LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Miodrag B. Protić o izložbi u SANU, muzejima, ratu i miru
U korenu svakog zla je neznanje
Blic
Ako se i za koga može reći da je kultna ličnost srpske likovne scene, onda je to Miodrag B. Protić sa svojim šest decenija dugim radom. „Ličnost višestrukih kulturnih uloga - slikar, likovni kritičar, istoričar moderne umetnosti, organizator umetničkog života, osnivač i prvi upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, pisac memoarske i autobiografske literature - pri čemu se ta njegova brojna bavljenja neminovno stapaju u jednu objedinjenu životnu vokaciju, u integralni intelektualni opus“, piše prof. Jerko Denegri u katalogu Protićeve izložbe otvorene u Galeriji SANU.
„Sve što se za mir i čoveka učini - ostaje, a sve što se čini za rat, završava na istorijskom otpadu“: Miodrag B. Protić
Razgovor s Miodragom B. Protićem vođen je u više navrata: u njegovom stanu, u kome i slika, ali bez snimanja kasetofonom (jer to ne voli), tokom putovanja u Niš, gde je 2009. u Galeriji “Srbija” imao samostalnu izložbu, na konferenciji za štampu (i nakon nje), povodom sadašnje retrospektivne izložbe slika koje nije hteo da otuđi, kao i najnovijih, jer i dalje slika iako je duboko zašao u devetu deceniju. Iz njegovih dragocenih sećanja i razmišljanja izdvajamo ono što je trenutno najaktuelnije, ispomažući se takođe tekstom „Ars longa“ samog autora objavljenom u najnovijem katalogu.
Miodrag B. Protić sam sebi postavlja pitanje: Kako označiti moju izložbu slika u Galeriji SANU?
- Odgovor je u poslednjoj mojoj trotomnoj knjizi „Nojeva barka“: kako slikom novu viziju života zameniti individualnim dovršavanjem „nedovršenog simbola“. Jer danas slika kao umetničko delo ne znači ono što predstavlja, već predstavlja ono što znači. To omogućava edukativnom sistemu preobražaj velike umetnosti prošlosti u veliku energiju sadašnjosti... A pošto rat i ratovi počinju u mozgovima ljudi, u mozgovima ljudi mora biti izgrađena i odbrana mira - nalaže Povelja Uneska (čiju sam nagradu dobio na Venecijanskom bijenalu 1956). Najefikasnija je prosvećenost kulture umetnošću, osnivanjem muzeja. Zahteva to treći milenijum koji je počeo ratovima. Svestan sam da je nova epoha obeležena tehnološkim a ne humanističkim, kulturom oruđa i oružja a ne idealima, ratom a ne mirom. Valjda zato nisam mogao prihvatiti da moje slike označavaju ono što jeste, već ono što nije a treba da bude. Prema Brodskom, nečitanje je propadanje društva. To se može reći i za mimoilaženje slike i mimoilaženje muzeja kao simbola celine, glavne tekovine edukativnog sistema. Slikarstvo je večno, traje od čovekovog pećinskog početka i ide do dna budućnosti... Što finale posle 2000. podrazumeva. Nedovršen simbol... Zato svetski muzeji primaju na hiljade posetilaca dnevno, Luvr - četrdeset hiljada! Francuska je u program uvela petogodišnji plan razvoja umetnosti i kulture u školu...”
Ovakav stav otvara pitanje dokle je stigla srpska kultura danas, razmišlja li iko o njoj kao iskonskoj čovekovoj potrebi, ali i očuvanju naciona.
- Malo ih je verovalo da ću uspeti u naumu da osnujem muzej savremene umetnosti. U tome su me podržavali pametni ljudi koji su izlazili na kraj s protivničkim “delegacijama”. Kad je Tito, godinu dana posle otvaranja MSU (20. oktobra 1965 - nap. nov.) došao u muzej, ipak je rekao: “Ovo nije tako loše. Ja sam sve, čak i ramove, ‘preslikao’ iz najvećih muzeja na svetu koje sam prethodno obilazio kao slikar, a neposredno pre i u toku gradnje našeg bio na godinu dana poslat u Muzej moderne umetnosti u Njujork da izučim kako funkcioniše. Vratio sam se posle šest meseci da kontrolišem gradnju. Išlo mi je naruku što sam upravnik MSU postao kada je trebalo odoleti Staljinovom pritisku i pustiti malo slobode u zemlju - seća se Protić.
Muzej savremene umetnosti je zatvoren zbog rekonstrukcije od 2007, a Narodni od 2003. godine. Njihova obnova škripi. Pun je slutnje komentar koji nam je Protić dao o ovoj činjenici koju većina prenebregava, koja retko koga još tišti:
- U „Nojevoj barci“ sam napisao i zahtevao da se podigne prosvećenost kod nas. Ona se ne može podići ako zatvorimo najbolje muzeje. To se neko boji naše prosvećenosti. Jer, ako budemo prosvećeni, neko neće moći da opstane u prosvećenom društvu! Prosvećenost je, dakle, svesna da je koren čitavog zla neznanje i da ono može biti pobeđeno... Jer sve što se za mir i čoveka učini - ostaje, a sve što se čini za rat, završava na istorijskom otpadu. I kao što je nekada apsolutizam postao prosvećen, takav bi danas trebalo da postane i demokratizam, a bogaćenje ratom bogaćenje mirom. Ohrabruje što je današnji milenijumski strah racionalan, kao strah uma, ne iracionalan, eshatološki, kao „propast sveta“.
Šta je rekao Ivo Andrić
- Andrić se izvinio što nije došao na otvaranje MSU i, čestitajući mi, rekao da me žali. Začuđen zapitao sam ga zašto? Napisao sam to u prvom tomu „Nojeve barke“ - sugerisao nam je Protić vidno umoran nakon postavljanja izložbe.
Pročitali smo: “Slike i skulpture koje sam za četrdeset godina viđao ko zna kada i gde, prvi put vidim združene, pod istim krovom - izuzetna dela u izuzetnoj zgradi (arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović - nap. nov.). Ali ovo nismo mi, ovo je suviše svetski načinjeno, suviše čisto, suviše sređeno i blistavo. Mnogima će to smetati... u nas se to protivi zemljinoj teži! Takvi smo... neće vam biti lako.”`
- Mislio sam da njegove reči više govore o njemu i njegovom egzistencijalnom nemiru. Pokazaće se, međutim, da su govorile i o poznavanju naših naravi - kaže Protić.
U korenu svakog zla je neznanje
Blic
Ako se i za koga može reći da je kultna ličnost srpske likovne scene, onda je to Miodrag B. Protić sa svojim šest decenija dugim radom. „Ličnost višestrukih kulturnih uloga - slikar, likovni kritičar, istoričar moderne umetnosti, organizator umetničkog života, osnivač i prvi upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, pisac memoarske i autobiografske literature - pri čemu se ta njegova brojna bavljenja neminovno stapaju u jednu objedinjenu životnu vokaciju, u integralni intelektualni opus“, piše prof. Jerko Denegri u katalogu Protićeve izložbe otvorene u Galeriji SANU.
„Sve što se za mir i čoveka učini - ostaje, a sve što se čini za rat, završava na istorijskom otpadu“: Miodrag B. Protić
Razgovor s Miodragom B. Protićem vođen je u više navrata: u njegovom stanu, u kome i slika, ali bez snimanja kasetofonom (jer to ne voli), tokom putovanja u Niš, gde je 2009. u Galeriji “Srbija” imao samostalnu izložbu, na konferenciji za štampu (i nakon nje), povodom sadašnje retrospektivne izložbe slika koje nije hteo da otuđi, kao i najnovijih, jer i dalje slika iako je duboko zašao u devetu deceniju. Iz njegovih dragocenih sećanja i razmišljanja izdvajamo ono što je trenutno najaktuelnije, ispomažući se takođe tekstom „Ars longa“ samog autora objavljenom u najnovijem katalogu.
Miodrag B. Protić sam sebi postavlja pitanje: Kako označiti moju izložbu slika u Galeriji SANU?
- Odgovor je u poslednjoj mojoj trotomnoj knjizi „Nojeva barka“: kako slikom novu viziju života zameniti individualnim dovršavanjem „nedovršenog simbola“. Jer danas slika kao umetničko delo ne znači ono što predstavlja, već predstavlja ono što znači. To omogućava edukativnom sistemu preobražaj velike umetnosti prošlosti u veliku energiju sadašnjosti... A pošto rat i ratovi počinju u mozgovima ljudi, u mozgovima ljudi mora biti izgrađena i odbrana mira - nalaže Povelja Uneska (čiju sam nagradu dobio na Venecijanskom bijenalu 1956). Najefikasnija je prosvećenost kulture umetnošću, osnivanjem muzeja. Zahteva to treći milenijum koji je počeo ratovima. Svestan sam da je nova epoha obeležena tehnološkim a ne humanističkim, kulturom oruđa i oružja a ne idealima, ratom a ne mirom. Valjda zato nisam mogao prihvatiti da moje slike označavaju ono što jeste, već ono što nije a treba da bude. Prema Brodskom, nečitanje je propadanje društva. To se može reći i za mimoilaženje slike i mimoilaženje muzeja kao simbola celine, glavne tekovine edukativnog sistema. Slikarstvo je večno, traje od čovekovog pećinskog početka i ide do dna budućnosti... Što finale posle 2000. podrazumeva. Nedovršen simbol... Zato svetski muzeji primaju na hiljade posetilaca dnevno, Luvr - četrdeset hiljada! Francuska je u program uvela petogodišnji plan razvoja umetnosti i kulture u školu...”
Ovakav stav otvara pitanje dokle je stigla srpska kultura danas, razmišlja li iko o njoj kao iskonskoj čovekovoj potrebi, ali i očuvanju naciona.
- Malo ih je verovalo da ću uspeti u naumu da osnujem muzej savremene umetnosti. U tome su me podržavali pametni ljudi koji su izlazili na kraj s protivničkim “delegacijama”. Kad je Tito, godinu dana posle otvaranja MSU (20. oktobra 1965 - nap. nov.) došao u muzej, ipak je rekao: “Ovo nije tako loše. Ja sam sve, čak i ramove, ‘preslikao’ iz najvećih muzeja na svetu koje sam prethodno obilazio kao slikar, a neposredno pre i u toku gradnje našeg bio na godinu dana poslat u Muzej moderne umetnosti u Njujork da izučim kako funkcioniše. Vratio sam se posle šest meseci da kontrolišem gradnju. Išlo mi je naruku što sam upravnik MSU postao kada je trebalo odoleti Staljinovom pritisku i pustiti malo slobode u zemlju - seća se Protić.
Muzej savremene umetnosti je zatvoren zbog rekonstrukcije od 2007, a Narodni od 2003. godine. Njihova obnova škripi. Pun je slutnje komentar koji nam je Protić dao o ovoj činjenici koju većina prenebregava, koja retko koga još tišti:
- U „Nojevoj barci“ sam napisao i zahtevao da se podigne prosvećenost kod nas. Ona se ne može podići ako zatvorimo najbolje muzeje. To se neko boji naše prosvećenosti. Jer, ako budemo prosvećeni, neko neće moći da opstane u prosvećenom društvu! Prosvećenost je, dakle, svesna da je koren čitavog zla neznanje i da ono može biti pobeđeno... Jer sve što se za mir i čoveka učini - ostaje, a sve što se čini za rat, završava na istorijskom otpadu. I kao što je nekada apsolutizam postao prosvećen, takav bi danas trebalo da postane i demokratizam, a bogaćenje ratom bogaćenje mirom. Ohrabruje što je današnji milenijumski strah racionalan, kao strah uma, ne iracionalan, eshatološki, kao „propast sveta“.
Šta je rekao Ivo Andrić
- Andrić se izvinio što nije došao na otvaranje MSU i, čestitajući mi, rekao da me žali. Začuđen zapitao sam ga zašto? Napisao sam to u prvom tomu „Nojeve barke“ - sugerisao nam je Protić vidno umoran nakon postavljanja izložbe.
Pročitali smo: “Slike i skulpture koje sam za četrdeset godina viđao ko zna kada i gde, prvi put vidim združene, pod istim krovom - izuzetna dela u izuzetnoj zgradi (arhitekata Ivana Antića i Ivanke Raspopović - nap. nov.). Ali ovo nismo mi, ovo je suviše svetski načinjeno, suviše čisto, suviše sređeno i blistavo. Mnogima će to smetati... u nas se to protivi zemljinoj teži! Takvi smo... neće vam biti lako.”`
- Mislio sam da njegove reči više govore o njemu i njegovom egzistencijalnom nemiru. Pokazaće se, međutim, da su govorile i o poznavanju naših naravi - kaže Protić.