Član
- Učlanjen(a)
- 27.06.2010
- Poruka
- 306
Titanik – teorija zavere
Titanik je danas sinonim za katastrofu.
Napisan je veliki broj knjiga, snimljeno preko 100 TV i bioskopskih filmova i svi znamo priču – brod je udario u ledeni breg. Pitanje je da li se baš to dogodilo?
Odbrojavanje do katastrofe
Titanik je bio najveći brod na svetu.
Građen je dve godine u Belfastu. Bio je dugačak 269 metara. Ukupna težina broda bila je 66.000 tona, a maksimalna brzina 43 kilometra na sat.
Brod su pokretala tri propelera i imao je ukupno 46.000 konjskih snaga. Ukupno je bilo 159 peći u kojima se ložio ugalj.
Brod je imao četiri velika dimnjaka visine 18 metara.
Četvrti je služio za ventilaciju i napravljen je kako bi brod izgledao impresivnije. Brod je imao samo 20 čamaca za spasavanje u koje je moglo da stane 1200 ljudi.
Imao je i 16 komora u potpalublju i mogao je da plovi sa četiri poplavljene.
Na svoje prvo i poslednje putovanje Titanik je krenuo 10. aprila 1912. godine iz engleske luke Sautempton.
Na brodu se nalazilo ukupno 2208 ljudi, među kojima je bio veliki broj milionera i uglednih ličnosti tog doba.
Brod je trebalo da stigne u Njujork za sedam dana. Brodom je upravljao kapetan Edvard Smit koji je imao 40 godina iskustva u plovidbi i bio je najbolji kapetan kompanije Vajt Star Lejn.
Zvanična verzija je da je Titanik udario u ledeni breg.
Zima 1911/1912 je bila najtoplija u prethodnih 30 godina. Zbog visokih temperatura došlo je do pucanja leda i neuobičajeno velikog broja ledenih bregova u severnom Atlantiku.
U subotu, 14. aprila u telegrafsku sobu Titanika počela su da stižu upozorenja o ledenim bregovima. U toku dana stiglo je 5 obaveštenja, ali kapetan nije naredio da se smanji brzina i Titanik je nastavio putovanje brzinom od 40 kilometara na čas.
Noć je bila vedra, bez vetra i mesečine što je smanjilo vidljivost.
Na straži u korpi na jarbolu bili su Frederik Flit i Redžinal Li. Nisu imali durbin, jer je greškom ostao u Sautemptonu. Poslednje upozorenje stiglo je oko 23 časa, kada je operator sa broda „Kalifornijan“ poslao upozorenje operateru Titanika Džeku Filipsu.
Filips je slao poruke putnika u Kejp Rejs u Kanadi, udaljen 800 kilometara, i iznenadna i glasna poruka sa Kalifornijana skoro ga je ogluvela. Umoran, Filips je operateru Kalifornijana iznervirano odgovorio: „Umukni, umukni, radim sa Kejp Rejsom“. Propala je poslednja prilika da se sudar spreči.
U 23:40 Frederik Flit je primetio ledeni breg. Bio je udaljen samo 400 metara. Prvi oficir Murdok je odmah zaustavio mašine i pokušao da skrene brod, ali je Titanik desnom stranom pramca udario u breg. Od trenutka kad je Flit video breg do udara prošlo je samo 37 sekundi.
Titanik je mogao da plovi sa četiri poplavljene komore, ali je breg oštetio pet.
Prvi čamac je spušten tek u 24:45, 65 minuta posle udara. U njemu je bilo samo 28 putnika. Pet minuta kasnije ispaljena je prva raketa.
Brod je očajnički slao SOS signale. Sa broda su se videla svetla broda u daljini, činilo se da je bio udaljen oko 8 kilometara.
Oficiri sa Titanika su pokušali da kontaktiraju brod svetlosnim signalima i raketama, ali brod nije odgovorio. Pretpostavlja se da je ovaj brod bio Kalifornijan, koji je poslao poslednje upozorenje o ledu. Kalifornijan je bio u blizini i oficiri su videli rakete sa Titanika, ali brod nije krenuo u pomoć.
Telegrafista Kalifornijana je legao na spavanje i oficiri nisu čuli SOS signal, a kapetan je mislio da ljudi na Titaniku slave i da zato ispaljuju rakete.
Kapetan je posle na svedočenju izjavio da brod koji su oni videli bio mali i da sigurno nije bio Titanik. Po njemu, udaljenost između dva broda bila je oko 30 kilometara.
Dva sata i četrdeset minuta posle udara, Titanik je potonuo sa 1500 putnika i članova posade. Spasilo se samo 700, iako je na čamcima bio mesta za 1200 ljudi. Četiri sata posle sudara, brod Karpatija je došao na mesto nesreće i spasao preživele putnike. Sa brodom su između ostalih potonuli kapetan Smit i konstruktor Titanika Endrjuz.
Mnoge teorije osporavaju zvaničnu verziju događaja.
Po nekima Titanik je trebalo da izdrži udarac u ledeni breg, dok druge teorije sugerišu da bi takav udarac potopio brod za mnogo kraće vreme. Teorija ima mnogo, ali mnoge se slažu u jednom ključnom detalju - Titanik nije udario u ledeni breg.
Brod koji nije potonuo
Jedna od najstarijih teorija je da Titanik nije potonuo te večeri, već njegov sestrinski brod Olimpik.
Malo je poznato da je 1910. godine porinut Olimpik koji je bio toliko sličan Titaniku da ih je bilo veoma teško razlikovati.
Sledeće godine u Sautemptonu Olimpik se sudario sa vojnom krstaricom Havk. Brod je bio teško oštećen i došlepan je u Belfast na popravku.
Mornarica je oslobodila sebe optužbi i Vajt Star Lejn je ostao bez novca od osiguranja.
Suočeni sa velikim gubicima, čelnici kompanije odlučili su da Titanik koji je tada bio skoro dovršen preprave u „Olimpik“, a da Olimpik „skrpe“ i preimenuju u Titanik. Zvanično, Olimpik je posle dva meseca popravke opet zaplovio i služio je narednih 25 godina.
Lažni Titanik je trebalo da bude potopljen u Atlantiku, jer bi popravka Olimpika predugo trajala i dovela do novih gubitaka. Putnike bi pokupili Kalifornijan i još jedan brod. Od članova posade u prevaru su bili uključeni kapetan Smit i prvi oficir Merdok, koji je kobne noći bio na mostu, iako nije bila njegova smena.
Robert Gardiner, autor knjige „Titanik – brod koji nije potonuo“ zaključio je da je plan pošao naopako. Titanik se sudario sa trećim brodom koji je ugasio svetla i verovatno bio oštećen zbog leda. Sudar se dogodio daleko od planiranog mesta potapanja.
Lažni Titanik je plovio teško oštećen i nije izdržao udarac.
Kapetan Kalifornijana je čekao da „Titanik“ dođe na pravo mesto kako bi krenuo u pomoć i zato nije odgovorio na pozive.
Gardiner sugriše da su svetla koja je posada videla dolazila sa trećeg broda i da ledeni breg nije postojao jer bi ga izviđači opazili mnogo ranije.
FED
Najinteresantnija teorija zavere dovodi u vezu Titanik i Federalne rezerve (FED), Centralnu američku banku koja je osnovana godinu dana posle nesreće.
U Džordžiji, na ostrvu Džekil, sedam uticajnih bankara sastalo se u leto 1910. godine. To su bili republikanski senator Nelson Oldrič, kao i predstavnici J.D. Rokfelera, J.P. Morgana i moćne banke Kuhn, Loeb & Co, za koju se pretpostavlja da ju je kontrolisala porodica Rotšild.
Na tom sastanku dogovoreno je osnivanje FED-a koje će finansirati spomenuti ljudi. Prvi pokušaj da se FED osnuje propao je u Kongresu 1911. godine.
Postavlja se pitanje – u kakvoj su vezi FED i Titanik?
Teorija zavere sugeriše da je brod potopljen kako bi se „uklonila“ tri velika protivnika osnivanja FED-a: Džon Džejkob Astor, Benjamin Gugenhajm i Isidor Štraus.
Sva trojica su poginula na Titaniku i interesantno je da je pogibiju svakog od njih prikazao Džejms Kamerun u svom hit-filmu.
Astor je bio u poslu sa nekretninama, Gugenhajm je bio rudarski magnat, a Štraus bivši kongresmen i suvlasnik robne kuće Macy's. Po ovoj teoriji zavere ova tri čoveka bila su protiv osnivanja FED-a i stavljanja ekonomije Amerike u ruke privatnih bankara.
Po zvaničnoj verziji, Astor je prvo mislio da brod nije u opasnosti, ali je došao do čamaca sa svojom trideset godina mlađom ženom koja je bila u petom mesecu trudnoće. Oficir je pusto ženu u čamac, ali je odbio da primi Astora. Astor je zapalio cigaretu, bacio ženi rukavice i mirno ostao na brodu.
Gugenhajm nije mislio da je u opasnosti i poslao je ljubavnicu i služavke u čamac. Kada je shvatio da će brod potonuti obukao je svečano odelo i navodno rekao „Obukli smo se najlepše i spremni smo da umremo kao džentlmeni“.
Isidor Štraus je sa ženom došao do čamaca, ali ona nije htela da ide bez njega. Umrli su zajedno i Kamerun ih je u filmu prikazao kako umiru zagrljeni u krevetu.
Ono što je mnogima sumnjivo jeste činjenica da su se tri veoma bogata i moćna čoveka tako lako pomirila sa sudbinom.
Knjiga „Futility“, napisana 14 godina pre nesreće upotrebljena je kao scenario za zločin. Morgan, jedan od zaverenika, kontrolisao je kompaniju Vajt Star Lejn i sredio je nesreću. Interesantno da je Morgan kupio karte za Titanik, ali je u poslednji čas otkazao putovanje.
Postoje dve verzije – po jednoj je kapetan Smit namerno vodio brod u katastrofu, a po drugoj brod je potonuo zbog podmetnute eksplozije u kotlarnici. Glavni zaverenik i organizator zločina bila je katolička crkva koja je preko jezuitskog reda kontrolisala Rokfelera, Morgana i Rotšilde. Kapetan Smit bio je jezuita i izvršio je svoj zadatak potopivši brod.
Istina ili gomila gluposti?
Prva teorija sugeriše da je potonuće Titanika prevara osiguranja koja je pošla naopako.
Titanik i Olimpik su zaista bili slični, ali kritičari kažu da prepravke na oba broda nisu mogle tako lako da se urade.
Preko 2000 radnika je radilo na Titaniku i neko bi verovatno progovorio.
Veliko pitanje je kako je „skrpljen“ brod išao velikom brzinom od 40 kilometara na sat. Pored toga velika zamerka se odnosi na samu prevaru. Plan zvuči mnogo komplikovano i rizično, a postojali su i mnogo lakši načini kao što je na primer požar u ukotvljenom brodu da se naplati osiguranje.
Najveći broj dokaza protiv ove teorije dolazi sa same olupine, koja je otkrivena 1985. godine. Kamere su snimile veliki broj delova sa broda – delove olupine, propelere, krmu i na svima je bio ugraviran broj Titanika.
Misteriozni brod koji su videli ljudi sa Titanika i nedolazak Kalifornijana nikada nisu objašnjeni, a ova teorija to objašnjava postojanjem trećeg broda.
Druga teorija polazi od velike međunarodne zavere kako bi se stvorila moćna finansijska institucija koja će upravljati Amerikom.
Sastanak na ostrvu Džekil zaista se dogodio i njemu su prisustvovali svi navedeni ljudi. FED jeste formiran ubrzo posle potonuća Titanika i Morgan je zaista bio vlasnik Vajt Star Lejna.
Kapital u FED-u je privatni, ali je pod kontrolom američke vlade.
Ono što je često predmet podsmeha jeste veza između katoličke crkve i Titanika.
Teoretičari zavere polaze od toga da su se Gugenhajm, Astor i Štraus lako odrekli svog života, ali ne postoji čvrsti dokaz koji povezuje ovu trojicu milionera i neuspešno osnivanje FED-a 1911. godine.
Ono što ne prestaje da muči ljude jesu veliki propusti koji su se desili na brodu i koji najblaže rečeno deluju neverovatno.
Verovali ili ne
Brod nije imao dovoljno čamaca za spasavanje.
Zvuči neverovatno, ali Titanik je imao 4 čamca više od propisanog broja! Početkom XX veka bilo je uobičajeno da brodovi imaju malo čamaca za spasavanje.
Verovalo se da ako dođe do nesreće, čamcima će se ljudi prevesti na drugi brod jer je pomorski saobraćaj na Atlantiku bio gust.
Čamci su bili poluprazni. Putnici su mislili da je brod nepotopljiv i nerado su napuštali toplotu broda da bi ušli u nesigurne čamce.
Najbolji brod svog vremena krenuo je na putovanje bez durbina!
Mnogi sugerišu, namerno.
Istraživači National Geografic-a izvršili su eksperiment u istim uslovima u kojima je potonuo Titanik.
Zaključili su da osmatrači zaista nisu mogli da uoče breg ranije i da im durbin ne bi mnogo pomogao. Tada je bilo uobičajeno da se pučina posmatra golim okom, a da se durbin koristi tek kad se nešto primeti jer je vidno polje durbina veoma malo.
Kapetan nije smanjio brzinu uprkos opasnosti od bregova. Paradoksalno, on je postupio po pravilima. Tada je bilo uobičajeno da brodovi ne smanjuju brzinu kada je opasnost zbog leda kako bi se brodovi što brže udaljili od opasnosti.
Da li je brod trebalo da izdrži udarac u ledeni breg?
Titanik je bio izgrađen od čeličnih ploča koje su mogle da izdrže udarac, ali slaba tačka bili su gvozdeni zakivci koji su spajali ploče. Oni nisu izdržali i voda je prodrla između ploča.
Na kraju...
Zvanična istraga nije nikoga osudila.
Došli su do zaključka da je brod potonuo kao posledica niza nesrećnih okolnosti i pravila koja su važila u to vreme.
Uskoro su uvedene ledene patrole, svaki brod je morao da ima dovoljno čamaca za sve putnike i uvedena je jedinstvena signalizacija i danonoćno dežuranje telegrafista.
Da li je Titanik namerno potopljen?
Teorije zavere obično zvuče neverovatno i dok neki ljudi slepo veruju u njih, drugi ih odbacuju kao najobičnije budalaštine. Mnoge od ovih teorija zasnivaju se na nepotpunim podacima i pretpostavkama, ali se često čini kao da tu „nečega ima“.
Nijednu teoriju zavere ne treba olako odbaciti. Samo treba da pogledamo dokaze i odlučimo u šta ćemo da verujemo.
Autor: Branko Kubat Časopis: MonopolList
