti