- Učlanjen(a)
- 25.08.2009
- Poruka
- 38.979
16. 06. 2012
PRESS
Intervju: Ivan Klajn
Televizija ubija jezik
Zaključak: Za stanje u kome se nalazi jezik niko nije odgovoran, jer u državi niko i ne vodi nikakvu brigu o jeziku, kaže naš istaknuti lingvista.
Jedan od naših najvećih lingvista i zaštitnika srpskog jezika profesor Ivan Kljan nedavno je objavio novu knjigu pod nazivom „Bušenje jezika".
„Bušenje jezika" je jednim delom jezički priručnik nalik onima koje je profesor Klajn već objavio, sa savetim kako (ne) treba pisati i govoriti, a drugim delom je duhovit pogled na (zlo)upotrebu jezika.
Profesor Klajn je objasnio kako je došao do dvosmislenog naziva knjige koju je objavio novosadski „Prometej".
- Jedan čitalac skrenuo mi je pažnju na jednu radnju za tetoviranje, za pirsing i slične, po meni komične veštine koje se nude mladima. Mladi doslovno idu na bušenje jezika, nozdrva, obrva itd. a ja sam to objedinio u apstraktnom smislu imenice jezik. Kolega Veljko Brborić je rekao da bi mu se više sviđalo da se knjiga zove „Brušenje jezika". Niko ne brusi i ne pazi na jezik, a mnogi ga buše i kvare.
Kada se kaže pirsing, tačno se zna na šta se misli. Bušenje jezika je prilično neodređeno.
- To je u suštini jedan varvarski običaj primitivnih plemena koji je obnovljen iz komercijalnih razloga u Americi, pa onda i u celom svetu. Pirsing je tehnički izraz i za većinu takvih anglicizama ne vredi tražiti domaću zamenu. Kada bi neko nudio bušenje jezika, mislim da bi se ljudi šokirali, kada se kaže pirsing zna se da je to nešto po modi. Slično je i sa kompjuterskim terminima. Mnogi mi se žale na izraz lajkovati. Dok se on upotrebljava na Fejsbuku i dok je to na engleskom (like), to je u redu. Lakše je reći lajkujem nego „napisao sam da mi se ovaj sajt sviđa". Ali nadam se da neće ući u opštu upotrebu da jedan čovek kaže drugom: „Ja te lajkujem."
Ko buši jezik?
- Pre svega mediji. Ne krivim samo novinare. S jedne strane, u redakcijama imamo sve manje lektora, u mnogima ih i nemamo, a s druge strane, i tamo gde ih ima, urednici ne poštuju njihovu reč. U elektronskim medijima, danas praktično samo na televiziji, lektor i ne može mnogo da pomogne. Voditelj emisije više ne čita pripremljen tekst kao što se nekad radilo, nego improvizuje i onda sve zavisi od njegove jezičke kulture i jezičke kulture njegovih gostiju. Televizija je prinuđena da prenosi govor ulice i kada to ljudi čuju, misle da tako treba govoriti. Zato se šire sve moguće gramatičke, pravopisne, fonetske i druge greške.
Ko je odgovoran za to da stanje jezika bude bolje nego što jeste?
- Muka je to što niko nije odgovoran, jer u državi niko ne vodi baš nikakvu brigu o jeziku. Inicijativa bi trebalo da pođe od ministarstava prosvete, kulture ili nauke. Lingvisti su godinama, možda i decenijama, javljali da nema nastave maternjeg jezika u srednjoj školi. Postoji predmet koji se zove srpski jezik i književnost, a praktično se predaje samo književnost, bilo zato što je program suviše obiman, pa ne ostaje vremena za nešto drugo ili, još češće, zato što nastavnici dolaze sa katedre za književnost i ne zanima ih ta dosadna, suvoparna gramatika. Mi smo tražili da u srednjoj školi budu posebno srpski jezik, a posebno književnost. S druge strane, država bi trebalo da interveniše da u svim medijima postoje lektori, da se novinari, pogotovo urednici, biraju uzimajući u obzir i njihova jezička znanja. Ali za to prosto nema motivacije.
Da li postoji neka otpornosti srpskog jezika na neologizme? Koja izvedenica je u poslednjih 10 godina ušla u naš jezik?
- Zaista ih malo ulazi i to je, čini mi se, posledica naše alergije na veštačke kovanice, a za tu alergiju su delimično krivi Hrvati, jer znamo da je kod njih ambasador veleposlanik, a demilitarizacija razvojačenje. Takve stvari nama sasvim opravdano zvuče smešno i to nećemo, ali zato i tamo gde bismo mogli, ne želimo da upotrebimo domaću izvedenicu, jer nam sve to zvuči veštački ili hrvatski. Zbog toga su zakržljali mehanizmi tvorbe reči u srpskom. U hrvatskom su preterano razvijeni, kod nas su nedovoljno razvijeni. Nama je lakše da upotrebimo gotovu stranu reč.
Zar Hrvati nisu u prednosti u odnosu na nas, ma koliko preterivali sa svojim novim rečima?
- Hrvati su znatno ispred nas. Oni su imali i leksikografski zavod, imaju bolje izdavače udžbenika, rečnika, gramatika, i sve drugo se bolje pravilo u Zagrebu nego u Beogradu. Hrvati su još u 19. veku bili motivisani borbom da sačuvaju svoj nacionalni jezik od nemačkog uticaja, a kasnije je na njih delovala konstrukcija da je Jugoslavija srbocentrična država i da Srbi hoće zavladaju Hrvatskom. Znamo kako je to kulminiralo u Tuđmanovo doba.
Da li su ostali efekti lingvističkih operacija iz Tuđmanovog doba i kakvi su?
- Otkako nema Tuđmana, a HDZ nije na vlasti, to je malo popustilo. Ipak, zvanična jezička politika je puristička, antisrpska i izolacionistička i to se najviše vidi po slučaju Snježane Kordić, jedine od hrvatskih lingvista koja se usudila da izjavi i u nekoliko knjiga napiše da nema hrvatskog jezika nego da postoji srpskohrvatski jezik koji je policentričan. Jedna varijanta ima centar u Zagrebu, druga u Beogradu, treća u Sarajevu. To je izazvalo osude među hrvatskih domoljubima, tako da ona, između ostalog, mora da krije mesto svog boravka. Mislim da je ona u suštini u pravu, a sada, kad Hrvati ne moraju da vode računa o nama, možda će se postepeno smiriti taj ekstremni purizam.
Kako komentarišete tri nova slova u crnogorskom jeziku?
- To je koješta. To su dijalektalne foneme kojih nikada nije bilo u govoru obrazovanih Crnogoraca i ne spadaju u standard jezika. Ako bi ikada u Crnoj Gori preovladao zdrav razum, to bi bilo automatski izbačeno i priznalo bi se da crnogorski jezik ne postoji već da je to samo srpski ijekavski.
A bošnjački?
- Bošnjački je takođe srpski ijekavski, s tim da ima veći procenat arabizama i turcizama i da gotovo ne upotrebljava ćirilicu. Ali, i to je ipak samo varijanta. I za tu varijantu odobravamo termin bošnjački, kao što mi kažemo srpski, a Hrvati - hrvatski. Ni Hrvati se ne slažu da to bude bosanski jezik, jer to zvuči kao neki državni jezik sve tri nacije. Ako hoće da ga zovu bošnjački, neka bude bošnjački, s tim što je s naučnog gledišta to samo jedna od tri varijante onog jezika koji se nekad zvao i koji se u nauci još zove srpskohrvatski.
Šta vam najviše smeta u prevodima sa engleskog jezika?
- To su bukvalni pogrešni prevodi koji se šire preko titlovanih prevoda na televiziji. Kada god je u engleskom „grenade", to se prevodi sa granata. Kod nas je granata artiljerijsko zrno, izbacuje se iz topa i to se na engleskom kaže „shell", a „grenade" znači ručna bomba. Znači, ne može niko da baci granatu, kako piše u tim prevodima, nego baca ručnu bombu. Englesko „wow", uzvik za divljenje, naši prevodioci prevedu sa „vau". Besmislica. Zna se koji je repertoar uzvika u srpskom, „vau" može da znači samo lajanje, ne može da znači divljenje.
Da li ste vi predložili da engleski bude neka vrsta drugog domaćeg jezika?
- To su predložili anglisti, Tvrtko Prćić, Ranko Bugarski, a ja se s tim slažem. Nekad se znalo: ako si školovan čovek, onda znaš svoj i latinski jezik. Danas se više ne traži latinski, ali treba znati maternji i engleski.
Rade Stanić
PRESS
Intervju: Ivan Klajn
Televizija ubija jezik
Zaključak: Za stanje u kome se nalazi jezik niko nije odgovoran, jer u državi niko i ne vodi nikakvu brigu o jeziku, kaže naš istaknuti lingvista.
Jedan od naših najvećih lingvista i zaštitnika srpskog jezika profesor Ivan Kljan nedavno je objavio novu knjigu pod nazivom „Bušenje jezika".
„Bušenje jezika" je jednim delom jezički priručnik nalik onima koje je profesor Klajn već objavio, sa savetim kako (ne) treba pisati i govoriti, a drugim delom je duhovit pogled na (zlo)upotrebu jezika.
Profesor Klajn je objasnio kako je došao do dvosmislenog naziva knjige koju je objavio novosadski „Prometej".
- Jedan čitalac skrenuo mi je pažnju na jednu radnju za tetoviranje, za pirsing i slične, po meni komične veštine koje se nude mladima. Mladi doslovno idu na bušenje jezika, nozdrva, obrva itd. a ja sam to objedinio u apstraktnom smislu imenice jezik. Kolega Veljko Brborić je rekao da bi mu se više sviđalo da se knjiga zove „Brušenje jezika". Niko ne brusi i ne pazi na jezik, a mnogi ga buše i kvare.
Kada se kaže pirsing, tačno se zna na šta se misli. Bušenje jezika je prilično neodređeno.
- To je u suštini jedan varvarski običaj primitivnih plemena koji je obnovljen iz komercijalnih razloga u Americi, pa onda i u celom svetu. Pirsing je tehnički izraz i za većinu takvih anglicizama ne vredi tražiti domaću zamenu. Kada bi neko nudio bušenje jezika, mislim da bi se ljudi šokirali, kada se kaže pirsing zna se da je to nešto po modi. Slično je i sa kompjuterskim terminima. Mnogi mi se žale na izraz lajkovati. Dok se on upotrebljava na Fejsbuku i dok je to na engleskom (like), to je u redu. Lakše je reći lajkujem nego „napisao sam da mi se ovaj sajt sviđa". Ali nadam se da neće ući u opštu upotrebu da jedan čovek kaže drugom: „Ja te lajkujem."
Ko buši jezik?
- Pre svega mediji. Ne krivim samo novinare. S jedne strane, u redakcijama imamo sve manje lektora, u mnogima ih i nemamo, a s druge strane, i tamo gde ih ima, urednici ne poštuju njihovu reč. U elektronskim medijima, danas praktično samo na televiziji, lektor i ne može mnogo da pomogne. Voditelj emisije više ne čita pripremljen tekst kao što se nekad radilo, nego improvizuje i onda sve zavisi od njegove jezičke kulture i jezičke kulture njegovih gostiju. Televizija je prinuđena da prenosi govor ulice i kada to ljudi čuju, misle da tako treba govoriti. Zato se šire sve moguće gramatičke, pravopisne, fonetske i druge greške.
Ko je odgovoran za to da stanje jezika bude bolje nego što jeste?
- Muka je to što niko nije odgovoran, jer u državi niko ne vodi baš nikakvu brigu o jeziku. Inicijativa bi trebalo da pođe od ministarstava prosvete, kulture ili nauke. Lingvisti su godinama, možda i decenijama, javljali da nema nastave maternjeg jezika u srednjoj školi. Postoji predmet koji se zove srpski jezik i književnost, a praktično se predaje samo književnost, bilo zato što je program suviše obiman, pa ne ostaje vremena za nešto drugo ili, još češće, zato što nastavnici dolaze sa katedre za književnost i ne zanima ih ta dosadna, suvoparna gramatika. Mi smo tražili da u srednjoj školi budu posebno srpski jezik, a posebno književnost. S druge strane, država bi trebalo da interveniše da u svim medijima postoje lektori, da se novinari, pogotovo urednici, biraju uzimajući u obzir i njihova jezička znanja. Ali za to prosto nema motivacije.
Da li postoji neka otpornosti srpskog jezika na neologizme? Koja izvedenica je u poslednjih 10 godina ušla u naš jezik?
- Zaista ih malo ulazi i to je, čini mi se, posledica naše alergije na veštačke kovanice, a za tu alergiju su delimično krivi Hrvati, jer znamo da je kod njih ambasador veleposlanik, a demilitarizacija razvojačenje. Takve stvari nama sasvim opravdano zvuče smešno i to nećemo, ali zato i tamo gde bismo mogli, ne želimo da upotrebimo domaću izvedenicu, jer nam sve to zvuči veštački ili hrvatski. Zbog toga su zakržljali mehanizmi tvorbe reči u srpskom. U hrvatskom su preterano razvijeni, kod nas su nedovoljno razvijeni. Nama je lakše da upotrebimo gotovu stranu reč.
Zar Hrvati nisu u prednosti u odnosu na nas, ma koliko preterivali sa svojim novim rečima?
- Hrvati su znatno ispred nas. Oni su imali i leksikografski zavod, imaju bolje izdavače udžbenika, rečnika, gramatika, i sve drugo se bolje pravilo u Zagrebu nego u Beogradu. Hrvati su još u 19. veku bili motivisani borbom da sačuvaju svoj nacionalni jezik od nemačkog uticaja, a kasnije je na njih delovala konstrukcija da je Jugoslavija srbocentrična država i da Srbi hoće zavladaju Hrvatskom. Znamo kako je to kulminiralo u Tuđmanovo doba.
Da li su ostali efekti lingvističkih operacija iz Tuđmanovog doba i kakvi su?
- Otkako nema Tuđmana, a HDZ nije na vlasti, to je malo popustilo. Ipak, zvanična jezička politika je puristička, antisrpska i izolacionistička i to se najviše vidi po slučaju Snježane Kordić, jedine od hrvatskih lingvista koja se usudila da izjavi i u nekoliko knjiga napiše da nema hrvatskog jezika nego da postoji srpskohrvatski jezik koji je policentričan. Jedna varijanta ima centar u Zagrebu, druga u Beogradu, treća u Sarajevu. To je izazvalo osude među hrvatskih domoljubima, tako da ona, između ostalog, mora da krije mesto svog boravka. Mislim da je ona u suštini u pravu, a sada, kad Hrvati ne moraju da vode računa o nama, možda će se postepeno smiriti taj ekstremni purizam.
Kako komentarišete tri nova slova u crnogorskom jeziku?
- To je koješta. To su dijalektalne foneme kojih nikada nije bilo u govoru obrazovanih Crnogoraca i ne spadaju u standard jezika. Ako bi ikada u Crnoj Gori preovladao zdrav razum, to bi bilo automatski izbačeno i priznalo bi se da crnogorski jezik ne postoji već da je to samo srpski ijekavski.
A bošnjački?
- Bošnjački je takođe srpski ijekavski, s tim da ima veći procenat arabizama i turcizama i da gotovo ne upotrebljava ćirilicu. Ali, i to je ipak samo varijanta. I za tu varijantu odobravamo termin bošnjački, kao što mi kažemo srpski, a Hrvati - hrvatski. Ni Hrvati se ne slažu da to bude bosanski jezik, jer to zvuči kao neki državni jezik sve tri nacije. Ako hoće da ga zovu bošnjački, neka bude bošnjački, s tim što je s naučnog gledišta to samo jedna od tri varijante onog jezika koji se nekad zvao i koji se u nauci još zove srpskohrvatski.
Šta vam najviše smeta u prevodima sa engleskog jezika?
- To su bukvalni pogrešni prevodi koji se šire preko titlovanih prevoda na televiziji. Kada god je u engleskom „grenade", to se prevodi sa granata. Kod nas je granata artiljerijsko zrno, izbacuje se iz topa i to se na engleskom kaže „shell", a „grenade" znači ručna bomba. Znači, ne može niko da baci granatu, kako piše u tim prevodima, nego baca ručnu bombu. Englesko „wow", uzvik za divljenje, naši prevodioci prevedu sa „vau". Besmislica. Zna se koji je repertoar uzvika u srpskom, „vau" može da znači samo lajanje, ne može da znači divljenje.
Da li ste vi predložili da engleski bude neka vrsta drugog domaćeg jezika?
- To su predložili anglisti, Tvrtko Prćić, Ranko Bugarski, a ja se s tim slažem. Nekad se znalo: ako si školovan čovek, onda znaš svoj i latinski jezik. Danas se više ne traži latinski, ali treba znati maternji i engleski.
Rade Stanić