- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
TESLA I PUPIN: OD TRVENjA DO MIRENjA
Igra pokvarenih telefona
Malo poznata prepiska dvojice srpskih naučnika otkriva nesporazume o kojima istraživači njihovog dela i danas nerado govore, jer je njihov odnos bio opterećen sukobima i sporenjima pred sudom, sve do pred kraj Pupinovog života, kada je došlo do neobičnog susreta dvojice nekadašnjih oponenata u njujorškoj bolnici, uz slatko od pomorandžine kore, ali do danas je tajna o čemu su tada razgovarali
Salvador Dali, Jastog-telefon
Kada je gospodin Dragoslav Lj. Petković, novinar „Politike“, upitao Teslu o odnosima sa Pupinom, on se namrštio i malo zamišljen, počeo je da mu priča:
„Kad sam došao iz Francuske u Ameriku, pre četrdeset i dve godine, kao inženjer kod g. Edisona, g. Pupin je bio predavač u školi i privatno je podučavao đake. Kad sam ga upoznao, srpski je govorio vrlo rđavo, jer je u Ameriku došao vrlo mlad. Pošto je od direktora engleske telefonske kompanije dobio posao, došao je k meni sa molbom da mu pomognem u radu, jer se on zapleo nekako i ne može dalje. Učinio sam to vrlo rado i od sveg srca izveo taj posao. Posle toga, kad sam ga sreo, ja sam mu rekao: ’Gospodine Pupin, meni je bilo osobito prijatno da sam mogao da Vam pomognem’, a on mi odvrati skoro naljućen da je on i sam to znao i umeo i da ništa nisam učinio za njega. Bolelo me je to njegovo ponašanje, tim više što smo bili iz jednog kraja, ali sam ipak prešao preko toga, pa ga docnije puštao isuviše blizu k sebi. Docnije, prilikom jednog predavanja na Kolumbija univerzitetu, u kome sam izneo teoriju primenjenu na mome transformatoru za prenošenje sila na veliku daljinu (radio) i objašnjavao kakvu će korist učiniti čovečanstvu u svima primenama, g. Pupin je u društvu svojih prijatelja zviždanjem ometao to predavanje, te sam jedva umirio zavedene slušaoce i dovršio svoje izlaganje. U tom mi je pomogla činjenica, da ja nemam neprijatelja u celom čovečanstvu, izuzev dva-tri zavidljiva čoveka. A prilikom procesa koga sam poveo protivu g. Markonija, za ukradene mi patente i nacrte iz Patentnog odeljenja, g. Pupin – pozvan da svedoči kao moj zemljak – bio je uz Markonija, te sam ga tek posle trogodišnjeg jurenja po sudu, najzad, pod zakletvom naterao da prizna, da je prenošenje sila na veliku daljinu (radio) moj izum. Ali, neka ih, neka se raduju u sadašnjosti (mislio je na nekoliko svojih neprijatelja) od koje ću primiti samo ono što sam silom svoje sopstvene snage mogao da otmem, a neka budućnost kaže istinu i svakog oceni po radu i zasluzi. Njihova je sadašnjost, a moja budućnost, za koju sam i radio.“
Razgovor g. Petkovića sa Teslom, o Markoniju i Pupinu, objavila je „Politika“ 1927. godine. Novinar Petković bio je u poseti Tesli povodom njegovog sedamdesetog rođendana.
U pismu od 19. decembra 1891. godine Pupin piše:
„Dragi moj gospodine Tesla,
Vaše pismo od 17. ovog meseca je preda mnom. Ne mislim da bi trebalo da mi zamerite što o Vašim otkrićima nisam dao potpunije obrazloženje. Pre svega, malo je preuranjeno da se govori o praktičnim sitnicama u raspravi koja je namenjena najopštijim osnovnim principima višefaznih sistema. Drugo, o Vašim motorima znam onoliko koliko sam čuo; nikada nisam imao zadovoljstvo da mi ih neko pokaže. Tražio sam Vas dva puta u Vašem hotelu, a jedanput sam Vam i pisao, jer sam bio veoma znatiželjan da dobijem od Vas nekoliko podataka koliko mislim da biste svakako mogli da mi pružite – i iznad svega – želeo sam da vidim Vaše mašine. Ali sva moja nastojanja bila su uzalud. Mislio sam da mora da ste veoma ljuti na mene što se tako ponašam, i stoga kad god sam bilo šta pomenuo o Vašem radu, morao sam da budem krajnje obazriv i duboko uveren da je ono što sam rekao bilo sasvim tačno, ne znajući kako biste prihvatili bilo koju moju detaljnu raspravu koja se tiče Vaših pronalazaka. Ako postoji išta na ovom svetu u šta duboko verujem, to je svakako jedna stvar, a to je, da zasluga za prikazivanje praktične važnosti naizmeničnih struja (i dvofazne i višefazne) za rad motora pripada sasvim Vama. To sam uverenje sam iskazao u samom prvom delu moje rasprave. Razlog zbog koga sam u javnosti izneo nemački motor, ima da zahvalim činjenici da je to jedini motor sa naizmeničnom strujom velikih dimenzija, koji sam ikada video.
Ferarisovu obmanu su do sramnih razmera omogućili Vaši konkurenti. Kako ja sada shvatam celu stvar, osećam sasvim pouzdano da se lako može pokazati da postoji ogroman korak od Ferarisovog obrtnog polja do Teslinog obrtnog magnetskog polja. Ove dve stvari meni izgledaju bitno različite, treba to istaći i prikazati u pravom svetlu.
Umesto da mi dostavite radi informacija detaljni opis Vašeg patenta, dozvolite mi da predložim da bi bilo bolje da mi usmeno pružite nešto malo objašnjenja. Uveravam Vas da ćete naći u meni veoma dostojnog i krajnje zainteresovanog slušaoca. Moji uskršnji praznici su upravo počeli i biću Vam na raspolaganju u bilo koje vreme.
Vaš odani,
M.I. Pupin“
Tesla je bio uzdržan i prema Pupinu, što se vidi i iz tona kojim je napisano pismo datirano 28. septembra 1904. u kojem piše sledeće:
Valdorf Astorija, Njujork
„Dragi moj Pupine:
Primio sam Vaše pismo prošle noći baš kada sam žurio da zadovoljim potrebe svog želuca, pošto sam se vratio iz okoline grada prilično iscrpljen. Tek sam ovog jutra primetio na koverti Vaš zahtev da odgovorim. Zahvaljujem Vam na lepom mišljenju, kao i na utešnom poverenju. Ponadaću se sa većim zadovoljstvom da ste u pravu, pošto su se divljenje i prijateljstva prema meni često manifestovala na neobičan način.
Na moje veliko žaljenje, neću biti u mogućnosti da se okoristim Vašom gostoprimljivošću u sredu. Čak i kad bih mogao da dođem, bio bih veoma neraspoložen jer sam okupiran ozbiljnim mislima.
Sa najboljim željama za uspešno veče i uz najlepše pozdrave,
Vaš odani,
Nikola Tesla”
Od 1926. godine do 1937. godine jugoslovenski generalni konzul u Njujorku bio je gospodin Radoje Janković. U članku „Tesla i Pupin – prema porodičnim sećanjima“, Vidosava Janković podseća da je generalni konzul u nekoliko mahova posredovao između Tesle i Pupina koji su bili dugi niz godina u opreci zbog poznatog nesporazuma:
Tesla se uglavnom osećao povređenim, ali mu to nije smetalo da se ipak za Pupina makar i preko posrednika interesuje. A Pupin je sa svoje strane, u više navrata tokom tih godina, pokušavao da njihovo uzajamno otuđenje nekako premosti. Tako je preko Jankovića kao posrednika, Tesla bio upoznat sa Pupinovim narušenim zdravljem, što se vidi iz pisma generalnom konzulu od 12. januara 1935. godine. Tesla kaže:
„Što se tiče posete gospodinu Pupinu koju ste mi saopštili u Vašem pismu... jedini razlog bi bio moja želja da mu pomognem. Kako sam vam već prije kazao, on je otrovan mokrom kiselinom, tako da mu je čitavo telo kao pršut i usled toga dobio je ulcer u stomaku koji ako ga zanemari može postati najgora vrsta raka jer je površina od ulcera velika. Ja sam osvedočen da ako ima voljne sile on bi se mogao podobro izlečiti. Nu, bojim se da nema dosta voljne sile radi velike spoljne prekomernosti, a kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od gorega do gorega. Sa odličnim poštovanjem“ itd.
Takođe, u jednom ranije pismu, od 28. decembra 1934. godine, opet u vezi sa Jankovićevim predlogom da Tesla poseti Pupina, Tesla piše: „Više sam puta mislio da posetim gospodina Pupina, jer sam osvedočen da bi mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se je otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži, ali doktori nisu hteli da me slušaju. Vaš odani“ itd.
Na predlog Mihajla Pupina da pomogne Tesli, jer je saznao da je zapao u velike materijalne teškoće, Tesla preko tadašnjeg konzula u Njujorku, g.Radoja Jankovića u pismu od 26.decembra 1934.godine, odgovara Pupinu:
„Dragi i mnogocenjeni gosp. Jankoviću,
Molim Vas javite odmah (dvostruko podvučeno) gosp. Pupinu prije nego se veliko zlo dogodi (i ovo je podvučeno) da ja neću ni da čujem o njegovom predlogu ako premda mu zahvaljujem. Takovo što ja bi smatrao kao najveću uvredu kad bi primio pomoć od ovih kompanija. Sav svet bi mislio da je moj rad okončan i svi moji veliki projekti bili bi propali. Bio bi ubijen kao iz puške.
Meni ne treba pomoć nego teškoće. Čim teže tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bi prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i oni bi rado platili veliku svotu i garantirali dobar godišnji prihod. Nu, ja nisam takova luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije, i ako mi ne plate što zaištem, mogao bih ih uništiti. Samo malo pričekajte pa ćete videti da sam situaciju sasvim dobro shvatio.
Zahvaljujem Vam na Vašoj dobroj nameri i ostajem,
Vaš iskreni prijatelj, Nikola Tesla
U preši.“
Zbog toga što je Pupin teško uvredio Teslu, svedočeći u korist Markonija, on je od njega odbio bilo kakvu pomoć. Takođe, zbog svog ponosa i čvrstog ličkog karaktera nije mogao da prihvati ničiju pomoć, a ponajmanje od Pupina.
Početkom marta 1935. godine, Jankovićku je hitno pozvala telefonom Pupinova kćer Vava, rekavši joj da odmah potraži Teslu i da ga uprkos svemu iz prošlosti u njihovim odnosima zamoli da bez odlaganja dođe do bolnice u kojoj je ležao Pupin, jer po njenim rečima: ’Papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom.’ Zamolila je moju majku da to učini jer je znala da je generalni konzul otsutan iz Njujorka i da je otišao u Beograd na referisanje. Moja je majka taj njen zahtev odmah sprovela u delo. Javila je službeniku konzulata, Milošu Tošiću, da odmah najavi njenu posetu Tesli i da potom dođe po nju taksijem. To je urađeno, pa ju je Tesla primio u svom apartmanu u hotelu Njujorker. Prenevši Pupinovu želju Tesli, ona je strpljivo čekala njegovu odluku dok je on šetao tamo-amo po odaji sa rukama ukrštenim na leđima. Bio je ozbiljnog izraza lica, i pognute glave, pa kako su minuti odmicali, Jankovićka je izgovorila: ’Znam da Vi gospodine Tesla nećete odbiti molbu jedne dame.’ Tesla je klimnuo glavom i rekao ’hajdmo’. Žurno su ušli u taksi koji je čekao pred hotelom. Usput, ulicom Brodvej, pa tokom vožnje, moja majka je došla na ideju da zamoli Teslu da pričeka u kolima dok ona svrati u naš stan da nešto uzme. Iz stana je ponela torbu sa priborom za slatko i teglicu sa slatkim od pomorandžine kore koju je Pupin izuzetno voleo. Kada su stigli do bolnice, sačekali su ih u predvorju bolesnikove sobe ćerka Vava, Pupinov sekretar Kajganović, dežurne sestre i još neko iz tog odeljenja. Moja majka je hitro na malom poslužavniku iznela slatko, potražila vodu od bolničarke i tako podešeno po našem običaju, unela posluženje u Pupinovu sobu. Tesla je ušao za njom. Oslovila je Pupina rečima: „Evo, profesore, donela sam Vam malo slatka koje Vi volite, a tu je i gospodin Tesla da Vas poseti.“ Dok je poslužila Pupina primetila je da ima suze na obrazima, a Tesline oči su takođe zasuzile. Posle tog tradicionalnog srpskog posluženja kao uvoda u ovaj susret pomirenja, moja majka je izašla iz sobe ostavivši Pupina i Teslu same. Ostali su tako njih dvojica otprilike pola sata, a šta su jedan drugome rekli ostaće zauvek tajna. Pupin je ubrzo posle tog susreta umro.“
Autor je viši kustos u Muzeju PTT Srbije
Željko Sarić
Objavljeno: 30.04.2011.
Izvor: Politika
Igra pokvarenih telefona
Malo poznata prepiska dvojice srpskih naučnika otkriva nesporazume o kojima istraživači njihovog dela i danas nerado govore, jer je njihov odnos bio opterećen sukobima i sporenjima pred sudom, sve do pred kraj Pupinovog života, kada je došlo do neobičnog susreta dvojice nekadašnjih oponenata u njujorškoj bolnici, uz slatko od pomorandžine kore, ali do danas je tajna o čemu su tada razgovarali
Salvador Dali, Jastog-telefon
Kada je gospodin Dragoslav Lj. Petković, novinar „Politike“, upitao Teslu o odnosima sa Pupinom, on se namrštio i malo zamišljen, počeo je da mu priča:
„Kad sam došao iz Francuske u Ameriku, pre četrdeset i dve godine, kao inženjer kod g. Edisona, g. Pupin je bio predavač u školi i privatno je podučavao đake. Kad sam ga upoznao, srpski je govorio vrlo rđavo, jer je u Ameriku došao vrlo mlad. Pošto je od direktora engleske telefonske kompanije dobio posao, došao je k meni sa molbom da mu pomognem u radu, jer se on zapleo nekako i ne može dalje. Učinio sam to vrlo rado i od sveg srca izveo taj posao. Posle toga, kad sam ga sreo, ja sam mu rekao: ’Gospodine Pupin, meni je bilo osobito prijatno da sam mogao da Vam pomognem’, a on mi odvrati skoro naljućen da je on i sam to znao i umeo i da ništa nisam učinio za njega. Bolelo me je to njegovo ponašanje, tim više što smo bili iz jednog kraja, ali sam ipak prešao preko toga, pa ga docnije puštao isuviše blizu k sebi. Docnije, prilikom jednog predavanja na Kolumbija univerzitetu, u kome sam izneo teoriju primenjenu na mome transformatoru za prenošenje sila na veliku daljinu (radio) i objašnjavao kakvu će korist učiniti čovečanstvu u svima primenama, g. Pupin je u društvu svojih prijatelja zviždanjem ometao to predavanje, te sam jedva umirio zavedene slušaoce i dovršio svoje izlaganje. U tom mi je pomogla činjenica, da ja nemam neprijatelja u celom čovečanstvu, izuzev dva-tri zavidljiva čoveka. A prilikom procesa koga sam poveo protivu g. Markonija, za ukradene mi patente i nacrte iz Patentnog odeljenja, g. Pupin – pozvan da svedoči kao moj zemljak – bio je uz Markonija, te sam ga tek posle trogodišnjeg jurenja po sudu, najzad, pod zakletvom naterao da prizna, da je prenošenje sila na veliku daljinu (radio) moj izum. Ali, neka ih, neka se raduju u sadašnjosti (mislio je na nekoliko svojih neprijatelja) od koje ću primiti samo ono što sam silom svoje sopstvene snage mogao da otmem, a neka budućnost kaže istinu i svakog oceni po radu i zasluzi. Njihova je sadašnjost, a moja budućnost, za koju sam i radio.“
Razgovor g. Petkovića sa Teslom, o Markoniju i Pupinu, objavila je „Politika“ 1927. godine. Novinar Petković bio je u poseti Tesli povodom njegovog sedamdesetog rođendana.
U pismu od 19. decembra 1891. godine Pupin piše:
„Dragi moj gospodine Tesla,
Vaše pismo od 17. ovog meseca je preda mnom. Ne mislim da bi trebalo da mi zamerite što o Vašim otkrićima nisam dao potpunije obrazloženje. Pre svega, malo je preuranjeno da se govori o praktičnim sitnicama u raspravi koja je namenjena najopštijim osnovnim principima višefaznih sistema. Drugo, o Vašim motorima znam onoliko koliko sam čuo; nikada nisam imao zadovoljstvo da mi ih neko pokaže. Tražio sam Vas dva puta u Vašem hotelu, a jedanput sam Vam i pisao, jer sam bio veoma znatiželjan da dobijem od Vas nekoliko podataka koliko mislim da biste svakako mogli da mi pružite – i iznad svega – želeo sam da vidim Vaše mašine. Ali sva moja nastojanja bila su uzalud. Mislio sam da mora da ste veoma ljuti na mene što se tako ponašam, i stoga kad god sam bilo šta pomenuo o Vašem radu, morao sam da budem krajnje obazriv i duboko uveren da je ono što sam rekao bilo sasvim tačno, ne znajući kako biste prihvatili bilo koju moju detaljnu raspravu koja se tiče Vaših pronalazaka. Ako postoji išta na ovom svetu u šta duboko verujem, to je svakako jedna stvar, a to je, da zasluga za prikazivanje praktične važnosti naizmeničnih struja (i dvofazne i višefazne) za rad motora pripada sasvim Vama. To sam uverenje sam iskazao u samom prvom delu moje rasprave. Razlog zbog koga sam u javnosti izneo nemački motor, ima da zahvalim činjenici da je to jedini motor sa naizmeničnom strujom velikih dimenzija, koji sam ikada video.
Ferarisovu obmanu su do sramnih razmera omogućili Vaši konkurenti. Kako ja sada shvatam celu stvar, osećam sasvim pouzdano da se lako može pokazati da postoji ogroman korak od Ferarisovog obrtnog polja do Teslinog obrtnog magnetskog polja. Ove dve stvari meni izgledaju bitno različite, treba to istaći i prikazati u pravom svetlu.
Umesto da mi dostavite radi informacija detaljni opis Vašeg patenta, dozvolite mi da predložim da bi bilo bolje da mi usmeno pružite nešto malo objašnjenja. Uveravam Vas da ćete naći u meni veoma dostojnog i krajnje zainteresovanog slušaoca. Moji uskršnji praznici su upravo počeli i biću Vam na raspolaganju u bilo koje vreme.
Vaš odani,
M.I. Pupin“
Tesla je bio uzdržan i prema Pupinu, što se vidi i iz tona kojim je napisano pismo datirano 28. septembra 1904. u kojem piše sledeće:
Valdorf Astorija, Njujork
„Dragi moj Pupine:
Primio sam Vaše pismo prošle noći baš kada sam žurio da zadovoljim potrebe svog želuca, pošto sam se vratio iz okoline grada prilično iscrpljen. Tek sam ovog jutra primetio na koverti Vaš zahtev da odgovorim. Zahvaljujem Vam na lepom mišljenju, kao i na utešnom poverenju. Ponadaću se sa većim zadovoljstvom da ste u pravu, pošto su se divljenje i prijateljstva prema meni često manifestovala na neobičan način.
Na moje veliko žaljenje, neću biti u mogućnosti da se okoristim Vašom gostoprimljivošću u sredu. Čak i kad bih mogao da dođem, bio bih veoma neraspoložen jer sam okupiran ozbiljnim mislima.
Sa najboljim željama za uspešno veče i uz najlepše pozdrave,
Vaš odani,
Nikola Tesla”
Od 1926. godine do 1937. godine jugoslovenski generalni konzul u Njujorku bio je gospodin Radoje Janković. U članku „Tesla i Pupin – prema porodičnim sećanjima“, Vidosava Janković podseća da je generalni konzul u nekoliko mahova posredovao između Tesle i Pupina koji su bili dugi niz godina u opreci zbog poznatog nesporazuma:
Tesla se uglavnom osećao povređenim, ali mu to nije smetalo da se ipak za Pupina makar i preko posrednika interesuje. A Pupin je sa svoje strane, u više navrata tokom tih godina, pokušavao da njihovo uzajamno otuđenje nekako premosti. Tako je preko Jankovića kao posrednika, Tesla bio upoznat sa Pupinovim narušenim zdravljem, što se vidi iz pisma generalnom konzulu od 12. januara 1935. godine. Tesla kaže:
„Što se tiče posete gospodinu Pupinu koju ste mi saopštili u Vašem pismu... jedini razlog bi bio moja želja da mu pomognem. Kako sam vam već prije kazao, on je otrovan mokrom kiselinom, tako da mu je čitavo telo kao pršut i usled toga dobio je ulcer u stomaku koji ako ga zanemari može postati najgora vrsta raka jer je površina od ulcera velika. Ja sam osvedočen da ako ima voljne sile on bi se mogao podobro izlečiti. Nu, bojim se da nema dosta voljne sile radi velike spoljne prekomernosti, a kažu mi da uvek jede i pije kao da je zdrav i, dakako, ide od gorega do gorega. Sa odličnim poštovanjem“ itd.
Takođe, u jednom ranije pismu, od 28. decembra 1934. godine, opet u vezi sa Jankovićevim predlogom da Tesla poseti Pupina, Tesla piše: „Više sam puta mislio da posetim gospodina Pupina, jer sam osvedočen da bi mu mogao pomoći. Po svoj prilici on se je otrovao sa mokrom kiselinom. Edison je isto tako postradao. Njegovi doktori nisu znali kako da ga leče i on je umro od gladi. Činio sam sve što je bilo moguće da mu se život produži, ali doktori nisu hteli da me slušaju. Vaš odani“ itd.
Na predlog Mihajla Pupina da pomogne Tesli, jer je saznao da je zapao u velike materijalne teškoće, Tesla preko tadašnjeg konzula u Njujorku, g.Radoja Jankovića u pismu od 26.decembra 1934.godine, odgovara Pupinu:
„Dragi i mnogocenjeni gosp. Jankoviću,
Molim Vas javite odmah (dvostruko podvučeno) gosp. Pupinu prije nego se veliko zlo dogodi (i ovo je podvučeno) da ja neću ni da čujem o njegovom predlogu ako premda mu zahvaljujem. Takovo što ja bi smatrao kao najveću uvredu kad bi primio pomoć od ovih kompanija. Sav svet bi mislio da je moj rad okončan i svi moji veliki projekti bili bi propali. Bio bi ubijen kao iz puške.
Meni ne treba pomoć nego teškoće. Čim teže tim bolje. Ja najbolje radim u borbi. Kad god hoću mogao bi prodati svoje pronalaske ovim kompanijama i oni bi rado platili veliku svotu i garantirali dobar godišnji prihod. Nu, ja nisam takova luda. Moji pronalasci će kontrolirati ove kompanije, i ako mi ne plate što zaištem, mogao bih ih uništiti. Samo malo pričekajte pa ćete videti da sam situaciju sasvim dobro shvatio.
Zahvaljujem Vam na Vašoj dobroj nameri i ostajem,
Vaš iskreni prijatelj, Nikola Tesla
U preši.“
Zbog toga što je Pupin teško uvredio Teslu, svedočeći u korist Markonija, on je od njega odbio bilo kakvu pomoć. Takođe, zbog svog ponosa i čvrstog ličkog karaktera nije mogao da prihvati ničiju pomoć, a ponajmanje od Pupina.
Početkom marta 1935. godine, Jankovićku je hitno pozvala telefonom Pupinova kćer Vava, rekavši joj da odmah potraži Teslu i da ga uprkos svemu iz prošlosti u njihovim odnosima zamoli da bez odlaganja dođe do bolnice u kojoj je ležao Pupin, jer po njenim rečima: ’Papa ne želi da umre pre nego što se vidi sa gospodinom Teslom.’ Zamolila je moju majku da to učini jer je znala da je generalni konzul otsutan iz Njujorka i da je otišao u Beograd na referisanje. Moja je majka taj njen zahtev odmah sprovela u delo. Javila je službeniku konzulata, Milošu Tošiću, da odmah najavi njenu posetu Tesli i da potom dođe po nju taksijem. To je urađeno, pa ju je Tesla primio u svom apartmanu u hotelu Njujorker. Prenevši Pupinovu želju Tesli, ona je strpljivo čekala njegovu odluku dok je on šetao tamo-amo po odaji sa rukama ukrštenim na leđima. Bio je ozbiljnog izraza lica, i pognute glave, pa kako su minuti odmicali, Jankovićka je izgovorila: ’Znam da Vi gospodine Tesla nećete odbiti molbu jedne dame.’ Tesla je klimnuo glavom i rekao ’hajdmo’. Žurno su ušli u taksi koji je čekao pred hotelom. Usput, ulicom Brodvej, pa tokom vožnje, moja majka je došla na ideju da zamoli Teslu da pričeka u kolima dok ona svrati u naš stan da nešto uzme. Iz stana je ponela torbu sa priborom za slatko i teglicu sa slatkim od pomorandžine kore koju je Pupin izuzetno voleo. Kada su stigli do bolnice, sačekali su ih u predvorju bolesnikove sobe ćerka Vava, Pupinov sekretar Kajganović, dežurne sestre i još neko iz tog odeljenja. Moja majka je hitro na malom poslužavniku iznela slatko, potražila vodu od bolničarke i tako podešeno po našem običaju, unela posluženje u Pupinovu sobu. Tesla je ušao za njom. Oslovila je Pupina rečima: „Evo, profesore, donela sam Vam malo slatka koje Vi volite, a tu je i gospodin Tesla da Vas poseti.“ Dok je poslužila Pupina primetila je da ima suze na obrazima, a Tesline oči su takođe zasuzile. Posle tog tradicionalnog srpskog posluženja kao uvoda u ovaj susret pomirenja, moja majka je izašla iz sobe ostavivši Pupina i Teslu same. Ostali su tako njih dvojica otprilike pola sata, a šta su jedan drugome rekli ostaće zauvek tajna. Pupin je ubrzo posle tog susreta umro.“
Autor je viši kustos u Muzeju PTT Srbije
Željko Sarić
Objavljeno: 30.04.2011.
Izvor: Politika