- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
Velja Pavlović: Novinarima nedostaje hrabrosti
Novinar proslavlja četvrt veka postojanja emisije "Nivo 23" na Studiju B
NIJE lako održati kontinuitet, zasnovan na kvalitetu, ni u čemu, pa ni u poslu kojim se bavite. Ipak, upravo to naizgled lako polazi za rukom Velji Pavloviću, autoru emisija "Nivo 23" i "Duhovnici", koje rado gledamo na Studiju B. Prva je krajem septembra ušla u 25. godinu prikazivanja, što nas je navelo da pitamo Pavlovića da li, nakon četvrt veka rada na emisiji, ima određenu dozu odgovornosti prema gledaocima:
- Imam punu dozu odgovornosti, jer mislim da je odgovornost isto što i ljubav prema onom što radite. Ili jesi, ili nisi, kako kaže jedna reklama za pivo, i ne možeš ništa obavljati polovično ako ne želiš da džabe traćiš svoje vreme. Ali dok radim "Nivo 23", uglavnom ne mislim na gledaoce, jer je vernost sebi i svojim principima jedini način da ih stekneš. Najteža stvar je ovo naše današnje vreme, nekakvog urođeničkog kapitalizma, koji priznaje na televiziji samo najveću gledanost i u svakom poslu samo najveću zaradu. A u kulturi, sve što je masovno vrlo je sumnjivo.
* Kako biste opisali "Nivo 23" nekome ko ga nije gledao?
- Pre nekoliko godina, pod uticajem interneta i tamošnjeg načina pisanja lozinki i naloga, počeo sam da pišem "Nivo23", kao jednu reč. Grafički izgleda lepše i zanimljivije, ali to, čini mi se, samo ja poštujem i primećujem. A što se tiče koncepta, to je TV emisija koja u maksimalno dugom terminu, traje oko jedan sat, što kompletnije predstavlja najznačajnije savremene umetničke stvaraoce. I uvek "uživo".
* A kako biste opisali sebe?
- Ja sam neopisiv.
* Postoji li nešto što vas može iznenaditi kod gostiju?
- Trudim se da me svaki gost iznenadi, jer za razgovore biram posebno vredne ljude, po mogućstvu manje poznate javnosti, pa zatim pokušavam da njih i njihov rad shvatim što bolje i što potpunije. Na taj način često dospevam do "zemlje čuda" koju svako ima negde duboko u sebi, sasvim svoju i totalno posebnu, a najlepšu i najveću kada je umetnik.
* A u životu?
- Pa, život tera po svom, a ja gledam da ne budem u nekom raskoraku sa njim. Često se i sporečkamo, tvrdoglav sam, teram ga da me poštuje, da se i ja nešto pitam, ali ponekad ga pustim skroz, e baš da vidim kako će onda da ispadne.
* Šta vas fascinira?
- Dobri ljudi, gledanje u zalazak sunca, priroda, lepe knjige, muzika... i, ponekad, hladno pivo.
* Ispod kog nivoa nikada ne biste otišli ni profesionalno ni privatno?
- Trudim se da nikada ne radim nešto što je protiv mog srca, ma koliko to u nekom trenutku izgledalo glupo, nepraktično i teško. Jer verujem da je to jedini način da čovek bude srećan, da postigne svoj mir, ravnotežu i spokoj. Sve stigne na vreme onom ko ume da čeka, rekao je jedan ruski grof i pisac.
* Šta nedostaje današnjim novinarima?
- Pod jedan - novac, jer je to potcenjena profesija, novinarstvo je postalo volonterski posao. Znate, u jednom filmu pacijent je pitao psihijatra kolika mu je plata, da bi znao ko ga leči. Iz novinarske profesije beže oni koji su sposobniji, obrazovaniji, talentovaniji, jer ne žele da potroše život na nešto što izgleda vrlo neperspektivno. Kao klinac video sam to u onom komunističkom dobu, da ti u svojoj redakciji možeš da napreduješ do glavnog urednika, da ćeš biti to jednog dana i da se to dešava, a sada si potpuno siguran da nikakve veze nemaš sa glavnim urednikom, bira ga neko. Novinari bi trebalo da budu iskreniji, hrabriji. Počeo sam da studiram novinarstvo jer je to jedna od malog broja profesija u kojoj ne možeš da radiš ako imaš prljave ruke, ne možeš da budeš lopov i sudija, prevarant i novinar, ko će ti verovati kad pišeš? Mislim da novinarstvo ima neku misiju. Ono je borba za pravdu, zato mi se i sviđa. Čini mi se da smo zaboravili zašto postoji novinarstvo, ne zato da odobrava i hvali okolinu u kojoj živi, već da gleda šta ne valja i da o tome piše. Pohvale su dosadile, ima ih na sve strane, kao u rimsko doba kada su stavljali lovorove vence na glave svojim časnicima. Čekam sad i to da počnu da rade, nekako je društvo postalo nervozno na bilo kakvu vrstu kritike.
* Da niste novinar, bili biste..?
- Studirao sam matematiku, jedno vreme hteo sam da budem slikar, mislim da su to lepe profesije. Muzika je takođe predivna profesija. Ne mislim da budem ni Bah ni Betoven, ali da sam bio svirač u nekom bendu koji ovog leta zabavlja goste u hotelu na moru bilo bi mi dovoljno za sreću.
* Da li osetite da skrećete sa puta, pa odete u manastir?
- Da, to se redovno dešava svakom od nas, pogubi se čovek, zaguši se nečim, ne zna šta će i kuda će. Tako se normalno razvija svaki život, svako ima svoj štos da preseče taj čvor. Jedan od načina može da bude odlazak u manastir.
* Idete li kod duhovnika?
- Naravno, po manastirima. Tu su zanimljivi razgovori, jer mi smo jako različiti. Recimo, otac Serafim u manastiru na Rudniku i ja... On kao da je s druge planete.
* Nedostaje li to današnjim ljudima?
- Sve im nedostaje, teško je danas živeti, pogotovo u Srbiji - što su problemi u ostalom svetu, ovde je 10 puta veće i brojnije. Nesređeno je, razmišljaš ima li ovde neke vlasti i reda. Imam utisak da je gradski čovek zbunjen, takav je civilizacijski trenutak do koga smo svi došli. Isti je nivo frustriranosti u Njujorku i Beogradu, ali ovde je sve teže.
POSVEĆENOST I ISKRENOST
*ŠTA je zajedničko svim vašim pričama?
- Posvećenost i iskrenost, mada u crkvi ima prevaranata kao i svuda. Dešavalo mi se da naiđem na lažne monahe i manastire, pa od toga ne napravim priču. Čovek u manastiru stavi sve na jednu kartu, rešio je, više se ne vraća, a ja stalno mislim da će nešto novo da mi se desi i da najbolje tek dolazi. Razmišljam kako je tom monahu kada sa 20 godina kaže "Ovo je sve što sam do sada doživeo, sad ću ovako da živim do kraja, bez iznenađenja." Odem jednom u tri meseca u neki od manastira, i kada nemam posla.
(Novosti)
Novinar proslavlja četvrt veka postojanja emisije "Nivo 23" na Studiju B
NIJE lako održati kontinuitet, zasnovan na kvalitetu, ni u čemu, pa ni u poslu kojim se bavite. Ipak, upravo to naizgled lako polazi za rukom Velji Pavloviću, autoru emisija "Nivo 23" i "Duhovnici", koje rado gledamo na Studiju B. Prva je krajem septembra ušla u 25. godinu prikazivanja, što nas je navelo da pitamo Pavlovića da li, nakon četvrt veka rada na emisiji, ima određenu dozu odgovornosti prema gledaocima:
- Imam punu dozu odgovornosti, jer mislim da je odgovornost isto što i ljubav prema onom što radite. Ili jesi, ili nisi, kako kaže jedna reklama za pivo, i ne možeš ništa obavljati polovično ako ne želiš da džabe traćiš svoje vreme. Ali dok radim "Nivo 23", uglavnom ne mislim na gledaoce, jer je vernost sebi i svojim principima jedini način da ih stekneš. Najteža stvar je ovo naše današnje vreme, nekakvog urođeničkog kapitalizma, koji priznaje na televiziji samo najveću gledanost i u svakom poslu samo najveću zaradu. A u kulturi, sve što je masovno vrlo je sumnjivo.
* Kako biste opisali "Nivo 23" nekome ko ga nije gledao?
- Pre nekoliko godina, pod uticajem interneta i tamošnjeg načina pisanja lozinki i naloga, počeo sam da pišem "Nivo23", kao jednu reč. Grafički izgleda lepše i zanimljivije, ali to, čini mi se, samo ja poštujem i primećujem. A što se tiče koncepta, to je TV emisija koja u maksimalno dugom terminu, traje oko jedan sat, što kompletnije predstavlja najznačajnije savremene umetničke stvaraoce. I uvek "uživo".
* A kako biste opisali sebe?
- Ja sam neopisiv.
* Postoji li nešto što vas može iznenaditi kod gostiju?
- Trudim se da me svaki gost iznenadi, jer za razgovore biram posebno vredne ljude, po mogućstvu manje poznate javnosti, pa zatim pokušavam da njih i njihov rad shvatim što bolje i što potpunije. Na taj način često dospevam do "zemlje čuda" koju svako ima negde duboko u sebi, sasvim svoju i totalno posebnu, a najlepšu i najveću kada je umetnik.
* A u životu?
- Pa, život tera po svom, a ja gledam da ne budem u nekom raskoraku sa njim. Često se i sporečkamo, tvrdoglav sam, teram ga da me poštuje, da se i ja nešto pitam, ali ponekad ga pustim skroz, e baš da vidim kako će onda da ispadne.
* Šta vas fascinira?
- Dobri ljudi, gledanje u zalazak sunca, priroda, lepe knjige, muzika... i, ponekad, hladno pivo.
* Ispod kog nivoa nikada ne biste otišli ni profesionalno ni privatno?
- Trudim se da nikada ne radim nešto što je protiv mog srca, ma koliko to u nekom trenutku izgledalo glupo, nepraktično i teško. Jer verujem da je to jedini način da čovek bude srećan, da postigne svoj mir, ravnotežu i spokoj. Sve stigne na vreme onom ko ume da čeka, rekao je jedan ruski grof i pisac.
* Šta nedostaje današnjim novinarima?
- Pod jedan - novac, jer je to potcenjena profesija, novinarstvo je postalo volonterski posao. Znate, u jednom filmu pacijent je pitao psihijatra kolika mu je plata, da bi znao ko ga leči. Iz novinarske profesije beže oni koji su sposobniji, obrazovaniji, talentovaniji, jer ne žele da potroše život na nešto što izgleda vrlo neperspektivno. Kao klinac video sam to u onom komunističkom dobu, da ti u svojoj redakciji možeš da napreduješ do glavnog urednika, da ćeš biti to jednog dana i da se to dešava, a sada si potpuno siguran da nikakve veze nemaš sa glavnim urednikom, bira ga neko. Novinari bi trebalo da budu iskreniji, hrabriji. Počeo sam da studiram novinarstvo jer je to jedna od malog broja profesija u kojoj ne možeš da radiš ako imaš prljave ruke, ne možeš da budeš lopov i sudija, prevarant i novinar, ko će ti verovati kad pišeš? Mislim da novinarstvo ima neku misiju. Ono je borba za pravdu, zato mi se i sviđa. Čini mi se da smo zaboravili zašto postoji novinarstvo, ne zato da odobrava i hvali okolinu u kojoj živi, već da gleda šta ne valja i da o tome piše. Pohvale su dosadile, ima ih na sve strane, kao u rimsko doba kada su stavljali lovorove vence na glave svojim časnicima. Čekam sad i to da počnu da rade, nekako je društvo postalo nervozno na bilo kakvu vrstu kritike.
* Da niste novinar, bili biste..?
- Studirao sam matematiku, jedno vreme hteo sam da budem slikar, mislim da su to lepe profesije. Muzika je takođe predivna profesija. Ne mislim da budem ni Bah ni Betoven, ali da sam bio svirač u nekom bendu koji ovog leta zabavlja goste u hotelu na moru bilo bi mi dovoljno za sreću.
* Da li osetite da skrećete sa puta, pa odete u manastir?
- Da, to se redovno dešava svakom od nas, pogubi se čovek, zaguši se nečim, ne zna šta će i kuda će. Tako se normalno razvija svaki život, svako ima svoj štos da preseče taj čvor. Jedan od načina može da bude odlazak u manastir.
* Idete li kod duhovnika?
- Naravno, po manastirima. Tu su zanimljivi razgovori, jer mi smo jako različiti. Recimo, otac Serafim u manastiru na Rudniku i ja... On kao da je s druge planete.
* Nedostaje li to današnjim ljudima?
- Sve im nedostaje, teško je danas živeti, pogotovo u Srbiji - što su problemi u ostalom svetu, ovde je 10 puta veće i brojnije. Nesređeno je, razmišljaš ima li ovde neke vlasti i reda. Imam utisak da je gradski čovek zbunjen, takav je civilizacijski trenutak do koga smo svi došli. Isti je nivo frustriranosti u Njujorku i Beogradu, ali ovde je sve teže.
POSVEĆENOST I ISKRENOST
*ŠTA je zajedničko svim vašim pričama?
- Posvećenost i iskrenost, mada u crkvi ima prevaranata kao i svuda. Dešavalo mi se da naiđem na lažne monahe i manastire, pa od toga ne napravim priču. Čovek u manastiru stavi sve na jednu kartu, rešio je, više se ne vraća, a ja stalno mislim da će nešto novo da mi se desi i da najbolje tek dolazi. Razmišljam kako je tom monahu kada sa 20 godina kaže "Ovo je sve što sam do sada doživeo, sad ću ovako da živim do kraja, bez iznenađenja." Odem jednom u tri meseca u neki od manastira, i kada nemam posla.
(Novosti)