LEGEND
- Učlanjen(a)
- 14.12.2009
- Poruka
- 29.042
Zebnja brodskog ložača
Zebnja brodskog ložača
Novosti
Zaustavite motore, punom parom nazad - glasila je komanda. Inženjer pištoljem zavodi red među mornarima
Ložači na „Titaniku“
SVAKA priča sa „Titanika“ je dramatična i neponovljiva. Ono što je te večeri preživeo Franc Karun je drama na kvadrat - dok je istovremeno spasavao svoju kćerkicu Anu i sebe, u tome su ga sprečavali oficiri s broda.
Franc Karun sa kćerkom Anom i rođakom Janezom Markunom krenuo je vozom 8. aprila 1912. u francuski lučki grad Šerbur, gde će se dva dana kasnije ukrcati na „Titanik“. Upravo tada je započela drama u kojoj će se spasti Franc i njegova petogodišnja kćerka Ana, dok je Markun tragično završio u bezdanu mora.
- Na „Titaniku“ su osim nas troje - pričao je Franc Karun - bila još dva Slovenca - Janko Pašić iz Strekljevca i Janko Vouk iz Jesenica. Posle te kobne večeri, 14. aprila 1912, za njih dvojicu više nikada nisam čuo, verovatno su se utopili. Četrnaestog uveče zaspao sam čvrsto, nisam ni osetio udarac parobroda u santu. Probudili su me Pašić i Vouk, brzo sam se obukao i pošao da vidim šta se događa, zašto je velika gužva na palubi. Tu sam saznao da se brod sudario sa nečim i da ćemo svi potonuti. U prvi mah niko u to nije mogao da poveruje. Pa, zar da „nepotopivi“ potone - pitali smo se u čudu. Kada sam video da voda prodire u brod, bilo mi je sve jasno. Pojurio sam u kabinu, probudio kćerku Anu i Janeza.
- U tom trenutku bio sam gotovo paralisan od straha. Stalno sam gledao u moju devojčicu i razmišljao kako da je spasem. U jednom trenutku Janez dohvati bocu konjaka i reče mi: „Ajde da popijemo, da lakše odemo u smrt!“ Ja nisam mogao sa tim da se pomirim, jer sam želeo da spasem Anu po svaku cenu. Stavio sam pojas za spasavanje, uzeo u naručje Anu i sa Janezom pošao na palubu. Gurali smo se kroz uskomešanu masu ka gornjoj palubi, kada mi je prišao jedan mornar i istrgao dete iz naručja. Poneo ju je u čamac za spasavanje. Bio sam izvan sebe! Nisam znao šta da radim. Pošao sam za njim, ali mi nisu dali da uđem u čamac. Čuo sam Anin plač i odlučio da učinim sve da je pronađem.
U borbi sa samim sobom i sa osobljem „Titanika“, koje nije puštalo odrasle muškarce da napuste brod, Franc je uspeo da se nekako domogne ograde i da skoči u more. Kada se našao na površini vode, okrenuo se prema brodu i uz ogradu ugledao svog rođaka Janeza Markuna i povikao: „Janez, skoči u vodu!“ Janez se plašio da skoči i Franc ga više nikada nije video. Bio je u hladnoj vodi okružen ljudima koji su, takođe, pokušavali da nađu spas. Nedaleko je ugledao čamac na kome je bila mala Ana. Zaplivao je hrabro. Crpeo je snagu i stalno plivao, dok je čamac bio ispred njega, čas bliže, čas dalje. Prošlo je gotovo dva sata dok se nije dograbio ivice čamca. Ali tada se drama nastavlja: ne žele da ga prime na čamac, na kome je već bilo 50 ljudi, pa su se plašili da se od preopterećenja ne prevrne.
I kada je pomislio da će od umora propasti kroz hladnu vodu, prepoznao ga je neki Francuz, mornar sa „Titanika“, koji je tokom vožnje jednom nešto popravio u Francovoj kabini. Franc ga je tada počastio domaćim vinom. Kakva sreća! Kada se popeo na čamac, susreo se sa malom Anom koja je zaplakala od sreće, a Franc je od šoka zanemeo, samo je čvrsto zagrlio kćerku.
Među članovima posade na „Titaniku“ bio je i Ivan Sekelec, brodski ložač. Tek što je završio putovanja na engleskom parobrodu „Everton“, primljen je na rad na „Titaniku“, za šta je zaslužan jedan njegov prijatelj, brodski konobar.
Ivan se kasnije sećao:
- Bila je nedelja, napolju hladno kao da je decembar. Kad sam došao na smenu, među kotlovima je bilo kao u paklu. Moji drugovi su se kupali u znoju. Ali mene su brinule vesti koje su govorile o ledenim santama. Obuzimao nas je neki osećaj nesigurnost. Međutim, odozgo, sa komandnog pulta stizale su zapovesti. Nova i nova kolica ugljena dolazila su iz spremišta, pa nije preostalo ništa drugo nego skinuti kaput i košulju, uzeti lopatu i stalno ložiti.
- Negde oko 11 noću stigla je energična komanda: „Zaustavite motore! Punom parom nazad!“ Bilo je prekasno, nije se moglo ništa više učiniti. Udar je bio strahovit. Mi smo popadali, a jedan Nemac (ložač) pao je na užarenu gvozdenu ploču pred kotlom i nije se više podigao.
- Ubrzo je uleteo neki radnik s kolicima i povikao: „Spasavajte se, voda prodire u skladište“! Desetak ljudi je nagrnulo u nameri da istrče, ali nisu uspeli. Pred njima je iskrsnuo inženjer sa pištoljem u ruci. Opalio je nekoliko metaka iznad glava i rekao: „Pucaću u prvoga ko pokuša pobeći! Nazad svi, morate ostati na svojim mestima, šteta nije velika“. Ali voda se nije šalila, snažno je nadirala u prostoriju sa mašinama koje pokreću brod. Istrčali smo na prvu palubu i ubrzo je počelo spuštanje čamaca za spasavanje.
Ivan Sekelec je bio snažan čovek, pa je dobio zadatak da vesla na jednom od čamaca za spasavanje. Na njegovom čamcu bilo je 63 putnika, a Ivan još nije bio siguran da li mu je bezbednije u čamcu nego na brodu. Slušao je nekoliko časaka ranije kako oficiri uveravaju putnike da se u blizini nalaze brodovi koji će im doći u pomoć. Nedoumicu je izazivao i orkestar koji je nastavio da svira, a u salonima se igralo i plesalo?!
Nastavio je da vesla, takoreći bez daha, što dalje od sablasnog broda. Lutali su oko četiri sata, po velikoj hladnoći i magli, a zoru su dočekali iznemogli. Kada se malo razdanilo, videli su jedan čamac, takođe pun. Mahali su jedni drugima kaputima i šalovima, kada se na vidiku digao trag dima. Stigla je „Konkordija“, nesrećnim ljudima konačno je svanulo!
STRAH OD OKEANA
PO dolasku u Ameriku, Franc Karun je sa Anom otputovao u Kalseburg, gde ih je nestrpljivo očekivala porodica. Sledeće godine, Francova supruga se s decom vratila u Sloveniju. Dva dana pre početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, vratio se i Franc Karun. Gotovo pola veka kasnije, Ana je otputovala brodom u Ameriku da poseti sestru Mariju i brata Franca. Strah od broda je bio veliki, ali je ipak smogla snage da drugi i poslednji put brodom pređe Atlantik.
Zebnja brodskog ložača
Novosti
Zaustavite motore, punom parom nazad - glasila je komanda. Inženjer pištoljem zavodi red među mornarima
Ložači na „Titaniku“
SVAKA priča sa „Titanika“ je dramatična i neponovljiva. Ono što je te večeri preživeo Franc Karun je drama na kvadrat - dok je istovremeno spasavao svoju kćerkicu Anu i sebe, u tome su ga sprečavali oficiri s broda.
Franc Karun sa kćerkom Anom i rođakom Janezom Markunom krenuo je vozom 8. aprila 1912. u francuski lučki grad Šerbur, gde će se dva dana kasnije ukrcati na „Titanik“. Upravo tada je započela drama u kojoj će se spasti Franc i njegova petogodišnja kćerka Ana, dok je Markun tragično završio u bezdanu mora.
- Na „Titaniku“ su osim nas troje - pričao je Franc Karun - bila još dva Slovenca - Janko Pašić iz Strekljevca i Janko Vouk iz Jesenica. Posle te kobne večeri, 14. aprila 1912, za njih dvojicu više nikada nisam čuo, verovatno su se utopili. Četrnaestog uveče zaspao sam čvrsto, nisam ni osetio udarac parobroda u santu. Probudili su me Pašić i Vouk, brzo sam se obukao i pošao da vidim šta se događa, zašto je velika gužva na palubi. Tu sam saznao da se brod sudario sa nečim i da ćemo svi potonuti. U prvi mah niko u to nije mogao da poveruje. Pa, zar da „nepotopivi“ potone - pitali smo se u čudu. Kada sam video da voda prodire u brod, bilo mi je sve jasno. Pojurio sam u kabinu, probudio kćerku Anu i Janeza.
- U tom trenutku bio sam gotovo paralisan od straha. Stalno sam gledao u moju devojčicu i razmišljao kako da je spasem. U jednom trenutku Janez dohvati bocu konjaka i reče mi: „Ajde da popijemo, da lakše odemo u smrt!“ Ja nisam mogao sa tim da se pomirim, jer sam želeo da spasem Anu po svaku cenu. Stavio sam pojas za spasavanje, uzeo u naručje Anu i sa Janezom pošao na palubu. Gurali smo se kroz uskomešanu masu ka gornjoj palubi, kada mi je prišao jedan mornar i istrgao dete iz naručja. Poneo ju je u čamac za spasavanje. Bio sam izvan sebe! Nisam znao šta da radim. Pošao sam za njim, ali mi nisu dali da uđem u čamac. Čuo sam Anin plač i odlučio da učinim sve da je pronađem.
U borbi sa samim sobom i sa osobljem „Titanika“, koje nije puštalo odrasle muškarce da napuste brod, Franc je uspeo da se nekako domogne ograde i da skoči u more. Kada se našao na površini vode, okrenuo se prema brodu i uz ogradu ugledao svog rođaka Janeza Markuna i povikao: „Janez, skoči u vodu!“ Janez se plašio da skoči i Franc ga više nikada nije video. Bio je u hladnoj vodi okružen ljudima koji su, takođe, pokušavali da nađu spas. Nedaleko je ugledao čamac na kome je bila mala Ana. Zaplivao je hrabro. Crpeo je snagu i stalno plivao, dok je čamac bio ispred njega, čas bliže, čas dalje. Prošlo je gotovo dva sata dok se nije dograbio ivice čamca. Ali tada se drama nastavlja: ne žele da ga prime na čamac, na kome je već bilo 50 ljudi, pa su se plašili da se od preopterećenja ne prevrne.
I kada je pomislio da će od umora propasti kroz hladnu vodu, prepoznao ga je neki Francuz, mornar sa „Titanika“, koji je tokom vožnje jednom nešto popravio u Francovoj kabini. Franc ga je tada počastio domaćim vinom. Kakva sreća! Kada se popeo na čamac, susreo se sa malom Anom koja je zaplakala od sreće, a Franc je od šoka zanemeo, samo je čvrsto zagrlio kćerku.
Među članovima posade na „Titaniku“ bio je i Ivan Sekelec, brodski ložač. Tek što je završio putovanja na engleskom parobrodu „Everton“, primljen je na rad na „Titaniku“, za šta je zaslužan jedan njegov prijatelj, brodski konobar.
Ivan se kasnije sećao:
- Bila je nedelja, napolju hladno kao da je decembar. Kad sam došao na smenu, među kotlovima je bilo kao u paklu. Moji drugovi su se kupali u znoju. Ali mene su brinule vesti koje su govorile o ledenim santama. Obuzimao nas je neki osećaj nesigurnost. Međutim, odozgo, sa komandnog pulta stizale su zapovesti. Nova i nova kolica ugljena dolazila su iz spremišta, pa nije preostalo ništa drugo nego skinuti kaput i košulju, uzeti lopatu i stalno ložiti.
- Negde oko 11 noću stigla je energična komanda: „Zaustavite motore! Punom parom nazad!“ Bilo je prekasno, nije se moglo ništa više učiniti. Udar je bio strahovit. Mi smo popadali, a jedan Nemac (ložač) pao je na užarenu gvozdenu ploču pred kotlom i nije se više podigao.
- Ubrzo je uleteo neki radnik s kolicima i povikao: „Spasavajte se, voda prodire u skladište“! Desetak ljudi je nagrnulo u nameri da istrče, ali nisu uspeli. Pred njima je iskrsnuo inženjer sa pištoljem u ruci. Opalio je nekoliko metaka iznad glava i rekao: „Pucaću u prvoga ko pokuša pobeći! Nazad svi, morate ostati na svojim mestima, šteta nije velika“. Ali voda se nije šalila, snažno je nadirala u prostoriju sa mašinama koje pokreću brod. Istrčali smo na prvu palubu i ubrzo je počelo spuštanje čamaca za spasavanje.
Ivan Sekelec je bio snažan čovek, pa je dobio zadatak da vesla na jednom od čamaca za spasavanje. Na njegovom čamcu bilo je 63 putnika, a Ivan još nije bio siguran da li mu je bezbednije u čamcu nego na brodu. Slušao je nekoliko časaka ranije kako oficiri uveravaju putnike da se u blizini nalaze brodovi koji će im doći u pomoć. Nedoumicu je izazivao i orkestar koji je nastavio da svira, a u salonima se igralo i plesalo?!
Nastavio je da vesla, takoreći bez daha, što dalje od sablasnog broda. Lutali su oko četiri sata, po velikoj hladnoći i magli, a zoru su dočekali iznemogli. Kada se malo razdanilo, videli su jedan čamac, takođe pun. Mahali su jedni drugima kaputima i šalovima, kada se na vidiku digao trag dima. Stigla je „Konkordija“, nesrećnim ljudima konačno je svanulo!
STRAH OD OKEANA
PO dolasku u Ameriku, Franc Karun je sa Anom otputovao u Kalseburg, gde ih je nestrpljivo očekivala porodica. Sledeće godine, Francova supruga se s decom vratila u Sloveniju. Dva dana pre početka Prvog svetskog rata, 1914. godine, vratio se i Franc Karun. Gotovo pola veka kasnije, Ana je otputovala brodom u Ameriku da poseti sestru Mariju i brata Franca. Strah od broda je bio veliki, ali je ipak smogla snage da drugi i poslednji put brodom pređe Atlantik.
